fbpx

НАШИ СМО - Бакшиш

Док сам недавно чекао на ред код фризера, од муштерије поред мене чујем причу о томе како живи на Западу, тачније у Бечу, где је стекао пензију и где је, како рече, срећан са својом супругом, мада су му и деца нашла ухлебљење у другим местима Аустрије. Исприча да је задовољан пензијом (није помињао износ), да је од те државе добио све што му законом следује, да плаћа стан нешто скупље, али да и за то има помоћ општине од око стотину евра, ду су му бесплатни лекови, повлашћена месечна вожња у градском саобраћају, да има довољно “да једе и пије и нешто приштеди”. Онда је наставио да износи догађај који му се десио, желећи да дочара ниво поштења тамошњег народа. Укратко, помажући земљаку из Србије да набави делове за возило, отишао је до специјализоване радње где му је трговац педантно дао све информације и цене. Каже, потрајало је то скоро сат, па је пожелео да части радника поштујући његово утрошено време. Извадио је 10 евра, на шта се трговац брецнуо и објаснио да то није потребно јер је само обављао посао у интересу пословања. Дакле, бакшиш није прошао. Сплетом околности, истог дана је наш човек остао без торбице са папирима и ценама делова, али и документима и око 300 евра у кешу. Глава га заболела од муке, али после три дана је позван из полиције да дође по свој новчаник. Срећан је отишао и у неверици дочекао тренутак када се уверио да је у торбици све на свом месту. Онда је покушао да части полицајца с којим је обавио примопредају, али је и ту осетио непријатност када му је овај одбио бакшиш. Ова прича ме подести на Закон о здравству који у Србији однедавно омогућава да частите, да не кажем дате бакшиш и лекару који вас лечи. Можда ова реч у овом контексту звучи непристојно, али, можда је и излишно помињати је када се зна колике су српске плате и пензије, када је незапосленост део наших живота и већина једва саставља крај с крајем, а када је за здравствене услуге већ плаћено кроз разна законска осигурања. Негде прочитах да је напојница настала у Енглеској, мада данас Енглези често не дају никакав или врло мали бакшиш, за разлику од пословично шкртих Шкота, који се данас налазе при врху листе најгалантнијих гостију и муштерија. Анкета, спроведена међу келнерима, показала је да су најшкртији гости Грци, Италијани и Енглези, а највећи каваљери Американци, Руси и Немци. Како ће бити у Србији са лекарима и другим медицинским радницима, тек ће показати нека будућа анкета. Искрено, још увек верујем у лекарску етику и њихову доследност Хипократовој заклетви коју су дали, тако да се надам да нећемо ићи у болницу као у кафану (да не кажем кланицу). Да нећемо прво гледати у новчаник или неки штек “за црне дане”, па тек онда кретати на нужан преглед или, далеко било, медицинску интервенцију. Неће, ваљда, на вратима доктора стајати истакнут ценовник, иако им је по новом закону, који је усвојен 3. априла, сада допуштено да приме неновчане поклоне у вредности до 462 евра! Очекујем да неће то чинити болесним пацијентима, иако ти прописи предвиђају да здравствени радници у Србији смеју да приме неновчани поклон чија појединачна вредност не прелази пет одсто просечне плате, што је 2.726 динара (23 евра), а укупна вредност не прелази просечну нето плату од 54.521 динара (462 евра). Без обзира на то што се то више неће звати митом или корупцијом, не верујем да ће медицинари шурити људе цифрама (поклонима) као да су дошли да бирају нови аутомобил или јахту, а не на операцију жучне кесе, слепог црева, кука, катаракте или нечег другог. Сви знамо да су задовољни пацијенти и до сада награђивали поклонима своје лекаре, али било би сулудо да болница од сутра постане бувља пијаца на којој ћемо се нагађати колико нешто кошта. Како да прихватимо ситуацију да жена крене код гинеколога на преглед а да јој он после тога узме, рецимо, 66 евра (сат од 23 евра, виски од исто толико и кравату у истом износу, на пример). Легализацијом бакшиша све се може посматрати другачије а све здравствене тегобе третирати као комади намештаја чија је вредност  различита у зависности од величине, квалитета, брзине израде, или утрошеног материјала. Наши људи плаћају здравствено осигурање и зато држава треба да смисли пристојнији начин да квалитетне здравствене раднике задржи у земљи, а не да им пацијенти то надомешћују било каквим поклонима.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Туђе цени, своје заборави

НАШИ СМО - 1886

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Туђе цени, своје заборави

Чувена катедрала Нотр Дам у Паризу тешко је оштећена у катастрофалном пожару прошлог месеца. Гледајући снимке како ватра гута Богородичину цркву, један од симбола хришћанства, културно добро читавог човечанства, би ми криво што се то десило. Исто као што не бих волео да гледам уништавање египатских пирамида, или оних у Чичен Ици, Борободура на Јави, или Кинеског зида и сличних непоновљивих грађевина по свету. Јесте, сад долази једно АЛИ.

Греота је, како то вели наш народ, што је то снашло Французе који баш воле ту  катедралу. Наша држава је реаговала те после само седам дана од несреће упути Влада Србије Републици Француској финансијску помоћ у од милион евра за обнову катедрале Нотр Дам у Паризу. “Овом одлуком потврђује се вековно пријатељство са француским народом и изражава жеља да се симбол француске и светске цивилизације што пре обнови и отвори овај храм културе и уметности за све своје будуће поклонике”, саопштила је Канцеларија за сарадњу са медијима после седнице владе, па још објави и изјаву министра нам финансија Синише Малог да је париска катедрала део француске, европске, али и светске културне баштине и да наша земља жели да пружи свој допринос у обнови чувеног здања. “Српски народ одлично разуме значај историјских светиња. Зато је наша жеља да помогнемо и издвојимо одређена средства, која имамо у буџету захваљујући добрим економским резултатима”, закључио још Мали.

Лепо. Баш онако пријатељски. Дадосмо колико можемо. Бринемо о “културној баштини” Француза и све би било бајно да исту, или бар сличну количину бриге показујемо и за оно што је наше културно, историјско, верско и какво год хоћете наслеђе. Да ли смо могли нешто новца, кад су већ, јелте, добри економски резултати,  одвојити за обнову  Цркве Светог Јована Претече у Самодрежи, на Космету, у којој је, према народном предању, причешћена војска цара Лазара пред бој на Косову, и сахрањен Милош Обилић, а у очајном је стању? Оскрнавили су је албански екстремисти још 1981, а после агресије НАТО 1999.  демолирали су је и запалили да би у марту 2004. поново била на удару и претворена у депонију и тоалет. Или за Саборну цркву Богородица Љевишка у Призрену, вршњакињу Нотр Дама, како је недавно писала Политика, један од најлепших и највреднијих споменика српске средњовековне уметности и културе, запаљену током мартовског погрома 2004. на Косову и Метохији. Она после 15 година није обновљена, иако је под заштитом Унеска. Да ли су они који воде нашу земљу приликом силних сусрета тражили од представника такозване државе Косово заштиту и обнову наших богомоља широм Косова и Метохије? Да ли смо довољно обавестили свет, осетљив на “културну баштину”, да је 2004. године на Космету тешко оштећено, запаљено или порушено скоро 40 православних цркава и манастира, а да су се у некима налазиле фреске још из 13. века? Богородица Љевишка је уписана на Унескову листу светске културне баштине па где је тај свет да помогне, бар да је албански екстремисти не уништавају и не скрнаве, да они који желе могу да обнове уништене светиње.

