Живимо у времену које је све само не лако и једноставно, у доба када су моралне вредности доведене у питање, када се више цени “сналажљивост” од знања, поштења, одговорности, способности и других, некада тако важних особина хомо сапиенса илити разумног човека. Видимо или чујемо готово свакодневно ствари које нису ни добре ни часне, које су не само срамотне, већ узимају маха и постају нам нормалне. Како је то рекао Меша Селимовић “човјек се навикне на сваки смрад” али докле ће бахати, они без стида да уводе правила игре, а већина која не мисли тако да се склања и ћути. Одмалена слушамо да “паметнији попушта”, али нас је поступање у складу са тим довело до тога да су се они други разгаламили и не мисле да стану. Кажу “ћутање је злато”. Можда у неко друго доба, али данас не. Данас је то пут ка потпуној пропасти, ка времену у коме ће човек бити глуп ако је вредан, радан и поштен. Већина од нас данас ћути, иако много тога зна. Знамо ко је преко партијске књижице дошао до посла, ко је где удомио сестру, жену, снају, зета, кума, друга, ко је коме наместио неки уносан посао, знамо, али ћутимо. Знамо ко носи бели мантил и у венама недопуштене промиле алкохола, ко нигде не ради, а живи као да има пет плата. Знамо комшију који диже руку на жену као и онога који за струју дугује више од пола милиона, а и онога који не плаћа грејање и греје се на рачун других. Знамо много тога, али не реагујемо и ћутимо, јер не желимо да се замерамо, јер нас се то не тиче и зато што “гледамо своја посла”. Ћутимо и зато што је систем такав да онај ко укаже на неправилности увек испадне грбав, увек га прати више проблема него онога на чије је брљотине указао. Прати га и оно “шта му је то све требало”. Е, а онда се нешто деси, неко изгуби главу, или доживи нешто мање погубно па крену приче, сви све знају, али су, док је последице било могуће спречити, ћутали. Људи виде колегине мућке, нерад или чак алкохолизам и слично, али ћуте, виде то и надређени, али се “солидаришу” (не)свесни да и сами суделују у призивању несреће која негде стрпљиво чека. Зато што ћутимо добрим делом и јесмо ту где смо. Изгубљени, слуђени, огорчени неправдом, нерегуларним радњама, па жуч изливамо у кругу породице и блиских пријатеља. Сви мислимо исто, али ћутимо. За просутим млеком не вреди плакати, па би било боље да, пре свега, они који одлучују, али и свако од нас почне да чисти у својој кући и дигне глас против свега што види и зна да не ваља. Ћутање је све гласније па та брана мора једном пући, само се чека први довољно јак глас да јој уздрма темеље. О ћутању и нереаговању, у овом случају немачких интелектуалаца после успона нациста, говори и песма “Прво су дошли...”која се приписује пастору Мартину Ниемолеру, а актуелна је и данас.
Када су нацисти дошли по комунисте ја сам ћутао; јер нисам био комуниста.
Када су затворили социјалдемократе ја сам ћутао; јер нисам био социјалдемократа.
Када су дошли по синдикалце ја се нисам побунио; јер нисам био синдикалац.
Када су дошли по мене, није преостао нико да се побуни.
Или једноставније, као што рече, поново, Меша Селимовић - Бој се овна, бој се говна, а кад ћу живјети?
Т.М.С
Фудбал у Србији животари без неких изгледа за скорије оздрављење. Репрезентација је остала без пласмана на Светско првенство у Бразилу. Наши клубови у Европским такмичењима једва да могу да прођу квалификације за прво коло, а домаће првенство из године у годину је све незанимљивије и неквалитетније. Године пролазе, а наш фудбал тапка у месту. Исти људи годинама одлучују и не померају се из својих удобних фотеља. А за све то су још и добро плаћени. За неуспехе је увек крив неко други. Шта год урадили нема одговорности. А ко зна, можда би, када би резултати били бољи неко други пожелео њихово место. Е то им сигурно не одговара. Боље је овако. Штитиће своје интересе и кривицу пребацивати на друге. А фудбал нам умире.
Сличну судбину доживео је и ФК Лозница. Некадашњи прволигаш (од 1994. до 1998. године Лозничани су били чланови Прве “Б” лиге) испао је пре четири сезоне из Српске лиге и преселио се у Зону “Дрина” и од тада никако да се врати. Пред сваку нову сезону управа клуба је постављала исти циљ - титула и селидба у виши ранг. Крену добро, стекну чак и завидну предност у односу на ривале, али на крају ништа - неки други клуб оде даље. И тако из године у годину. Мењају се тренери, доводе играчи са стране, троше велике паре које град издваја за овај клуб, а резултата нигде. Увек је актуелно - покушаћемо поново, титула нам овог пута неће измаћи. А она измиче ли, измиче. И нико у клубу да се бар мало забрине. А и зашто би. Без обзира на резултате лова је сигурна. Лакше је довести играче и тренере са стране и њих окривити за неуспехе. За то време, млади и квалитетни домаћи фудбалери одлазили су у много мање средине за сићу јер за њих није било места у матичном клубу. Стицао се утисак као и да не желе у виши ранг. Све до сада. Прошле недеље завршено је првенство у Зони “Дрина”, а Лозница се коначно окитила титулом и од јесени ће се такмичити у Српској лиги. Велико олакшање за све. Е, баш у овој сезони нико није очекивао титулу. Пред старт клуб је због финансијских проблема био пред гашењем и било је неизвесно да ли ће се уопште такмичити. А онда је дошла нова управа, нови тренер, засукали су рукаве и ето резултата. Није то била нека сјајна игра, мучила се Лозница на већини утакмица, али видела се велика жеља и труд који су сви уложили, а највише фудбалери. Било је то довољно да се навијачи врате на стадион и коректним навијањем помогну својим љубимцима.
И шта сада? Српска лига јесте много квалитетнија од Зоне, али играти у овом рангу такмичења без жеље за даљим напредовањем не би било добро за будућност фудбала у овом крају. Најављују челници клуба јуриш на Прву лигу, ако не у овој, онда у наредној сезони и то је добро. Али, мораће много тога да се промени. Лозничани имају сјајне млађе селекције. Ти млади фудбалери су будућност клуба. Пионири и кадети годинама су чланови Прве лиге за тај узраст, а можда им се ускоро придруже и омладинци. Њима треба пружити прилику да врате Лозницу на старе стазе. Ако тако буде, поново ће Лозница бити клуб који ће окупљати најбоље домаће фудбалере, а сигурно је да ни резултати неће изостати. Не може то одмах, потребно је време да стасају, важно је да добију прилику.
В. Ст.
Напишите коментар (0 Коментари)
