НЕВОЉЕ СНЕЖАНЕ ТОДОРОВИЋ – СА ПЕТОРО ДЕЦЕ БЕЗ ПРИХОДА
Снежана Тодоровић из Доње Борине са својих петоро деце однедавно је без динара примања. Као наследник безведног земљишта остала је без права на социјалну помоћ али град обећао да ће покушати да реши овај проблем
Иако не живе у изобиљу, окру-жени скупим играчкама, мобилним телефонима или компјутерским новотаријама, Вељко (15), Ђорђе (14), Сузана (11), Валенти-на (5) и Дуња (3) из Доње Борине, који са својом самохраном мајком Снежаном Тодоровић (39) живе у кућерку њених покојних родитеља, старом тачно пола века, ведра су, насмејана и разиграна деца. На минимум елементарних услова већ су навикли, али, како кажу, не би се бунили када би и они у свом дому имали телевизор, бојлер или веш машину која би одменила њи-хову пожртвовану мајку. Снежа-на са својих пет патуљака, како воли да ословљава малишане, бије битку са немаштином, али од пре извесног времена и са законом по којем је остала без 13.800 динара социјалне помоћи, јединог сигур-ног прихода у протекле три-че-тири године.
– Ионако тежак живот додатно нам је загорчан када су ме не-давно позвали у Центар за социјални рад да ми саопште да немам права на новчану помоћ јер се у катастру на мом имену води не-што мање од два хектара земље. Како сам постала власник тог имања, које потиче од моје нај-ближе фамилије, ни сама не знам, али закон је неумољив и ја од пре месец дана немам ни динара прихода – прича Снежана.
Земља која јој одузима право на социјалну помоћ нема никакву вредност нити је у скорије време обрађивана. Реч је о закоровље-ним плацевима од којих нема ни-какве користи, али се Снежана на-да да ће ускоро почети да прима макар дечји додатак, за који је поднела захтев, али признаје да јој то неће бити довољно за основне потребе. Троје деце су школарци, двоје у Зајачи, а Вељко, најстарији, од септембра креће у средњу школу у Лозницу. Уписао се на ауто-лимарски занат и, како каже, трудиће се да постане добар мај-стор. Ђорђе воли спорт и парти-зановац је, а каже да су код ком-шија гледали како наши омладинци постају прваци Европе. Поред њих двојице, десна рука мајци је Сузана која не скрива да одлично припрема супу, палачинке, кајга-ну и прженице, а њеним куваним кукурузима, с којим нас је послу-жила, нисмо пронашли ниједну ма-ну.
– Обожавамо слаткише али их ретко кад једемо. Ту су шљиве, крушке, џанарике, мада и ми више волимо сладолед и чоколаду. Кад имамо, све делимо и никада се око тога не свађамо – казује Сузана чије очи већ са 11 година одају по-глед зреле особе.
Снежана често иде у надницу, а сада је најчешће зову да скупља џанарике. Ту заради који динар, али како да опреми децу пред септембарски полазак у школу ни са-ма не зна.
– Само да им купим по патике отишло би оно што сам доскора примала. Шта ћу сад, не знам. Ис-тина, много ми помажу комшије, има добрих људи, а када ми је Ми-лан Илић, власник ауто-школе у Лозници, једном приликом донео обућу за сву децу нисам могла сузе да сакријем. Пре две године су ми помогли да санирам оронули кров, а заменик градоначелника Јездимир Вучетић организовао је акцију да ми кућу среде бесплатно – говори Снежана, храбро суздр-жавајући сузе пред децом која су јој, како каже, све на свету.
О њеном проблему упознати су и у градској управи а земеник градоначелника каже да ће на све начине покушати да јој помогну.
– Судбина ове породице ми је позната. Снежани је припала зе-мља која је безвредна, али у за-конском смислу она не може да прима помоћ. Оно што живот мо-же да изрежира, не може да предвиди ниједан закон. Лично ћу се заузети и код Министарства за рад и социјалну политику а и наша правна служба ће размотрити на који начин да разрешимо ову си-туацију. Мало је породица које су суочене са толиком бедом и ми смо у обавези да им помогнемо – каже Јездимир Вучетић.
С. Пајић
