ВИШЕ ОД ИЗЛОЖБЕ СЛИКА – КРИК СА ПЛАТНА
Представљајући циклус слика “Крик”, Драган Марковић Маркус поново је дошао међу Лозничане, са којима је до пре коју годину проводио професорске дане у учионицама гимназије. – То је мој крик упућен свету у којем се налазимо – каже први докторант сликарства из Шапца
До наредне среде у Музеју Јадра поштоваоци ликовне уметности могу да виде изложбу слика Драгана Марковића Маркуса, сликара из комшијског Шапца. Многим Лозничанима је познат као један од дражих бивших професора Гимназије “Вук Караџић”. На отварању изложбе, која обухвата двадесетак дела обједињених под називом “Крик – генеза мотива”, окупило се доста гимназијалаца којима је Маркус предавао, али и бројне колеге и пријатељи који су дошли су да поздраве старог знанца. О последњем опусу првог докторанта сликарства из Шапца, сликара и професора у Школи примењених уметности, говорила је Марина Цветановић, историчарка уметности, истичући да Маркус својим сликама најпре “шокира темом, затим композицијом и на крају бојом”.
– Галеријом портрета, овде изложеном, Драган Марковић Маркус сва своја осећања преноси на платно. Његова одлука да нам се престави на самој слици, не посредно као доживљај нечега што види или осећа, већ непосредно, гледајући слике, вриштећи са платна, говори о његовој хиперсензитивности… Ликовно, он то постиже експресивним начином употребе боје, као и хаотичним потезима четке, цурењем боје из разјапљених уста. Ова лица нас прогањају јер су унутар нас, постављају питања без одговора. Желим да видим и чујем крик порођајног бола, почетка новог живота, да бесмисао и празнина остану иза нас, баш као и позадине слике – казала је Цветановић отварајући изложбу.
Захваљујући на добродошлици, Маркус је изразио задовољство што је те вечери могао да се сретне са познаницима, бившим ђацима и колегама.
– Треба признати да нама уметницима ови скупови много значе. Отварање изложбе је свечани чин и ми тад волимо да видимо доста посетилаца. Посебна је срећа када међу њима видите драге пријатеље и одрасле људе с којима сте се некада дружили у учионици. После отварања изложба траје и питање је колико ће људи доћи да је види и шта ће доживети. Ми то не знамо, али знамо када дођу на отварање да поздраве уметника, да му дају подршку и због тога сам, признајем, ганут. Акт иза мене настао је пре двадесетак година и, ето, колико времена ми је требало да од једне фигуре у неодређеном простору и покрету издвојим само главу. Схватио сам да треба да сликам само главу која вришти и да ми за њу не треба ни простор ни тело. То је мој крик упућен ка свету у којем се налазимо. Не мора никога да дотакне мој доживљај живота, простора и времена, али је поента у томе да свако препозна свој крик у себи. Уметник и његово дело не постоје ако то нико не осети и не пропусти кроз себе. То је спрега између нас – рекао је Маркус.
Отварање изложбе, коју је организовао лознички Центар за културу, пратио је и коктел
и дружење уметника са Лозничанима у холу музеја.
С. Пајић
