НАШИ СМО – ПОНОС

НАШИ СМО – ПОНОС

SassaОпет септембар и опет фрка око Параде поноса. Са једне стране представници ЛГБТ популације,  који су овога пута организовали и Прајд вик, односно недељу посвећену Паради, а са друге држава која треба да покаже  да ли  је јача од оних који би насилно да спрече тај догађај.

Претходне две године параде није било, а пре три је ружна слика дивљаштва у Београду обишла свет. Ове године је изгледа ин подржати овај скуп па се оглашавају омладине неких странака и саопштавају да је “једно од основних људских права право на окупљање и изражавање”, а поједини политичари најављују да ће бити на челу поворке. Наравно, ту је и Европска унија која је мноштву досадашњих услова за пријем у своје друштво уврстила и одржавање Параде. Сам премијер рече да било би добро за евроинтеграције Србије да Парада буде одржана, јер то је захтев ЕУ, тако да је све јасно. Изгледа да за њихов апетит досада, упркос свим уступцима, нисмо пред њиховим захтевима довољно пута спуштали гаће па траже још. Цела прича око Параде поноса ми није сасвим јасна. Понос је емоција или осећај великога задовољства самим собом, те поштовање самог себе у “целини”. Понос ЛГБТ особа је концепт по коме лезбејке, гејеви, бисексуалне и трансродне особе треба да буду поносне својом сексуалном оријентацијом и родним идентитетом, барем тако пише. Добро, али шта се добија парадирањем? Да ли неко воли особе истог или супротног пола, апсолутно је његова ствар, да ли “оне ствари” ради само ноћу или и дању, једном месечно или једном дневно шта то кога брига. Немам баш ништа против ЛГБТ особа, а сексуална оријентација је лична ствар и тако треба да остане.  Слажем се да је “једно од основних људских права право на окупљање и изражавање”, али власт тога треба да се придржава и када улицама желе да прођу због својих мука, не да парадирају, незадовољни сељаци, радници и остали, а таквих, нажалост, има. Наравно, слажем се да било какво парадирање треба да буде у складу са законом и да о њему одлучује искључиво држава, а неке странке, организације, или, далеко било, појединци. Или имамо или немамо државу. Треба, наравно, бити и толерантан, ненасилан и све што уз то иде, али такви треба да буду сви, а не да једни своја убеђења намећу другима. И ето сутра нека буде Парада и нека прође у миру. Међутим, и после овога мислим да их они који их не воле зато што су гејеви  неће волети и даље. Коме је било свеједно биће му и даље. Мада ће овом халабуком пре неке од таквих пребацити у ону прву групу, баш због наглашеног инсистирања на афирмацији ЛГБТ популације. Ако је неко добар, вредан, радан, цењен, то што је геј сигурно му неће сметати, као што ни ономе ко све то није, чињеница да је геј свакако неће много помоћи. Барем би тако требало да буде.

Нажалост, ова земља има много веће проблеме од Параде поноса и боље би нам било да, на пример,  озбиљно схватимо стање у школама и проблем насиља међу децом јер то може доћи главе свима. И гејевима и онима који то нису. 

Т.М.С

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )