НАШИ СМО – ЉУДСКОСТ
Стварно се осећам поносно ових дана што сам Лозничанка. Иако имам страх да бих могла звучати патетично, храбро ћу рећи да сам очарана брзим одговором целог града на позив у помоћ породици Мирковић чије је дете заробљеник неких шест хиљада евра. Без много вапаја и медијске буке, све су прилике, паре ће бити брзо сакупљне и Младен ће моћи да се врати кући са апаратом без којег су његова плућа немоћна, а да ће Лазар из Бање Ковиљаче отпутовати у Москву. Иако је акција покренута у време општег страховања да ће због неразјашњеног Случаја Огњановић грађани Србије убудуће одбијати да учествују у прикупљању хуманитарних прилога Лозничани су, на врло достојанствен начин, демантовали теорије да људскост може да узмакне пред непочинством. Спадам у оне који су љути на државу што не води већу бригу о својој нејачи. Заступник сам теорије да у Србији, упркос константном паду БДП и расту незапослености, ни данас не би било ни гладних ни немоћних у болести да је само мало више људскости. Прво, да се краде мање и друго да се о државном буџету односи као према народним парама. Одлучно одбијам све примедбе да кривична дела не треба доводити у везу са људскошћу јер сам заступник и теорије да прилика не чини лопова већ његов карактер. Ево на пример, најновији случај новосадског декана који прима седам државних плата које су у збиру веће од износа потребног за апарат без којег Младен не може да дише. Да ли је декан починио кривично дело? Није. Да ли му је држава безочно омогућила да зарађује више од 20 просечних Лозничана заједно? Јесте. Да ли се он утриповао да му то стварно и припада? Очигледно јесте. Е, сад, овде је валидан одговор на само једно питање – какава корист за државу и народ од његовог толиког рада? Али он није усамљен случај. Као што нема тачних података о укупном броју запослених у јавном сектору, тако нема ни тачног податка о броју запослених у јавном сектору који примају плате и месечне надокнаде на више разних адреса. За једну државну службеницу новинари тврде, на четири, али да није рекордерка. Жива била, пошто си већ велика порасла! Замишљам је у разговору са једном нашом суграђанком која ради непријављена за десет хиљада месечно у три рате. Ова наша би била свакако задивљена успехом државне службенице, али како би државна службеница доживела ничим заслужени неуспех своје саговорнице? Бојим се да би јој рекла да мора много више да се труди. Знам девојку и знам колико труда улаже шест дана у недељи да заради својих десет хиљада у три рате. Газдарицу не познајем лично и не желим. Кладим се да она никада никоме није дала добровољни прилог. Она га прима сваког месеца као и речени државни службеници и то од најсиромашнијих грађана Србије који на овај или онај начин раде за њих. Ко их шиша. Хоћу још мало да уживам у овом лепом осећању позитивне енергије и доброте у Лозници којем приприсујем и одлуку Града да помаже свако трећерођено дете до његовог пунолетства. Све ми се чини да смо сведоци неког надреалног тренутка који је дошао заједно са Тијаном Огњановић у којем су се људи у Србији схватајући да су своји узвисили над државом. И Лазаревац тако схватам.
Ако грешим, не хајем. Људски је.
P. S
Ево једне грешке за коју врло хајем. У прошлом броју грешком насталом услед премора нико од троје људи који ради на прелому и контроли сваке стране није приметио да је колумна “Штребер” незаслужно приписана мени уместо правом аутору Саши Трифуновићу. Извињавам се и Саши и свима вама којима се текст допао. Људски је грешити нарочито у тринаестом сату рада.
Зорица Вишњић
