fbpx

НАШИ СМО - Одговорност

“Све што се чује ових и претходних дана је насиље. Да ли ћете неком опалити шамар или рећи најпогрдније речи - то је исто насиље, нема разлике” - ово је став  премијерке Ане Брнабић који потпуно делим исто као и: “Уколико основно кућно васпитање и поштовање према грађанима за јавни дискурс нису довољни да се прекине са најгрубиљим увредема на рачун жена, онда је држава та која мора да успостави ред, а судство молим да реагује јер је ово превршило меру”, а нарочито: “Ако је то пристојна и грађанска Србија, слободна Србија, онда ја не желим да будем део те Србије”.

Дакле, истомишљенице смо по овом питању, с малом разликом што ја тако мислим о насилницима свих боја, а премијерка, као и друге првакиње владајуће странке које су се истим поводом оглашавале протеклих дана само о Сергеју Трифуновићу и припадницима Савеза за Србију. Да сам на месту премијерке, реаговала бих много раније када је, на пример, брутално нападнута новинарка “Данаса” извештавајући са инаугурације председника, када је новинарка КРИК-а добила претњу смрћу преко Твитера, а потом  јој је проваљен стан или када се ових дана, усред кампање против насиља над женама,  заменик градоначелника Ниша обратио новинарки са “матора жута кучко”, “ћурко”, “наџак бабо”.  Нисам нигде прочитала, на пример, да је премијерка устала у одбрану дигнитета Зоране Михајловић, министарке из њеног кабинета, када је вређана на најприземнији могући начин и преко таблоида и у Скупштини Србије од Војислава Шешеља, али и од неких партијских другова. Да су посланице и председница Народне Скупштине Србије  устале у одбрану достојанства својих колегиница Маринике Тепић, Александре Јерков или Гордане Чомић, можда би дале далеко већи допринос политичкој култури дијалога него на конференцијама за штампу које су све личиле као јаје јајету. Не знам ко их је саветовао, али лоше је то чинио, да у жару политичке борбе изложе стигматизацији високу функционерку своје странке данима понављајући садржај једног огавног твита, аутора мало познатог  широј јавности. 

Све што сам хтела да кажем заправо се своди на питања шта је мера насилничког понашања, вулгарног простаклука и емпатије према жртви? Ако мисли исто што и ја, онда је то ОК, наћи ћемо већ начин да релативизујемо случај, а можда и упремо прстом у жртву - види шта си произвела својим ставовима. А ако је супротно, удримо из свих топова и агресивно и патетично и ако треба додатним унижавањем жртве како бисмо показали колико су они други лоши. Опасно је то јер не води ничему осим даљем закопавању целог друштва у муљ,  у живо блато. Зато, ако вас вређа речник противника, потрудите се да се из ваших редова не чују такве грозоморе, просто је.

Нарочито овог правила требало би да се придржавају они који су на позицији већег степена одговорности јер представаљају власт, на пример. Није пристојно да тада кукате како вас политички немоћнији вербално злостављају, а у исто време да машете црвеном марамом пред  целом јавношћу називајући их багром, битангама, олошем, лоповима, лопужама, лажовима и сл., а да нико од њих није процесуиран. Лошу поруку шаљете, неко би могао да помисли да је то у политици дозвољено, да будеш лопов, а на слободи. И да је мера свега да ли си са нама или си против нас. И ако си са нама да ли си сто посто са нама или си као Зорана Михајловић којој се отме да каже понекад нешто што неко мисли да није сасвим на линији.

Осим тога, тај непримерени речник из политике и таблоида преселио се на друштвене мреже где такође, због другачијег мишљења, можете бити најстрашније извређани и осрамоћени до момента тоталног пуцања. Тамо се срећу сви и политичари, глумци, новинари и друге јавне личности, ботови и анонимуси. Ријалити сеанса за све фрустрације са несагледивим последицама. Ево примера, пре неки дан је младић сишао са Твитера, изашао на улицу и на смрт избо првог пролазника.

Рекла бих, хајте да се не посипамо пепелом када није тешко бити фин. Само треба имати одговорност за оно што је веће од нас самих и свест о томе да је то тако.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Лилипутинци

НАШИ СМО - (Не)моћ

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Лилипутинци

Ако је неки догађај обележио почетак друге половине јануара, после Нове године, Божића и Српске нове године, онда је то свакако посета председника Руске Федерације Владимира Путина нашој престоници. Од слетања на београдски аеродром, преко уручења ордена председнику Србије, до посете Храма Светог Саве, све се могло гледати и на малим екранима, а све оно што није било на телевизији, већ сутрадан појавило се у штампи, на друштвеним мрежама и порталима. Ту смо видели како изгледају српски мигови док над нашим небом прате летилицу председника Русије, снимљени камерама руских новинара, али и како за време свечаног ручка уважене госте песмом забавља министар Ивица Дачић, увек спреман да се лати микрофона и покаже свој музички таленат. Додуше, можда је и имао посебан разлог да пева јер смо сви видели да се Путин само са њим и патријархом изљубио, што, ваљда, треба да значи да се већ добро знају, поштују и да се радују сваком новом сусрету. Многи су мишљења да је наш министар, ипак, мало претерао и да се не мора свака званична посета претварати у циркузантску представу, али човек је, веле други, из народа и воли да се забави и, за разлику од преозбиљних политичара, понекад и насмеје. Мене је то помало подсетило на она времена када су комшије Хрвати запевали “Данке Дојчланд”, а ми их моментално натакли на стуб срама. Никоме тада није било претерано до смеха. Истина, осмех с лица није скидао ни председник Александар Вучић, чак се чинило, далеко било, да ће му у једном тренутку позлити од те милине која га је обузела док корача у корак с великим Путином. Заруменео се и уцаклио очима, као када удари холестерол после божићне трпезе и притисак скочи на двеста. Срећом, све је прошло без инцидената, ако изузмемо оно што смо накнадно видели у медијима а то је изненадно појављивање Војислава Шешеља у крипти Храма Светог Саве и његово, протоколом непланирано, руковање и кратко чаврљање с председником Русије! Кажу да се јадни Воја пет сати скривао у некаквом магацину само да би пресрео човека којег поштује и да би му лично рекао да се противи уласку Србије у ЕУ, а да се залаже за чвршће повезивање и унију са братском Русијом. Појавио се као дух из чаробне лампе, али се Путин није пренеразио већ му је пружио руку и рекао да добро зна ко је радикал Шешељ. Како је ово било могуће поред оноликог обезбеђења, то ми није сасвим јасно, али све се, ипак, за Шешеља лепо завшило. Лепо је Путин реаговао и на шарпланинца Пашу којег му је председник Вучић даривао, а и штене је врло јасно показало да добро зна коме треба да се умиљава. Урођен је то инстикт за опстанак. Лепо су се показали и наши суграђани. Почасног грађанина Лознице ваљано су дочекали - ко добровољно, ко по “препоруци”, али конвој од петнаестак аутобуса био је пун путника из Лознице до Београда. Отишли су тихо и без велике помпе, готово у илегали, “самоорганизовано” и “самоиницијативно”. Е, сад, тамо код “Москве”, стопили су се са осталим грађанима пристиглим из других градова Србије створивши живу реку која се сливала преко Славије ка Врачару, али то је и био циљ, кажу, да се покаже јединство народа Србије када изражава симпатије преме првом човеку Русије. Ко је од њих видео Путина не знам, али да су били на месту догађаја сви смо видели већ наредног дана када су почеле да се појављују фотографије и селфији на фејсбуку. Ова екскурзија, претпостављам, морало је нешто и да кошта, барем да се напуне резервоари аутобуса горивом, обезбеди вода за пиће и понеки сендвич умотан алуминијумском фолијом. Ко је платио - не знам. Било је и аутобуса на спрат, па рачунам да нас је у Београду представљало барем хиљаду Лозничана, запослених и незапослених, радника и директора, који су, надам се, тај дан евидентирали као изостанак с посла, а не као службено путовање с одговарајућом дневницом. На срећу, или на жалост, али изостанак свих њих није се ни осетио на местима где, иначе, примају плату.

У некој још ненаписаној књизи писац би лагано могао да нас назове лилипутинцима, јер се често и понашамо као малени људи уплашени пред ауторитетима. Лепо је то што је потписано неколико значајних уговора, лепо је и што настављамо пријатељство са Русима, немам ништа против да се виђамо и чешће, али не сматрам да је, ако са било ким негујеш братске и пријатељске односе, прикладно полтронисати до граница понизности зарад опстанка добрих односа. Путин можда јесте у овој причи Гуливер, без обзира на то што је наш председник знатно виши растом, можда међу нама има много оних који се куну у Русе и Русију, али не верујем да улогом лилипутинаца можемо добити нешто више од онога што је “неко негде већ давно записао”.

Слободан Пајић

 ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - (Не)моћ

НАШИ СМО – Избори

 

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - (Не)моћ

Поче и 2019, а хоће ли бити још само једна у низу оних за заборав или ће донети и нешто добро, видећемо за 300 и кусур дана. Ако је судити према најавама оних који воде земљу, могла би то бити, коначно, година када ће бити заведен ред на пољу криминала, а починиоци најтежих кривичних дела добијати одговарајућу казну.

Ових дана министар  унутрашњих послова Небојша Стефановић рече да ће Србија бити једна од земаља са најоштријим санкцијама за та кривична дела као и да ће ово, и министарство правде, у наредних тридесет дана припремити сет измена закона у циљу ефикасније борбе против криминала и пооштравања казнене политике за најтежа кривична дела попут убистава, покушаја убистава, силовања. Оценио је, преносе медији, да независност судства не може бити алиби да се посао са процесуирањем оптужених за најтежа кривична дела, не уради како треба, посебно, како је рекао, “ако видите да постоји малтене воља да се некоме ко је оптужен за најтежа кривична дела, изричу најблаже казне”. Што би народ рекао, из министрових уста у божје уши, па да коначно свако зна да ће за оно што лоше уради када прекрши закон, сносити одговарајућу казну. Година је почела и масовним хапшењем криминалаца, неки то зову “Сабља 2”, али није баш јасно уколико су то ликови одраније “познати полицији” зашто се нису пре срели и “засвирали клавир”?

Било је и претходних година масовних или “великих” хапшења и изјава с врха државе да су криминалци на удару и слично. Онда бисмо после читали, или слушали, да је тај пуштен, ослобођен на суђењу, није било довољно доказа, па на све то још држава, читај ми, треба да му плати надокнаду што је био иза решетака “на правди Бога”. Ваљда ће убудуће када полиција хапси, а рекоше 'апсиће сваки дан,  имати ваљане разлоге и, пре свега, доказе тако да ће такви морати и да “одлеже”. Најавише и да ће бити  уведена доживотна робија, драстично повећање казни за насилна кривична дела, силовање, педофилију, убиства деце. И треба. Они који почине такве ствари, или на то помишљају,  морају знати шта их чека. Игор Јурић, председник Фондације “Тијана Јурић”, која је покренула такву иницијативу, рекао је после тих најава да би то “могла да буде заједничка победа 160.000 грађана ове земље који су потписали петицију за увођење доживотног затвора за педофиле и убице деце, људи који су били ангажовани у кампањи, и Владе Републике Србије”. Зашто није држава брже реаговала и пре уважила петицију, додуше и сада то све треба да прође одређене процедуре пре него што постане део кривичног закона, друга је прича, али овај пример може бити поука. Доказ да је свако од нас битан, да нисмо немоћни и да “ништа не може да се уради” већ да свако од нас има моћ, право, па и обавезу, да учествује у животу друштва чији је члан. Нису “обични”, не знам само какви су ти “необични”, грађани само ту да плаћају порез и  гласају. Све може бити  боље и дугачије када свако схвати да је он “послодавац” буквално свима који раде у држаним службама, од општине, града, па до државе и да има права да утиче и на то како ће бити трошен државни, његов, новац,  какви ће бити закони, да може и треба да буде укључен у сваки део друштва у коме живи, ради, постоји. Пример Игора Јурића доказује да и појединац, подржан од других, може да утиче, овога пута на кривични закон и промени ствари. Људски је да неке понесе удобна фотеља па им се омакне да ће “дати паре за улицу”, да су “обновили школу (пут, пругу…)’’, “послати свој камион и раднике” и слично.  То стоји ако су нешто учинили дајући новац из свога џепа, а докле год то чине из нашег буџета који сви ми пунимо, такве приче не држе воду.

Елем, дочекали смо две нове године и остало је још мало да издржимо и преживимо јануар у коме се наједемо више него за свих осталих 11 месеци заједно. После гозби остају вене пуне холестерола, повећани триглицериди и празни џепови, чека нас кратак фебруар, а онда да потрошимо и остале дане ове године у нади да ћемо за њу, уочи 2020.  године моћи да кажемо да је ипак била боља од претходних. Видећемо, али био би и ред.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО – Избори

НАШИ СМО – Писмо Деда Мраза

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО – Избори

Под овим, истим, насловом и скоро под истим датумом прошле године написала сам колумну коју сам повукла и уместо ње, нажалост,  написала другу под насловом “Оливер”. Када бих данас, годину дана касније, објавила обе, видели бисмо да у Србији ништа не губи од актуелности када је политика у питању. Дакле, у 2018. ушли смо после двомесечног нагађања да ли ће на пролеће бити избора, баш као и ове. Подилазећи својој лењости потражила сам тај текст мислећи да бих могла да га рециклирам, што не би требало да буде никакав проблем да није пар ситница. У сваком случају, док не дођемо до тога, ево из тог необјављеног текста једног пасуса који је дошао после подсећања да се за прве ванредне изборе СНС  одлучио непуне две године након доласка на власт 2012. године, па након тријумфалне победе 2014. опет  без преке потребе.

