НАШИ СМО - Краве

Уколико сте много нервозни, напети, осећате се лоше, постоји решење. Потребно је што пре да одете до прве штале, нађете неку краву и почнете да је мазите. Не, није шала него озбиљна ствар, а мора бити пошто стиже с оне стране баре, односно са Запада.

Прочитах да су радници једне фарме у америчкој држави Њујорк увели програм терапије мажења крава, који помаже људима да се осећају боље и смиреније. За један сат терапије, током које мазите или грлите краву, а можете и да је четкате, потребно је издвојити 75 долара.

Ми имамо среће да овај тренд још није стигао до нас па вам нико неће, за сада, наплатити уколико навалите да мазите његову Белку, или Ружу, како обично називају краве, али ће вас сигурно гледати чудно. Мала цена за боље здравље. Слична кравља терапија постоји и у Холандији, а радници са фарме тврде да миловање крава има смирујући ефекат и јача осећај поверења.

Када погледамо у наше двориште, не можемо не приметити да је нервозе и стреса за извоз. Поводи, или узроци разни су, али да је већина на хиљаду вати - јесте, они који нису или су на јакој терапији, или им је мозак наштиман на другачији начин па им је све равно до Косова, или бар административне границе. Замислите колико би било лепше гледати заседање српског парламента када би сваком посланику, или бар оним најнервознијим, обезбедили по једну краву. Пре седнице се лепо с њом изгрле и измазе и онда на заседању нема вређања и неукусних прозивања, свег оног циркуса који често праве. Била би милина гледати како се сви држе теме и покушавају, коначно, да ураде најбоље посао за који су плаћени народним парама.  Могао би своју краву да добије свако из власти, али и опозиције, па пре изјава за медије, јавних наступа или разговора иза затворених врата да је мало помилки и онда наступа смирено, одмерено, без тешких речи, претњи, било чега што ће оне који их слушају натерати да одмах траже најближу шталу и смире се после најаве нових “тешких дана”, “сукоба”, и сличних ствари. Могли би у склопу објеката где се одлучује и преговара, зашто не и у Бриселу, тамо је баш много тензија, обезбедити просторију за краве. Па пре састанка сви пола сата код њих. Требало би дати по краву и уредницима појединих, пре свега таблоидних, медија и телевизија, да пре него што припреме наслову страну са бомбастичним насловима или тв дневник, којима живце народу натежу, помазе неку Шаруљу па се онда унормале и почну да раде на прави начин.

Наравно, код нас не иде све глатко па би се тако, ако се уместо “пилула за лилуле” масовно одлучимо да мазимо краве, појавио проблем. Нема их довољно за све. Нађох на нету   да је у последњих четврт века број говеда у Србији смањен за више од 20 одсто, као и да их је прошле године у Србији било око 920.000, што је у односу на 2000. годину мање за 300.000,  а у односу на 1990. “смањен драстично”. Не пише колико, али можда у томе лежи зец за сву нервозу и хаос који је тада започео. Данас су времена тако напета, са милион стресова дневно, тако да они са осећајем за бизнис можда већ набављају краве и чекају да тренд “мажења” стигне до нас. Сигурно је да муштерија не би фалило, а јадне краве би се вероватно излизале и рикнуле од толиког мажења. Већ видим огласе “повољно мажење крава, ако мазе две особе, за трећу гратис”, или “наше краве се мазе најбоље”. То би могло донети вишеструку корист, нервозни би се опустили, нестало би напетости на свим нивоима, а задовољне краве би сигурно давале више млека па би и привреда имала користи.

Ко мисли да су Амери пролупали, нека нађе неку краву и мази је који дан. Ако нема ефекта, бар је крава уживала, а можда буде и по оној “изгледа шашаво, али нисам више напет”. Треба гледати друге и узимати рецепте који ваљају, ми некако увек узмемо оне друге, а сад ми је и јасније зашто је крава света животиња у Индији. Ни њима баш увек не цветају руже, али су бар насмејани. Док ова терапија мажења не постане хит, треба на време резервисати код некога неку Руменку, за сваки случај, па бити спреман. Значи, фарма, или штала, прва крава па на грљење. У шта смо све поверовали последњих деценија зашто не бисмо и у ово?

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Црта

НАШИ СМО - Плазма

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Црта

Министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић изјавио је да без обзира на то да ли ће бити парламентарних избора или реконструкције Владе, он више неће бити министар и да је то његова дефинитивна одлука. Љајић је у интервјуу за Блиц, чије су делове у понедељак пренели сви медији, казао да се он уморио од политике, али и да се јавност уморила од њега  јер је јако дуго у политици. Неки медији из Санџака педантно су израчунали да је то његова осма најава повлачења, али свакоме ко би могао помислити да после осме долази девета, ево и образложења које баца сасвим ново светло на ти изјаву: “У Србији је лаж постала легитимно оружје политичке борбе, политика више није такмичење ни идеја нити концепта, већ бувља пијаца где за паре можете без икаквих последица да нападате политичке противнике. Ја у тој каљузи не желим да учествујем... Напросто, морам негде да подвучем црту и прекинем. Чист образ не желим да изгубим, а свако моје остајање у оваквом амбијенту за мене значи чист пораз”. Он је додатно објаснио да је о томе размишљао и раније, али да је сада преломио због кампање коју против њега  воде Шешељ и Зукорлић, оцењујући да је таква кампања “незабележена у парламенту”.

Ово, наравно, није тачно јер је српски парламент, нажалост, одувек, место где се политички противници могу сасвим безбедно, најстрашније, вређати и оптуживати за све што би некоме могло пасти на памет. Али, проблем је што се лествица стално помера и што више нема лимита у намери да се нека личност деградира до гађења или до тачке када почиње угрожавање њене безбедности. И ово се не односи само на политичке противнике који су присутни и могу да одговоре, проблем је што се у парламенту читају спискови јавних личности и показују фотографије, новинара на пример, за које се тврди да су издајници и шпијуни, наркомани и нарко-дилери, као Расим на пример, али они немају посланичку групу која може да их заштити. А, што је најгоре, нема ни институција које ће рећи да дотичне личности немају у својим службеним евиденцијама. Нема ни оштре осуде јавности која би требало да реагује у таквим ситуацијама не само што те посланике плаћају сви грађани, него пре свега зато што у Народној скупштини не би смео да се  вређа народ већ да се у његово име доносе закони који би, између осталог, требало да поставе темеље пристојности у сваком погледу.

Ово никако не значи да на било који начин желим да релативизујем ситуацију у којој се нашао Расим Љајић нити његова осећања пошто се осетио препуштен самом себи, без подршке председнице парламента која је тим поводом рекла: “Критике примам радо, нисам недодирљива, али и други морају да буду спремни за то, јер политика није бајка. Неки су, међутим, врло осетљиви на критику или увреду, а кад вређају њиховог коалиционог партнера, иза чијег имена су изашли на изборе, подразумева се да седе и да гледају”.

Дакле, то је мера њеног тумачења Пословника у одсуству политичког кодекса који никако да дође на дневни ред. Можда управо због тога Љајић о својој одлуци није, како је рекао, обавестио ни Вучића ни Брнабићку. У сваком случају, да их не доведе у забуну, поручио је да своју странку и даље види на коалиционој листи.

Не знам како ће се све ово политички завршити по Љајића, да ли ће се повући у дипломатију или у тиховање, сасвим сигурно не зависи само од њега, али каква год да буде његова даља судбина, остаће упамћен као један од најтолерантнијих политичара у земљи који је дозволио да грађани виде његове искрене сузе два пута - када је убијен Зоран Ђинђић и када је убијен Оливер Ивановић. У Дневнику РТС-а заплакао је када је рекао: “Испада да је Ивановић био безбеднији у притвору него на слободи. Био је мета напада и критика са свих страна... Разговарао сам с њим о томе. Он је разумео ту реалност и хтео је да је мења на демократски начини и то је главна разлика између њега и осталих. Био је сметња свима”.

Мени се учинило да је он тада говорио и о себи.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Плазма

НАШИ СМО - Калимеро

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Плазма

Са ким све нисмо ратовали кроз историју, али да ће неко мучки ударити “плазма” кексом како би нас отерао са Косова, томе се нико није надао. Такав сценарио тешко је ко могао замислити, а посебно народ навикао да се вековима ослобађа од угњетавања придошлих душмана. Но, као што смо видели прошле седмице и то су косовски Албанци урадили одговарајући на српску “победу” и одбијање захтева такозваног Косова за чланство у Интерполу. Уместо рушења српских светиња, паљења крстова и скрнављења православних гробаља, на шта смо већ навикли, удари нас тачијевско-харадинајска влада стопостотним таксама на робу коју шаљемо у јужну покрајину. Истина, није им то било довољно, па су љутњу и силу доказивали и хапшењима Срба, малтретирајући их пред породицама и избацујући их из постеље зарад тобожњих полицијских истрага о убиству несрећног Оливера Ивановића. Гледајући како косовски Албанци и њихови политички представници пале кутије са српским “златним пеком” и “плазма” кексом, већина нормалног света је помислила колико је све то ненормално.

Главна вест, која је обележила тај дан лагано је сплашњавала, па се већ почетком ове седмице почело говорити како је несташица српске робе на Косову и Метохији могућа, али да су залихе још увек на задовољавајућем нивоу. Народ питају како подноси кризу, а он одговара да је већ навикнут на разне недаће па му поскупљење векне хлеба, литре млека или “плазма” кекса и не пада најтеже. Преплашенији су они којима здравље зависи од редовне терапије и лекова којих је све мање на стању у апотекама. Онда су кренуле приче како ће све ово Србији створити велике трошкове на дневном нивоу, али да ће држава заштити животе својих грађана по сваку цену. Међутим, оптимизам као да је утихнуо. Чак се и председник државе изјаснио да смо сада корак даље од почетка на којем смо били пре неколико година када су започети мукотрпни преговори око Косова, па се човек запита, а шта онда да мисли српски живаљ у “срцу Србије”. Тешко је одгонетнути и на питање - колико смо сви заједно глупи када нам точак историје није оставио у главама ниједну запамћену лекцију. Од нечега у шта смо се клели живећи као Југословени, направили смо кланицу и паклени казан у којем сами себе крчкамо, некад на тихој, а врло често на јакој пушчаној ватри. То је тешко разумети.

Ето, после три деценије, прошлог викенда нашао сам се на истом месту на ком сам као војник ЈНА стајао заједно са другарима из Словеније, Хрватске, БиХ, Војводине и састављао оркестарски репертоар за вечерњи наступ у новосадском Дому армије. Пред истим вратима смо седели и посматрали Лале како полако, без журбе, корачају центром града насмејани и расположени да срдачно махну и поздраве нас војаке. Иза тих врата данас више није Дом ЈНА већ банка на чији зид сам био ослоњен уживајући у концерту Звонка Богдана и Здравка Чолића док се испред мене хиљаде, или десетине хиљада, свеједно, нека процењује онај коме је до тога стало, насмејаних и дружељубивих људи окупило на прослави стогодишњице присаједињења Војводине Србији. Истина, питање је ко је ту дошао због церемоније, а ко због Чоле, али је добро расположење било очигледно. Није било лако отргнути се мисли - па зар није лепше овако, зар нам није свима било боље док смо били заједно, зар је сада некоме боље док се копрца и понизно чека да докучи праг Европе као битна и самостална држава. Зар је боље сада скакутати пред Кинезима, Турцима или Немцима, бојажљиво их дочекујући у свом атару и молећи за свако радно место? Чак им нудећи и оно што никоме своме не бисмо дали. На шта ћемо личити када будемо прослављали век и по, или два века од Првог светског рата тешко је и замислити. Неки ће увелико орати небеске њиве, али ови клинци, данас опијени неквалитетом, неморалом, неизвесношћу и ко зна каквим другим опијатима, тешко да ће се сећати српског хероја са Гучева и Цера, српког језика, писма и ћирилице. Можда само “плазма” кекса, ако и њега до тада стоструко не опорезују и “укину”.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Калимеро

НАШИ СМО - Лудило

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Калимеро

Мало мало па земљи Србији буде нанета нека неправда, најчешће, да не кажем увек, од наших кључних европских “пријатеља”? Онда крене овдашња кукњава како то није у реду, па док једни “жустро реагују” други “гасе ватре” и налазе разумевање за ЕУ. Све се своди на они нас шамарчином, најсвежији пример церемонија у Паризу где нас сместе у шараге,  а ми џентлменски, шта зна Француска ко где да седи, најавимо домаћински дочек, и окренемо и други образ. Опростимо им и то јер поново (не)знају шта раде.

Неправда је саставни део живота, само што је бржа јер је, као што смо чули милион пута, правда стално ван форме па је “спора”. Они одрасли и зрели  не губе много на јалове јадиковке него делају даље. Уопште гледајући постали смо као бабе које само кукају, њоче и за све им је други крив. Постали смо Калимеро. Старији се сећају тог лика из цртаћа који је некада емитован пред главни дневник. То је пиле које на глави носи љуску јајета и стално  ламентира над собом и својом злом судбином, а на крају сваке епизоде каже: “Неправда, па то ти је!” и по тој реченици је упамћено. Тако и већина само кука на неправду. Све у стилу да је правде, они би били на бољим радним местима, боље зарађивали, а не да гори од њих ништа не раде, а живе ко цареви, те види ко води општину, град, државу, кукамо на све и свакога, а ништа не радимо да ствари променимо, или бар то покушамо. Крив нам је председник, влада, шеф, жена, ташта, свекрва… јер је све, наравно, неправда. Да је правде где би нам био крај?

Оно што се десило у Паризу свакако није било праведно. Французи су као домаћини  дефинитивно криви за тај фамозни распоред седења. Али, шта је радила наша амбасада? Зар није требало да буде упозната са протоколом, са ким ће се председник Србије састати као и где ће седети на свечаности па да правовремено реагује. Па није то била приредба у сеоском дому културе где редар Пера одређује где ко седи па оне што закасне или му се не свиђају,  шаље у задње редове. Ало, бре. Неко је и са наше стране зезнуо ствар па председник Вучић заврши на клупи за резерве уместо у првом реду, где нам је место по ономе што смо урадили и броју наших жртава у Великом рату једино и сигурно и било место. Опет зашто би неко поштовао нас кад ми то први не чинимо. Зашто нико 11. новембра, а баш лепо легло, недеља, нерадни дан, не положи бар један цвет на Текеришу, или Гучеву?! Местима где су се одиграле неке од најпресуднијих битака у Великом рату. На Церу прва победа у том рату, а да није било “Битке изнад облака” не би било ни Колубарске победе. Можда то и јесте учинио неки појединац, званично нико. Проблем је што неправду приметимо само када нам се деси, када смо део исте - јок. Кад у болници, или на шалтеру завршимо посао преко реда, то је ОК, али када чекамо, а други то учине, онда је неправда да стојим, а онај заврши за секунд.  Постали смо друштво коментатора и гунђала, посматрача.

Онај фејс и друге друштвене мреже су као измишљени за указивање на свакојаке неправде,  пљување и критиковање, нема везе имају ли они који се тиме баве тачне информације на основу којих доносе критички став. Кога брига? Сви су криви, неспособни, глупи, лопови, све, бре го криминалац. Али кад треба нешто конкретно, сви критичари су “заузети”, или су критички настројени док се негде не “увале”, другим речима не “заврше неки пос'о”, нађу радно место жени, брату, детету... Кад то обаве, “изгубе” критизерски ген, забораве на фамозну неправду, уклопе се у ону да свако има своју цену.

Ако су  друштво, систем, средина у којој смо стварно баш толико неправедни, шта чинимо да буду праведнији? Трудимо ли се да поправимо стање? Да ли смо ми, пре свега, правдени према себи и другима. Најлакше је за све што се дешава окривити друге или неправду. Да је има - има,  да ће је бити - хоће, али свакако је неће бити мање или ређе уколико сви покријемо главе полупаном љуском и свој учинак, као Калимеро,  сведемо на “Неправда, па то ти је!”. Е, то је неправда, према себи и онима који остају после нас. Зар не?

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Лудило

НАШИ СМО - Звездано

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

фебруар 16, 2019 153

НАШИ СМО - Турнеја

Изборна или нека друга, тек кампања названа “Будућност Србије (Александар Вучић)” почела је прошле седмице тако да ћемо се гужве и народа у редовима, председника државе како им “подноси рачуне”, удара камење темељима или отвара већ изграђене погоне диљем…
феб 09, 2019 246

НАШИ СМО - Утопија

Хоћемо ли ми икада постати земља озбиљних, одговорних, зрелих људи који знају да се носе са сваком ситуацијом, умеју да размишљају трезвено и доносе праве одлуке у право време? Хоће ли они који одлучују, али и они који им дају то право, привилегију и обавезу, коначно одрасти, изаћи из…
феб 02, 2019 304

НАШИ СМО - Одговорност

“Све што се чује ових и претходних дана је насиље. Да ли ћете неком опалити шамар или рећи најпогрдније речи - то је исто насиље, нема разлике” - ово је став премијерке Ане Брнабић који потпуно делим исто као и: “Уколико основно кућно васпитање и поштовање према грађанима за јавни дискурс нису…
јан 26, 2019 304

НАШИ СМО - Лилипутинци

Ако је неки догађај обележио почетак друге половине јануара, после Нове године, Божића и Српске нове године, онда је то свакако посета председника Руске Федерације Владимира Путина нашој престоници. Од слетања на београдски аеродром, преко уручења ордена председнику Србије, до посете Храма Светог…
јан 19, 2019 422

НАШИ СМО - (Не)моћ

Поче и 2019, а хоће ли бити још само једна у низу оних за заборав или ће донети и нешто добро, видећемо за 300 и кусур дана. Ако је судити према најавама оних који воде земљу, могла би то бити, коначно, година када ће бити заведен ред на пољу криминала, а починиоци најтежих кривичних дела добијати…

Репортажа

феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"