НАШИ СМО - Мишеви

Одавно се не насмејах тако слатко као пре пар дана гледајући дневник на некој од телевизија с националном фреквенцијом и прилог о најезди мишева у згради Народне скупштине у Београду. Дигла се џева међу народним посланицима због глодара који су окупирали највише законодавно тело па се распламсало и коментарисање у кулоарима на ову тему. У телевизијском прилогу новинарка пита посланике да ли су видели пацове или мишеве по ходницима здања, а они одговарају да јесу, да нису, да су само чули да тога има, док неки прилично духовито коментаришу ову појаву.

О томе шта су коментарисали, нешто ћу касније, а сад да изнесем своје запажање да се ова тема може посматрати прилично двосмислено. Знамо добро за кога кажемо да је миш када желимо да укажемо на његов карактер. То су она бића у човечјем облику која и немају претераних квалитета. Малени су душом, па их зато, ваљда, пореде са малим животињицама мишевима, ни кривим, ни дужним што некоме користе за спрдњу, понижавање и потцењивање. Имамо ми још много примера које користимо за обележавање нечијих карактерних особина, нећу их набрајати, само ћу подсетити на чувену опсервацију великог Рада Шербеџије у филму “Вариола вера”.  Е, сад, кад већ поменух мишеве, веле неки од посланика да мишева сигурно има, да су се понеки само мало пропели на задње ноге и бистре политику. Има и оних који, у складу са европским путем, кажу да треба бринути о томе да глодари не изглођу законе које тек треба усвојити, да треба бити у тренду и поступати европејски, не користити хемију већ екологију, па уместо мишомора и мишоловки обезбедити преко тендера неколико квалитетних мачака и мачора, да то обаве о свом трошку и на природан начин. Као некада у “Опстанку”.  Неки посланици су се пожалили да има мишева по посланичким клубовима и неким мањим ходницима, као и да није пријатно расправљати о новим законима док около шећкају мишеви, док други сматрају да је сасвим нормално да у старој згради каква је Скупштине на Тргу Николе Пашића има мишева. Постоје и они којима смета то што су некада видели отров за мишеве постављан у ћошковима зграде, али и они који тврде да за деценију боравка у овом дому никада нису видели ниједног миша. Е, сад, како додају, има мишева од људи, који једно говоре, а друго раде, али то је већ ствар образа и карактера.

Не могу спречити такве да се понашају као да су у зоолошком врту, а манири су ствар васпитања, понетог из куће. Један миш, али онај компјутерски, био је актуелан у новембру прошле године када су га представници народа и државе употребили за лични обрачун. Сећамо се да је полиција данима узимала изјаве народних посланика, који су били на седници Административног одбора на којој је Бошко Обрадовић компјутерским мишем гађао Александра Мартиновића. Ванредна дератизација и дезинсекција морала је да се обави у кухињи и ходницима Скупштине и августа 2015. године, тако да ова појава није од јуче. Тада су посланици били на летњој паузи па су мишићи искористили прилику и повели се оном старом изреком да кад мачке нема, мишеви коло воде.

Прелиставајући стару штампу налетех и на причу о мишевима из 2002, године. Остала је упамћена јер се тада усред излагања тадашњег министра финансија Божидара Ђелића, међу учеснике скупа посвећеног извештају Светске банке “Десет година транзиције” непозван ушетао и један миш! Ђелић је коментарисао да га је миш подсетио на асиметричан однос Светске банке према Југославији: “Реформама најбоље оцене, извођачима мршаве паре”. Данас је прича слична, само су се мишеви променили.

Слободан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Апатија

Стање неосетљивости, равнодушности, отупелости, у коме код човека ништа не може изазвати ни радост ни жалост, назива се апатија или апатичност. Препознајете ли нас у овом опису? Као да је већина доспела у ово стање и у њему је већ доста дуго, предуго.

Сећа ли се неко жеље Војислава Коштунице  да  Србија једном постане “досадна земља”, е не да није досадна, него је постала још “забавнија” него што је тада била. Толико “забавна” да нормалан човек не може да верује шта све чује и види и како је све оно до пре три, четири деценије ненормално постало “нормално”, да се данас паметан стиди, а будала поноси.  Апатија се овде одлично примила и као планина притисла, што би се рекло, “обичног човека” који је толико преморен од сталне стрепње, лоших вести и неизвесности да је постао равнодушан.  Онога који са 30-40.000 не може да састави  крај с крајем него диже кредите да врати кредите, а да ствар буде гора неко сања и ту плату од 300-400 евра. Много јаче звучи у еврима него у динарима, врло слабо пред касама радњи, или шалтерима за плаћање дажбина. Још кад таквом  човеку медији редовно, а данас се свашта зове и новина и телевизија, са насловних страна или “малог екрана” сервира ред ратних претњих, поскупљења, нових афера и скандала, његов мозак не да је заморен, него је тотално слуђен. Што би се рекло речником кувара, тако припремљеног грађанина, добро ишамараног гомилом вести о убиствима, силовањима, пљачкама, претњама, добрано угрожене егзистенције лако је на тихој ватри крчкати по потреби, никако не оставити жилавог, у зависности од тога каквом врстом захтева, услова или намета треба да буде “напуњен”. Када се неоспорно покаже да је спреман треба га извести на што већи митинг, дати што већа обећања, а недуго затим, док се није охладио, и пред гласачку кутију где ће послужити намени.

Степен апатичности потребно је повремено утврдити, а то се чини на врло једноставан начин. Пусти се информација о неком новом намету који из празног џепа грађанина треба измусти. Последњи пример два пута годишње технички преглед за старије аутомобиле. Пустиш информацију и чекаш. Уколико има више оних који се противе, сачекаш мало, а онда их обрадујеш да тога неће бити. Онај ко саопшти ту вест, стекне симаптије, а да ништа није урадио, а онај ко хоће да нам ували нову фору, зна стање. Победа “обичног човека” је Пирова јер је мегов мозак већ обрадио ту вест и наредни пут готово да неће, или ће врло мало да се буни, пошто је већ припремљен. Тако све што не прође из првог пролази из другог, евентуално трећег пута. Могу да се кладим да бисмо, када би власт, рекла (било која) 20. у месецу,  да се од првог плаћа ваздух, гунђали, псовали, али би првог били редови на шалтерима јер ваља то платити, нема везе што је без везе. Толико смо глупости и страшних ствари прогутали од '90. наовамо, и то на суво, да је то невероватно. Налазимо се у замци типа “да не буде само горе” и то тако траје. Деценијама смо у фазону “бити, не бити”, а кичма пуца, у чекању “бољег сутра”, а данас нам прође. Нико није ни за шта одговоран, нико није надлежан, већина се плаши своје сенке, а многи се не мешају у свој посао. Питања су непожељна, супротна мишљења још више, само пливај и не таласај. Гурнути у апатију са тотално измореним мозгом пустили смо да нас носи струја и само чекамо последњу хрид на којој ћемо остати насукани.

Ових дана медији објавише да се у студији Светске банке каже да би при садашњим стопама раста БДП-а, региону било потребно 60 година да достигне европски просек, а уз стопе раста од пет одсто, било би потребно 15-20 година. Стопа раста БДП-а у Србији је прошле године износила 1,9, а за ову годину ММФ пројектује раст од три одсто. Пишу и да просечна месечна нето плата у Србији износи 422 евра и међу најнижим је не само у Европи, него и у региону, тање новчанике имају  само  Македонија (376) и Албанија (378). Апатично, зар не?

Саша Трифуновић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Глас

Прочитам пре неки дан у  новинама замерку добром дечаку Бајаги, изнету у рубрици “Лични став”, због аполитичних изјава. То ме вратило много година уназад када сам у једном свом уводнику замерила маестралном глумцу Берчеку што је свој таленат искористио против уметности стваљајући га у функцију једне лоше политике као њен достојни чиновник. И данас када га гледам, сетим га се из тог времена. То нас доводи до вечног етичког питања - има ли уметник, научник, књижевник или било који други признати стваралац, право на политички ангажман? Према коме или чему има већу одговорност, свом делу или својој човечности? У таквим разговорима увек се сетим да је Ајнштајн  говорио “Политика је за садашњост, али једначина је за вечност”. Он је, истина, одбио  да буде председник Израела због “недостатка радних способности за такво место”, али иако је избегавао политику као делатност, ниједног момента није избегавао да се јавно определи према политичким догађајима као пацифиста и активни заговорник борбе за људска права. Можда се не бисте у свему сложили са њим, али сигурно не бисте рекли да није био у праву када је рекао да је свет опасно место “али не због злих и опасних људи, већ због људи који по том питању не раде ништа.”

