НАШ СУГРАЂАНИН БЕЋИР ИКАНОВИЋ – СЕВДАХ ПЕВА СРЦЕМ И ДУШОМ
Да добра песма покреће најтананије емоције, потврдио је и прошлонедељни концерт групе “Мостар севдах реунион”, одржан у оквиру програма Вуковог сабора. Свака мелодија, од прве до последње, разгалила је бројну публику у Вуковом дому културе, а своја осећања није могао да прикрије ни Бећир Икановић Бећо, радник Центра за културу и један од омиљених суграђана многих Лозничана. Како се то каже, једна песма га је посебно “погодила”, па је после дуже паузе поново запевао на сцени, на којој је чинио и прве музичке кораке. Уз све хвале за звезде вечери, госте из Мостара, ова прича посвећена је нашем Бећи.
– У КУД “Караxић” дошао сам 1966. године, као дечак од 16 година, и постао певач солиста. Потом сам 1975. засновао и радни однос а Вуков дом културе постао ми је друга кућа јер сам још увек запослен у њему као домар, ватрогасац и касир. У “Караxић” ме је довео Миша Цогољевић пошто ме чуо како певушим у посластичарници коју је држао мој отац на Луци. Све до 1983. био сам активан као вокални солиста, а у друштву сам провео најлепше дане. Гостовао сам по целој бившој Југославији, али и у Алжиру, Пољској, Чехословачкој, Русији, Немачкој и свугде сам проносио звуке севдалинки, које сам најчешће певао. Касније сам певао повремено, кад затреба друштву, али и по весељима, негујући стил севдаха и непролазних песама – прича Бећо.
Имао је Бећо понуде да сними и грамофонску плочу, али га је позив за војску омео у томе. Касније је имао и понуде Славољуба Пироманца, али су га породичне и обавезе око градње куће одвеле на другу страну.
– Зато данас у шали и кажем да сам остао до краја веран аматеризму. Кад неко гостује, позориште или музичари, помажем око монтирања озвучења, мало запевам за своју душу, направим кратак шоу за колеге с којима радим и то ми је доста. До деведесетих сам певао и по весељима, али сам због рата престао. Дуго сам свирао са музичарима који данас чине окосницу оркестра “Вожд”. Не знам кад сам последњи пут певао на сцени, али кад је недавно гостовао оркестар “Мостар севдах реунион”, упознали смо се и мало запевали на тонској проби. Када су ме чули, зачудили су се како свој потенцијал нисам искористио на бољи начин. Предложили су ми да са њима запевам на сцени када буду изводили песме на бис, али ја нисам желео да им кварим концепцију и само сам им се од срца захвалио. Међутим, када су запевали песму “Не клепећи нанулама”, срце је закуцало јаче, емоције и сећања на покојну мајку су ми наврла, стао сам испред бине и без озвучења запевао. Позвали су ме на сцену, изашао сам, отпевао строфу и рефрен и у сузама сишао у публику која ме поздравила бурним аплаузима. Тај осећај и такву част памтићу док сам жив – искрен је Бећо.
Тако, каже он, и пева. Увек од срца јер тако једино уме. Севдалинке су у народу али и у његовом срцу.
– До пензије имам још две године а многи из “Караxића”, Центра за културу, као и други познаници, убеђују ме да пре тога одржим солистички концерт. Кажу да им толико дугујем, али и да је то најбољи начин да заокружим радни век. Можда се то и деси, а била би то прилика и да представим свог унука који свира на виолини и који ће, надам се, бити и мој музички наследник. Оно што је сигурно, то је да ће песма у мени живети и даље а севдалинке имају посебно место – каже Бећо.
С.Пајић
