НАШИ СМО – СТРАХ

НАШИ СМО – СТРАХ

zorica nasi smoНе знам докле сежу ваша сећања, али ја се мало, мало, па сетим деведесетих које кривим за све или бар за већину проблема које и данас трпимо. Ето, пре неки дан сетих се како је ондашња опозиција тражила да се донесе закон против страха. Они су типовали на страх обичних људи од политичких моћника, а данас би нам требао такав закон због политичких немоћника. Ако ме питате шта ме је асоцирало на то (сад сам у тренду сама себи постављам питања) одмах ћу вам рећи да ми се та мисао јавила гледајући страх у очима несрећног капитена Партизана и неког његовог шефа из управе клуба док су на конференцији за новинаре тврдили да је све у реду око капитенске траке и да грмаљ са дебелим досијеом, који је седео поред њих, није траку одузео него узео, пошто му је дата. Онда се сетих оног вица када плавуша у препуном аутобусу стојећи поред Црногорца удобно заваљеног у седиште каже: Нема више џентлмена. Немој тако, ђевојко. Има џентлмена, но нема мјеста. Супроставили би се они, но немају коме, а ни рашта. Све је то у породици. Али, да манемо шалу јер и ја сам се уплашила од спознаје да овом земљом сваки насилник може и даље да ради све шта хоће и што му се може, само ако се добро ушемио. Заправо, шема је постављена раних деведесетих када је ондашња власт употребила криминалце за најпрљавије послове, а заузврат дозволила да се од њих ствара мит бескомпромисних родољуба којима сви треба да буду захвални јер крваре за нашу ствар. Они су тетошени, њима се удовољавало, они су постали господари стадиона са којих се могло свашта клицати, а вешто су баратали и бејзбол палицама. Добри за разбијање демонстрација, још бољи за паљење џамија и амбасада, најбољи за употребу у захтевним приликама којих вазда има. Зато је мени било жао оних људи и њиховог пристајања на јавно понижење у нужној самоодбрани. Ко ће да заштити голмана када је помилован хулиган који је на стадиону обогаљио полицијца упаљеном бакљом, када судије до изнемоглости врте сличне случајеве враћајући их стално у поступак због процедуралних пропуста или нових доказа, у корист оптуженог, наравно. Па ако смо кивни на немоћ државе да се обрачуна са хулиганима, бојим се да смо у криву. Није то немоћ, то је ортаклук. Потребни су једни другима и данас као и деведесетих. Само што је данас бојиште на суптилнијим фронтовима. А, и много знају једни о другима. И нису они само на стадионима или улицама, има их свуда од политике, полиције, бизниса па до медија. Ако се супротставиш, не знаш на кога ћеш ударити, каже ми један који се опекао и сад се каје. Кад мало боље размислим, мислим да се сви плаше. А ту закон не помаже. Могла је лустрација, но није било мјеста. Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )