НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

Када бих рекао да сам противник доласка страних инвеститора у Србију, лагао бих, као и да ме не занима шта то нуде светски трговински ланци, произвођачи познатих одевних предмета или обуће, музичких инстумената и технике. То је све ОК и потпуно ми одговара што у пречнику од 300 метара већ имам две-три солидно снабдевене продавнице мешовите робе. Од три, две су домаће, мислим локалне, а једна је из ланца који је раширен у овом региону, нећу му помињати име јер то и није важно. Мени су, као и многима, важне цене, избор и квалитет понуђене робе, тако да једва чекам да стигне и нови трговачки маг који је пре пар дана отворио радње у другим градовима широм Србије. Признајем да ми је жао свега што се руши и што одлази у заборав све оно што ме подсећа на стару Лозницу, па тако и огромних силоса преко пута “Тржњака”, али, ако ће то донети бољитак, онда нека. Та гвоздена и лимена скаламерија ће завршити међу секундарним сировинама на неком отпаду, а ми ћемо, надам се, добити нешто ново и корисније. Само нека понуда буде обилата, мада сумњам да може бити и равноправне борбе међу конкурентима. Мислим пре свега на наше људе који се копрцају у својим продавницама покушавајући да “прате тренд” ниских цена и “акција” које нуде гостујуће трговачке куће. То ми више личи на безнадежно пресипање из шупљег у празно у маниру - ко преживи - причаће, и то ми је сасвим јасно.

Биће борба непрестана за сваког потрошача, међутим, неке друге ствари у свему овоме нису ми јасне. Нису ми јасни наши људи. Када смо пре пар дана на ТВ гледали колоне пред улазом новог трговачког мага пристиглог у Србију, чинило ми се као да гледам оне мучене мигранте пред мађарском границом како се провлаче корак по корак између металних заштитних ограда, усмеравајући поглед ка Европској унији и бољој будућности. Формирао наш човек колону пре свитања па чека да међу првима улети и покупује јефтину робу. Као да ће тако напречац и по повољној цени улетети и у ЕУ. Отимачина за пилетину, мандарину, банану или клозет-папир, налик ми је била на сцене из неких ријалити програма у којима се учесници на све могуће начине боре за главну награду. Шта је овде била награда, не знам, ваљда пражњење новчаника у што краћем року, али је јасно да је атак на ниске цене био раван освајању косовског поља. Ко је и како стигао до циља, могло се видети на фотографијама и видео-снимцима по друштвеним мрежама. Чисто понижење.

Међутим, мене је матирало то да и поред свих мука наш народ и даље има пара. Да ли их је чувао у сламарици после последњих повишица плата и пензија, не знам, или негде лову зарађује преко сиве економије, небитно је, али је јасно да се за акцијске цене има, па макар роба и небила неопходна. Реално, може ли се купити пилећих батака за цео живот - не може, као ни свега другог. Зато и збуњује толика навала за коју неки аналитиччри сматрају да је културолошки феномен. Они су такође мишљења да је супер то што је запослено толико радника, али они постављају питање колико ће њих остати без посла у малим продавницама. Баш оно што рекох на почетку. Лако је мега-ланцима да шире пипке као хоботница, али шта да ради онај који се бори да преживи тргујући и којем више нико сем оних који купују на црту и уписују своје дугове у свеску неће ући у радњу. У те огромне хангаре, мега-маркете, људи хрле као да се дели џабе. А сведоци смо да није баш све џабака. Помислих ових дана, када би се тако тискали у гужви испред галерије или библиотеке због неке изложбе или промоције књиге, било би онда више пара и у култури. Толико народа може да привуче још само Лепа Брена на концертима за које се тражи карта више. Све ме ово подсећа на стихове старе песме “Диду лиду даду”, легендарног Ђорђа Марјановића у којој “милорд” препоручује баш ове чаробне речи у тренутку када нисте добре воље и када сте мрзовољни (препорука да је послушате). Подељено је мишљење народа око оправданости доласка странаца и отварања њихових радњи код нас, али, рекао бих да је ипак најтужније то што уместо да нам се изравњавају плате са Европљанима, овде се равнају цене између нас и комшија са Запада, између Београда и Минхена. Иако је иста чоколада у та два града, рекао бих да је овде код нас она знатно горча.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Дување