Ако нисмо то тражили, а требало је ако држимо до себе као народа и државе, онда нам је и боље него што заслужујемо. Могли смо поставити такве захтеве ономад, пре неку годину, када смо, како нас увераваше наши политичари, у Бриселу Приштину победили са 5:0. Овако, много ценимо туђе симболе светске цивилизације, а о нашима не бринемо. Као да неки хоће све да нас убеде како све те светиње расуте по Космету, сведоци нашег вишевековног постојања и трајања на тим просторима, нису важне. Ионако чух ових дана, из добро обавештеног извора, или би то требало да буде, да ће у будућности Косово и Метохија добити независност и сувереност на целој територији. Можда је то што наши храмови у “колевци српства” постају тоалети и логичан резултат односа  државе, Цркве и народа који на све то жмуре као да није наше. Можда постане важно, ако икада постане туђе па тад покажемо бригу за “светску културну баштину”. Такви смо, несвесни, или намерно глупи да схватимо да ће нас други ценити само ако ми ценимо себе. А то одавно, нажалост, не радимо. Само кукамо.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - 1886

НАШИ СМО - Позориште

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - 1886

Ако смо завршили са митинзима, пребројавањем, ламентирањем над подршком народа, ако је, за ову руку, снимљено довољно спотова за застрашивање новинара и ако су сви на радним местима, дајте да видимо шта ћемо са 1. мајем. Празник рада, незванични празник синдиката. Дан сећања како нам је добро било док смо на посао ишли као слободни људи, који су питали и које су питали. И који нису достојанство остављали у кући пре него што крену на посао. Да славимо или да кукамо, или да у духу 21. века поведемо дијалог о положају радничке класе који је овде као у Чикагу у 19. веку. Одрасли смо људи, да не губимо време на синдикате који нису успели да освоје ниједну газдинску тврђаву нити да наметну тему о кршењу основних радничких права у земљи. Чак ни када су им на тацни сервирани подаци као на пример у децембру прошле године када је Центар за истраживање синдикализма (ЦРС) објавио резулате истраживања на респектибилном узорку од 2.500 радника из пет категорија, и то по 500 радника који су у радном односу на неодређено време, на одређено време, “уговорних радника”, затим надничара, радника на црно и незапослених који траже посао. Половина испитаника у радном односу, и оних на неодређено и оних на одређено време, сматра да се њихова права не поштују, 69 одсто надничара и радника на црно да су потпуно обесправљени. Само између три и девет одсто у свим категоријама било је задовољно положајем. На питање која су им радна права била угрожена, 45 одсто испитаника је рекло да је то мала плата, рад без уговора о раду навело је 31 одсто, 28 одсто је рекло нередовна исплата зараде, 25 одсто нередовно уплаћивање доприноса за социјално и здравствено осигурање, 23 одсто је навело мобинг, неплаћени прековремени и ноћни рад 22 одсто, а дискриминацију и непоштовање радног времена 21 одсто. Да ћуте и трпе рекло је 86 одсто уговорних радника, 84 одсто надничара, 82 одсто радника на одређено време и чак 69 одсто радника у радном односу на неодређено време. Као разлоге за непријављивање навели су страх да не изгубе посао, увереност да се ништа не може учинити. У годишњим извештајима инспектора рада Мачванског управног округа редовно се понавља исто запажање - радници лажу да заштите послодавца!

Ако сте вољни да даље истражујете, потражите резултате истраживања међународне организације “Clean Cloths Campaign”, односно “Кампање за чисту одећу” која се бави условима рада и оснаживању радника у индустрији одеће и обуће. Око 100.000 људи у Србији, закључили су, ради за месечну плату од приближно 200 евра. Већина њих штеди чак и на храни, а обично не знају да процене колико би коштао одлазак на годишњи одмор. Често раде дупле смене, то јест 16 сати у континуитету, шест дана у недељи.

Вратимо се претходном истраживању у којем је на питање на чијој страни је држава, од 65 до 71 одсто испитаника одговорило је да “власт и држава штите интересе капиталиста”. И ето вам одговора на сва питања - зашто у Србији синдикати не могу да уђу у приватне компаније чак ни оних које потичу из земаља где је то цивилизацијска вредност, зашто радници пристају да носе пелене, зашто жене у једној фабрици пристају да носе црвену траку на руци у “оним данима”, зашто ћуте на неправду која се дешава њиховим колегама, зашто пристају да раде без одговарајуће заштитне опреме, зашто пристају да крајње сиромаштво данас замене за тоталну беду у старости без пензије. Ако хоћете, ту вам је и одговор на питање које сте ових дана здушно постављали на све стране - зашто се људи из јавног сектора злоупотребљавају у политичке сврхе и зашто се једно радно место већ шест година врти као глава шећера.

