ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ФИЈАКЕР СТАРИ
Све до појаве првих “фића” у Лозници, почетком 60-их година прошлог века, статусни симбол и најпожељније превозно средство у јадарском крају био је фијакер. Звекет прапораца и топот коњских копита, на калдрмисаним и прашњавим улицама Лознице и околине, привлачио је пажњу многим мештанима, поготову деци, која су често трчала иза фијакера, све док се ваздухом не би проломио резак звиждук бича, због којег би коњи кренули у кас а деца као укопана остала у месту, испраћена прво мрким погледом а потом и блаженим смешком кочијаша. Поред редовне линије за Бању Ковиљачу, на полазној станици иза кафане “Централ”, лознички фијакеристи стрпљиво су сатима чекали своје муштерије и за друге маршуте, збијајући шале и тимарећи своје лепотане вранце, шарце, зекане и риђане. Њиховој екипи на већим свадбама придруживали су се и поједини кочијаши – кирајџије, који су имали свој фијакер, чинећи скупа величанствену колону кићених сватова, о чему се касније у чаршији дуго причало. Незаобилазан за такве прилике био је сиромашни Фрућика, који је своју неугледну и израбљену рагу, преко ноћи на волшебан начин претварао у немирног ждребца са прелепом уплетеном гривом, да би после свадбе исти тај “ждребац” једва узвукао празне кочије до своје штале, уз брдашце изнад мале, које се и данас назива Фрућикино брдо.
Ипак, највећу почаст међу фијакеристима имали су Имзо Араповић и Цинцо Хајрадиновић који су возили чувеног лозничког доктора Миленка Марина, пошто је он на терен својим пацијентима, без обзира на раздаљину, одлазио искључиво фијакером.
Знајући за то, темпераментни мештани из лозничке Мале, којима је др Миленко Марин био комшија, у жару својих честих препирки и чарки, кад год би угледали његов фијакер, истог часа обуставили сваку врсту неспоразума, сачекавши да га сви у глас љубазно поздраве, а затим чим би фијакер замакао, наставили би са још жешћом “паљбом” занемарујући претходно примирје. Изузетне муштерије лозничким фијакеристима били су и имућни локални боеми, који су у тренуцима усхићења, најчешће у јутарњим часовима, захтевали да им путем до куће један фијакер вози шешир, други штап а трећи њих и музику, што је познати композитор, Лозничанин Милутин Поповић Захар, преточио у једну лепу староградску песму.
То романтично доба већ је одавно за нама, као што и друга радо и данас слушана песма каже: “Фијакер стари сад више не лута, и не чује се оног вранца бат…”
Зоран Тешић
