ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ЧЕРВЕНА

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ЧЕРВЕНА

tesicЗабринути израз лица девојке, на црвеној новчаници од 100.000 динара из 1989. године, чијем је популарном надимку “червена” кумовала руска и румунска сиротиња, која је у то време са својом јефтином робом преплавила југословенске пијаце и тротоаре, као да су били најава надолазећих невеселих времена, што је ретко ко могао да предвиди, поготову у Лозници, где се тада безбрижно и лагодно живело.

Иако је вредност “червене” била свега неколико немачких марака, осиромашеним грађанима из источног блока, чија плата није прелазила ни двадесет марака, свака нова “червена” у џепу, уливала је какву-такву наду за спокојније сутра. Ипак, и поред тога што су Лозничани били изузетно галантни при куповини њихове робе, која је у већини била сумњивог квалитета, знатном броју придошлица трговина и није баш најбоље ишла од руке, што их је приморавало да у нашем крају обављају и друге послове. Ту “привилегију” имале су углавном младе девојке, које су обично почињале да раде као конобарице, а затим завршавале у ноћним клубовима као плесачице, где су се понекад испуњавале и друге жеље расположеној клијентели.

Чувши за то, један лознички гастарбајтер, коме су у Немачкој опсесија биле “куће за забаву”, у којима је остављао већину своје зараде, већ прве вечери по даласку у Лозницу, изашао је са својим пријатељем у један локал, где су радиле изузетно атрактивне Рускиње. Иако су стигли доста касно у полумрачној и полупразној кафаници четири оскудно одевене играчице изводиле су свој “модеран плес”, од којих му је једна одмах запала за око, што јој је убрзо ставио до знања. После неколико испијених тура пића, омамљен њеном заводљивом игром, расположени гост извади из џепа новчаницу од 50 марака, и затури је испод њеног грудњака. После тог његовог геста, иако није видела о каквој се новчаници ради, играчица поче да се увија око њега као змија, додирујући га повремено и својим обнаженим деловима тела, да би се на крају тачке нашла у његовом крилу.

Следећег тренутка, док је у грудњак пажљиво стављао још једну педесетицу марака, шапнуо јој је дискретно на уво:

– Колико тражиш да после фајронта, одемо код мене у стан, сами ти и ја?

– Две червене! – рече срамежљивим гласом зајапурена играчица, и оде иза паравана да се пресвуче.

Затечен одговором који му је у трену изазвао осећај сажаљења, врло брзо се са пријатељем нашао на излазним вратима локала, не сачекавши ни да бар види озарен израз лица сироте девојке, која се, ко зна колико, обрадовала његовој уобичајеној а за њу баснословној напојници.

Зоран Тешић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )