ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ЧЕКАЈУЋИ САВАТИЈА

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ЧЕКАЈУЋИ САВАТИЈА

tesicМатуранти лозничке Гимназије из 1948. и 1949. године остаће упамћени , не само по томе што су у односу на све претходне генерације могли у тој школи да похађају и тек основану наставу за седми и осми разред, већ и због тога, што су сви одреда били изузетно добри студенти. Ипак, неки од њих, у првим годинама студирања у Београду, поред редовног похађања наставе и марљивог учења, нису понекад могли да одоле ни “благодетима” велеградског кафанског живота, поготово Михаило Аџић, Милорад Бертолино, Цветко Чворић, браћа Васа и Влада Мићановић и Лука Марковић, који су као средњошколци у Лозници били најбољи другови. Иначе, када су после јунских испита долазили у Лозницу, обавезно би посетили Лукину бабу Смиљу, која је тада имала око стотину година и која се добро сећала Вука Караџића, јер је била девојка када је он долазио у Лозницу.

Само би се, говорила је, рекло: “Дош‘о пјесник!”.

Невероватан сусрет генерација – они су тада гледали некога, ко је гледао живог Вука. Преко лета са њима се у Лозници радо дружио локални новинар и партијски активиста Тика Милосављевић, који их је једном приликом нашао у Београду, са жељом да га повежу са неким “литерарним круговима”. Наравно, те “кругове” су налазили углавном у познатим боемским кафанама остајући у њима до раних јутарњих часова. Са сваким новим познаником Тика се упознавао речима: “Тика из Зворника!” вероватно због риме, али и због тога што му се чинило да ће им Зворник бити познатији од Лознице.

А када би се пред зору уморио, при сваком новом упознавању једва би пружио руку и промрмљао само: “Зворник!”.

Поред честих одлазака у Скадарлију где су од наших чувених уметника и песника упијали сваку реч, откривајући “велике” тајне живота, лознички студенти су обилазили и друга боемска свратишта, тако да су захваљујући једном колеги, студенту геологије Миленку, иначе песнику у души, више пута одлазили у хотел “Сплендид”, где је требало да дође неки Саватије, са којим је Миленко желео да их упозна. Немајући појма шта би из тог сусрета требало да проистекне, они су се у “Сплендиду” данима редовно састајали, али тај Саватије се на крају, ипак, никада није појавио. Једино што су касније сазнали, било је то да је он заиста постојао. Чекајући Саватија, Милорад Бертолино је добио инспирацију да напише о томе једну хумореску, у тренутку покајања због испразног живота, и убрзо је бацио, не знајући да ће то бити годину пре објављивања чувеног Бекетовог дела “Чекајући Годоа”. Тиме је, нажалост, пропустио јединствену прилику да буде претеча Бекетовог револуционарног драмаског текста, којим у позоришту почиње период “драме апсурда”.

Међутим, на срећу, не само Лозничана, Бертолино ће после одбране докторске дисертације из математике, објавити и преко стотину научних радова, Михаило Аџић ће докторирати оптику на чувеној “Сорбони” у Паризу, где ће остати до краја радног века, Цветко Чворић ће, такође у Паризу, постати надалеко познати архитекта, Лука Марковић ће као врхунски електроинжењер годинама бити директор београдске “Топлане”, Васа Мићановић (врхунски агроном) постао је високи функционер у Савезној привредној комори, а његов брат Влада (докторирао медицинске науке) био је дугогодишњи начелник Прве хируршке клинике у Београду. И сви остали из њихове генерације који су стекли факултетско образовање, биће уписани “златним словима” у анале лозничког школства.

Зоран Тешић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )