НАШИ СМО – МАРКС
У Лозници је недавно гостовала представа Народног позоришта “Женски оркестар” која је рађена по тексту француског драмског писца Жана Ануја. Жанровски, ово дело, настало пре пола века, припада комедији, али у нашим условима само кроз драму било је могуће пренети поруку да уметност и људи нису на продају. Верујем да би и аутор оправдао то што су редитељ Југ Радивојевић и драмски писац Ивана Димић не само променили жанр, већ и 80 одсто његовог текста, само када би знао контекст животне драме публике којој је дело намењено. Дакле, оригинална прича плете радњу око згода чланица ансамбла који свира у бањи, а адаптација нас суочава са друштвом које се одриче симфонијског оркестра гурајући га на тржиште, право у руке бизмисмену наших дана. И где би боље могла да се прими таква представа него у Лозници, граду пуном бивших радника и бизмисмена који су на пропутовању кроз транзицију свог живота уништавали хиљаде других, сасвим некажњено и већ заборављено. И тако је никла нова класа људи. Ја сам… бивши радник … Драго ми је, а ја… сам бивши радник… Леп дан, данас, а колико сте већ на бироу?
Боље је бити бивши радник, него нерадник. Када сте бивши радник, имате неки бољи живот иза себе, људи саосећају јер деле ваше искуство, а када сте само незапослени, онда сте безнадежан случај који оставља лош утисак у друштву. Најтужније је бити бивши радник, инжењер, економиста, правник или било шта што подразумева високу стручну спрему и извесне године живота. А ако сте при том и жена, онда сте баш закуцали. Таквима само партијска књижица са ситнијим бројем може бити од помоћи. Даље, не знам да ли сте и ви приметили да већина људи са којима се упознајете на питање где радите одговара углавном овако: Радим код приватника или: Радим у Општини, Суду, Водоводу, Школи, ЈП… Тако, први одговор, осим питања: Какав је? обично не захтева додатна појашњења, а други изазива извесну завист. Само што они, блажени у својој ушушканости, то не разумеју, или се нама само тако чини. Није баш тако, а зинеш да нешто кажеш, одмах ти запуше уста списковима са вишком радника. Данас је на цени покорност, а не способност.
Има још један, истина, ређи одговор на питање где радите: Радим код најгорег газде. Код кога? Код себе!
Само запослени који имају име фирме, а не сећање на њу, или име газде, данас могу да се радују тековинама 1. маја и да их призивају све до јубиларних награда и назад. И, наравно, синдикати, да издају саопштења. Празна као пораз.
Живео 1. мај, празник наших бивших живота!
Зорица Вишњић
