fbpx

НАШИ СМО - Болест

Две речи које се увек невољно изговарају, које уносе немир и неспокој, бригу и страх, свакако су болест и болница. Самим тим што асоцирају на нешто лоше, непријатно, нажалост, често и на смрт, имају оптерећујућу тежину, боју, па чак и карактеристичан мирис. Не верујем да има оних који и на помен стоматологије не осете мирис тог одељења и не помисле да би барем требало редовно прати зубе, одржавати их, па ако треба и лечити или вадити.

Чудна је то реч и чудан осећај. Ето, моји родитељи су одрадили радни век у болници, заједно са колегама помагали људима, и зато се њима поносим. Поштовање имам и према другима који су одлучили да свој рад посвете лечењу људи, самим тим и проведу добар део живота међу зидовима болнице и са пацијентима који имају различите здравствене проблеме. Признајем, то би за мене била патња с којом бих тешко излазио на крај. Нечија болест и боравак у болници нешто је што ме увек избаци из ципела. Нажалост, сви у свом окружењу имамо некога коме треба медицинска помоћ, многима и од нас то треба, али подједнако потресно прихватамо и вести о болести оних који нам нису блиски пријатељи, које познајемо само са телевизије. Верујем да нема оног човека који није тешка срца и с дозом неверице прихватио вест о невољи (намерно избегавам реч болест) легендарног фудбалера и тренера Синише Михајловића. Овај велики спортиста, вољен у отаxбини и целом свету, сазнао је дијагнозу, али, истовремено, и чињеницу колико је цењен и вољен од колега, пријатеља, навијача и обичних људи.

- Постоје тренуци у животу када останете сами у борби наспрам противника којег је тешко савладати или када сте пред проблемом који је тешко решив. Тренутно живим у једном таквом тренутку. Али, осећам се веома срећно што знам да - нисам сам - упутио је емотивну поруку Михајловић путем медија.

Речи подршке стигле су и стижу Михајловићу са свих страна и то је оно што даје наду свакоме, додатну снагу да се суочи с реалношћу и крене даље. Хуманост проради кад је најтеже и било би добро да је тако и када је све у реду, не само кад закуца невоља на нечија врата. Пажња и љубав су нешто што не кошта, а може много тога лепог да пружи. Дечак поникао у Борову Селу, одрастао у Звезди, данас на месту тренера Болоње, започео је у понедељак борбу с тешким противником и верујем да ће га дотући до корена. Са друге стране, несрећним случајем, после саобраћајне незгоде у болници је завршио кошаркаш Црвене звезде и репрезентативац Србије Огњен Кузмић. Ова два случаја су ме подстакла да се у овој рубрици бавим болницом и болешћу. Тужно је што не прође дан а да свако од нас не чује неку ружну вест, да је неко близак оболео или доживео некакву незгоду. Зато би ваљало поразмислити о превенцији. Редовним лекарским контролама можда стекнемо предност над нечим што се тек захуктава, што би нас могло оборити, али борба мора бити и са пороцима који су, чини се, узели маха више него икада.

Наркоманија и алкохолизам постали су исувише “природна појава”. На било ком већем забавном скупу тешко се може срести особа без алкохолног пића у руци. Девојке парирају младићима. Пиво је замена за воду и сокове, а жешћа пића су већ нешто “конкретније”. Неприхватљиво је објашњење да се без алкохола не може провести, забавити или опустити. То више личи на кукавички синдром који некога спутава да покаже своје право лице, себе самог, онаквим какав јесте. Ако весео и срећан ниси без “допинга”, ни са њим, сигурно, бити нећеш. То потврђује и прича једног бившег наркомана који објашњава колико је дрога лажна. Он каже да када је први пут пробао “нешто јаче”, осетио је одлично расположење, невиђену снагу и самопоуздање, забаву какву до тада није доживео. Наредни пут је тражио исто. Није га нашао. Није тај први лажни осећај нашао ни после десет година коришћења “свега и свачега”, а болест га је стигла. Заблуда да живот може бити лепши уз наркотике и алкохол већ је дубоко закорачила на терен болести и зато јој се на време треба супротставити. Здравље је благо које се чува, само што то већина нас схвати тек онда када му оно буде угрожено. Зато барем не треба бити саучесник у његовом нарушавању.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Памплона

НАШИ СМО - Друг

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Памплона

Чули сте за трку са биковима, тачније испред бикова, у шпанској Памплони? У трци дужине неких 800-900 метара пусте неколико агресивних бикова на улицу,  а испред њих трче ликови пуни адреналина покушавајући да избегну рогове захукталих животиња. Све то, на том, иначе, фестивалу,  траје пар минута и обично увек неко буде повређен јер бик је бик и баш га брига за туризам, он хоће да набоде па кад му  се већ наместе, што да не.

Тамо се трчи пар стотина метара, а код нас многи, богами, пред биковима трче деценијама. Нису ти наши бикови сви рогати, али да боду - боду. Откако почнеш да користиш мозак, приметиш да неко може све, а неко ништа. Да неко може да буде немиран, дрзак, безобразан и да му то пролази јер је он “нечији”, а да ти за најмању ситницу будеш опоменут јер си “ничији”. Ту, док си још предшколац, почнеш да бежиш испред тих наших “бикова” који се зову протекција, привилегија, толеранција јер је тај твој вршњак “знаш већ чији”.  Кад пођеш у школу, ето бикова у оцењивању. Теби пет питања по принципу - Колико је људи изгинуло у Другом светском рату? Имена, имена…, а некоме да каже само када је рат завршен. Ту те јуре бикови и руше ти темеље јер “онај” мора имати пет и на крају хрпу бодова за упис у жељени смер, а није заслужио ни трећину, а ти учио, јео се пред писмени, и сад трепериш хоће ли неки такав да ти заузме место у средњој. Онда те исти “бикови” јуре на факсу.

Памплона ти следи и за посао. Ко има везу, маму, тату, партијску књижицу улети негде за добру плату, а ти покушаваш да избегнеш рогове протекције, намештене конкурсе и да улетиш негде где навалиш да радиш не би ли доказао да нису погрешили што су те примили. Рбмачиш, а колеге кулирају. Онда оснујеш породицу па не можеш да саставиш почетак и крај месеца. Јуре те дугови, неплаћена струја, комуналије, требају нове патике, екскурзија, књиге...Улетиш у кредит и видиш да су сви доташњи “бикови” били телад, а да те сад јури крдо грдосија са роговима наоштреним да те пробуше каматом, роковима, и сличним “лепотама” које тај вид “спаса” звани кредит носи. Уз све то те свакодневно јури политика, живот ти кваре неки ликови који у ни у једном другом животу и свету не би могли да буду ту где јесу, да одлучују ни о партији кликера, а камоли нечем другом.  То су они што никада нису осетили Памплону, што их нико и ништа не јури, а требало би, него су заштићени као бели медведи и понашају се као богом дани. Седе у некој канцеларији, или за шалтером и стално су “преморени”. Они ти се смеју стално задиханом, ознојеном, испрепаданом који ће бикчина сад да те погања. Стрепиш и од бика Фердинанда, камоли од неког другог рогоње. Јуре те и дању и ноћу, ти трчиш и трчиш. Немаш више појма како те ноге носе, али измичеш, додуше све више изгребан јер та бежанија оставља трага.

Онда се окренеш иза себе и видиш неке друге, попадале и честиташ себи што си још у трци, мада си све старији, уморнији, а бикови све млађи, безобразнији, дрскији, бахатији, не поштују ни правила ни фер-плеј. Почињу да те јуре и ван предвиђених улица. Јуре те и у сновима. Помислиш да је та твоја трка осуђена на пропаст, има да те набоду пре, или касније, али нећеш да станеш, хоћеш да се ипак ти бикови помуче да те стигну. Осврћеш се и гледаш им све чешће у очи и нестаје тог страха од њихових рогова. Кажеш самом себи да предаје нема. Схватиш да што дуже трчиш, ти си све јачи, а они све уморнији, знаш да штрчиш јер нећеш да се предаш иако си голорук. Нећеш да постанеш део крда, хоћеш да будеш шут, не рогат, али свој. Кажу не може шут са рогатима, пракса потврдила, али пукну некада и рогови, отупе кад пречесто боду у тврдо. Кажеш себи да имаш за кога и зашто да трчиш, да истрајеш и гураш даље. Они заостају, губе дах, губе вољу зачуђени како то да ниси пристао да будеш набоден, згажен и поражен.

Много је бикова који јуре обичног човека, облици су разни, улице су дуже, или краће, али је битно никада не стати. Сваком бику дође неки матадор, пре или касније. Ко истрчи причаће.

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈ И...

НАШИ СМО - Друг

НАШИ СМО - Печалбари

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Друг

Уђем пре неки дан у радњу с намером да купим сасвим други производ од оног који ми је привукао пажњу. Наиме, рафови су на три корака један од дугог и немогуће је да не приметите оне преко пута вас. Не мислим само на производе, мислим на купце пре свега. Дакле, преко пута су изложени купаћи костими, привучена тим шаренилом кренем да погледам и скоро се сударих са једном мајком и њеном ћерком. Девојчица би да још разгледа, али мајка је деловала прилично нервозно и ужурбано: “Молим те, крени одмах”. Али, мама, побунила се девојчица, молим те. “Одмах, рекла сам. Доћи ћемо други пут”, била је неумољива. И изађоше. Иза њих угледах, како ми се у први мах учинило, кћер и оца у поодмаклим годинама. Рецимо, она око 25, он у касним шездесетим. Стрпљиво станем који корак иза њих јер је радња мала и не можемо у исто време да разгледамо. Време прекраћујем тако што преко њихових глава погледом прелазим преко робе. Лево од мене стоје две продавачице и разговарају мимиком - једна преврће очима, друга подиже обрве, обе ми упућују чудне погледе. Учинило ми се извињавајуће. О чему се овде ради? Схватам да има везе са купцима испред мене. Девојка издваја један костим, па други, неодлучна је, узима и трећи, и све је деловало сасвим у реду док ми пажњу није привукло наметљиво понашање њеног пратиоца  које није деловало родитељски.  “Ово је за тебе, да се лепо виде и гуза и груди” - и препипа је ту пред нама и по гузи и по грудима. Она ништа, није ни трепнула, ни показала било какву емоцију, непријатност. Није га ни одгурнула, нити се за милиметар измакла. Ништа. Кренуше они ка кабини, опет на три корака од нас, ја се окрећем продавачицама с питањем: “Шта би ово? Он јој није отац?”

“Какав отац, он долази и са много млађим девојкама. Стварно је непријатно, извините”. Пар којем није било непријатно запосео је кабину, девојка испробава, он разгрнуо параван и коментарише њен изглед, крајње ласцивно. Продавачица ми се гласно извињава што немају слободну кабину, ако желим нешто да пробам, и ја само чух себе како кажем: “Све је у реду, сачекаћу да господинова ћерка заврши испробавање”.  Човек у шоку: “Нисам јој отац. Ја сам јој... друг”.

Окренем се и одем. Дођем кући и испричам укућанима шта сам урадила. Мало је рећи да су ме изгрдили сви одреда. Сутрадан, већина и на послу. Све што су ми рекли јесте на месту, знам све то и сама. ОК, јесте у питању добровољни однос две пунолетне особе, јесте да мене не треба то да занима, јесте то њихова приватна ствар, али није њихов приватни простор. Покушавам да објасним да ме је изнервирала бахатост маторог спонзора, примитивног и јадног у исто време. Није то било  одсуство самоконтроле пред лепом девојком, него  манифестација поседовања и порука свима у продавници: “Видите ме, а, какав сам ја баја”. Зато сам, ваљда, реаговала, желећи да покварим тај тренутак тријумфа беспризорности над пристојним васпитањем. Манифестацију моћи утемељену на чињеници да он има мало пара, а она мало самопоштовања. Њихова ствар, рекли су ми сви  моји којима сам испричала за овај случај. Њихова ствар престала је да буде само њихова, оног тренутка када смо сви ми у радњи постали њихова присилна публика. Укључујући пре свих девојчицу од петнаестак година, коју је мајка извела из радње да не гледа шта се све може са 1.500 динара, колико је коштао купаћи костим  девојке маторог спонзора. Да ли неко разуме шта хоћу да кажем и зашто сам реаговала без размишљања, инстиктивно, мешајући се у ствари које ме се не тичу? Сад, неко ће са разлогом рећи - каква је разлика између 1.500 динара или 1.500 евра или 150.000 евра. Да ли су цена и одвратност у обрнутој пропорцији? Наравно да нису. Нисам то ни хтела да кажем. Просто, ја сам први пут била сведок тако нечег и не могу да кажем да ли бих се следећи пут угризла за језик.

А, све ово сам испричала у уверењу да је овде ђаво однео шалу. Са неким стварима се не игра. Ако јавно промовишете проституцију, насиље, понижавање и покоравање као облик доминације моћи, то ћете и добити. Прво кроз медије, па онда на улици или у ресторану, продавници, као у мом случају, или, далеко било, у сопственој кући.

Заборавила сам да признам да сам осетила тиху радост када сам излзазећи из продавнице чула човека како резигнирано каже: “Нисам ја толико стар”.

Значи, правдаш се, добро је. Е, сад, бајо, размисли да ли ћеш следећи пут бити мало дискретнији пред нечијим дететом, вршњакињом твоје, може бити, унуке, помислих. А, можда сам само њој подигла цену.

Ко ће знати. И да ли је неког брига?

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Печалбари

НАШИ СМО - Рмбачење

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Печалбари

У понедељак се поздравих с другаром који се исељава у Канаду. Недавно је одржао концерт са својим бендом за публику у дворишту гимназије и није се штедео, ни глас ни срце. Такав је био и на рукометном терену, а, како сам чуо, ђаци којима је предавао физичко и колеге с којима је радио обожавали су га. Рекао сам му још оног дана када сам сазнао да пакује кофере, да се чува, да брине о породици и нека покуша да им омогући бољи живот. Ако пожели, вратити се има где. На растанку нисмо много причали, али стиском руке сам му рекао све. Онако, зарозане душе отишао сам да не види кнедлу у грлу која ме притисла. Осипају се млади људи, као запаран вунени џемпер.

Иначе, одлазак младих у свет Србију годишње кошта и до две милијарде евра! Ово је податак изнет на основу истраживања Института за развој и иновације, који сам прочитао на интернету ових дана. У разјашњењу те тврдње наводи се да се најдиректнији губитак мери новцем уложеним у њихово образовање те се истиче пример школовања једног лекара које кошта око 55.000 евра, док по подацима истог извора четворогодишње студије коштају 30.000 евра, а средњошколско образовање 10.000 мање. Како год, иако се тачан број оних који одлазе из наше земље не зна, процене су да је та бројка и до 49.000 људи годишње. Када некога питате зашто то чини, углавном као разлог за одлазак у печалбу наводи лош стандард и неуређеност државе. То их тера из Србије. Није ова појава од јуче, траје то деценијама, али ме јаче зажуљала ових дана јер сам у само једној недељи сазнао да чак четири моја другара намеравају до јесени да оду из Лознице и Србије. Неки пробно, а други заувек. Нису сви ни истог годишта а ни образовног степена, али им је заједничко то што сви и овде имају посао. Већини и супруге раде, али, ипак, желе да иду. Један ће у Немачку, другом је Швајцарска обећана земља, трећи на Аљаску, а на почетку поменух другара који је у уторак већ отишао у Канаду. Зар је свугде боље него овде, питам се, иако знам одговор јер и раније су одлазили и, углавном, тамо остајали. Ваљда зато што су нашли то - боље. Тачно је да ови с краткорочним плановима од три до шест месеци иду да испипају терен, да брже зараде за тренутне потребе и планове, има и оних које су кредити притисли као стена Сизифа, али има и оних који кажу да ће, ако буду могли, само понекад навраћати да обиђу родни крај. Исељавају се с намером да започну нови живот на другом континенту, међу другим људима и у другачијем окружењу.

Можда ја то доживљавам превише емотивно, можда је пола века живота превелика бројка за одважну одлуку и ново кретање са стартне позиције, али, признајем, дивим се тим људима који имају чврсту вољу да нешто промене, да се отргну и искоракну напред. Свако кује своју срећу, али треба имати и петљу па оставити све и кренути у ново. Немамо је сви. Ето, према резултатима истраживања “Зашто људи желе да оду из Србије”, које је спровела организација “Србија 21” током јуна и јула 2018. године, 22 одсто грађана потенцијално жели да се исели из Србије, што и јесте и није велика бројка. Сви они желе боље плаћен посао и мирнију државу, што подржавам, али већина ће ипак остати овде. Колико ће та већина још тапкати у месту или ићи уназад, видећемо. Читам да између 400 и 450 хиљада људи од 18 до 29 година размишља о одласку из земље и капирам да неће сви отићи, али је суштина у томе где су њихове мисли упрте, како планирају свој живот и да ли су спремни за озбиљне промене. У поменутом истраживању се наводи и то да 92 одсто анкетираних каже да живи боље у иностранству него у Србији, а на питање због чега им је боље у иностранству 37 одсто анкетираних истиче бољи животни стандард, 13 одсто уређену државу, а шест одсто безбедност. На питање да ли ће се вратити у Србију, 41 одсто испитаних то не планира, док би се 35 одсто вратило, али тек када буду у пензији. Чак 90 одсто њих каже да будућност своје деце види у иностранству. Та деца више неће бити печалбари, а о пореклу ће слушати тек ако некада сврате на летњи одмор или због неке друге светковине. О чему ће им родитељи причати - то је већ питање носталгије.

Шљива ће овде сигурно бити, али плашим се да ће и једна бити превелика.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Рмбачење

НАШИ СМО - Одраз

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

Колумна

август 17, 2019 879

НАШИ СМО - Лорелај

Требало ми је времена да по повратку са одмора пронађем примерак “Лозничког недељника” и да се лично уверим у оно што сам чула - да је ауторка рубрике “Погледи и мишљења” Драгана Глишић упоредила “поједине медије” (који ли су) са нацистима. Да не препричавам,…
авг 10, 2019 517

НАШИ СМО - Тротоар

Последњих година у Лозници, верујем и у многим другим градовима, све теже је “бити” тротоар. То парче градског имања, уштинуто од саобраћајног друма, уместо да буде украс уређене улице, издигнуто пар центиметара од коловоза од којег се отиру гуме аутомобила и других превозних средстава, постало је…
авг 03, 2019 476

НАШИ СМО - Посматрач

У петак, када овај текст буде пред вама, већ ће бити много тога јасније у вези са изненадним сусретом власти и опозиције који се догодио у уторак на Факултету политичких наука у организацији веома утицајног Фонда за отворено друштво. Али, како се данас чини, док се састанак није ни охладио, биће да…
јул 27, 2019 1101

НАШИ СМО - Без репризе

Дошла нека гадна времена, свако мисли да може свачим да се бави, паметује, држи лекције. Злонамерни у свакоме и свему виде, злу намеру, лопови мисле да сви краду, лажови да сви лажу, преваранти да сви варају, па онда брзоплето реагују. Прво кажу хоп па скоче. Понесе их улога самозваних заштитника…
јул 20, 2019 795

НАШИ СМО - Болест

Две речи које се увек невољно изговарају, које уносе немир и неспокој, бригу и страх, свакако су болест и болница. Самим тим што асоцирају на нешто лоше, непријатно, нажалост, често и на смрт, имају оптерећујућу тежину, боју, па чак и карактеристичан мирис. Не верујем да има оних који и на помен…

Репортажа

авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…
јул 02, 2019

ЈУБИЛАРНИ ДАНИ МЕЂАША - Десетлеће чувања традиције

Једна од најпопуларнијих крупањских манифестација ''Дани међаша'' одржана је јубиларни,…
јул 01, 2019

КАКО СУ ЛОЗНИЧКИ МАЛЦИ ГЕНИЈАЛЦИ ОСТВАРИЛИ УСПЕХ НА ОЛИМПИЈАДИ У МЕНТАЛНОЈ АРИТМЕТИЦИ - Бројеви су брзи, Теа и Матеја бржи

Деветогодишњаци из Лознице Матеја Перић и Теа Марковић остварили велики успех - освојили…
јун 30, 2019

ЛОЗНИЧАНИН АКСЕНТИЈЕ ИВАНОВИЋ - С музиком од Лознице до Беча

Аксентије Ивановић, бивши ђак генерације лозничке музичке школе, после завршене средње у…
јун 23, 2019

ПЛАНИНОМ БОРАЊОМ - Нестварна лепота западне Србије

 - Већином су то старачка домаћинства и управо ту планинари могу да помогну организовањем…
јун 19, 2019

У ДОЊОЈ БОРИНИ - Оживели стогодишњу воденицу

Мештани се удружили и обновили воденицу која је тридесет година била закоровљена и…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"