И озбиљнији филозофски мислиоци од Ајнштајна говорили су у прилог теорији да у кризним временима интелектуалци немају право на неутралност. Све ово, наравно, подразумева етички исправне ставове у бирању стране јер не треба заборавити да су и највећи злотвори човечанства имали уметнике уз себе. Да се не упуштамо сада у то да ли уметност поред естетских мора да почива и на етичким вредностима јер ће нас то одвући од главног тока, али ево једног размишљања на ту тему нашег врхунског уметника Светислава Божића које би, верујем, многи потписали иако су дијаметрално супротних  политичких уверења.

Он је одговарајући, једном приликом,  на питање да ли уметник има право на политички ангажман рекао: “Уметник има право и обавезу да створи дело које ће другима бити на корист и просветљење. Његов дневнополитички ангажман није неупутан под условом да не промовише уметника, да не оприземљује вредност његовог дела и да га тако идеолошки подобног не препоручује злоупотреби. Нажалост, било је, али и данас има, уметника чији је политички ангажман био далеко убедљивији од њиховог дела”.

Нисмо у томе изузетак, али када у Америци, на пример, водеће звезде филмске и музичке индустрије подрже неког председничког кандидата, никада иза тога не стоји  трговина именом и сигуран улог за какву фотељицу или пречицу до државног фонда или када листом устану, на пример, против Трампа, чине то без страха да ће бити сатанизовани у провладиним таблоидима или изопштени из посла и јавног живота на било какав начин. У Србији, не говоримо о естради као уметничком пољу, уметници се деле на наше и њихове, па тако “наши” лако нађу пут до државне касе, а “њиховима” рампе на сваком кораку. Притом, по сведочењу многих, када вас позову и питају да ли желите да нас подржите у кампањи, само је један одговор прави - да, наравно. Изговор о аполитичности и неутралности не долази у обзир, то је исто као и одбијање. Сад треба имати довољно петље и остати свој, а не њихов, као што треба имати и довољно мудрости па не лапрдати све што ти падне на памет само зато што ниси њихов. Јер, као што кажу да племство обавезује, тако и уметност тражи право на своје достојанство. Нарочито на истинитост побуда и снагу уверења. Зато нико није престао да воли Бату Живојиновића зато што је био активни социјалиста, нити Милену и Драгана Николића који су подржавали другу страну, само својим појавама, скоро без речи. 

Дакле, све ово написах да бих рекла - добри дечак Бајага неће ћутати када осети да мора да каже оно што га гуши. Он је уметник, а уметност је захтев за слободом, да парафразирам Сартра. Али шта је са свима вама, другима, драга господо? Нарочито са вама који се тако здушно позивате  на туђу храброст.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Градоначелник

Службено возило чека ме у цик зоре, до тада сам већ свеже обријан, обучен у попеглану кошуљу и парно одело, са педантно везаном краватом и угланцаним ципелама. У кабинету сам који минут пре званичног почетка радног времена, а на столу већ поређана дневна штампа. Укључим ТВ, једним оком гледам јутарње програме (левом руком шалтам канале даљинским), а другим оком прелазим преко наслова и листам десном лист по лист. После састанак са колегама, слушам о проблемима грађана, незадовољним пацијентима, пропустима и постигнутим резултатима јавних предузећа и установа, а онда звони телефон. Што би рекао један локални политичар - зову, они, одозго! Пакуј ствари и крећи за престоницу. Тамо се осмехуј онима који држе кључеве државне касе, од којих зависи поправка клизишта и путева у мом граду, набавка медицинских апарата, отварање нових радних места, рукуј се са партијским пријатељима, али и онима који су до јуче били у “непријатељским” таборима, а сад, мира ради, греју неку битну фотељу, попиј кафу са сваким и глуми стрпљивог и упорног домаћина града из којег долазиш.

Опет звони телефон. Са “локала” ме обавештавају да је пукла цев, да гори депонија, да нема воде... Кажу ми, окупили се неки па псују и државну власт и све по реду. Враћај се у своје двориште и успут сабирај колико је данас било одговора са ДА, и оних са НЕ, колико је нових трачева пуштено уз преподневно кафенисање о градоначелнику и локалној власти и у какве облике ће они прерасти до сумрака... Пред кабинетом седи неколико грађана, чекају од јутрос и надају да ће после пријема у моје одаје решити свој проблем. А проблема на тоне... Незадовољних још више. Не помажу ни обећања да ће ускоро бити боље, да нам се смеше лепши дани, да треба бити стрљив још мало... Не помажу ни истине, ни лажи... У међувремену звоне телефони, одговор сваки скраћујем на оптималу, само да постигнем што више, али време одмиче као сенка. Ма, да ми се само дохватити каде, да се истуширам, да мало предахнем, а дан скоро при крају. Оног момента када коначно улазим у породични дом и када треба да се осмехнем најмилијима, прекида се филм.