На свако питање полазиште у одговору је исто - зато што овде мрцварење људи предуго траје, зато што се “лоши услови рада доживљавају као нешто што је нормално, нормална је атмосфера минимума законских права, као и игнорисања незаконитог рада послодавца” (ЦРС). Постаје нормално и што људи масовно одлазе и што је радне снаге све мање.

Да ли је нормално то што смо ми земља којој је најјачи адут пред  инвеститорима најјефтинија радна снага у Европи? Мени није.

Па ако смо исцрпели све важније теме и ако нема пречег посла, хајте да се правимо да смо нормално друштво и да разговарамо о елементарном људском достојанству, а ако ту нема шта више да се каже, хајте да причамо како је био тежак живот чикашких радника 1886. године. О нечему морамо причати за 1. мај, такав је ред.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Позориште

НАШИ СМО - Објективна необјективност

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Позориште

Недеља Фестивала глумачких остварења у којој Лозница процвета уживајући у позоришном програму глумаца аматера из различитих крајева Србије док на даске које живот значе доносе неке нове светове, димензије и магију театра, период је када се узбурка и прича о потреби нашег града за правим, градским позориштем, које би деловало професионално, имало стални репертоар и пружало публици могућност да чешће гледа представе какве су доступне Београђанима, Шапчанима или Новосађанима.

Прича о позоришту траје деценијама, више од века, још од када је 1850. године основано прво аматерско у Лозници, али додатно је интензивирана од времена када смо добили статус града и зато је то питање требало одавно бити решено. Међутим, то се није десило и поред потребе грађана, али и чињенице да неки град може бити град само ако испуњава одређене услове, међу којима је и постојање институција културе, музеја, библиотеке, али и позоришта. Нажалост, залагање аматерског позоришта КУД “Караџић” да одржи позоришну сцену у граду остало је усамљено у том послу, ако се изузму гостовања професионалних позоришта када то организује Центар за културу “Вук Караџић”, слуха за професионализацијом лозничког театра још увек нема, а уместо да Лозничани представе гледају у свом градском позоришту, они то и даље чине у Вуковом дому културе, где се пушта и биоскопски репертоар, организују концерти, академије, политички скупови и други програми.

Зграда позоришта као институција за себе не постоји, као ни професионално позориште. То повлачи за собом и друге проблеме и перипетије због којих је све мање представа током године, а и оне које Лозничани на једвите јаде и припреме, буду одигране тек неколико пута и одлазе у прошлост. Види их публика на отварању Фестивала, ретко када и у репризном термину, као и у неколико градова Србије где гостују, и то је то. Често ни за таква гостовања нема новаца јер глумце треба превести до позорнице у неки други град. А могло би бити другачије да је правог позоришта. Додуше, у времену у којем живимо последњих неколико година поставља се питање да ли је нашем народу уопште потребно право позориште када смо ионако сви у константној представи која се из дана у дан мења, ствара нове заплете, рађа нове и из пепела вади старе ликове, засмејава нас и растужује, од комедије до трагедије, када смо сви позориште и ријалити програм. Слично питање је пре три године поставио Анатолиј Васиљев, редитељ, професор и оснивач Московске школе драмских уметности у Русији у својој поруци за Светски дан позоришта:

Да ли нам је потребно позориште? Питају се хиљаде професионалаца разочараних у позориште и милиони људи који су га се заситили. Зашто нам је потребно? У годинама када је сцена толико безначајна у поређењу са трговима градова и државама где се одигравају праве трагедије стварног живота. Шта ће позориште нама? Ипак, у наставку објашњава да је позориште “потребно свима”.  Само једно позориште није нам потребно - то је позориште политичких игара, политичко позориште мишоловки, позориште политичара, позориште политике. Позориште дневног театра - појединачног и колективног, позориште лешева и позориште крви на трговима и улицама у главним градовима и у унутрашњости, између религија и етничких група”.

