КАЗАШКИЊА АЈГУЉА ЈОВИЋ – У ЛОЗНИЦУ ИЗ АЗИЈСКЕ СТЕПЕ

КАЗАШКИЊА АЈГУЉА ЈОВИЋ – У ЛОЗНИЦУ ИЗ АЗИЈСКЕ СТЕПЕ

AJGULJA SA PORODICOM

Први посао у иностранству пре десетак година, неочекивано је Лозничанину Дејану Јовићу донео и животну сапутницу из далеког Казахстана са којом сада живи у нашем граду

Бескрајна пространства степе, Казашкиња Ајгуља Уткенова заменила је бујном природом Подриња водећи се срцем и следећи супруга Дејана Јовића у његов родни Радаљ, а потом и у Лозницу, где сада живе. Када су се 2005. упознали у далеком Ураљску (Оралу) у Казахстану, мислила је да је Кавказ, Чечен, или Турчин, а сазнавши да је Србин, питала је где је Србија, пошто је у школи учила само о Југославији. Дејан је тада први пут радио у иностранству, а случајни сусрет са лепом Казахскињом у продавници пробудио је љубав која је три године касније прерасла у брак из којег је Лозница данас богатија за једног шестогодишњег Дамњана и трогодишњу Атину.

– Волим да видим нешто ново, да научим нови језик и упознам нову културу, пробам јела непознатих кухиња… Свидело ми се у Србији јер код нас нема оваквих природних лепота, а на селу је још лепше. Тада нисам знала српски па смо Дејан и ја разговарали на руском. Иако Казаси и Срби нису слични, много сте темпераментнији и бучнији, сада могу рећи да су људи овде добри и срдачни и да су ме лепо прихватили. Изненадила сам се како се лепо опходе према мени, иако сам странкиња, изгледам мало другачије и друге сам вере, али и ја сам таква да се лако прилагођавам – прича Ајгуља и додаје да кухиње, такође, немају сличности, али да се лако навикла и допада јој се овдашња храна.

Лозничка снајка из Азије дипломирала је кинески, и у Казахстану и у Кини, а поред тог језика, говори и казахски, руски, српски и енглески. За време СССР у Казахстану се користио руски, а сада казахски преовлађује па се, каже Ајгуља, када оде тамо, помало осећа као странац. Прошле године постала је српска држављанка и волела би да се запосли, да предаје руски, или да ради у преводилачком бироу, али је потребно да нострификује дипломе и пронађе посао. Досадашња потрага за послом није дала резултате па Ајгуља каже да јој се овде све допада, осим кризе и незапослености.

Дејан, који ради у “Енергопројекту”, каже да Ајгуљи није причао бајке, знала је где долази и да иде скоро три хиљаде километара далеко од куће, али ју је срце, ипак, довело на обале Дрине. Према његовим речима, људи су тамо много опуштенији, осећа се јак утицај Русије и готово све су попримили од Руса.

– Казахстан је огромна земља. Када идемо тамо авионом, путујемо два дана јер нема директне везе да се стигне за дан. Она прве три године није ишла код својих, а сада идемо сваке. Три месеца пошто смо се узели, отишао сам да радим у Русију на пет месеци, а она је овде остала и снашла се. Драго ми је да јој је лепо у Лозници и срећан сам што је тако фино прихваћена у чему је помогла и њена дружељубивост – каже Дејан.

Јовићи сада живе на брду изнад Лознице, азијска степа је далеко, а, како кажу, највише воле када су сви заједно, где год да су.

Н. Т.

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )