НАШИ СМО – ШТРЕБЕР
Има неколико дефиница шта је, или ко је, то штребер. Некада је то била особа која учи напамет, а не размишља својом главом, касније онај ко има све петице и увек жели први да да оловку наставнику и не излази из куће. Данас је то онај који има све петице, увек зна све што треба на контролном или усменом одговарању, редовно учи лекције и увек је спреман. Углавном, данас клинци израз штребер користе када некога желе да представе у негативном светлу, односно да му се наругају. Тако живимо у време када су знање, рад и учење нешто лоше, а онај ко зна особа којој се треба наругати. Замисли срамоте, учиш и знаш?! Не тако давно децу је било срамота да не знају када их учитељ или наставник пита, да дођу неспремна у школу, добију лошу оцену или једноставно испадну глупа. Дошла су времена када не вреди Сократова изрека Знам да ништа не знам, као ни она народна Благо оном ко зна да не зна, а хоће да зна. Данас је боље бити табула раза, а нарочито женског пола уз појачање у виду добрих ногу и бујних, углавном силиконских, груди. Може неко у Србији бити супер студент, са индексом пуним десетки, али кога то занима, већину више интересује старлета (шта год то значило) којој је највећа птица на свету оро и нема појма када је почео Први светски рат. Данима се писало о њеном незнању, односно глупости, и сви су знали за њу. Чак је и студент неког факултета. А колико ли је само оних који имају дипломе, стечене на разне начине, али папир, нажалост, не прати одговарајуће знање. У Србији није важан рад, вештина, таленат, квалитет ако човек нема папир који потврђује његово образовање јер уз одговарајуће ћаге ништа од тога не мора да поседује. Све то није више чудно у земљи која од 365 дана неких 230 може да “ужива” у “мудростима” и “људским и свим другим квалитетима” учесника фарме. Шта рећи, а не заплакати?! Како ли смо само прешли пут од тога да је добро бити поштен, вредан и паметан, да је добро читати, размишљати и стицати знање, до тога да се о онима који уче и добри су ученици говори подругљиво, да се називају штребери? Није ми познато да неко нешто, било шта, чини да се то промени. Да они који знају, уче и показују знање буду награђени, а да су они којима је глупост врлина, а лењост главни квалитет постављени тамо где им је место. Није ми познато ни да је неки родитељ изгрдио своје чедо што је друга назвало штребером, а није што оно на контролном преписује или пита истог тог штребера за одговор на контролном. Занимљиво је и што већина оних, поносних што нису штребери, баш оне којима подругљиво прилепљују тај епитет зову да питају шта је за домаћи или шта треба научити за сутра. (Мајка једне девојчице, одличне ученице која има само петице и шести је разред, каже да јој дете називају штребером, а сваки дан њих 20 из разреда зове да је пита шта има за домаћи). Дешава се да под сталним притиском ругања и омаловажавања нека деца намерно не одговоре тачно или “киксну” на контролном, само да се уз њих више не веже то штребер, али и оних која не хају.
Ова друга су можда чула још једну дефиницију штребера. Она каже да је штребер онај кога зезамо цео живот у основној или средњој школи, а онда сутра дођемо код њега да тражимо посао. Мислите о томе сада, после можда буде касно.
Т.М.С
