ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ЗАГОНЕТНИ ПЕЦАРОШ
Не памти се да је у Лозници још од завршетка Првог светског рата па до данас било који пасионирани риболовац побуђивао већу пажњу код мештана, не само када би га у чаршији видели са прибором за пецање, већ и због његовог спољашњег изгледа, као што је то био случај са Лозничанком Миленом Недић Мушом, током 40-их и 50-их година прошлог века. Њена за то време, неуобичајена мушка фризура, мушки стил опхођења а исто тако и одевања, поготово лети, када је поред Штире, са удицом у руци, из практичних риболовачких разлога, шетала у кратким панталонама, што код пролазника не само да је изазивало чуђење, већ и честе подсмехе, на шта се она никада није обазирала.
Поред огромне страсти према пецању, Муша је волела да у вечерњим сатима често заседне са мушким друштвом и у кафани, а понекад после фајронта заједно са њима да одигра и коју партију карата, што јој никада није засметало да сутрадан веома одговорно и марљиво обави све задате обавезе, као судски писар.
Иначе Муша је по природи била веома весела и духовита особа, региструјући на свој начин све што се у Лозници занимљиво дешавало. Њено живописно препричавање једног догађаја у Лозници, из периода од пре Другог светског рата, у коме је главни актер био ондашњи председник лозничке општине Владимир Филиповић звани Владо Швабо, било је годинама на тапету, кад год би се нашла у неком одабраном и веселом друштву.
– Владо је био омањи човек, са сатом о ланцу преко прслука, негованих бркова и са лепим шеширом на глави! – отпочињала је своју причу обично тим речима Муша па настављала:
– Једног дана обилазећи неке јавне радове у Лозници, где сам и ја била службено присутна, Владо је као “народски” човек кренуо да се рукује са свим радницима не знајући свима имена, али је знао да су тадашњи надимци Мића и Баја били доста чести, па се досетио да само њих употребљава. Рукује се он тако редом са свима, па се само чује:
– Здраво Мића! Здраво Баја! Здраво Мића! Здраво Баја!
Нашавши се у једном тренутку преда мном, Владо пружи руку и рече: Здраво Мића!
Ја не издржах, па шта буде, узвратих:
– Извините, ја сам Баја!
Наравно, после те приче Мушини пријатељи би се од срца смејали, али штета за многе друге Лозничане, који тада Мушу нису познавали и разумели, можда би им и та прича донекле одсликала њен слободан и необуздан дух, који је у конзервативној варошици Лозници, није напуштао до краја живота.
Зоран Тешић
