НАШИ СМО – НОКДАУН
Ко год је аутомобилом пролазио Учитељском улицом у протеклих десетак дана, сигуран сам, није могао да обузда псовку коју је морао да упути и држави, и граду, и премијеру, и градоначелнику, и “извођачу радова”, и хлебу, и лету без лета, и реконструкцији Владе, и свему са небеса… Пресечена на сред раскрснице са Улицом Жикице Јовановића, у више наврата и затрпавана после радова на водоводној мрежи, последњи пут натабана и припремљена за асфалтирање, остаде разјапљена, на пркос несрећним возачима. Вештији у слалому покушавају да заобиђу рупу, дубине десетак центиметара, док је камионџије, тракторџије и они са запрегом, прелазе као преко минског поља. Гледам призор и мислим, ваљда је то могуће само у овој нашој Србији која се претворила у ријалити шоу. Која се безгранично расула по пољу блама и која је клонула пред најездом неодговорности, неозбиљности и нељудскости. Да је само крпљење рупа горући проблем, ни по’ јада, али ту је арсенал горућих, наизглед нерешивих, а врло често и смешних. Не зна човек да ли да се смеје или да вришти и плаче. Да ли да верује премијеровим речима од пре неки дан да је Србија спремна за почетак преговора са ЕУ и да је спремна да спроведе “суштинску трансформацију у складу са европским нормама”. Како да поверујем у било шта и било коме? Па, више нисам сигуран ни у Џонија Штулића кад видим да се и око њега дигла сумњива прашина. Човек тражи хонорар од ауторских права, а издавач објашњава да је све то фарса и халапљивост Бранимирова. Још кад неко пронесе реч да ће легенда рокенрола у септембру бити један од нових фармера у оном чуду од телевизијског програма, дошло ми да побацам све његове плоче. Али ко да баци “Сунчану страну улице”, “Филигранске плочнике” или “Кад фазани лете”. Хеј, Џони, Џони! Не попуштај! Да постоји нека алка која би сачувала ово мало од расушене бачве од државе, ваљало би је од злата исковати. Прашина се дигла и око смене министара, а они, к’о по команди, ето их на све стране. Сви задовољни сопственим радом и учинком, нико нема замерки, али, неко мора летети. Питање је само где ће атерирати. Неки међу саветнике, а неки… ко зна где. Чуће се, само да нас не казне новим скупим изборима. А шта рећи истрошеном народу који ће од 1. августа плаћати скупљу струју за скоро 11 процената. Шта то носи, знамо већ сви из искуства. Плате замрзнуте, или се тако барем чини свима којима је иста већ годинама, а цене играју пипиревку. Још да нам животе некако замрзну, па да их отопе кад све процвета. О томе се само сањати може. Сав чемер и јад народ гледа сваки дан на екранима, чита у новинама свакојаке редове, а по депонији сећања покушава да пронађе још понешто мало среће која ће га одржати на ногама. Нажалост, много нас је у нокдауну!!!
Слободан Пајић
