У ЛИПНИЦИ – “ЈАПАНЦИ” У КЛУПАМА

Једно одељење петог и два шестог разреда у Липници уче јапански језик. Литературу су добили захваљујући јапанској амбасади чијег ће амбасадора ће позвати за обележавање 120. годишњице школе ове јесени

Под кровом ОШ “Вук Караџић” од прошле школске године говори се јапански језик и пишу слова писама хиргана и катакана. Деца кажу да језик народа са Далеког истока уопште није тежак, као што изгледа и да је писање њихових слова интересантно.

Лидија Милановић професорка је јапанског  која им предаје од прошле године. Уче га једно одељење петог и два шестог разреда, а од септембра стижу нови школарци па ће “Јапанаца” бити још више.

–  Ово је факултативни предмет, не улази им у просек, нису под притиском за оцену, али се ипак веома труде. Почели су од учења најједноставнијих поздрава, упознавањем, а проблем нам је био што нема уџбеника за почетни ниво овог узраста. Оно што се користи уФилолошкој гимназији или на факултету није одговарајуће за децу њиховог узраста, а сликовнице које смо набавили су прерасли. Разменила сам искустство са колегиницом у Бразилу која тамо предаје јапански нижем узрасту и на крају сам направила уџбеник комбинујући разне друге, па сада могу да га користе од петог до седмог разреда. Деци лепо иде учење јапанског и  прилично су заинтересована. Све што науче вредеће, а уколико се неко упише у Филолошку гимназију или реши да студира јапански, ово предзнање знатно ће му олакшати почетак школовања – прича она.

Милановићева објашњава да јапански има три писма, два једноставна, хирагану и катакани од по око 120 знакова, и трећи канђи, писмо од неких три хиљаде карактера. Деца су прво учила хирагану, основно писмо којим може све да се напише, да би могли да га користе као ми наших 30 слова азбуке, а онда катакану коју Јапанци користе само за речи страног порекла.

– Јапанци користе са та два писма док је канђи прилично компликовано због много знакова. Шестаци су већ обрадили прва два писма и могу да пишу по диктату и  да читају. Испод јапанског је превод на латиници али на енглеском, а разлог је што код нас не постоје уџбеници који су јапанско-српски или обратно. Тако деца учећи јапански усавршавају поприлично и енглески и истовремено имају двоструку корист. Осим језика уче и где се налази Јапан, име његове престонице, изглед заставе, занимају их и борилачке вештине, нинџе и слично.  Захваљујући јапанској амбасади и њиховом аташеу за културу, набавили смо литературу, доста књига о географији, речника, сликовница, бајки и  деца из тога доста сазнају, све их занима јер им је та далека земља, непозната и занимљива – каже професорица језика некадашњих самураја.

Деци је учење јапанског интересантно. Кажу да им није тешко ни писање наизглед компликованих јапанских слова, односно знакова. Тако у Липници уче јапански. Можда некога живот одведе у земљу трешњиног цвета, катане и модерних технологија где ће му ово што учи значити  барем мало, а можда овде стасавају будући студенти јапанског. Углавном јапански се учи у Вуковом завичају и учиће се и наредних година, кажу у липничкој школи, где деца стичу и знање енглеског и руског језика.

Једини у Србији

Милорад Станић, директор ОШ “Вук Караџић” из Липнице, каже да је деци интересантно и да су прихватили учење јапанског док су родитељи у почетку били неповерљиви.

– Јапански учи нешто више од 50 ученика петог и шестог разреда, а за овај језик добили смо сагласност Министарства просвете. У набавци литературе помогла нам је јапанска амбасада и надамо се још бољој сарадњи са њима. Школа на јесен обележава 120 година постојања и тада ћемо на свечаност позвати јапанског амбасадора. Иначе, колико знам једина смо основна  школа у Србији где се учи јапански – каже директор Станић.

У овој школи деца у оквиру ученичке задруге гаје украсно шибље, буковаче, баве се повртарством, пчеларством, резбарењем. У све то се интензивно укључују од трећег разреда и уче ствари које једног дана могу практично применити у свакодневном животу. Школа планира и да преко образовног туризма, програма који подржава УНИЦЕФ, угости ученике из градских школа Лознице и ван ње који би видели како се живи и ради на селу.

Т.М.С