ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ДИПЛОМЦИ

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ДИПЛОМЦИ

tesicНе памти се да је икада у бившој Југославији Лозница била у већој жижи интересовања, него током 80-их година прошлог века. Главни разлози због којих су стотине и стотине грађана из свих тадашњих република често долазили у Лозницу нису биле природне лепоте Дрине, Бање Ковиљаче, Гучева или Тршића, већ ванредно полагање испита у Економској школи и Школском центру. Пошто је у то време био на снази закон по којем нико на целој територији СФРЈ, није могао да отвори своју приватну радњу уколико не поседије одговарајућу стручну диплому средње школе, многи грађани су у жељи да што пре уђу у приватни бизнис, који је тада био у процвату, уписивали су се листом, ванредно, у поменуте лозничке школе, где су на најбржи могући начин стицали потребне дипломе.

Посебно расположење у данима њиховог полагања испита владало је у већини лозничких кафана, где се од раног јутра па до касно у ноћ јело, пило и чашћавало, уз обавезно препричавање разних догодовштина са испита.

Тако је један кандидат из Словеније једва остао жив од задиркивања што је на испиту у Економској школи, на питање наставника:

– Како се дели сточарство? – хладно одговорио:

– Сточарство се дели на биљни и животињски свет.

Ништа мање смеха у друштву није изазвао ни одговор једног музичара из Босне, који је професорки српског језика на питање:

– Каква је песма “Емина” Алексе Шантића? – одговорио као из топа:

– Лепа!

Међутим, највише материјала за збијање шала, давали су појединци који су долазили на испите не знајући често ни које предмете имају да полажу.

Знајући све то, популарани лознички конобар Мујо, иначе познати шаљивџија, није могао да пропусти погодну прилику, а да у свом духу не импровизује једну сцену на ту тему, која се у то време често препричавала.

Наиме, када је на вратима Градске кафане, у којој је радио, угледао са осмесима на лицу, неколико професора из Економске школе, тек што им је пришао, професор Машо му радосно саопшти:

– Мујо, дошли смо код тебе да частиш, уписали смо ти данас сина у нашу школу.

Мујо на то само мало мрдну брчићима па узварати контра питањем:

– А, у који сте га разред уписали?

– Па ваљда у први, зар није тек завршио основну школу?

– Па зашто би вас онда чашћавао, зашто га нисте уписали одмах у трећи разред, ако сте хтели да ме обрадујете? – “одбруси” Мујо, и крену према шанку, остављајући изненађене професоре, којима је убрзо, чим су сели за сто, пришао са својим широким осмехом, питајући их љубазно, шта желе да наруче, наравно, на његов рачун.

Зоран Тешић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )