ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ВЕГАС У “ЦЕНТРАЛИ”
Изненадно појављивање првих електронских “слот” и “покер” апарата у неколико лозничких угоститељских објеката, крајем 80-их година прошлог века, малом броју гостију је у прво време привлачило посебну пажњу, поготову у амбијенту ресторана “Централ”, где се на столовима прекривеним коцкастим столњацима служила кафа са шљивовицом, вруће печење и чувени шкембићи, а увече у прпуној сали организовала популарна томбола. Међутим, специфични продорни звуци и светлуцање монитора са апарата, који су непрестано симулирали разне врсте игара, неминовно су временом појединцима побуђивали радознатост, међу којима су се посебно за њих загрејали угоститељ Мирко “Шиптар” и комерцијалиста Мишо Симоновић Теча. Пошто се Мирко за разлику од Тече убрзо прочуо као “експерт” за аутомате, јер је једном случајно на ситан улог добио поприлично вредан “џек-пот”, стекао је репутацију међу осталим знатижељницима да и њих увек може да посаветује како да играју. Ту “привилегију” приуштио је и једном непознатом узгајивачу птица певачица, који је на путу од Сарајева до Београда зауставио комби са “робом” пред “Централом”, да као и обично наручи једну порцију јагњетине, која му се ту много свиђала. Пошто је јагње морало да буде на ражњу још око сат времена, решио је да чека, а уједно мало да се одмори и огреје. Видевши Мирка како се са уживањем забавља на једном од аутомата, ђаво му није дао мира, па га замоли да и њему објасни принцип игре, неби ли на тај начин прекратио паузу. Када је Мирко после извесног времена видео колико му се “ђак” запалио за игру, и какве велике улоге је почео да уплаћује, осећајући помало за то и своју одговорност, отишао је право кући, док је распамећени човек наставио да увећава све већи и већи износ за уплату, да би око поноћи остао без пребијене паре. Тек тада је схватио да су му 33 хиљаде марака, које је понео у Београд отишле у ветар, и то због једне порције печења, коју чак није стигао ни да поједе. Знајући да за повратак до куће неће имати довољно бензина, замолио је конобара који му је навијао аутомате, да му до сутра увече позајми двадесет марака, на шта он није пристао, правдајући се да сав новац мора одмах да стави у пазар. Немајући куд, ојађени човек сео је у комби, и кренуо назад кући, па докле стигне, праћен тужним цвркутом промрзлих птичица.
Сличне судбине задесиле су убрзо и многе лаковерне Лозничане, поготову “Течу” који је био толико огрезао, да је једанпут на своју славу, скокнуо на час до “Централе” да “купи цигарете”, и наравно заборављајући на госте, као омађијан сео одмах за аутомат, вративши се кући тек пред зору, са испражњеним новчаником.
Зоран Тешић
