НАШИ СМО - Шлем, па у школу

Деца су одувек склона свађању, углавном  око глупости, али и брзом помирењу. Било је и пре вербалних и физичких сукоба, а “туче”  су се тада сводиле углавном на гуркање и млатарање рукама и ногама, у најгорем случају одерана колена и поцепана одећа. Данас су међутим, пуне новине далеко озбиљнијих дечјих сукоба, односно “вршњачког насиља”.

У близини основне школе потукла су се два осмака, један дечак задобио је повреде оштрим предметом, а туча се догодила око 13 часова. Двојица ученика трећег разреда Трговинске школе у Нишу упала на час и летвама напали ученика трећег разреда гимназије. У уговореној тучи, у 20.30 сати, седамнаестогодишњак на смрт избо шеснаестогодишњака.

Ово је само део онога што су медији објавили у неколико последњих дана у држави која је пре два месеца донела нови Закон о основама система образовања и васпитања. Њиме се забрањује насиље, злостављање и занемаривање и наводи да се “под насиљем и злостављањем подразумева сваки облик једанпут учињеног, односно понављаног вербалног или невербалног понашања које има за последицу стварно или потенцијално угрожавање здравља, развоја и достојанства личности детета, ученика и одраслог”.  Влада је формирала и министарски тим за превенцију вршњачког насиља, а ових дана ресорни министар Младен Шарчевић рече да ће сви случајеви вршњачког насиља добити епилог.  “Сменили смо два директора у Чачку јер нису хтели да смене наставника педофила. У Неготину ћемо сменити директора, а наставник оптужен за сексуално узнемиравање ученица је суспендован и привремено му је одузета лиценца, до окончања суђења. Насиља нема више него раније, само што сада школе не смеју ништа да прикривају”, каза он.

Могуће да ово неће бити привремена ука-бука, да је држава решила да учини шта може пре него што у школама буду инсталирани детектори метала. Имали смо и пре законе, али шта вреди када је примена мањкава. Џаба предавања о вршњачком насиљу, узалуд трибине, јаке изјаве када виновници пролазе некажњено. На речима су сви против вршњачког насиља, али када треба делати, почне да шкрипи. Жртве углавном ћуте обесхрабрене досадашњим случајевима у којима кривци малтене пролазе некажњено, као и наставници и директори у школама, знате случај малог Алексе који се у 14. години убио због вршњачког насиља. Иначе, на усвајање “Алескиног закона” који предвиђа ефикаснију заштиту и спречавање вршњачког насиља  чека се од фебруара 2016. Кад они који трпе малтретирање проговоре, а родитељи реагују, у школама, углавном, иду линијом мањег отпора,  јер, нормално, неће на “лош глас”. Проблем је и када насилници долазе из породица “виђенијих” људи,  то није реткост, што повлачи разне притиске и позиве. “Пеглање” фрке је најпожељније и другарско обећање “да се то више неће поновити”, бар до наредне прилике. Наравно, улога родитеља је огромна. Тамо где су одговорни и не крећу од става “моје дете није криво” има наде. Знате оно “он такав није код куће”, а често пракса покаже да су те “бубице” у четири зида дома свог, углавном кључни извори проблема. Нечињење и неозбиљно схватање све агресивнијег понашања деце доводи до натписа са почетка текста. Замислите како би се пре само три деценије провео ученик који незадовољан оценом на часу оловком погоди таблу или бесно излети из учионице и залупи вратима? Или на сав глас почне да “части” наставника арсеналом псовки у којима му помиње ближу и даљу фамилију? Е, данас то прође, углавном, тек тако. Нервозна деца.  Закони су децу заштитили, знају сва права, не и обавезе, а негде је готово нестало оно што се некада звало кућно васпитање.

Док не буду ствари називане правим именом, закон примењиван, стриктно и неселективно, виновници санкционисани, без обзира на то ко су им мама или тата, а жртве не виде да њихов апел за помоћ има резултата, новине ће бити све пуније примера са почетка текста. У супротном школе ће све више личити на бојно поље, а онда ваља родитељима набављати деци шлемове. Знате оно, да ли си понео књиге, паре за ужину, шлем? Добро, 'ајд сад па да ми се вратиш у комаду. 