Расу се сан у парампарчад, а ја мокар од зноја коракнух у јаву. Погледам око себе, све је на свом месту. Супруга, деца, цвеће, плоче и мачка куња у својој корпи. ^ак је и казаљка на сату тек скоро на седам! Могу још мало да се протежем док не скочим на ноге лагане и пун елана кренем у нови дан. До продавнице по новине, у пекару по интегрални хлеб, у пиљару по мало воћа, поврћа, па назад у мирну луку. Онда попијем своју терапију јер нисам остао имун на протекле године, које су нам свима уцртале дубоке бразде, па полако даље, срећан што нисам онај из малопређашњег сна. Причам колегама, уз прву кафу, шта сам сањао и мислим се шта би тек било да сам у сну, далеко било, председник државе. То би значило још најмање два сата раније буђење, читање градива из страних језика до пет, пола шест, прелиставање планера за наредна 24 сата, од шест праћење дневника на ТВ и вести са портала, а сат пре свих већ бити смештен у радној фотељи. Не верујем да бих био у стању да попамтим толике бројке, километре, динаре, доларе и евре, толика имена домаћих и страних политичара, који нам мисле добро и оних других, као и називе сваког села од истока до запада, од севера до југа Србије, чак и оних из држава у окружењу. Да употребим спонтано цитат из неке књиге у датом моменту тако вешто као да сам пре минут прочитао баш тог аутора, тешко да би ми пошло за руком. Да стигнем у телевизијску емисију сат пред полазак у Турску (или Кину, или Русију, свеједно), да притом будем потпуно смирен и да користим “доње лаге” при изговору сваке речи, од којих свака има тежину солитера Београда на води, да најстрашније испљујем политичке противнике и испроизивам новинаре, не, то никако. Ваљда зато и нисмо сви за све. Мени засмета када некоме на улици не кажем добар дан јер га нисам приметио (ослабио вид), а да ме неко мало-мало назива погрдним именима, да ми помиње родбину или да ме тапше по рамену, а знам да то чини из користољубља, протокола или сажаљења, то би ми пало као бетон на желудац. А, да и не говорим о сталном преиспитивању исправности одлука које доносим. Нека, хвала. Милија је мени моја јава, колико год сурова, неизвесна и накарадна била.

Слободан Пајић

Напишите коментар (2 Коментари)

Колумна

фебруар 16, 2019 153

НАШИ СМО - Турнеја

Изборна или нека друга, тек кампања названа “Будућност Србије (Александар Вучић)” почела је прошле седмице тако да ћемо се гужве и народа у редовима, председника државе како им “подноси рачуне”, удара камење темељима или отвара већ изграђене погоне диљем…
феб 09, 2019 246

НАШИ СМО - Утопија

Хоћемо ли ми икада постати земља озбиљних, одговорних, зрелих људи који знају да се носе са сваком ситуацијом, умеју да размишљају трезвено и доносе праве одлуке у право време? Хоће ли они који одлучују, али и они који им дају то право, привилегију и обавезу, коначно одрасти, изаћи из…
феб 02, 2019 304

НАШИ СМО - Одговорност

“Све што се чује ових и претходних дана је насиље. Да ли ћете неком опалити шамар или рећи најпогрдније речи - то је исто насиље, нема разлике” - ово је став премијерке Ане Брнабић који потпуно делим исто као и: “Уколико основно кућно васпитање и поштовање према грађанима за јавни дискурс нису…
јан 26, 2019 304

НАШИ СМО - Лилипутинци

Ако је неки догађај обележио почетак друге половине јануара, после Нове године, Божића и Српске нове године, онда је то свакако посета председника Руске Федерације Владимира Путина нашој престоници. Од слетања на београдски аеродром, преко уручења ордена председнику Србије, до посете Храма Светог…
јан 19, 2019 422

НАШИ СМО - (Не)моћ

Поче и 2019, а хоће ли бити још само једна у низу оних за заборав или ће донети и нешто добро, видећемо за 300 и кусур дана. Ако је судити према најавама оних који воде земљу, могла би то бити, коначно, година када ће бити заведен ред на пољу криминала, а починиоци најтежих кривичних дела добијати…

Репортажа

феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"