КАЗАШКИЊА АЈГУЉА ЈОВИЋ – У ЛОЗНИЦУ ИЗ АЗИЈСКЕ СТЕПЕ

Први посао у иностранству пре десетак година, неочекивано је Лозничанину Дејану Јовићу донео и животну сапутницу из далеког Казахстана са којом сада живи у нашем граду

Бескрајна пространства степе, Казашкиња Ајгуља Уткенова заменила је бујном природом Подриња водећи се срцем и следећи супруга Дејана Јовића у његов родни Радаљ, а потом и у Лозницу, где сада живе. Када су се 2005. упознали у далеком Ураљску (Оралу) у Казахстану, мислила је да је Кавказ, Чечен, или Турчин, а сазнавши да је Србин, питала је где је Србија, пошто је у школи учила само о Југославији. Дејан је тада први пут радио у иностранству, а случајни сусрет са лепом Казахскињом у продавници пробудио је љубав која је три године касније прерасла у брак из којег је Лозница данас богатија за једног шестогодишњег Дамњана и трогодишњу Атину.

– Волим да видим нешто ново, да научим нови језик и упознам нову културу, пробам јела непознатих кухиња… Свидело ми се у Србији јер код нас нема оваквих природних лепота, а на селу је још лепше. Тада нисам знала српски па смо Дејан и ја разговарали на руском. Иако Казаси и Срби нису слични, много сте темпераментнији и бучнији, сада могу рећи да су људи овде добри и срдачни и да су ме лепо прихватили. Изненадила сам се како се лепо опходе према мени, иако сам странкиња, изгледам мало другачије и друге сам вере, али и ја сам таква да се лако прилагођавам – прича Ајгуља и додаје да кухиње, такође, немају сличности, али да се лако навикла и допада јој се овдашња храна.

Лозничка снајка из Азије дипломирала је кинески, и у Казахстану и у Кини, а поред тог језика, говори и казахски, руски, српски и енглески. За време СССР у Казахстану се користио руски, а сада казахски преовлађује па се, каже Ајгуља, када оде тамо, помало осећа као странац. Прошле године постала је српска држављанка и волела би да се запосли, да предаје руски, или да ради у преводилачком бироу, али је потребно да нострификује дипломе и пронађе посао. Досадашња потрага за послом није дала резултате па Ајгуља каже да јој се овде све допада, осим кризе и незапослености.

Дејан, који ради у “Енергопројекту”, каже да Ајгуљи није причао бајке, знала је где долази и да иде скоро три хиљаде километара далеко од куће, али ју је срце, ипак, довело на обале Дрине. Према његовим речима, људи су тамо много опуштенији, осећа се јак утицај Русије и готово све су попримили од Руса.

– Казахстан је огромна земља. Када идемо тамо авионом, путујемо два дана јер нема директне везе да се стигне за дан. Она прве три године није ишла код својих, а сада идемо сваке. Три месеца пошто смо се узели, отишао сам да радим у Русију на пет месеци, а она је овде остала и снашла се. Драго ми је да јој је лепо у Лозници и срећан сам што је тако фино прихваћена у чему је помогла и њена дружељубивост – каже Дејан.

Јовићи сада живе на брду изнад Лознице, азијска степа је далеко, а, како кажу, највише воле када су сви заједно, где год да су.

Н. Т.