НА МЕСТУ НЕКАДАШЊЕГ ''КЛАСОВОГ'' МЛИНА – Падају силоси (ВИДЕО)

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Дување

Деца до 16 година не могу без пратње одраслих да се крећу напољу од 22 часа у зимском, односно након поноћи у летњем периоду. Координационо тело за борбу против насиља у основним и средњим школама предложило је нове мере за сузбијање вршњачког насиља, а издваја се ова која је својеврсни полицијски час за децу до 16 лета у Новом Саду. Вест је изазвала доста коментара на друштвеним мрежама при чему многи, највероватније родитељи, подржавају предлог.

Шта стоји иза оваквог предлога који није уобичајен за нас? Владимир Јелић, члан Градског већа за образовање, који се налази на челу Координационог тела, објашњава да је повод за такву меру пре свега наркоманија међу младима, због чега је град Нови Сад увео низ мера, тестове на наркотике, бесплатне спортове и школске полицајце. Он је рекао да су проучили један исландски модел који се показао као најуспешнији у сузбијању наркоманије јер је Исланд био прва држава у Европи по броју младих који користе наркотике и алкохол. То је чинило 44 одсто младих и они су својим мерама за две деценије број свели на пет процената и сада су последња држава у Европи по броју наркомана.

Овај предлог треба да прође јавну расправу, али зар је дотле дошло? А, изгледа, да нажалост јесте. Деца, а шта су друго они који су седми, осми разред, или прва година средње, прерано су кренула у свет дуванског дима, већ превише пута видела дно пивске флаше, а имају и искуства у “дувању”. Данас то што клињо од 13 не испушта цигарету није толика фрка као  некада, више се на то гледа у фазону “боље да пуши, него да се дрогира” мада је то самоубиство на одложено. “Убијање” од алкохола, изласци до зоре и фоткање за столом пуним празних флаша је многима сасвим у реду. Што оде јетра, нема везе. “Најбоље” је што родитељи  “не осете” да им чедо базди као бачва, а ко им укаже да њихов син, или ћерка, а цуре уопште не заостају, пије, постане непријатељ. Нажалост, данас је и дрога надохват руке, није “привилегија” само богатих, свуда, па и у нашем граду.

Пред одборницима се ове седмице нашао Акциони план спречавања злоупотребе дроге у Лозници 2018-2022. године у коме се наводи да је, према подацима лозничке полиције, од 2013. до ове године на територији Лознице заплењено 95,4 килограма различитих врста психоактивних супстанци, од чега  марихуана чини 99,5 одсто, а остало су хероин, кокаин, спид и хашиш. У истом периоду откривене су три лабораторије за производњу “сканка”, а извршиоци кривичних дела у вези са опојним дрогама имају од 16 до 52 године. Пише и да се “најчешће родитељи не оглашавају на позиве школе када се примете знаци и понашања која упућују на злоупотребу дроге или негирају проблем” и указује и на то да је највећи проценат ученика са 14 или 15 година пробао алкохол. Истраживање проведено 2013. међу 384 средњошколца показало је да је сваки четврти пушач, три четвртине пије алкохол, више од половине се напије, сваки девети анкетирани је користио марихуану, а сваки 17. више пута. Може се додати још података, али паметном је и комарац музика. Хоће ли стање бити боље ако бисмо у Лозници увели “полицијски час”? Тешко. Клинци се могу опити, или удувати и пре 22 сата по систему где има воље, има и начина, па би делотворније било проблем сасецати у корену, најпре у породици, па онда школи. Како када нам је постало нормално да клињо од 16 лета из куће излази пред поноћ, а враћа се пред зору, да мама и тата немају појма ни где иде, ни с ким се дружи, не примете ни када је пијан ни надуван? Заборавимо приче како је било “у наше време” јер је сада њихово време са милион замки из којих неки кад упадну, никада не изађу. Или да се правдамо да смо силно заузети тиме  да деци обезбедимо добар живот док не примећујемо да га она увелико руше у дувану, алкохолу и дрогама, а када заглибе, кривимо друштво и  “грозна времена”. Неће нам младе сачувати никакви акциони и други планови, полицијски часови и остала чуда, ако се максимално не потрудимо да то најпре учинимо сами. Можда неће сви у томе успети, али ће знати да су дали све од себе, колико год то било тешко, а данас, богами, баш јесте. Или смо, можда, само још то не знамо, способни као Исланд, да ограничимо кретање и решимо ствар?!

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Правда за 5. октобар

НАШИ СМО - Благо нама

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (3 Коментари)

НАШИ СМО - Правда за 5. октобар

Да нисам имала упалу синуса и свој стандардни јесењи бронхитис,  данас бих писала о утисцима из Београда од пре 18 година када се цела Србија дигла на ноге да одбрани своју политичку вољу.  Добро је да сам послушала савете да у таквом стању нећу преживети сузавац јер сигурно и не бих. Међутим, добро је испало што нисам отишла и зато што се тамо уопште не бих снашла са својим уверењима да нам је за историјски искорак потребнија еволуција него револуција. Да сам била тамо, не бих учествовала у паљењу Скупштине, проваљивању у РТС и сто посто бих стала у одбрану несрећних  Милановића и Комракова верујући да ћемо се већ наредног дана погледати у очи и да ће свако убудуће знати да га чека дан наплате, како и доликује цивилизованим друштвима.

Али данас, када се симболика 5. октобра покушава свести на хулигански испад чији је резултат крађа пар фотеља и уметнина из Савезне скупштине, свесно се криминализују и  сви грађани који су тог дана били у Београду верујући да бранећи своју изборну вољу, бране и своје право на бољи живот. Треба ли после 18 година да подсећамо шта је довело до 5. октобра и како се огромна подршка коју је имао Милошевић до тада претворила у општенародни бунт, у устанак. Истина је и да  слобода није умела да пева, као што су сужњи певали о њој, али један резултат је ипак остао. Власт у Србији је постала смењива. Када је Тадић, као наследник ДОС-ове власти, губио изборе, није му пало на памет да краде гласове или да оспорава победу СНС. Рекао је “Видимо се у неком новом филму”. У тој кампањи која је претходила губитку избора није био тетошен од српске јавности за сваку грубу реч упућену опозицији. Напротив. Сећате ли се телевизијских дуела, дебата, истакнутих интелектуалаца који су јавно критиковали тадашњу власт. У свим медијима. Довољно је да се сетите покојног “Утиска недеље” из тог периода, или сте већ заборавили да је икада постојао.

А где смо сада - у усаглашеним амандманима на нацрт Мекалистеровог годишњег извештаја ЕП о Србији, како преноси лист “Данас”,   истиче се и важност “рада опозиције у демократији” и подвлачи да “опозициони политичари не треба да буду предмет клевета”, уз забринутост што се “јавни дискурси појединих политичара злоупотребљавају да се подстакне раст радикализма”, позива се на примену “додатних мера да би се омогућæио међустраначки дијалог и делотворна укљученост цивилног друштва”. А пре тога, наравно, поновљена су много пута изречена упозорења о гушењу слободе медија.

Тако нас данас види ЕУ, зато што смо ми заборавили,  због лоше претходне власти, зашто смо сменили оне пре, такође лоше, зашто је Милошевић изгубио изборе од оних које је називао лудацима и хијенама, страним плаћеницима, петој колони, усташким потомцима и тако редом. Зато што смо заборавили због чега смо престали да се плашимо СПС-ових јуришника.

После 18 година нема се шта замерити 5. октобру. Споран је 6. октобар, дан у којем су настајале нагодбе, а изостали лустрација и судски поступци за сва непочинства тадашње власти. На темељу тог дана изграђена је нова политичка култура, опасна по живот грађана Србије, по којој  нова власт не процесуира виновнике претходне и која радо пригрли сваког бившег  само ако је довољно јако пљунуо по својима.  Тако да бивши немају крај, они су увек на новом почетку још спремнији него што су били. То је наслеђе ДОС-а  у којем ужива и садашња власт. А шта је ДОС до нежељено чедо СПС-а? Рођено из нужде. Тоталитарна власт увек води ка револуцији не ка еволуцији у којој сазревамо и бивамо бољи.

То је петооктобарска лекција коју нисмо научили. Нисмо научили ни да бранимо грађанску част и право да другачије мислимо, зато ће данас многи пљувати по 5. октобру и бранити се да нису ишли у пљачку тог дана, да их је понело или да појма немају како су се нашли тамо. Други ће једва чекати да се овај дан заврши што пре јер тамо где су сад, то им не иде у прилог.

Драги петооктобараши, били сте тамо где сте мислили да треба да будете и где вас је одвео 24. септембар.

Све што је после дошло, дошло и прошло. То смо ми. Пунолетни малолетници. Зато је овде увек могућ 5. октобар.

 

Зорица Вишњић

 

ПРОЧИТАЈТЕ И...

СТИЖЕ ИНВЕСТИТОР – Кинеска компанија Минт долази у Лозницу

СПЕЦИЈАЛНА БОЛНИЦА ''БАЊА КОВИЉАЧА'' - Наставак успешне сарадње

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Зимница

Ко није до сада обезбедио барем део зимнице, може то учинити данас, пијачни је дан, а можда и цене буду повољније у односу на оне од средине седмице. Мирис сирћета, печених паприка, белог лука и бибера у зрну немогуће је ових дана избећи јер се људи припремају за зиму која по температури од уторка као да ће прескочити тек започету јесен. Пролазећи бањским шором пре дан-два, гледах како старији човек, слободном проценом око 75 година, вози бицикл врлудајући гуверналом на коју је са сваке стране обесио по џачић паприка. Климаво вози поред тротоара на којем су паркирана возила и у том шеледању закачи за ретровизор бордо “аудија” и одвали га. Само се чича осврнуо и наставио несигурну вожњу на свом двоточкашу. Одвали и ником ништа. Тај ретровизор тешко може коштати мање од 50 евра, а два џачића трећеразредних паприка знамо колико коштају. Дакле, неко ће зимницу упамтити по скупим парпикама, а неко ће богорадати и гледати како да поправи одваљени ретровизор. Још ако је регистрација на видику, ето додатне главобоље. Нећу да баксузирам, али размишљам, а шта ако још и зимница пропадне? Ако из неког разлога паприка “узвришти” и не буде ни за шта, ето додатног стреса и финансијског кикса. Ваљда и са том зимницом треба имати среће. Некоме то иде од руке, а неко нема искуства или има подваљен лош рецепт.

Некада помислим да нам је и све друго несигурно и ризично као зимница. Ипак, када би то могло, радо бих конзервирао неке лепе успомене, неколико младалачких лудорија, пар незаборавних плоча, једне сиве “старке”, мирис мора крај плаже у Херцег Новом, бутељку купиновог вина из Рађевине, све драге особе, пријатеље, породицу... Оне ружније ствари бих одстранио као флеку или трулеж са паприке. Е, сад, у времену у ком живимо сасвим је извесно да би камара са том трулежи и ружним стварима била много већа од оне прве са лепшим моментима, али нема везе, барем би заувек биле одвојене. Као рецкавим ножем одстранио бих гомилу несрећника који нам се сервирају као ријалити или звезде жуте штампе, као врло интересантан и гледан ТВ програм, као нешто што је јаче од културе. Одстранио бих као хирург канцер све оне који нас замајавају да нам је блистава будућност на дохват руке и да је само треба зграбити, можда мало погнуто у леђима и са очима обореним ка поду али - поклону се у зубе не гледа. Продаје нам се прича да све оно што је у западном свету нормалан живот, за нас треба да буде лото премија. Да треба да се ударамо ногом у задњицу ако нас за пет или шест (или ко зна колико) година приме у то друштво. Многи ту причу приме здраво за готово, а многи у њу никада неће поверовати, као што нису поверовали да вук може прогутати Црвенкапу тек тако.

Ето, пре пар дана Влада Србије усвојила је Предлог закона о заштити података о личности којим ће, како се наводи, сви лични подаци бити заштићени на једнак начин као и у државама чланица ЕУ. Рекоше да доношење новог закона представља “једну од обавеза Србије у процесу придруживања Европској унији”. Мислио сам да нас је Вук Караџић давно “придружио” Европи, као и да су и до сада лични подаци били заштићени, али изгледа да нису “довољно”. Сад имам утисак као да стављамо капију на њиву коју су одавно други узорали. Ко зна шта још није онако како мислимо да јесте, или јесте онако како мислимо да није. Ето, неко мисли да је Партизан оштећен у последњем дербију, да је гол под знаком питања, док звездаши сматрају да је гол чист као суза. Иначе, не пратим спорт, нисам ни страствени навијач који би се са комшијом посвађао због овакве енигме, али неке појаве не могу да не приметим. Не сећам се разлога, али као клинац постао сам партизановац и то остао до данас, али да се дерби игра тог дана сазнао сам који минут пре завршетка утакмице. Толико о мојој склоности ка гледању јурњаве за лоптом, међутим, спадам у оне који су увек навијали за Црвену звезду када је играла против неког страног тима. Зато ме чуди толика нетрпељивост, могу слободно рећи мржња између навијача два највећа тима. Зато бих, да могу, све то одстранио као када припремаш зимницу и оставио само здраве делове. Била би то најлепша шарена салата.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ГРАДОНАЧЕЛНИК У УЛИЦИ СВЕТОГА САВЕ - Ова ће улица говорити о нама

СИНОЋ У ВУКОВОМ ДОМУ КУЛТУРЕ - Успешан рок концерт Чоге и пријатеља

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

новембар 17, 2018 234

НАШИ СМО - Лудило

Стварно не знам одакле да кренем и како да опишем ово лудило на јавној сцени Србије које улази у фазу хистерије. Као да је цела нација посађена за ријалити сто за којим се надгорњавају најгори и најбучнији, а танки гласови разума не допиру чак ни до оних који…
нов 10, 2018 147

НАШИ СМО - Звездано

 Оно што се десило у уторак вече на Маракани, доказује да су чуда могућа. Када кажем чуда, као “окорели” партизановац (а то сам постао пре више од четири и по деценије сасвим случајно, када ме комшија питао за кога навијам и ја као из топа одговорио “Партизан”, вођен, ваљда, оном логиком да за исти…
нов 03, 2018 240

НАШИ СМО - Овце

Све има своје границе, али је изгледа она нашег срозавања ипак недостижна. Кад год поштен човек помисли нема даље, од овога часа морамо се пренути, подвући црту и почети повратак на колосек нормале, ми још више склизнемо. Велика већина, она што мисли да ништа не може да се поправи па неће ни на…
окт 27, 2018 278

НАШИ СМО - Јавни интерес

Како год да покушате да дефинишете јавни интерес, он се на крају сведе на опште добро. Може се врло лако утврдити шта је јавни интерес у привреди, здравству, култури, спорту, политици, медијима, при чему се треба држати само неколико начела - равноправности, доступности, демократичности,…
окт 20, 2018 472

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

Када бих рекао да сам противник доласка страних инвеститора у Србију, лагао бих, као и да ме не занима шта то нуде светски трговински ланци, произвођачи познатих одевних предмета или обуће, музичких инстумената и технике. То је све ОК и потпуно ми одговара што у пречнику од 300 метара већ имам…

Репортажа

окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"