Саша Трифуновић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Поглавље

Србија је на Међувладиној конференцији у Бриселу отворила два нова поглавља у приступним преговорима - шест које се односи на компанијско право и  30 које се бави економским односима са иностранством. Пошто све земље чланице нису биле задовољне укупним напретком који је Србија остварила у испуњавању Акционог плана за поглавље 23 који се бави рефомом правосуђа, антикорупцијском политиком, основним правима и правима држављана ЕУ, није одобрено отварање и трећег поглавља којем смо се надали. Комесар за проширење ЕУ Јоханес Хан најпре нас је дипломатски похвалио за напоре које чинимо ка придруживању ЕУ и нормализацији односа са Косовом, а затим нас је озбиљно упозорио да “Србија мора да оствари напредак када је реч о независности судства, слободи изражавања, медијима, правима националних мањина, борби против корупције и организованог криминала, укључујући и прање новца” и, наравно, “нормализацији односа са Косовом”.

Значи, најтеже. Поглавља 23 и 24 односе се на владавину права и следствено томе на ограничавање политичке самовоље и стављање под контролу свега својственог свакој власти у Србији. Значи, ударају где смо најтањи. Код нас је апсолутизам ендемске природе, то нам је скоро па карактерна особина исто као и корупција коју схватамо само као повлачење добрих веза уз разумљиву надоканду. То је део нашег фолклора, да не кажем културе. Зато ми се понекад чини да ћемо пре прежалити Косово него благодети слабо контролисане власти и уверења да сви можемо да се некако уградимо. То вам је оно, власт контролише правосуђе, али и грађани нађу своју кривину. Или власт се да убедити да зажмури кад треба, а добро се отвори онај којем треба. Шта ће вам бољи пример од опште жалопојке о партократији и чињенице да сви јуре у владајућу странку. Уписивање уместо учлањење, мењање странака из користољубља, а не из уверења, гласање из вере у личну корист уместо у опште добро део је заједничког злочиначког подухвата појединаца и политичара над будућношћу Србије. Звучи грубо, ајде онда да ублажим - дакле, то је оно место где грађани и политичари постају саучесници у урушавању демократских вредности на којима почива цивилизовано друштво устројено на владавини права и људским слободама. Е, сад када смо разумели шта сам хтела да кажем, остаје да видимо како ћемо да се искобељамо из ових кучина занети причама о Европи, а све више личећи на османлијску провинцију.

Ових дана док се могу чути упозорења да оваквим темпом отварања поглавља немамо никакве шансе да уђемо у ЕУ 2025. године, сетила сам се како смо били силно разочарани када је после петооктобарских промена, док су још очекивања била висока, први пут неко изрекао јеретичку прогнозу да нема ништа од Европе пре 2012, а можда и 2013. године. Ко ће чекати толико! Мила мајко, па колико ћу ја имати година тад, биле су најчешће реакције обичних људи које нису водиле нигде даље од емотивне разине и погледа на европске фондове као место одакле почиње бољи живот. Да смо тада мање говорили о европском новцу, а  више о европским вредностима и да смо држали до њих, гарантовано данас бисмо живели много боље. Можда још увек не бисмо били у ЕУ, али Европа би била овде. Али, тада смо мислили да нам је Хаг препрека, као што данас верујемо да су то Косово и Русија.

Нисам, међутим, приметила да се било ко узбудио због неотвореног поглавља или сумњи да нам је ЕУ све даља и даља. Да ли расте евроскептицизам, да ли смо се навикли или нам више и није стало? Не мислим на политичаре, њима је стало до те теме у недостатку боље. Мислим на народ, на грађане који би морали да инсистирају на поглављима 23 и 24 зато што она живот значе и зато што смо испробали све друго.

Или да уђемо сви у исту странку и да спустимо ролетну. На мене не рачунајте, ја се плашим мрака. 

Зорица Вишњић

Напишите коментар (4 Коментари)

НАШИ СМО - Јарбол

Паде ми на памет, пре пар дана, како би данас изгледао живот у нашој Србији када бисмо се сви вратили три-четири деценије уназад, као и нека правила, која су тада важила за функционисање озбиљне и јаке државе. У својим размишљањима нисам ишао даље од живота који је владао у касарнама, од Триглава до Ђевђелије, где су се знала правила службе (ПС), прописи којих су се придржавали и војници и официри, дисциплина и распоред дневних активности, од којих се могло одступити само у случају агресије непријатеља на територију наше, миле нам и братством и јединством чуване домовине (или отаџбине, свеједно). Сигуран сам да то не би пореметило нимало неке од данашњих државних функционера, али сумњам како би реаговао остатак “војске”. Мислим, за председника државе сви знамо да је раноранилац, да дневно ради више него неко седмично, да кући долази касно, а у канцеларију пре свитања. Зато и не сумњам да му не би тешко пало постројавање испред јарбола, на којем се, у цик зоре, уз интонирање химне, подиже државна застава, где ће остати до повечерја. Е, сад, у некадашњој војсци је повечерје било у 22 сата, што би у овом случају било превише рано јер често у то доба председника гледамо у ТВ емисијама (“Ћирилица”, “Упитник”... “Дебата”), тада се сусреће са онима који нису стигли да га сретну у току дана, путује до Брисела, али, верујем, да би се за присуствовање спуштању заставе могао изабрати сваког дана нови дежурни. Можда би том дежурном тешко пала таква обавеза, али, бато, мора се човек некада и помучити зарад дисциплине, народа и државе.

Не знам колико млађи знају за овај војнички обичај, али састојао се у следећем - дан је почињао звуцима трубе, која свира мелодију за устајање. Онај ко је једном чуо тај звук, верујем да га се и данас добро сећа. Уз то иде громогласан узвук дежурног десетара - Устај војско! Следи јурњава до чизама, излазак на полигон, прикупљање пертли, да се не саплетеш, а онда јутарња гимнастика и трчање неколико кругова око касарне. Број кругова зависио је од временских прилика, као и то да ли фискултуру радите у поткошуљи, џемперу или голи до појаса. Онако знојави, под командом и сви као један, војници одлазе на умивање, бријање, сређивање кревета и припрему за постројавање испред јарбола. Дизање заставе трајало је тачно колико и одговарајућа мелодија са разгласне станице. Ни секунд мање, ни секунд више. Даље се не сећам детаљно распореда, али следио би рапорт дежурних официра а онда списак дневних заповести. Е, тај део ми се учинио занимљивим за данашње прилике. Замишљам Вулина како рапортира свако јутро Вучићу о бројном стању, колико хране има војска и који су задаци за тај дан. Следе остали министри, Зорана, Лончар, све до Кркобабића, и то траје ли траје. За Брнабићку нисам сигуран да ли би била у улози оног који подноси рапорт или га прима, што би било логично само у ситуацији ако Вучић није у држави због председничких обавеза. У сваком случају, рапортирање испред јарбола потрајало би до пола осам-осам, а онда свако на своје задатке и нове радне победе - набавку медицинске опреме, изградњу ауто-путева, осмишљавање наставе за основце и све по реду. Е, сад, ова пракса би морала да се “спусти” и на локални ниво, па да свако јутро испред општинских или градских управа сличну церемонију изводе председници, градоначелници, начелници, директори јавних предузећа и установа... За дизање заставе био би одабран онај кога претходно предложи Градско или Општинско веће, па полако, све укруг. Шалим се, наравно. Нисам ја заговорник аутократије, ако сте то помислили, само нисам могао да одолим мисли која ми се наметнула и задовољству замишљања како би се могли поставити на место они који нису на месту. 

Слободан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Отуђење

Познаник ми ових дана у пролазу каже: “Где си?”, чујем себе како, не заставши, изговарам: “Добро сам” и истовремено помислих да као аутомат одговарам на непостављено питање. Углавном сви питају: “Како си?”, па после толико лаконских “Добро сам” понових оно што ме човек није ни питао. Оправдах себе да једноставно, у свакодневној јурњави углавном и не слушамо шта нам ко прича или нас пита, журећи некуд у унапред изгубљеној трци са временом.

Помислите, поштено, колико сте пута изговорили то “Како си?” тек да нешто кажете. Замислите када би тај неко стварно почео да вам прича како му је, шта га мучи, весели, растужује, боли... Једну такву исповест бисте саслушали, две тешко. Чему онда питања на која у ствари и не тражимо одговоре? Куртоазија, дневна рутина, навика данашње комуникације. Хајде што се тако односимо према познаницима, али то се одомаћило и међу онима који живе под истим кровом. Некада се, ако ништа друго, бар у време недељног ручка, састајала породица па се разговарало о свему и свачему, договарало, планирало па и расправљало. Данас ретко ко руча заједно, неко је на послу, неко у школи, кад ко стигне, клопа. Ако се и седне истовремено поред есцајга, на столу је мобилни. “Листа” се, чита, или гута без жвакања како би се што пре наставила “веома важна” преписка или игрица. Вибер, месинџер, фејс, портали, треба све видети да нешто “важно” не промакне. Заборавиће још мало млади да изговарају сложене реченице, а палчеви ће им бити дужи од средњег прста. Неће? Само полако. Технологија је удаљила људе, знају кад је ко кинуо на другом крају планете, а знају ли са ким им у школској клупи седи дете, како му се зову наставници, најбољи друг, има ли симпатију, пуши ли, да ли цуга или можда “дува”? Када сте последњи пут разговарали са децом, чули шта мисле о било чему? Опет, ако их питате, наравно да “смарате”, али ако нећете сутра да сконтате како је поред вас, на “вашој храни” одрастао неки странац, онда би требало да “давите” и чувате што сте створили. Није лако, али вреди труда, бар да себи кажете, пробао сам.

Живимо у зградама у којима је домаћинстава колико у омањем селу. Знамо ли све комшије, њихова имена, ко су шта су? Осим “Добар дан”, у пролазу са већином смо странци. Некада је био скандал ако се дете не јави старијој особи, сада се то јављање  класификује се као “лепо васпитано дете”. Све се изокренуло. Да ли је нормално да се ових дана наши фудбалски великани поново препуцавају саопштењима. Како неко написа: “Токсичан садржај бесмислених саопштења садржи углавном оптужбе и пљувања, а није радак случај да из њих врцају елементи ксенофобије, шовинизма, а пре свега - мржње, пакости и зле намере”. Уместо да честитају једни другима успешне игре у Европи, Партизан ће играти и на пролеће, можда ће и Звезда, они дошли дотле да црно-бели захтевају да у дербију суде стране судије. Нестало је достојанство, а истина није једна већ готово у свему свако има своју истину. Много смо се извитоперили, заборавили праве вредности, али и постали људи који кукумавче. Па, ко нас тера да гледамо ријалитије, пуштамо децу да излазе у град око поноћи, а враћају се пред зору, да мислимо како је само наша политичка опција права, а наш “вољени клуб” најпоштенији, да бацамо смеће у потоке и стално гледамо у туђе двориште. Ко нам брани да пре него што некога почнемо да осуђујемо, најпре сазнамо какве га бриге море, зашто је такав какав је, па тек онда, ако останемо при своме, “оспемо паљбу”? Ко нам брани да будемо оптимисти, али и да гласно кажемо шта то не ваља, да добронамерну критику не доживимо као напад, да пробамо бити бољи јер сигурно нисмо најбољи? Могли бисмо мало да успоримо, схватимо како не морамо ни све да знамо, ни све да чујемо, да се помиримо с тим да ће се планета окретати и после нас, као што се вртела  и док нас није било.

Можда, за почетак, да не питамо никога “Како си?” уколико нисмо спремни да чујемо одговор. Да намерно искључимо интернет у кући на сат, два па да, можда, после тога деца закључе да су им родитељи “неки фини људи”. Да бисмо зауставили отуђење, потребно је моментално буђење, док још није касно. 

Саша Трифуновић

Напишите коментар (2 Коментари)

Колумна

септембар 14, 2018 329

НАШИ СМО - Наставник

Наставник биологије из Косовске Каменице Богољуб Милошевић објавио је на друштвеним мрежама писану изјаву у којој тврди да не жели да иде на митинг председника Александра Вучића у Косовској Митровици, јер не подржава његову политику. Милошевић је касније…
сеп 08, 2018 280

НАШИ СМО - Носталгија?

Прошле су тачно три деценије од када се огласило последње школско звоно и када је моја генерација гимназијалаца изашла из својих клупа. Шта се све до данас издешавало, тешко да се може спаковати у десетине романа или филмова, али колико је све то брзо пролетело, схватио сам у понедељак када сам…
сеп 01, 2018 338

НАШИ СМО - Површност

Овај понедељак дочекала сам са стрепњом. Метеоролози су најавили кишу, а у мом случају то значи да морам да донесем веома важну одлуку - да ли ми је боље да ускочим у раскопани пут испред мог улаза или да покушам да прескочим шта се прескочити може на излоканој парковској стази која је у овом…
авг 25, 2018 322

НАШИ СМО - Бубрези

Како је лепо бити глуп, баш те боли шта ти раде, ко те лаже, ко те краде, о, како је лепо бити глуп. Ово је пре три и по деценије певао Бора Чорба и, нажалост, стихови су и данас актуелни, можда више него те 1982. Само је техника заглупљивања усавршена и веома безобзирна. Нема одавно рукавица и…
авг 18, 2018 314

НАШИ СМО - Танго

Колико је пута до сада код нас, али и на светском нивоу, рокенрол доказао да је јачи од свих политичких покрета, да може оно што политичари неће или не желе да ураде, иако нас непрестано, што им је и у опису посла, убеђују у супротно, не бих да набрајам, али од Вудстока и деце цвећа, преко “Лајв…

Репортажа

авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"