НАШИ СМО – ГОДИНЕ

НАШИ СМО – ГОДИНЕ

Zorica VisnjicДобро дошли у 2014. годину. Ја волим нове године, заправо волим ту претпразничну еуфорију којој доприносим на најразличитије начине јер тако призивам радост. Имам и једну нову манију – испратим сваки ватромет и док се он расцветава на небу, ја пожелим једну жељу. Колико ватромета, толико жеља. За сваког кога волим понека, а за неког све што ми падне на памет. Сачекам најважнији позив после поноћи, испијем своју чашу вина и бацим се на отварање поклона. Онда опет небом пукне неки добар ватромет, ја опет на прозор и понављам са истим жаром своје жеље, дограбим телефон, разменим честитке па се смирим. И тако, ниједна нова година не може да се пожали на мене. Ја се припремим за срећу, а она ако дође, дође. Не очекујем ја ништа посебно, моје жеље су сасвим обичне, никада материјалне и ту можда грешим. Ја сам од оних који једном у сто година нађу динар у чесници и после га покупе са мрвама са стола. Није то лоше, значи да ћу зарађивати и расипати. Већ имам план како да их се решим, ако ми се нађу. После дође Јовањдан, још мало радости и цео јануар ми прође у  добром друштву и добром расположењу. Још ако има сунца, лепршам. Ни вести ме се не дотичу, само елементарно да будем обавештена, због посла. Затекну ме тако пре неко вече вести у којима је главна дилема да ли ће бити ванредних парламентарних избора. Исти људи, исте изјаве, боже драги, да ли ме оно вино још држи или се Нова година још није ни догодила. Да нам се није покварио телевизор, питам. Није. Како није, ове вести гледамо већ пола године. Не гледаш пажљиво, сад изборе тражи председник. Шта сам пропустила у својој празничној еуфорији? Је л’ Влада пала, је л’ распуштен парламент? Ништа драстично, само је рекао своје мишљење, питали га. Значи, у праву су били Тим Џуда и Џејмс Кер Линдзи, британски аналитичари када су тврдили да нас чека паклени јануар. Да, али тада си рекла да то и није нека памет, да то у Србији, свакако, свако зна. Јесам, рекла сам да ми не би покварили добро расположење. Значи, почиње нова журка. Ако сам добро укапирала, Дачићу се добро не пише. Тома га више не воли. Он само воли Вучића, као политичког сина. А, син ојачао, рејтинг му скаче као луд, није добро да дете полети, могао би да заборави ко је старији. Треба му наћи ново друштво. Али, ако оде Дачић, ко ће преговарати са Тачијем, коме ли се смеши Нобелова награда за мир? Заправо, баш ме брига. Ово натезање око избора ће још потрајати, после ће се натезати око предизборних коалиција, па бар пар месеци око састава нове владе, па ће опет кренути прекомпоновање власти по градовима и општинама, па ће уместо Ђиласа на насловне стране таблоида доћи Дачић, па ће доћи време за реконструкцију владе, и ето ти Нове године.

Требало би размислити о 2015. Могло би се негде и отићи. Нове године долазе и пролазе, а ја их чекам у Србији. Зашто, бре? Па, ватромета има свуда, а и жеље ми постају излизане. Оне најважније су ми се већ оствариле. Значи, до мене је, не умем да пожелим.

Искључи телевизор, ја ћу ти пренети, ако буде нешто ново. Немој да се нервираш. Иде и Српска нова година. Баш ме брига, не волим репризе. А, поклончић? То, може. Купи ми ватромет, најјачи. Шта ћеш пожелети? Једну срећну нову годину.

Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )