ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ОСВОБОДИТЕЉИ

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ОСВОБОДИТЕЉИ

tesicКада је у окупираној Лозници, почетком 40-их година прошлог века, на згради гимназије, коју је заузела окупаторска  војска, био истакнут огроман натпис на руском : “Гитлер Освободитељ”, само мали број мештана је наслућивао да су са Немацима  ту били и белогардејци. Међу њима било је и рођених у нашој земљи, који су говорили чисто српски, да би се убрзо у гимназији, из које су биле изнете све клупе, као авет, у улози окупатора појавио и професор Кравченко, који је у тој школи доста раније, радио као професор. Први на његовом тапету био је продавац новина Алимпије Смиљанић, крупан, подебео старац, некада имућан трговац, који је банкротирао и коме је Кравченко при сваком сусрету понављао исту реченицу:

– А, а, а, цела Лозница зна Алимпију Смиљанића!

На то га је Алимпије сикћући, као да ће се угушити, допуњавао:

– Као часна и честита човека, господине.

Знајући у шта се та њихова препирка може претворити, Ружа, супруга Алимпијева, почела би одмах да их раздваја и богорада својим крушевачким акцентом:

– Господине Кравченко, забога, престаните, а ти Алимпије, ’ајд’ у кујну!

Међутим, за разлику од Кравченка коме су циљна група за исказивање моћи били некадашњи угледни и имућни Лозничани, велика већина белогардејаца имала је сасвим друге врсте преокупација, што донекле илуструје и следеће казивање једног старог Лозничанина:

– Дошавши код младе комшинице Раде Поповић, стара циганка Злата, која је ретко проговарала по коју реч, одједанпут поче гестикулирати рукама и причати као навијена:

– Безобразни су Руси (белогардејци). Ђуша отишла у село, а ја код куће сама. Кад они…

Један ’вако повиши, а један помањи. Помањи вели: Дај ракије! А ја дрктим, па велим: Њет! Кад дође она из комшилука, знаш је ти. А повећи је дрпа за д . . е, па је оборише на кревет, па је грлу, љубу, цмок, цмок… А она се смеје, смеје, мило ђевојци…

Ха, ха, смеје се и Рада. – Она је дивна… вели она, јер јунакињу са кревета зна као лепотицу.

Ћут’, ћут’, продера се тетка Милка, старица која је код Поповићевих била домаћица.

– Па налети и на мене! Иде на иксана! Налет га било! Ижљубу они њу…

Ћут’ Златка! То је лудо! Пред дететом… опет ће тетка Милка.

А за то време у ноћи уочи српске Нове 1943. године, мачак Перо се умиљава, ватра букти, киша пљушти на већ изглачани снег, бунар шкрипи. Полутама свуд…

Зоран Тешић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )