Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу својим суграђанима након што су оком камера, које су снимале финални меч одбојкашица Србије у Анкари, у више наврата “ухваћени” како поносно држе српску заставу и здушно навијају за свој тим. На застави је писало - Лозница, па су сви они који су гледали пренос финала из Турске видели и тачно знали одакле су стигли ватрени навијачи да оснаже светске и европске првакиње током одличне, али неизвесне игре против домаћина.
- Ми смо стигли у Анкару на осмину финала тако да смо у неколико наврата били на малим екранима, као једни од укупно десетак Срба који навијају за своју репрезентацију. Моја сестра живи у Анкари и још у јануару смо испланирали одлазак код ње баш у време Европског првенства - каже Радосав Ивановић.
Са супругом је гледао четири утамице нашег тима и каже да је до полуфинала Србију бодрило тек неколико људи из српске амбасаде у Турској.
- После полуфинала стигао је аутобус са педесетак наших навијача које је организовао Одбојкашки савез Србије. Они су били смештени у посебном боксу а супруга и ја смо на финалној утакмици били одмах испод ложе, међу неколико хиљада Турака. Понели смо нашу заставу са натписом Лознице, коју нам је позајмио кум. Иначе, ту заставу је он носио прошле године на Светско првенство у фудбалу у Русију. Није нам било пријатно, али ни једног тренутка нисмо доживели никакву непријатност. Та утакмица је нешто што је тешко речима описати. У хали је било десетак хиљада турских навијача и не више од 60 наших. Од буке се није чуло ништа, али кад год је било прилике, из свег гласа смо узвикивали СРБИЈА! Турски спикер је често покретао навијаче одређеним стиховима и сваки пут када би питао ко је шампион, поред хиљада људи који узвикну ТУРСКА, нас двоје смо грмели СРБИЈА! Глас је издавао, али га нисмо штедели - прича наш саговорник.
Каже да прати спорт цео живот, али да није очекивао да током одбојкашке утакмице може бити тако врела атмосфера. У петом сету, сећа се, помислио је да ће изгубити свест, исцрпљен навијањем али и због напете ситуације на терену. Крај су ипак дочекали насмејани и срећни, а после утакмице сишли у први ред и радовали се заједно са нашим одбојкашицама и целим тимом. Тај тренутак је овековечен и фотографијама, а посебно им је драга заједничка са најбољом одбојкашицом првенства Тијаном Бошковић.
- Она је поносно шетала с пехаром у руци и пришла да се фотографишемо. Тада нам је честитала као да смо и ми били с њима на терену. Поносно смо носили наше дресове и заставу, узвукивали име Србије, представили свој град, али и доживели нешто што ћемо дуго памтити. Додатно нас је обрадовала пажња наших Лозничана, који нас препознају и прилазе да честитају на нашој “”храбрости” - кажу Ивановићи.
С. П.
Фото: Лична архива саговорника
ПРОЧИТАЈТЕ И...
ДРУГА ЛИГА ЗА ЖЕНЕ ''ЗАПАД'' – Историја на чекању
data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"
