ДАЛИБОР КРСТИЋ ИЗ МАЛОГ ЗВОРНИКА – У БОРБИ СА СУДБИНОМ

– На животном раскршћу имао сам пред собом два пута. Да будем болешћу сломљен или да се не предајем и покушам радом да јој доскочим. Одлучио сам се за ово друго, због себе, породице и људи који су ми помогли када ми је било најтеже – каже Малозворничанин Далибор Крстић, који више од две деценије води битку с Кроновом болешћу

На његовом месту већина би устукнула пред налетом судбине која доноси недаће, болест, неизвесност и немогућност спокојног живота. Ретки су они који би, као што је то учинио Далибор Крстић (43) из Малог Зворника, стали очи у очи са невољом, без страха и колебања, и решили да јој се одупру честитом борбом и жељом да живот живе као и остали. У успону младости, снаге и пословне енергије, пре више од две и по деценије оболео је од тешке, доживотне Кронове болести, али без иједног тренутка двоумљења, Далибор је, како каже, кренуо “путем којим се теже иде”. Супротставио се аутоимуном обољењу и операцијама које су му у више наврата угрозиле живот.

– Кад већ нисам могао да утичем на животни сценарио који ме задесио, решио сам да на сваки начин променим његов много пута виђени крај. Уместо да потонем и постанем скршен човек који се препустио својој злој судбини, решио сам да се борим, школујем и радим. Болест нисам победио, она је присутна доживотно, али сам савладао искушења за нечија четири живота. Научио сам да живим са њом и супротставио јој се радом, учењем, дипломом струковних студија у 42. години – почиње своју животну причу Далибор.

Разболео се у војсци, 1988. године, а претпоставља да су томе, највероватније, допринели стрес, физички напор и промена средине јер само коју годину раније прошао је темељне лекарске прегледе при упису у војну школу, коју је напустио у 16. години. Потом се уписује на Правни факултет у Новом Саду, али већ после првог испита Кронова болест се пробудила. Мучнина, високе температуре, болни грчеви у стомаку, губитак телесне тежине.

– У фебруару 1990. године хитно сам оперисан у Лозници, иако још увек нико није знао од чега сам тачно болестан. Два месеца након тога лежао сам у кревету, али некако успевам да завршим предиспитне обавезе у стресно кратком року. У јуну опет падам у постељу уз исте симптоме – присећа се Далибор и каже да је тада изгубио 25 килограма.

У децембру исте године му коначно у Клиничком центру постављају дијагнозу, тада ретке Кронове болести, запаљенског обољења црева. Од тада је петнаестак пута лежао на Интерној А клиници и имао више операција, а прве две 1992. године.

– Најгора је била 2010. година, када сам издржао четири тешке операције дигестивног тракта које су ме животно угрозиле због пратећих инфекција и пада имунитета. Драматично је било што су интервенције понављане, због унутрашњих компликација, у кратком размаку, од седам дана, а опоравак је био неизвеснији и дуготрајан. Када ми је било боље, у мају 2011. поново сам оперисан, реконструктивни захват је био успешан. Тим врсних хирурга на Трећем одељењу и радиолога Прве хируршке клинике у Београду ми је пружио нову шансу. Непосредно пре тога постао сам и инвалидски пензионер – прича Далибор.

За све то време, између два лечења у болници, између две операције, он се не предаје. Радио је као новинар више радио и једне ТВ станице, шест година био је директор ЈП “Радио Дрина” у Малом Зворнику, дописник више регионалних недељника. Уз све то стиче и диплому струковног инжењера заштите животне средине. Путовао је викендом, у време годишњег одмора, на предавања и испите у Аранђеловац, у жељи да се усавршава, заврши студије, упркос болести, терапији и свим пословним обавезама.

– На животном раскршћу имао сам пред собом два пута. Да будем болешћу сломљен и изгубљен човек, или да се не предајем и покушам радом да јој доскочим. Одлучио сам се за ово друго, због себе, породице и људи који су ми помогли када ми је било најтеже. На

жалост, и поред свих недаћа и напора, данас живим изузетно лоше, не зато што сам се

предао, већ зато што не могу да уновчим оно што могу понудити знањем и искуством. Инвалидски пензионер не може да ради, сва врата су му затворена, а са пензијом до 20 хиљада динара живи се без достојанства, могућности путовања, напретка. Инвалидски пензионер је изолован, као осуђеник, на милост државе, без снаге да се одрекне тих скромних примања јер не зна када може поново пасти у постељу – искрен је Далибор.

У протекле три године своје знање и искуство усмерио је на волонтерски рад, будући да није било начина да од новинарства оствари хонорарне приходе. Сарађивао је са локалном библиотеком као водитељ програма и промотер њихових активности, а недавно је постао уредник интернет странице “Подриње кроз историју”. Покушава да сачува од заборава и објави богату архивску грађу старих издања “Лозничких новина” и недељника “Јадар”, од 1953. године. Иако је објавио више позива за спонзорство, за девет месеци нико га није финансијски подржао, али по похвалама зна да је локална јавност која користи интернет заинтересована за његов рад и да цени ентузијазам који улаже.

Хуманост

Далибору је 1999. године позлило од компликоване инфекције коју је могао да заустави само нови лек, тада непознат код нас, али је постојао у Америци. Једна ампула, а њему је требало 15, коштала је око 1.500 тадашњих марака. Захваљујући хитној акцији суграђана, свих предузећа, установа и Славици Сарајлији, уредници “Хуманитарног моста” у “Франкфуртским вестима”, брзо су прикупљена потребна средства.

– Никада нисам успео да се одужим тим људима, али сам током петнаестогодишње каријере новинара дао све од себе да подржим већину хуманитарних акција у окружењу и учествујем као промотер у њима – каже Далибор, који живи  у браку са супругом Милкицом и децом Селеном (15 година) и Ивом (10).

С. Пајић