НАШИ СМО – МЛИН
Свакога дана треба одвојити бар сат, два времена да седнеш са људима испред неке продавнице, попијеш пиво и причаш ни о чему, онако, или само да слушаш оне око тебе. Ко то нема, само трчи трку са животом у којој ће свакако изгубити. Ово сам чуо пре неколико година и то не од неког нерадника и лезилебовића већ седокосог човека са докторатом. И стварно колико је нас који то могу себи да приуште у овој лудници у којој трајемо?
Дошло је доба у коме је живот постао млин који не прави паузу. Само меље, свакодневно убрзава и стеже, тако да ко мало застане, испада из игре или одлази на споредни колосек са којег углавном повратка нема. Нигде одморишта да се човек мало склони, предахне, одмори од свакодневне потребе за све више новца који вреди све мање, а истовремено се зарађује све теже. Да је човек хоботница не може запушити све рупе које се сваки дан отварају. Треба ово, треба оно, ради пет послова, ако имаш среће неки ће и да ти плате. И само јури, не заустављај се. Стари је онај графит “ко овде није полудео тај није нормалан” и, нажалост, све тачнији. Млин од живота само меље, а све више је оних који то не могу да издрже. Пуцају људи на све стране, не само ментално, већ и буквално на неке друге, своје и туђе жене, децу, родитеље, комшије, непознате људе… Црне хронике по новинама имају највише наслова, убија се и гине на све стране, као да смо у неком рату без војски. Брине ме што полако, али сигурно, постајемо као зомби, готово ништа више не може да нас шокира, све прихватамо, чујемо, видимо и мирно настављамо даље. Лажу нас у очи – климамо главама, вређају нам здрав разум – климамо главама, прете нам – климамо главама. Само да ме лично не погађа, туђа мука-туђа ствар. Све је наопако. Ево, ових дана по Србији пруге не служе за путовање већ за блокирање. Блокираш пругу са два-три камиона и онда тражиш оно што ти припада. Радници су на колосецима, путевима и мостовима, траже плате. Кажу, без зараде су 5, 17 или 24 месеца?! Како је неко жив ако две године није примио плату? Замислите себе да вам два месеца неко не да вашу плату и да нема гаранције да ћете и трећег добити оно што сте зарадили, а знате да нисте ви криви што нема пара или посла? Како би вам било? Док неки лете за Абу Даби тражећи шансу за “опште боље сутра”, а други планирају повратак у изгубљене фотеље, већина луди јер нема нигде излаза из млина који нас меље. Исто време, иста земља. На једној страни оптимизам и боље сутра само да се издржи још мало, на другој сенка деведесетих, а ви у средини слуђени. Само грабите даље, не бисте стали ни да вам омогуће јер се можете запитати шта је смисао свега око вас и онога што радите , говорите, или пишете. Године пролазе, а већина као да је у “Дану мрмота”.
Изгледа да многи од нас нису на време схватили где смо и шта се дешава. Оно што ме теши је да мој син, изгледа, јесте. Он, сада клињо од десет и по, још пре две године рече ми сасвим озбиљно – “Кад завршим факултет идем у иностранство!”, а на моје питање “Зашто?” одлучно рече “Шта ћу овде када је све пропало”. Од тада имам једну мисао да је он, за разлику од мене, на време схватио где је и шта му ваља чинити и једну наду да ће се ствари, можда, некако променити и да неће тако мислити за десетак година. Да ће млин ускоро успорити и да ћу, што и вама желим, наћи оних сат, два са почетка писанија.
Т.М.С