“Та два политичка каприца коштала су грађане Србије 5,4 милијарде динара - око 45 милиона евра. Када власт нема подршку грађана, када изгуби већину у парламенту и када не доноси резултате, онда не треба питати колико кошта да оде. Међутим, СНС има стабилну већину и, по сопственој оцени, Владу која ради у најбољем интересу грађана Србије, а има и опозицију која се не отима за ванредне изборе. Чему онда, непотребан трошак и изгубљено време за прече државне послове?”

У том тексту објавила сам и рачуницу да се за 45.000 евра  могло саградити 18 вртића, 12 школа и исплатити 117.000 просечних плата и вероватно лечење у иностранству све болесне деце.  Колико смо стварно губили на непотребним изборима није до краја нико израчунао јер вероватно је тешко сагледати шта је све могло да се заврши за 11 месеци колико, примера ради, није радио парламент у време два ванредна изборна циклуса или зато што је две године цела земља била под повишеном политичком тензијом.

И ево сада тих пар ситница које чине разлику између јануара прошле и ове године. Дакле, у међувремену догодили су се грађански протести, први озбиљнији који су унели енергију у летаргични део бирачког тела.  Чак и ако би протести сутра престали, енергија која је покренута не би нестала заједно са њима. То је јасно и владајућем режиму који сада прави рачуницу да ли је исплативије убрзати ствари поготову што је све теже наћи и одговоре на осионе потезе Приштине. И то је први озбиљнији разлог за  промишљање о ванредним изборима који чини разлику између досадашњих, више нарцисодне него политичке природе. И док је дискутабилна заслуга опозиције у ширењу протеста, пре би се могло рећи да је она колатерална добит него снага, за Вучића је она добар изговор или  разлог за поруку из предострожности евентуалним колебљивцима и коалиционим партнерима какву је послао преко ауторског текста у “Куриру”.

“Не интересују ме њихове комбинације с неким људима из моје партије, појединим коалиционим партнерима који већ размишљају како би могли да буду језичак на ваги и опет промене страну. Нисам вас се уплашио, свих заједно, ни најмање”.

Није се, изгледа, уплашио ни Дачић.

“Сто пута сам рекао да Вучић не брине за СПС, нека брине за људе са његове листе. Они и без нас имају већину, али тако је направио листу да без његових партнера са листе он нема већину у парламенту, а они му ништа значајно нису донели у броју бирача. Тако да би било боље да обрати пажњу на њих, а и на људе из своје странке. Вређа ме да, после свега шта сам заједно урадио са Вучићем, уопште одговарам на таква питања” - пренео је “Курир”.

И тако долазимо до сазнања да нико није уплашен - грађани су се охрабрили да изађу на улице, СНС нема разлога да страхује од избора редовних или ванредних,  СПС поготову са својим провереним “коалиционим капацитетима”, а опозиција? Охрабрила се и опозиција. Ево, сетила се да треба да тражи приступ медијском јавном сервису као првом услову за фер изборе.

А ви који не идете на протесте и немате партијске књижице, да ли се ви плашите 2019. године коју ће обележити екстремна политичка тензија у предизборној атмосфери, ванредној или редовној сасвим свеједно, она се већ осећа. И биће најбруталнија до сада.

Зато нисам могла да објавим тај текст под истим насловом написан пре годину дана. Сад ме мање интересују паре које би расули на непотребним ванредним изборима, а више све оно што би могло да доведе до њих или оних који ће тек доћи. Неке изборе сами правимо. То је оно што ће обележити ову годину.

А текст “Оливер”, могао би да се, нажалост, понови од речи до речи.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО – Писмо Деда Мраза

НАШИ СМО - Контејнер

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

октобар 21, 2019 103

НАШИ СМО - Анестезија

Да је медицина још мало узнапредовала и да је могуће глобалније применити неке медицинске процесе на народ, попут оних који се користе на појединачне пацијенте, онда би, можда, постојало и решење за излазак из бројних заблуда, лажи, проблема, нестабилних…
окт 12, 2019 530

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају. У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би били, али пошто је правда још спорија него…
окт 07, 2019 455

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши…
сеп 28, 2019 732

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или…
сеп 21, 2019 863

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању…

Репортажа

окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"