НЕПОДНОШЉИВА ЛАКОЋА ПРОПАДАЊА (10)  – Остало само име и цијанидна со

НЕПОДНОШЉИВА ЛАКОЋА ПРОПАДАЊА (10)  – Остало само име и цијанидна со

Некадашња фабрика ФАК својевремено је била једини произвођач кочница за пољомеханизацију на просторима  некадашње СФРЈ, а данас је пример приватизације која је могла бити успешна да није, како се испоставило, бесправно  поништена. Од фабрике су остали само једна њена хала и 75 тона цијанидне соли на чије се уклањање из Лознице чека годинама

Некадашња фабрика ауто-тракторских кочница (ФАК) која се бавила производњом приколица од 1,5 до 10 тона и била једини произвођач кочница за пољомеханизацију на просторима  некадашње СФРЈ, данас изгледа потпуно запуштено. Од фабрике су остале опустошене зграде, име као и 75 тона ускладиштене цијанидне соли о чијем се измештању прича годинама. Међутим, још увек се не зна када ће коначно бити решен овај еколошки проблем Лознице.

Ова фабрика  се последњих година углавном помиње због цијанидне соли, а мало ко зна да ово предузеће и даље  постоји као ФАК а. д. Његова судбина пример је једне од ретких овдашњих приватизација која је могла да успе, али није. Годинама је фабрика грцала у проблемима, често мењала  директоре, да би крајем фебруара 2004. године, после две неуспеле аукцијске продаје, била продата на трећој по почетној цени од 5,6 милиона динара фирми “Хемтекс интернационал” из Београда. Нови власник радио је четири године да би онда после више контрола Агенција за приватизацију сматрала да купац није испунио услове уговора па га је раскинула.  Купац ФАК-а повео је  спор, а суђење је трајало од 2008. до 2010. године. Добио је спор, решење је постало правоснажно у јесен 2010. и утврђено је да је уговор бесправно раскинут. Међутим, донет је закон по коме се фирма која је у блокади, што је  ФАК тада био, гаси. Уставни суд одлучио је после да је закон о аутоматском гашењу  фирми неуставан па га је поништио, власнику су онда враћене акције, решење о аутоматском гашењу је поништено тако да је у лето 2013. ФАК поново регистрован као акционарско друштво.

Постоји , али нема радника

Дејан Којић, извршни директор тог предузећа, каже да је до поништења првог уговора, од 2004. до 2008. ФАК урадио више од две хиљаде приколица при чему су већи део извезли. Подсећа да је предузеће имало 11 контрола од стране Агенције и да су им сваки пут говорили како је све у реду да би онда поништили приватизацију.

– Док је трајао спор после поништења приватизације, фабрика је опустошена и када је враћена, није била у старом стању. Власник је добио фирму која нема производњу, остали су растурени објекти оптерећени хипотекама и дуговима из периода деведесетих. Од онога што се данас налази на месту некадашње фабрике, на ФАК-у а. д. се води само велика хала до пруге и то одржавамо. Остало је суд продавао у извршном поступку за намирење дугова повереника. Ти повериоци су из деведесетих, периода  пре прве приватизације. ФАК а.д је активно привредно друштво, постоји у АПР, али нема запослених, а ја сам извршни директор – објашњава Којић  кроз шта је прошло ово предузеће.

        Приоритет на чекању

Радионица из којих излазе приколице више нема, али има хале са бурадима у којима је цијанидна со коришћена током производње и до 1991. прављена је у ФАК-у. О том еколошком проблему ЛН су писале више пута, надлежни су најављивали измештање, договоре, али бурад су и данас на истом месту. Лозничани  су тек после пожара у “Вискози” крајем 2008. сазнали шта се налази у ФАК-у и тада се кренуло са тражењем начина да опасна супстанца оде из фабрике. Годинама се у фабричком кругу под ведрим небом налазила гомила од стотинак пластичних буради. Многа су била поломљена, отворена као и метални контејнери и остаци металних буради која се распадала. Тако се цијанидна со на киши и снегу растварала и контаминирала земљиште. У простору ограђеном жицом стајали су руком исписани натписи “забрањен приступ” и “опасне материје”.

После приватизације 2004. почеле су да долазе инспекције и по њиховом налогу је ограђен простор у коме је била  цијанидна со. Коначно је у склопу акције “Очистимо Србију” у пролеће 2010. препакована у нову пластичну, а касније металну бурад. Отпад је ускладиштен у оближњу халу док се не одради документација за транспорт, а онда је требало лета исте године да оде ван Лознице.  Министарство енергетике прецизирало је да се у ФАК-у “не налази цијанидна со већ отпад од цијанидне соли за који је утврђено да има карактер опасног отпада јер представља опасност за водене организме, штетан је ако се гута и надражујући ако је у директном контакту са кожом”. Због тога је Републичка инспекција за заштиту животне средине наложила да  се магацин у коме је  ускладиштен овај отпад обезбеди од неовлашћених лица која би нелегалним и неусловним руковањем могла угрозити животну средину. Међутим до транспорта није дошло, а из истог министарству су тада објаснили да је у том периоду ФАК био избрисан из Агенције за привредне регистре па није постојало одговорно лице које би спровело процедуре измештања опасног отпада. Према инспекцијским надзорима у кругу ФАК-а налази се 75 тона отпада од цијанидне соли, упаковане у металну бурад. Обезбеђена су од атмосферских утицаја и приступа неовлашћених лица и на овом месту могу бити привремено ускладиштена до краја августа 2014. Онда је стигао и тај август. Из локалне самоуправе су упозоравали да је истекао рок амбалажи, али је на питање ЛН, сада из Министарства пољопривреде и заштите животне средине, одговорено да амбалажа нема ограничен рок трајања. Објаснили су  да у Србији не постоје капацитети за коначно ускладиштење отпадне цијанидне соли и та врста отпада извози се у друге земље ЕУ које то могу да раде. Град је упутио гомилу дописа највишим државним органима, премијерима,  надлежним министрима и инспекцијама, али надлежни државни органи нису нашли решење. ФАК и Лозница нису имали новаца за транспорет ове материје, а држава је обећавала да ће проблем решити.

И даље на истом месту

Међутим, дошла је и 2017. а све је исто. Дејан Којић, објашњава да је цијанидна со нус производ настао у процесу термичке обраде метала цементацијом.

– Држава је својевремено новац обезбедила за препакивање цијанидне соли, али не и за транспорт који је био предвиђен у Немачку. Бурад се налазе у хали која више није ФАК-ова, али имамо уговор о закупу.  То је склоњено на квалитетан начин, инспекције редовно обилазе тај простор, закључано је и обезбеђено, имамо чувара, а у току је обезбеђивање видео надзора. Проблем мора да реши држава, измештање буради је сложено и скупо, то није обичан транспорт, да оде у Немачку потребно је око 300-400.000 евра, а тај новац немају ни ФАК а.д ни град. Писао сам граду, министарству, добијао обећања да ће бити одобрен новац за транспорт. Постоје две варијанте, да оде у неки напуштени рудник, али да се то тотално неутралише најбоље је да иде у Немачку – каже Којић и најављује да ће поново тражити решење овог еколошког проблема. 

Истиче да нико никада није настрадао од цијанидне соли, да она  не ствара загађење сама од себе, није експлозивна и опасна је ако се конзумира, али је свакако еколошки проблем који треба решити. Тако се овај “приоритет”, како је више пута оцењен од надлежних још увек налази на нешто више од стотинак метара од центра града. Када ће бити коначно решен, још нема званичних информација, а да је пола датих обећања из разних министарства испоштовано, цијанидна со одавно не би више била тема у Лозници. Овако још увек, нажалост, јесте.

ЕЛН

Пројекат подржава Министарство културе и информисања

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )