ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ – ТЕРАПИЈА
Поред Цркве Покрова Пресвете Богородице, која је у понедељак прославила 140 година свог постојања, једна од најстаријих и најзначајнијих грађевина у Лозници сигурно је и зграда старе лозничке болнице. Саграђена давне 1912. године, иако је преживела два светска рата и један велики пожар 1964. године, она и данас, после више од једног века, пркосећи времену, не само да је сачувала свој аутентични изглед, већ је задржала и своју првобитну намену. “Када би зидови могли причати”, како се од давнина у нашем народу каже, стара лозничка болница има толико богату историју, која би се тешко у књизи и са хиљаду страница могла забележити. У мноштву драматичних људских судбина са жељеним или мање жељеним исходом, почевши од периода када је била једина општа болница у целом подрињском крају, на челу са чувеним доктором Миленком Марином, па до последњих неколико деценија, од када је у ту зграду смештено само неуропсихијатријско одељење, између њених зидова одигравале су се често и сцене са таквом драматургијом каква се ни у најбољим позоришним и филмским представама не би могла режирати.
Једну од таквих сцена, која се збила крајем 70-их година испричао ми је мој велики пријатељ и кум др Милан Илић Брада, тада млади неуропсихијатар. Наиме, за време његовог дежурства, један пацијент, противећи се терапији, истрчао је из собе у којој је лежао, и кренуо ходником право ка излазним вратима, намеравајући да напусти зграду. Пошто га у томе нису могле спречити медицинске сестре, које су му донеле лекове, пристигао им је у помоћ и њихов колега, медицински техничар Милоје Гајић Гајо, који га је, иако је био корпулентан, једва зауставио на крају ходника. Чувши буку и галаму, доктор Илић је изашао из своје лекарске собе, па видевши о чему се ради, притекао им је и он у помоћ, да заједно обуздају и смире непослушног пацијента, што им никако није успевало.
У тим тренуцима, док је пацијент свим силама покушавао да изађе напоље, на вратима се изненада појави гинеколог др Слободан Башић Башо, који без размишљања притрча да помогне колеги Илићу и његовом особљу. Међутим, чим др Башић дотакну разјареног пацијента, који се до тада надљудском снагом отимао из руку др Илића, Гаје и сестара, он се истог трена укопа у месту, и престаде да пружа било какав отпор.
Затим упре поглед према др Башићу и обрати му се речима:
– Башо, Башо, што се ти мешаш? Ово су наше ствари, ти си гинеколог!
Наравно, тај његов гест не само да је изненадио, већ је убрзо и засмејао оба доктора и особље, док у исто време пацијент “миран као бубица”, такође са осмехом на лицу лаганим корацима крену ка својој соби, да прими редовну терапију.
Зоран Тешић
