НАШИ СМО – КАЗНА
Ни досадније изборне кампање, ни узбудљивије постизборне ноћи. Иако се знало ко ће отварати шампањац, скоро на нивоу инстикта повремено се могло чути питање шта би могло да се догоди као изборно изненађење? Ако је и призивано, призвано је и то на страни опозиције. Испод цензуса остале су ДСС, ЛДП и УРС. Све три од оснивања биле су у парламенту, а њихови лидери у различитим периодима и на власти. ДСС који после 2000. године није умео да искористи популарност свог лидера, мало мању него што је сада има Вучић, константно је смањивао бирачко тело, али ни у једној прогнози није био виђен међу сигурним губитницима, свакако је био највеће изненађење 16. марта.
Млађан Динкић који је и као експерт и као лидер Г-17 плус – УРС био у свим владама после “демократских промена”, коначно је обрадовао аналитичаре који су из избора у изборе прогнозирали његов крах. Имао је добру тему, али за бираче слабе аргументе. Чедомир Јовановић је очигледно кажњен од свог бирачког тела због отвореног кокетирања са СНС, али биће и да, као и многи други, није схватио да Србија више није иста. Нити је брине Косово, нити се радује ЕУ, нити се узда у Русију. После њих, највећи губитник је Борис Тадић. Чак и ако уђе у власт, мораће да живи са неколико болних сазнања – да више није популаран у Србији колико је мислио да јесте надајући се двоцифреном резултату, да је странка која га је створила, а коју је поцепао у најтежем тренутку, за зеру била успешнија са све сатанизованим Ђиласом и, коначно, да није извесно колико ће дуго играти и улогу која му буде додељена. Ако буде, наравно. У сваком случају и Ђилас и Тадић једини су преживели наследници изворне Демократске странке на политичкој сцени Србије, ако изузмемо ДХСС који је ушушкан на листи СНС. Бруталније од ДС кажњена је само СРС којој је пре две године фалило мање од пола процента да пређе цензус, а сада је једва добацила до два одсто. Већ на наредним биће сведена на ниво статистичке грешке.
У изборној ноћи кисео осмех имао је и Ивица Дачић који не само да није успео да значајно повећа број бирача, него је неке и изгубио иако је у изборе ушао као премијер. Његова и судбина СПС сада је у рукама СНС, апсолутног господара Србије. Уколико не уђе у власт, на наредним изборима бориће се за цензус. Што нису изгубили на изборима, изгубиће у таблоидима и аферама које чекају разјашњење. Међутим, судећи по уздржаним изјавама из врха СНС, Вучић намерава да направи широку коалицију, што би могло да значи и да ће ДС била једина на опозиционој страни парламента, а врло брзо и у јавности Србије. Ванпарламентарне странке, ако се не удоме, никада не успевају да се врате пошто остају и без пара и без медијске пажње. За Србију би било боље да СНС преузме одговорност са својим коалиционим партнерима, а да опозиција буде бројнија. У супротном, ето нама једноумља, најпритворнијег у новијој политичкој историји. Поред тога, време је да се суочимо са истином – ови изборни резултати су освета свих изневерених нада, свих жртава транзиције, покрадених, понижених и свих очајника који верују да нас још само чудо може спасити. Сада је то Вучић. Нимало не сумњам да он тачно зна шта то значи.
Остаје само да видимо да ли овај изборни круг затворити нарко-бос који се предао, ваљда зна зашто.
И, наравно, да не заборавимо још једну важну новину коју су донели мартовски избори. Оставке због лоших изборних резултата. Отишао је Динкић да би се вратио, кад све ово прође, отишао је Коштуница у удобност своје необавештености. Нека се припреми Ђилас.
Зорица Вишњић