Ова порука упућена је 27. марта 2016, преведена, као и све претходне од 1962. године на више од 20 језика, прочитана пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампана и емитована у стотинама медија на свим континентима. Човек је  лепо рекао, а докле је његова порука допрла, питање је које траје. Лозничани воле своје глумце, гледају њихове премијере, подржавају Фестивал и већина сматра да таквих културних дешавања никад није довољно. Зато и даље не гасе наду да ће идеја о професионалном позоришту заживети једног дана. То очекује и велики број младих људи који су пореклом из нашег града а завршили су на Факултету драмских уметности различите смерове почев од глуме, продукције, режије до драматургије. Многи би се радо вратили у Лозницу и помогли рад једног професионалног позоришта.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Објективна необјективност

НАШИ СМО - Забрана

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јун 15, 2019 93

НАШИ СМО - Одраз

Истраживање о равноправности полова, које су студенти друге године Факултета политичких наука спровели међу студентима београдских факултета, показало је да сваки четврти студент сматра да добацивање на улици девојкама није ништа страшно, трећина сматра да је…
јун 08, 2019 280

НАШИ СМО - Аутодеструкција

У обиљу вести којима смо бомбардовани сваког дана, мени су две привукле пажњу на посебан начин. Заправо, изазвале су осећај инфериорности у мени који ће боље разумети сви који су се сусрели са Јунговом теоријом колективно несвесног. Али да спустимо лопту, ево прве - Руска Федерација блокирала је,…
јун 01, 2019 353

НАШИ СМО - Сирене

Још увек ми у глави одзвања звук “шизеле”, која се некако баш у ово време последњи пут огласила у Лозници деведесет девете, најављујући ваздушну опасност и производећи у народу нову страхоту од НАТО снага, које су нас још од марта те године засипале бомбама. Можда не бих тај тренутак ни запамтио да…
мај 25, 2019 809

НАШИ СМО - У фалшу

Можете ли да замислите да немате појма не само о именима и ликовима министара, него ни ко је премијер, а ко председник државе? Да вас није брига ко је први човек града, или општине, ко је у вашем граду коме кум, рођак, тетка, жена, љубавник, или љубавница. Да знате да ћете у болници, пред шалтером…
мај 18, 2019 783

НАШИ СМО - Бакшиш

Док сам недавно чекао на ред код фризера, од муштерије поред мене чујем причу о томе како живи на Западу, тачније у Бечу, где је стекао пензију и где је, како рече, срећан са својом супругом, мада су му и деца нашла ухлебљење у другим местима Аустрије. Исприча да је задовољан пензијом (није помињао…

Репортажа

јун 11, 2019

НА ГОДИШЊИЦУ СМРТИ СИНАНА САКИЋА - Загонетка грамофонске плоче

Прве јунске суботе навршило се годину дана од смрти Синана Сакића, једног од…
јун 09, 2019

ЕНГЛЕЗ СЕ ПОКРСТИО У ТРШИЋКОЈ ЦРКВИ - Брендон је сада Бранко

Брендон Вочерс (50), инструктор борилачких вештина из Енглеске, од прошле недеље је…
јун 09, 2019

НА УТАКМИЦИ У КОРЕНИТИ - Млада на центру, сватови у публици

Младенци Јован и Данијела улепшали почетак утакмице Слога и Хајдук у Коренити, а почетни…
јун 07, 2019

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

У екипи најбољих роботичара на такмичењу “Еуробот 2019”, студената новосадског Факултета…
мај 23, 2019

МАРКО ВЕСЕЛИНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ - Самоуки мајстор за ножеве

Средњошколац Марко Веселиновић урадио је више од 200 ножева различитих димензија и…
феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"