ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ФИЛМСКИ ЖУРНАЛ

Када је крајем 50-их година прошлог века, у Лозници тек свака пета кућа имала радио апарат, а експериментални телевизијски програм био доступан само неколицини срећника, велики догађај за већину Лозничана представљао је одлазак у биоскоп. Уколико се у Вуковом дому приказивао неки познати спектакл, најчешће са на представу ишло породично, чак и са малом децом, уколико тога дана у комшилуку нико није могао да их причува. Због опште несташице одеће и обуће, уочи поласка у биоскоп следио би обавезно заједнички договор укућана, у чему би могли да се појаве пред народом, а да се не осрамоте. Наравно испред самог улаза у Вуков дом, тешко је било заобићи продавца семенки Кљевку, а да се од њега не купи бар један фишек “спортске занимације”, мада се од куће увек носило мало домаће кобасице и хлеба, углавном за децу, пошто обично у току представе огладне. Пре пројекције сваког филма приказивао се тада десетоминутни “Филмски журнал”, где су се могле видети најактуелније домаће и светске вести и занимљиве репортаже.

Тако пред једну пројекцију, у то време веома популарног филма “Тарзан”, којој сам и ја са својим родитељима као основац присуствовао, чим је после шпице “Филмског журнала” кренула репортажа о тадашњој Титовој посети неким Афричким земљама, у којој су Тито и његов домаћин били окружени становницима неког племена, на изненађење свих у сали слика је ишла сасвим нормално, коју није пратио никакав тон.

Међутим, уместо заглушујућих звиждука публике, што је у то време било очекивано, када год се током пројекције деси било каква техничка грешка, из тада мени неразумљивог разлога да би се можда погрешно протумачило коме су звиждуци били упућени, у препуној сали Вуковог дома, владала је неуобичајен тишина, коју је, када се у гро-плану појавио Тито, прекратио, пискав али врло продоран дечји глас, питањем:

– Мама! Мама! Јел’ оно Тарзан?

У публици настаде комешање, а у том се чу и дрхтави глас мајке:

– Ћути сине! То је наш драги друг Тито, са црнцима!

Док су се многи, из обзира према преплашеној жени, “на једвите јаде” уздржавали да не прасну у смех, на њихову и њену срећу, легендарни лознички кино-оператер чика Брана Катић, успео је најзад да отклони тонску сметњу, што сви гледаоци поздравише бурним аплаузима и узвицима одушевљења, чиме у сали Вуковог дома за “тили час” поново завлада, типична тадашња биоскопска атмосфера.

Зоран Тешић