ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – СЕЋАЊЕ БОГДАНА БУРМАЗОВИЋА НА ГЕНОЦИД У ЈАДРУ – ЗВЕРСКИ ПИР ПРЕД ОЧИМА
Тада шестогодишњи Богдан Бурмазовић гледао је како му немачки војници убијају породицу октобра 1941. Спасла га је маћеха, склонивши га у чардак. И 72 године касније, не напушта га сећање на злочин
Октобра 1941. Србија је завијена у црно после низа масовних злочина које су над становништвом починиле окупационе трупе немачког Вермахта. Међу првим крајевима који су погођени бруталношћу окупатора био је и Јадар. За неколико дана, од 12. до 19. октобра, у јадарском крају побијено је 2.950 цивила без обзира на пол и узраст. Велико Село нашло се на удару безобзирне казнене експедиције, а тада шестогодишњи Богдан Бурмазовић (78) једини је из породице преживео крвави пир немачких војника. Док су његове сестре Софија (18) и Љубинка (16) чувале стоку, он и отац Љубомир седели су испред чардака. Када су зачули јаук девојака, пошли су им у сусрет и видели их како гоне говеда и јаучу док за њима, пошто су запалили шталу, иду Немци. Знајући мало немачког са Солунског фронта, отац је похитао ка војницима понадавши се да ће успети да их умилостиви.
– Маћија, сестре и ја стајали смо у дворишту и гледали шта се збива у башчи. Тројица су ишли са пушкама на готовс, стали су и причали са оцем неколико минута, а онда је један извадио пиштољ из футроле и убио га. Кад је отац пао, маћија ме је скопала ко торбу и бацила ‘за се. Каже: “Мића, шта чекаш? Бежи! Бежи под чардак и не затварај врата!” – прича Богдан дрхтавим гласом, кроз сузе.
Немци малог Богдана нису видели, дошли су до маћехе и сестара и потерали их ка чардаку у којем се скривао. Како каже, кроз врата од ретко кованих дасака гледао је шта се ради и помишљао да их широм отвори да уђу, али је одустао. Када су стигле до чардака, војници су запуцали. Млађа сестра није одмах преминула, кркљала је, а тело јој је одскакало од земље у боловима. Летве на вратима, сведочи Богдан, годинама су остале крваве, ни силне кише крв нису спрале. Док се девојка грчила у мукама, један од злочинаца пришао јој је и на српском проговорио: “Шта је, мала, је л’ те боли трбух?”, а онда ју је дотукао хицима из пиштоља.
Покушали су да запале кућу потпаливши сламарицу, али је слама изгорела и нагорела неколико дасака, а потом се ватра сама угасила. Развалили су магазу која је била закључана и продужили јер се ближио мрак. Педесетак метара даље жеђ за крвљу задовољили су масакриравши породицу Богдановог стрица Драгољуба. Стрину су убили на кућном прагу, а дечаке Милутина и Милована у кући док су Богдановог вршњака Сретена запалили у кревету. Најстарији син Милинко већ је био одведен у Драгинац. Ни он се није вратио. Иронијом судбине, стрица Драгољуба спасло је то што је раније допао немачког заробљеништва. У стричевом дворишту запалили су амбар пун пшенице. И комшијско једанаесточлано домаћинство Павловића опустошено је. Тога дана побили су све живо, а Бурмазовић каже да су Немци после отишли у Ђурчиће и тамо убијали. Били су обавештени да је на њих пуцао неко из Грујичића у Брњцу, а побркали су презимена.
Наредних шест дана и ноћи мали Богдан био је сам међу пострадалом породицом. Јео је хлеб који је остао на прозору. Он је са једне стране откидао комаде, нејак да дохвати и склони велики хлеб, а са друге је, кроз разбијено окно, кљуцала кокошка. Коначно, појавили су је људи са другог краја села и пронашли преживелог дечака. Видели су ужас у дворишту Бурмазовића, а Богдан им је показао где је отац пао. Шестогодишњак је видео да су му гладне животиње покидале одећу и комаде меса. Породица је сахрањена најпре код чардака, а касније су пренети на одговарајуће место. Дечака су одвели код деде на други крај села, али му нова породица није дозволила да се школује, како је желео, јер су се плашили да ће их село осудити.
По повратку стрица из заробљеништва 1946, Богдан је прешао код њега. Када је стасао, вратио се своме дому, опљачканом, опустошеном, са траговима ватре коју су чобани ложили у кући. Са својих десет прстију створио је све, оженио се Драгињом и добио кћерке Рајну, Јоку и Веру. Никада није добио ништа као ратно сироче, а дан када је гледао страдање најближих остао му је заувек урезан у сећању.
– Мени је једнако тешко, ближио се октобар, или не. Мене не интересује спорт, не интересује ме музика. Када морам да одем на неко весеље, ја само седим и ћутим. Једнако мислим на њих. Други наручују музику, играју коло – ја никад. Једнако их видим пред очима. Срце ми се стеже па не могу да говорим. Никада се нисам срео с неким Немцем. Не волим ни име да им чујем – прича Богдан са дугим паузама, кроз уздахе и јецаје са руком на узлупаном срцу.
Данас су га године притисле, хода уз помоћ штапа, а страхоте које је видео као дечак не напуштају га.
Н. Трифуновић
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
