КОД МИРОСЛАВА МИЛУТИНОВИЋА – ОГРАДА НАНИЗАНОГ КАМЕЊА

Имање на падинама Гучева уређено у етно-стилу представља радост целој породици и место окупљања пријатеља и, како кажу власници,  оно што је за одмор душе није за комерцијализацију

Кад човек има идеју, осећај за лепо и вољу да ради, а пре свега ужива у томе,  онда то мора донети добар резултат. Тако је и код Мирослава Милутиновића који је на свом имању, изнад Бање Ковиљаче,  направио кутак за своју, али и душу пријатеља са којима се састаје сваког викенда у свом етно-дворишту.

На падинама Гучева, изнад Ковиљаче, смештено је његово имање до којег води пет путева и стаза и на коме се налази пет извора, а одакле пуца поглед на Дрину и пределе на њеној левој обали. Мирослав је у последње три године на неких педесетак ари направио етно -двориште са скоро тридесетак разних објеката, места за одмор,  спорт и опуштање, прави кутак за бег од свакодневне хуке и буке модерног доба. Место где се удише чист ваздух, слуша цвркут птица и где се чини као да је човек ко зна колико далеко од градске вреве, бетона и асфалта. Све у дворишту  урадио је, сакупио или осмислио Мирослав који скоро две деценије ради у Специјалној болници за рехабилитацију.

– Волим дружење, а имам велику фамилију и много пријатеља, па сам одлучио да овде направим место где бисмо сви могли да се налазимо. Урадио сам велику наткривену терасу, а и остали део дворишта уредио сам у етно-стилу који ми се много свиђа. У почетку се са скепсом гледало на то што радим, али сада стижу похвале и подршка за урађено.  Данас се људи ретко састају, сви некуда јуре, а ја волим да се  овде окупљамо сваког викенда и уз иће и пиће лепо опустимо и попричамо – прича Мирослав док показује шта је све урадио.

У дворишту је неколико фонтана, једна украшена са више од сто кућица за пужеве, мала воденица, дрвена рода, кућица за одмор лети и она за хладне дане са необичних лустером од корења старог дрвета, печењара, видиковац, камена скулптура, музеј старих предмета и још много тога.

– Док радим на имању, налазим метке и сличне ствари остале у земљи из времена гучевске битке. Имам и старе рударске лампе, сатару стару више од 200 година, креденац који је моја прабаба донела у мираз, он је сређен и изгледа као некада. Много тога је ту, нешто нађем, нешто ми доносе пријатељи.  Од свега што сада имам, а и што сам урадио, можда бих издвојио камену ограду. Док сам чистио башту налазио сам доста камења и нисам знао шта ћу са њим. Онда ми је синуло да од тога направим ограду и тако сам на арматуру десетку почео да ређам камење. Укупно око 600 комада и сваки сам ручно избушио. Овакву ограду нисам до сада негде видео – каже и показује својих руку дело.

Он има склоности ка уметности, добар је цртач, па лако своје идеје претаче у дело. Направио је и бетонске корпе у којима стоје саксије са цвећем. Урадио их је тако што је комаде старог ћебета умочио у бетон, ставио на саксију и када су се осушили, добио је облик корпе. Онда је то само осликао и добио необичан, а леп предмет. Планира да искористи дарежљиву природу и изворе на имању и ускоро направи и базен, који ће овај кутак учинити још лепшим и пријатнијим за одмор.

– Кад дођем са посла, слободно време проводим у раду по дворишту. Волим да правим ове ствари, да нешто стварам. У томе се  проналазим, опуштам и прија ми. Нигде не журим, радим натенате и за своју душу, а ако се то и другима свиди, онда ми је још  драже. Да не радим дан, могу, али уколико не могу због неког празника два, три дана, то ми тешко падне. Једноставно сам такав, а у томе ме подржава и супруга Светлана – каже наглашавајући да нема намеру да комерцијализује ово што је урадио.

Од Ковиљаче се колима до њега стиже за, како је прецизно израчунао, седам, а од Лознице преко Трбушнице за 12 минута. Иначе, како су се  он и његово двориште појавили у филму “Кантар” Добриле и Добривоја Пантелића, нагло је порасло интересовање за његово етно- двориште па је све више намерника који сврате да виде шта је он то направио.

Уметност и спорт

Мирослав је талентован за цртање и каже да му та уметничка црта много помаже у раду на уређењу дворишта. Бавио се и спортом, а лако се могло десити да уместо беле униформе понесе црвено-бели дрес  пошто су га својевремено звали да игра фудбал за Звезду, али је остао у Ковиљачи и, како каже, не жали због тога.

Т.М.С