ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ПРИЈАТЕЉИ

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ПРИЈАТЕЉИ

tesicЈедно од најчешће помињаних венчања у Лозници, током 70-их година прошлог века, било је венчање познатог Лозничанина са дупло млађом колегиницом. Међутим, главна тема за шаљиве коментаре није била само велика разлика у годинама између младенаца, већ се обавезно саркастично коментарисао и физички изглед младожење, који је због изразито грубих црта лица, са својих тада четрдесетак година, изгледао као да је шездесетогодишњак. Али праву буру смеха међу Лозничанима изазивало је препричавање једне сцене, која се десила код девојчиних родитеља у Рађевини.

Наиме, када је пре венчања девојчин отац чуо за колико година старијег “момка” од себе, његова мезимица хоће да се уда, он је тада, иако га никада није видео, био толико разочаран, да јој је поручио, ако то уради, нека му се са њим, ни случајно не појављује пред очима.

Ипак, и поред очевог противљења, девојка је стала на “луди камен”, да би после годину дана, на њену и младожењину велику радост, стигло на свет и новорођенче. Та лепа вест убрзо је стигла и до ушију девојчиних родитеља, и није их нимало оставила равнодушним, поготову мајку. Недуго затим, велика жеља да види своје прво унуче, омекшала је срце и новопеченом деди, који је преко гласника из села поручио кћерки, да заједно са зетом и његовом фамилијом, прве наредне недеље дође код њих у госте, што су сви са задовољством прихватили.

Како се приближавала посета, домаћина је обузимала све већа и већа тензија, мало због закаснелог познанства са новим пријатељима, а више због нелагодности према зету, којег до тада није признавао.

Чим је сванула недеља, док се у дворишту полако окретали прасе и јагње на ражњу, узбуђени домаћин сиђе у подрум, па из бурета са препеченицом, коју је чувао пуних 20 година, за ћеркину удају, наточи једну флашу да наздрави са комшијом, који му је помагао око печења. Када су се око подне на капији појавили гости, захваљујући поприличној количини питке ракије, видно “загрејани” и расположени домаћин са свима се редом поздрави и изљуби, али сем ћерке и унучета остале госте није регистровао у каквом су међусобном сродству, када су му се представљали. Пошто су поседали сви за сто, домаћин баци поглед неколико пута, час на леву час на десну страну, затим загрли младожењу који је седео до њега, и помало тужним гласом га упита:

– Мило ми је пријатељу што сте у толиком броју дошли код мене, али ми није јасно, што нема зета? Зашто и он није дошао, када сам јавио да се кајем што сам се без разлога љутио на ћерку због њега?

Чувши то, гости се зачуђено згледаше, док младожења само слеже раменима и потону у столицу, не усудивши се, од тог момента, да изусти ниједну једину реч, све до повратка у Лозницу.

Зоран Тешић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )