НАШИ СМО – ДОСАДА
После оног октобра 2000. Коштуница нам је пожелео да живимо у досадној држави, међутим ова земља је 13 година касније све само не досадна. Човек отвори новине или погледа вести и одмах добије мигрену због онога што прочита и види.
“Држава купила хотел за 2,1 па га дала шеику за 1,5 милиона евра”, “Уместо да купе камере, попуњавали буџет”, “Камион улетео у кућу”, “Жена скочила са зграде”, “Син запалио оца”, “Тајкуни су убили српску културу”, “Возио са 3,15 промила”… Само из новинских наслова јасно је да не да нема досаде, него се чини да је неко оставио отворена врата на лудници. Општем циркусу, нажалост, добрано доприносе наши политичари. Дубоко замишљени и забринути Вучић саопшти ових дана на крају фаме о реконструкцији, која умало да надмаши по трајању ону “Малу невесту” са зилион епизода, како нас чека “тешка јесен и пролеће и још две године да покренемо Србију у правом смеру, јер ми смо држава у ремонту”. Још изјави да Србији предстоји период у којем ће морати да се поврати кондиција, радна дисциплина и радна етика, јер у супротном неће имати шта да тражи у међународној конкуренцији. Ето ти га сад, мораћемо на сву муку још и да тренирамо. Код нас је иначе, вазда тешко и увек се треба још помучити да нам сване. Таман кад помислимо: ено светла на крају тунела, стигну нове препреке. Све Јово наново, некада су биле рестрикције, стабилизације, онда санкције, изолације, евроинтеграције и остале ције, а када ћемо мало да живимо овај живот? Нико, бре, да изађе и нешто лепо саопшти овом народу већ само неке трице и кучине, стезања каиша, и сличне шалалајке. Пре 13 лета су нас они из тадашње власти замајавали са причом за годину дана ово, за две оно, за три беше нов ауто или стан. Ма прави Дизниленд. Сада Дачић и Вучић воде земљу у којој, како рече овај други, није потребна само промена свести, него и понашања. Можда су баш они најбољи пример тога, јер ко би у октобру 2000. могао сањати да ће тадашњи Ивица и Алек данас бити ту где јесу. Србија је једноставно земља где реч немогуће нема смисла. Као и много других ствари. Где може држава да даје новац за полагање тестова из српског и математике за око 1.200 ученика, мада је матура у јуну поништена због крађе тестова и потпуно нема смисла. Са мном се не би сложили у Министарству просвете где кажу да су по закону сви осмаци дужни да полажу испит, јер је то услов да добију диплому о завршеној осмољетки. Пошто се код нас, као што је опште познато, сви држе закона к’о пијан плота, оправдана смејурија. За све наше глупости и бруке, последња је катастрофално и поражавајуће стање Јованке Броз, било би потребно исписати хиљаде редова и опет остати недоречен. Нажалост.
А све може другачије. Код нас влада траје годину дана, а реконструише се шест месеци док у оној “трулој држави” Данској то обаве за дан. Ових дана премијерка је ујутру сазвала конференцију за медије, објавила да је промењено седам министара и представила нове. Сви су позирали новинарима и вратили се на радна места. Додуше наши дужину реконструкције правдају озбиљношћу посла и жељом да Србија добије једну стручну владу, ваљда Данска има нестручну. А где је њихов стандард у односу на наш?!. Ма каква досада, Дизниленд, само што овај наш изазива киселе осмехе, многима и сузе. Од “среће”, наравно.
Т.М.С
