ТРОЈИЦА ЛОЗНИЧАНА БИЦИКЛИМА ИШЛИ НА МОРЕ – ДЕСЕТ НЕЗАБОРАВНИХ ДАНА
Тројица Лозничана бициклима отишли до Будве и вратили се након седам дана на два точка и три дана на плажи. Прешли 1.100 километара узбудљиве вожње кроз нестварно лепе пределе
Тројици Лозничана Владимиру Пајићу (22), Зорану Милетићу (48) и Александру Васиљевићу (17) за одлазак на море није потребно ништа више од по једног доброг бицикла и нешто опреме. Они су се у уторак вратили са пустоловног одмора који би већина других звала умором. Бициклистички тројац је за десет дана на два точка отишао на море и вратио се прешавши око 1.100 километара. Пре два месеца отпочели су припреме, добро се спремили и 10. августа ујутру окренули педале.
Очарани Жабљаком
– Првог маја смо се возали по Тари и разговарали како бисмо могли на неку дужу вожњу па сам предложио да одемо на море, пошто ми је отац причао како је својевремено ишао са бициклистима на такав пут. Договорили смо се око термина, на специјализованим сајтовима прикупили савете шта нам је потребно за такву авантуру, узбуђење је расло и кренули смо – прича Пајић неколико сати по повратку са необичног путовања.
Полазак је био угодан јер је захладнело, наоблачило се и омогућило им да савладају искушења првог дана, стигну до Златибора и заноће у шуми под шатором. Сабрали су утиске и, како каже Владимир, заспали као бебе јер “кад си уморан не смета ти ни шишарка испод леђа”. Другог и трећег дана путовања пред бициклистима су се уздигли највећи успони па су те деонице биле најтеже и најзахтевније. Ту су видели зашто се Јабука тако зове, “има успон као јабука”, а на врху сваке планине их је као награда чекао извор бистре воде, што им је давало подстицај. Код Пљеваља су прешли границу и успињали се шездесетак километара до Ђурђевића Таре кроз прелепе пејзаже, а онда им је застао дах од лепоте када су угледали дубоку провалију и нестваран мост. На том спусту су им се у наредних 15 километара “усијали” дискови. Пајић је први пут био на реци Тари, а њу је као за инат баш тада замутио одрон. Ујутру их је чекао успон до Жабљака.
– За њега су нам причали да је “епски”, да су страховите серпентине кад оно – Гучево је планина! Тамо јесу дуги успони, али су стални под истим нагибом док се на Гучеву непрекидно мењају, тако да је добро што смо се на њему спремали. Ипак, на Жабљаку бих живео, колико је лепо – каже Владимир.
На плажи је досадно
Што су били ближе мору то је било незгодније јер је било све више голети, а извора је нестало. После Никшића оштрим, али прелепим успоном стигли су до Манастира Острог где су целивали мошти Светог Василија Острошког и преноћили на камењару испред манастира. На узаном путу до светиње наишли су на лознички аутобус препун Лозничана који се заглавио у мимоилажењу са аутомобилом. Сутрадан их је на путу од Подгорице ка Цетињу жега ухватила укљештене између стена са обе стране пута и усијаног асфалта под точковима. Иако су бидоне напунили водом, на пола пута су је потрошили и била је права мука изаћи на врх. Када су од Цетиња кренули ка Будви и угледали трачак плаветнила у даљини обузело их је одушевљење.
– То је оно што смо раније видели само из кола. У том тренутку, када смо стали да погледамо, сав онај умор из руку и ногу нестао је као да га је неко однео. Тада кажеш себи, баш ме брига за све и за повратак па да идем и преко још стрмијих планина, остварио сам свој циљ – озарено прича Пајић коме су наредна три дана летовања у Будви били најдосаднији део авантуре.
Повратак их је најпре испунио лепотом Бококоторског залива око којег су возили пролазећи кроз места камених кућа, тесних уличица у свитање док су смокве крај пута мамиле да се зауставе и уберу их, а потом херцеговачким кршем. Требиње их је одушевило, а преноћили су под шатором у градском парку иако је у тамошњу земљу тешко и клин забити. Најдосаднија деоница им је била шездесетак километара после Билеће кроз безводни камењар, али им је зато улазак у кањон Сутјеске лепотом одузео дах. Владимиру, страственом љубитељу Дрине, срце је заиграло код Шћепан Поља где ју је угледао малу, али толико бистру да се сваки каменчић видео на дну. У Фочи је стигао и удицу да забаци пре него што су наставили ка Вишеграду и застали да се диве погледу на град и “на Дрини ћуприју”. Улазак у Србију устрептао је срца, а на Кремни су затворили круг и упутили се ка Лозници. Ипак, изузетно путешествије продужили су преноћивши у понедељак на Кривом виру да би у зору завртели педале на завршници пута ка кући.
Скоро целим путем бициклисте су поздрављали возачи пошто је Пајић носио заставицу Србије, а посебно им је значило када иду уз тежак успон, срце туче, зној тече, а неко иза труби ли турби. Окрену се и виде лозничке таблице и поздрав земљака. Иако се тек вратио с једне, Владимир већ најваљује нову бициклистичку пустоловину за наредно лето, а да ли ће то бити пут до Турске, или обилазак грчких острва још није одлучио.
Н. Трифуновић
