НАШИ СМО – ДОКЛЕ ВИШЕ?
Лозничани годинама живе “на ивици” и то не својом вољом. Руски рулет “играмо” свакодневно са гомилом опасних материја остављених у пропалој “Вискози” навикнути да сваки час, и то буквално, због некога ко сецка вентиле, резервоаре или цевоводе може избити пожар, експлозија или отровне материје отићи у ваздух, воду или тле. Живимо са еколошком катастрофом над главом која сваки секунд може да нас звекне и ником ништа.
Данас, осам и по година од престанка прозводње у “Вискози” празно звуче коментари да НИЈЕ СМЕЛО остати у фабрици било какве хемије, а камоли опасних материја. На “лудило мозга” нормалне тера и сасвим озбиљан одговор Агенције за приватизацију на наше питање шта је она предузела да спречи неовлашћене уласке у фабрички круг “Вискозе” и одношење секундарних сировина? До јула месеца 2013. фабрички круг “Вискозе” је обезбеђивало обезбеђење које је стечајни управник заменио професионалним обезбеђењем фирме “Перфецт цомпанy” из Београда. Уз свесрдну помоћ органа МУП-а настојимо да сачувамо преосталу имовину стечајних дужника. Стечајни управник улаже максималне напоре на очувању преостале имовине, али су могућности лимитиране недостатком финансијских средстава. Досадашњи учинак обезбеђења јасан је на први поглед, а и новоангажовано баш је имало шта да чува у фабрици која је готово једну деценију остављена на милост и немилост лопова. Оно што здрав разум налаже је да се фабрика, посебно онаква какав је била “Вискоза”пре тоталног заустављања, припреми за стајање. Да се сви цевоводи и резервоари и погони испразне од хемикалија, посебно опасних, а онда све конзервира. “Вискоза” је више заустављена хаваријски него плански, као у некој бежанији и све што се у том моменту затекло у њој, ту је и остало. Два изгубљена живота, више пожара, цурење амонијака, а сада и истицање црног луга, уз овлашћено и неовлашћено изношење секундарних сировина, биланс су досадашње (не)бриге државе о “Вискози”. Докле више? Последњи је час да престане изазивање судбине и Лозница више не буде талац нечијег нерада, небриге и неспособности, а њени житељи против своје воље играчи својеврсног руског рулета у коме окидач држи неко ко за шаку динара сече вентиле и цеви по фабрици. Град, чули смо то сто пута, није надлежан за “Вискозу”, држава јесте и од ње је помоћ тражена безброј пута. Прави је час да коначно неко каже ко то не хаје за отрове у “Вискози”, Агенција за приватизацију, стечајни управник, неки министар, службеник… Ко не поштује налог Министарства енергетике од септембра да се објекти са опасном материјом обезбеде и она у датом року измести, а пре свега ко је спречио да се пре осам година “Вискоза” ослободи опасне хемије. Пре прекида рада 2005. фабрика се спремала за наставак производње и набављала је сировине, а када се то није десило, враћали су их, али су неке, као ЦС2, довољан за месечни процес рада, остале ту до данас. У лето исте године тражила је дозволу за рад од најдуже месец дана како би потрошила ЦС2 и залихе других опасних сировина, али јој то није било омогућено.
Због те одлуке данас су потребне силне паре да се опасне материје уклоне, а Лозница годинама живи на ивици еколошке катастрофе у држави која се “Вискозе” сети само кад се деси неки акцидент, припрети кривичним пријавама и сваког чуда за три дана доста. На жалост и срамоту оних који су од фабрике која је хранила цео лознички крај направили онакво ругло. Докле више?
Т.М.С
