ОДРЖАН 80. ВУКОВ САБОР – ДА САМ ВЛАДАР, ЧИТАО БИХ ВУКА СВАКИ ДАН

 – Пише Вук владару Милошу да је у Србији највећи проблем што нема правих и квалитетних људи способних за народне службе. И предлаже Вук да се по Србији изаберу најдаровитији млади људи и о државном трошку пошаљу у Европу да уче науке и језике. Вук опомиње тадашњег владара Србије и наше владаре данас. Да сам владар Србије, читао бих Вука сваки дан – поручио је академик Душан Ковачевић у својој саборској беседи на јубиларном Вуковом сабору у Тршићу

У Тршићу је у недељу одржан 80. Вуков сабор, манифестација од националног значаја, посвећена реформатору српског језика Вуку Стефановићу Караxићу. Свечаност је отворио градски мешовити хор лозничког Центра за културу извођењем Мокрањчеве “Химне Вуку”, а посетиоцима знаменитог места, као и представницима Владе Србије, збратимљених градова и општина, Војске Србије и црквеним великодостојницима, поздравну реч упутио је градоначелник Видоје Петровић.

– Вук Караxић је свету приближио културу, уметничко стваралаштво, историјска збивања, обичаје, традицију – биће свог народа. Вук је био покретни универзитет, покретна скупштина ка европским културама преко Копитара, Гетеа, Пушкина или пољског песника Адама Мицкјевича ка многима из велике породице језика Европе које данас, баш овде, сваког лета упркос географској разуђености, активно зближавају и уједињују славистика и слависти – казао је Петровић истичући да као Вукови следбеници “најлепши споменици које му можемо подићи су љубав и интересовање које ћемо посветити језику, науци, младима”.

Саборска беседа

Саборску беседу на јубиларном саборовању одржао је академик и писац Душан Ковачевић наглашавајући да је Вуков сабор најстарија културна манифестација у Србији.

– Од свог оснивања и првог сабора одржаног 1933. године, ова прослава је преживела неколико држава и државних уређења, културних и некултурних политика, десетак владара и влада којима је брига о култури била последњи тон на нашој чувеној свирали. Вуковој кући и Вуковом Тршићу долазило се пешке и на коњима, путем који је био скрајнут и заборављен више од једног века – рекао је Ковачевић и додао да је Вуков завичај и Вуков рад, оживео са првим Сабором.

Он је подсетио да је од 1918. године и појаве Српског рјечника, Вуково име служило као повод за “подсмех и напад небираним речима, уредбама и оптужбама да је својим народним говором наопаког правописа изазвао код ученог света “гнушеније, презреније и омрезненије”.

– И данас Вука понеко прозива његовим речима, његовим писмом и правописом, заборављајући Вуков рад и коначну победу српског књижевноиг језика 1847. године. У тој једној години појављује се Вуков превод “Новог завета”, песме вечитог младића Бранка Радичевића и као круна – “Горски вијенац”, владике и владара, песника и филозофа, данас спомињаног некако кришом и без већег значаја да је ова 2013. година једна од најважнијих за српску књижевност и културу – 200 година од Његошевог рођења. Славили смо туђег цара уместо владике српске поезије. Зашто је то тако и зашто смо ми толико заборавни и неодговорни и зашто се данас чудимо што нам се све ово догађа и што смо народ који полако али сигурно нестаје? Партократија, владавина дневне политике над здравим разумом кроји нам судбину вековима… Давне 1832. пише Вук кнезу Милошу и у писму му саветује и предлаже, без имало љутње на поменуту увреду – “ваљало би уредити школе”. То Вук пише 1832. године Милошу и нама данас… Пише Вук владару Милошу да је у Србији највећи проблем што нема правих и квалитетних људи способних за народне службе. И предлаже Вук да се по Србији изаберу најдаровитији млади људи и о државном трошку пошаљу у Европу да уче науке и језике. Вук опомиње тадашњег владара Србије и наше владаре данас. Да сам владар Србије, читао бих Вука сваки дан… Пре скоро два века Вук је био цењенији и поштованији у Европи него што смо ми данас…

Поражавајуће бројке

– …Прошле године Србију је напустило, преселило се на онај свет, 67.000 људи више него што се родило. Том поражавајућем броју треба придодати и хиљаду људи који су отишли из земље у потрази за послом и због вековног страха од неког новог балканског рата. Одлазе паметни и млади, старци изгледа нису никоме потребни па смо данас један од најстаријих народа на свету. По просеку година грађана Србије све више подсећамо на старачки дом. Демографски подаци кажу да нас је сваке године у просеку мање за око 40 хиљада. За десет година Србија изгуби град од 400 хиљада људи, што значи да ако се тако настави, за сто година бићемо преполовљени кад нас нестане четири милиона. А сто година прође брзо. И ако ништа не учинимо да се Србија опорави од беле куге која односи више становника него било која болест, питање је колико ће нас бити на Вуковом сабору за сто година 2113. године и шта ће бити са нашом земљом ако људи нестану. Коме градимо мостове, путеве, коридоре, за кога спремамо и обнављамо, бар у обећањима, земљу Србију као земљу поштеног, честитог и доброг живота. Ко ће говорити Вуковим језиком кад се Срби сретну за 200 година колико је већ прошло од појаве Вукове “Писменице” 1814. године и да ли о томе ико размишља у борби за власт од четири године… Надајмо се, морамо веровати и све учинити да се ове суморне приче не понове за прославу стогодишњице Вуковог сабора 2033. године. Надајмо се, морамо веровати да ћемо се призвати памети и да ћемо пре небеског бити мало и овоземаљски народ. Није лоше живети и на овом свету, ако је живот пристојан – казао је у својој беседи академик Душан Ковачевић.

На отвореној сцени саборишта публика је потом видела позоришну представу “Деветсто петнаеста – трагедија једног народа” по тексту Бранислава Нушића у режији Милана Нешковића и драматизацији Спасоја Ж. Миловановића, а у копродукцији Народног позоришта из Ниша, Крушевачког народног позоришта и лозничког Центра за културу. Покровитељи Вуковог сабора су Министарство културе и информисања, Министарство финансија и привреде, град Лозница, као и други дародавци.

С.Пајић