НАШИ СМО – МОТИВ
После 15 година од убиства Славка Ћурувије, новинара и власника листа “Дневни телеграф” и недељника “Европљанин”, у уторак су ухапшени бивши припадници Службе државне безбедности Ратко Ромић и Милан Радоњић. За убиство Ћурувије осумњичени су и шеф ДБ Радомир Марковић и припадник посебне службе обезбеђења у ДБ Мирослав Курак. На сва та имена јавно је указивано са више страна протеклих година. Ако имате мало воље лако их можете пронаћи на интернет страницама у разним текстовима или, на пример, у архиви прилога РТС од 11. априла 2009. године. Такође, можете пронаћи и Шешељеву понуду из 2002. да за награду открије име убице. Један од осумњичених егзекутора, Лука Пејовић, припадник расформиране Јединице за специјалне операције, убијен је 2000. године, а Курак је убрзо напустио земљу. Шта је спречавало власти после 2000. да расветле случај до краја? Најпре, било је то Коштуничино увлачење у прелазну владу Рада Марковића, а затим и борба за превласт између Коштунице и Ђинђића у којој су савезници тражени управо тамо где је прво требало да почне демонтирање озлоглашеног претходног режима. Ђинђић је убијен, а да до краја није расветљена политичка позадина иако су многи, очигледно, знали шта се спрема. Не верујем да је у свим политичким обрачунима који су уследили након Ђинђићевог убиства, убијена и политичка воља да се расветле случајеви убистава новинара, али и свих других жртава претходног режима, склонија сам веровању да је Служба успела да консолидује своје редове јер је и даље имала своје људе у власти. Има их и данас, наравно. Међутим, данас није реч о вољи, него о мотиву да се случај убиства Ћурувије расветли до краја. Просто га осећам као политички дуг Александра Вучића, првог потпредседника Владе Србије, а ондашњег министра информисања. Да би наставио даље, он мора најпре да се ослободи терета који вуче из позних деведестих. Али, није ту само реч о политичком искупљењу. Вучић је довољно политички искусан и мудар да зна да не може постати истински вођа све док га не прихвате и они који су до јуче били на супротној страни. Имам утисак да му је више стало до њихове наклоности, него до аплауза истомишљеника. Било би, наравно, најбоље да грешим и да је мотив далеко дубљи, да се крије у спознаји да се Србија не може извући из блата у којем се гуши све док се не стави тачка на деведесете. То најпре значи коначно проветравање свих тајних служби које су производиле уместо да сузбијају криминал сваке врсте, да се кривци изведу пред лице правде, да се издејствује изручивање Мире Марковић од браће Руса и да грађани Србије добију коначно извињење за све злочине које је починила држава. Тек када се то догоди, нама ће кренути набоље јер ће свака наредна власт знати да ће доћи дан за плаћање рачуна, а сваки злочинац да неће имати ко да га заштити.
И зато ја не спадам у оне који у привођењу убица Ћурувије виде разлоге за нарочито узбуђење. Ја чекам расплет и тражим разлоге да поверујем како је он могућ.
Зорица Вишњић
