НАШИ СМО – ДРЖАВНИЦИ

НАШИ СМО – ДРЖАВНИЦИ

Nasi smo - zorica visnjicСве смо даље од идеала Војислава Коштунице о Србији као досадном друштву, а све ближи колективној хистерији. Она је у нашем случају пре манир него стање духа. Пре театралност него озбиљна неуроза. А, изнад свега, чини се као чиста манипулација у покушају да се придобије наклоност. И, ево нас, наравно, на терену политике. Ту хистерије има више него у народу који је, заправо, у стању депресије, за коју стручњаци кажу да ће за коју годину бити болест број два у Србији. Већ неко време покушавам да одгонетнем шта је узрок хистерије српских политичара. Да ли је то покушај да додатном драматизацијом увере грађанство да је ситуација тамнотегет и да је за њу одговоран део претходне власти, а да њен други, освешћени део, сада предвођен новом снагом, вади кестење из ватре? Да ли грозничавости њиховог духа доприноси превелика жеља да се одмах и сада реше сви проблеми и државни и политички или је то притисак као последица високо постављених циљева или одступница за непопуларне одлуке које стоје пред њима, жеља за допадањем, вапај за признањем, искуствено скретање пажње са проблема на проблем, или све то заједно? Како год и шта год, шаље лошу поруку грађанству, али и осталом делу света јер бисмо могли помислити да су, не дај боже, недорасли ситуацији у којој су се нашли. Ево, баш ових дана док траје криза са Корејом замишљам Обаму и његовог министра војног како вапе за говорницом да их чекају црни дани, да ће им деца умирати од радијације и слично, Путина како јадикује што Американци стављају Русе на листу непожељних, Самараса како ће Грчка пропасти к’о Грчка ако их избаце из еврозоне, Наполитанија како Италија пропада док чека нову владу или Камерона и Меркелову како у хору саопштавају да ће цела Европа бити гладна, ако пропадне ЕУ. Не иде. И зато, кад год чујем паничне вапаје наших политичара да је свет неправедан према нама, да у Европи немамо пријатеља, ја почнем да цвилим испред екрана: Бићу добра, молим вас, немојте ме водити у ЕУ. Када зацвиле што морају да преговарају са Тачијем, дође ми да их привијем на груди и утешим: Нека, децо, нека, све ће то народ позлатити. Или када спомену глад неке будуће српске деце, ја се, идиотски,  питам – да ли ће та деца имати већа уста од ове данашње, више гладне него сите. Стварно се питам да ли смо ми емоционално незрео народ, па су нам и политичари такви. Заиграју се па не знају да стану, а ако само помисле да би у тој игри могли бити прекинути, падају у хистерију.

Deja vu. И тако до Новога Сада.

Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )