НАШИ СМО - Др

Ако ме сећање не вара, учили су нас како смо ми, поред осталог,  и паметан народ. У вицевима је увек наш човек  био мудрији или вештији од Амера, Немца, или већ кога другог. Видим ових дана да је и у пракси потврђена наша памет, склоност учењу, раду и науци. Нарочито последњих година. Ваљда стигле такве генерације.

Гледам емисију где кажу да, према званичним подацима, код нас доктора науке има ко плеве. Сумњао сам да опет нешто роваре, али пустише изјаву Владимира Костића, председника Српске академије наука и уметности, који рече да - “По глави становника имамо мање студената на милион становника, него, рецимо, што има ЕУ. Али имамо више доктораната” и оцени да  “тај парадокс не може бити нормалан”. Ма, да ли је то могуће?! Још чујем да се неки приликом рада својих докторских дисертација користе посебном техником, тзв. “ресавском школом”, односно једноставно препишу туђи рад, без цитирања или навођења извора. Мисле да, ако су  то отипкали на тастатури или потписали својим именом, могу рећи “ја сам то написао”.

Не може човек, ако бар мало користи главу, да се не запита како, бре, може бити да су универзитети у Србији пре десет година доделили 206 докторских титула, да би 2012. било 770 доктора наука, а прошле 2.012 доктората. Јесте, и сам сам двапут читао исту реченицу. Није то све, тврди се да је те 2016, у само једној седмици одбрањено 187 дисертација - човече, све, бре, др до др. Неко ће сад рећи па није чудо када има толико приватних универзитета, а пара врти где бургија неће. Међутим, изнет је податак да је прошле године Универзитет у Београду, најстарија високошколска установа у нашој земљи,  звање доктор наука доделила 1.133 пута.

Углавном, то добијање звања др уочи се када је у питању нека јавна личност, обично политичар-функционер, али никоме још није оспорено нити су те особе показале да им је  непријатно. Делује да ти ликови помисле како би на вратима стана, визиткама и сличним местима испред њиховог имена и презимена баш лепо стајало оно др. Па онда очас нађу тему, мало “позајме” од туђег рада и ето ти звања доктор наука. Када би неко хтео да буде зао рекао би да смо постали такви да нам је и потребно што више доктора, али ови нису они др што носе стетоскоп.

Е, сад што на сајту Универзитета у Београду под доктор наука пише “Докторат наука је највиши степен који се стиче на Универзитету у Београду. Научни назив доктора наука стиче се одбраном докторске дисертације која је резултат самосталног и оригиналног научноистраживачког рада у једној или више научних области” није ни важно. Према речима др Рајне Драгићевић, професорке Филолошког факултета Универзитета у Београду - “Инстант доктори наука не знају да прави доктор наука не завршава своје образовање стицањем докторске дипломе. Напротив, његов прави научни живот тада тек почиње. Диплома доктора наука обавезује на континуирани научни рад. Та диплома је камен одговорности око врата и треба моћи и знати носити га. Ко нема талента за науку можда би требало да размисли о другачијем животном путу, а не о животу доктора наука”. Међутим, то оне који у старту иду на кварно  уопште не занима, а ми штанцујемо докторе наука јер смо много “паметни”.

Некад је било све мој до мога, а сад све др до др. Част изузецима који су својим радом стекли то звање и раде и даље поштено, другачије нису ни навикли. Они са  новокомпоновним “др” немају ништа слично осим та два слова. Само што то ови “др” не схватају.

Т.М.С

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО  - Бројке

Када сутра председница Владе Србије Ана Брнабић буде подносила извештај о првих сто дана свог мандата и раду министарстава, засуће нас подаци и, пре свега, бројке, који ће нас подсетити на планове, успехе, мање успехе, реализоване и нереализоване пројекте, решене и нерешене задатке, које су имали она и министри. Бројке су ту да употпуне целу слику, али, сматрам, ретки су они који ће неку од њих запамтити. Како се већ прича, у том извештају сазнаћемо да је Влада Ане Брнабић прва од 2008. године која ће ову календарску годину завршити са вишком у државној каси! То јој омогућује да сто дана свог кабинета обележи повећањем плата и пензија! Колико ће то бити, видеће пензионери и запослени у јавном сектору, али овај податак свакако јој је један од адута на који ће се ослонити. Медији су већ писали о неким детаљима извештаја и, како ствари стоје, када се у децембру подмире све обавезе, државна каса биће у плусу око 20 милијарди динара! Поред ових бројки, Брнабићкин мандат обележиће и увођење програмирања као обавезног предмета у пети разред, напредовање на листи конкурентности, коју објављује Светски економски форум, а на којој је наша држава напредовала за 12 места и сада је на 78. месту, као и завршетак радова на Музеју савремене уметности, после десет година реконструкција, а који ће бити отворен 20. октобра.

Наслушаћемо се и бројки везаних за резултате направљене у економији, образовању, као и о терминима очекиваним за коначно прекорачивање прага на вратима Европске уније. Ваљда ће нас једног дана примити. Само треба пребродити још пар година. Колико? Видећемо, или, барем, неки од нас.

Цифре су ових дана доминантне и у новинским насловима, од оне изговорене у уторак из уста председника наше државе, после сусрета са колегом Ердоганом - “Србија је Турској пријатељ, није ово 1389. година...”, машала, преко оне да годишње из Србије оде 400 лекара (знам једног који се већ припрема да у јануару крене пут запада и Немачке), да је Влада дала из државне касе 62 милиона за снимање филма “Бела врана” Рејфа Фајнса, глумца којем смо недавно уручили и српско држављанство, да је овогодишњи Егзит зарадио 150 милиона евра и привукао 215.000 посетилаца, до оних које рекламно подсећају да се дочек и провод у новогодишњој ноћи може резервисати у Бечу за 39 евра, без ноћења, у Будимпешти са три ноћења за 129 евра, а у Паризу са четири ноћења за тричавих 549 евра. Кад нам скоче плате на преко 400 еврића, одох одмах да прошетам поред Ајфелове куле (мада, из ове перспективе, Херцег Нови би ми много више пријао). Признајем да ме је фасцинирао и податак из штампе да се тренутно у Србији ради на чак 13.647 градилишта (мада, неколико стамбених зграда ниче само у мом комшилуку, на местима где су некада биле породичне куће), али ми је некако веродостојнији и милији био онај од понедељка када смо се подсетили да већ осам година нисмо били на Светском првенству у фудбалу и да нас је један погодак против Грузије тамо коначно повео. Поред свих поменутих, бројка на коју сам посебно поносан и која је за свако поштовање, помало је личне природе. Опростите, али морам. Само када се види записана на папиру, та бројка делује моћно. Знам, има и моћнијих, али њих тек планирам да достигнем заједно са својим колегама из редакције Лозничких новости, само, боже здравља. Примерак који управо држите у руци је 500. број недељника у који имате поверење. 500!!! Брате! Мало ли је?

 Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - Мечка

Слике насиља у шпанској покрајини Каталонији у којој је народ изшао на референдум да би се изјаснио да ли је за или против независности, ових дана  изазвале су  запрепашћење и неверицу код сваког нормалног човека који се с правом запитао - зар је морало тако?! У свет су отишле слике како се пендреком и песницама ударају стари људи, како људи крваре, како специјалци гурају и вуку за косе жене (слично недавним сценама у македноснком парламенту). Додуше, за становнике Србије који су преживели много веће катастрофе што природне  а још више „неприродне“,  то није било ништа ново. Једина новина је што се бруталност - удри по свом народу- дешава у држави чланици ЕУ у којој се хвале демократијом. Светски медији дешавањима у Каталонији у први мах, нису придавали посебну пажњу, да јој, ваљда, не би давали на важности. Знате, оно када се о нечему ћути и затворе очи, то се брзо и заборави. Али, преварили су се. По свему судећи Каталонци то неће дозволити, аутономију су изгубили давне 1714. године,  у време диктатора Франка била им је забрањена и употреба језика а ево, сада када представљају најразвијенију шпанску  покрајину зрели су за самосталност. И док су се  незадовољство и национализам  крчкали на тихој ватри, ЕУ није реаговала,  ни када је почетком септембра пола милиона Каталонаца марширало Барселоном, ни  када су се појавиле информације да шпанска полиција плени гласачки материјал. Европске комисија заузела је став је да је то “унутрашње питање уставног поретка“ Шпаније, а многи аналитичари су оценили да се, уколико се изгласа независност Каталоније, црно пише не само Шпанији, већ и целој ЕУ већ окрњеној изласком Велике Британије.

Да ли се кула од карата руши или не - препустимо да о томе размишљају силни аналитичари који се шире као амброзија и од којих већина има аларгију. А имамо и паметне људе на власти који треба о томе да размишљају. Важно је сада најпре, добити и потроршити новац из приступних фондова а шта ће бити на крају одлучиће и време с обзиром да се рок за пријем у ЕУ стално продужава, као и обећања власти о нашем бољем животу. 

Но, вратимо се поштовању суверенитета и Устава. Елем, потпредседник Европске комисије изјавио је да људи треба да поштују Устав своје државе и владавину права. Према Уставу Шпаније, само централна влада има овлашћења за расписивање референдума који се тиче суверенитета земље. Добро, а шта би са суверенитетом Србије? Зашто тако нису говорили када је Скупштина АП Косово и Метохија једнострано прогласила независност 2008. године, зашто тада високоумни људи у Европи и свету тражили да се поштује Устав Србије  према којем је ова покрајина њен саставни део. Ту одлуку је Влада Србије одмах поништила а потврдила Скупштина (једино нису гласали  Либерално демократска партија, Лига социјалдемократа Војводине и Савез Вовођанских Мађара), као што сада Шпанија поништава референдум у Каталонији. Ако Каталонци и прогласе независност, биће интересантно видети ко ће их признати и како ће се понашати чланице ЕУ на чију подршку Шпанци рачунају. И да. Шпанија није признала и “никада неће признати Републику Косово па макар то и Срби урадили”, али им као чланици НАТО пакта није сметало да нас својевремено бомбардују. Званично, Србија подржава територијални интегритет и целовитост Шпаније, али поставља и питање: „Како то да не важи референдум у Каталонији, а независност Косова може да се прогласи и без референдума. Став ЕУ је најбољи пример двоструких аршина и лицемерја европске политике. Наравно, ништа се ту за нас неће променити, али неправда боли. Остаје нам да се сећамо оних жалосних призора у марту 2004. године када су на Косову и Метохији  паљени српски манастири и ломљени крстови посебно на цркви Светог Илије у Подујеву. Та сцена се не заборавља. Сећам се и коментара једног хрватског домољуба - “Колико год мрзим Србе ово није лијепо“. Тада је за само три дана  најмање тридесет православних храмова или потпуно уништено, или оштећено. И ником ништа. Историја се полако прекраја.  Деца  Албанаца данас уче у уџбенику за шести разред  „да су Словени дошли на Косово и Метохију и тамо затекли Илире, који су данашњи Албанци, па им отели куће и њиве, те су они зато били принуђени да иду у планине и чувају стоку.“

Дакле, да закључим - А bear will dance in front of their door too, ако је неком за утеху, али за опомену, свакако јесте.

 

Верица Мићић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Слобода

Грчки новинари били су у уторак у једнодневном штрајку у знак протеста због могућег затварања посебног здравственог фонда за медијске раднике. Српски новинари јуче су затамнили своје програме и портале, а на насловним странама поставили црна обележја зато што су у њиховој земљи угрожене медијске слободе. Ово се нарочито односи на локалне медије који су  у последњој деценији доживели суноврат који је почео либералном приватизацијом када су добре медијске куће завршавале као статусни трофеји разних бизнисмена који нити су знали шта купују, нити за шта им треба то што су пазарили, често по нереално високим ценама. Од таквих, новопечених медијских газда, листом су из бројних редакција побегли искусни професионалци, или су отерани, а на упражњена места доведени су они који немају знања, али воле да буду познати. Последњи круг приватизације, пре две године,  обележили су купци блиски владајућим круговима, покуповали шта су хтели, а платили новцем грађана на намештеним конкурсима за суфинансирање медијских пројеката од јавног интереса. По томе чувени Радоица Милосављевић добио је, примера ради, из буџета општине Димитровград одмах око 110 хиљада евра за суфинансирање медијског садржаја у својој РТВ Цариброд, коју је купио за 18.600 евра. Ипак, ту пословну годину завршио је са губитком. Губитке је  имао и у другим медијским кућама, а изигравање медијских конкурса на локалу довело је убрзо до губитака у озбиљним локалним медијима. Колико је њих нестало са медијске сцене, нико нема потпуну информацију као ни колико је нових настало на принципу ти мени подршку, ја теби још већу. Овде није реч само о корупцији већ о угрожавању елементарних људских права на слободу јер без слободних медија нема ни слободног друштва. Случај Врањских новина само је убрзао јавну реакцију и солидарност медијских радника иако се о гушењу локалних медија већ дуго отворено разговара на свим нивоима медијских организација, а неретко на то су указивали и високи представници ресорног министарства. О Европској комисији, ОЕБС-у и међународним струковним организацијама да и не говоримо.

Можда је ово тренутак да застанемо, да медији заћуте, а да проговоре грађани. Да видимо да ли су они задовољни нивоом информисања, да ли се осећају изманипулисано, да ли препознају шта је спин, да ли познају ауторе медијских садржаја, да ли им верују, да ли желе да знају шта се плаћа њиховим новцем, да ли имају потребу да учествују у дефинисању тема од јавног интереса и да ли желе да буду саучесници оних који њихов новац користе за трговину медијским утицајем? Да ли су слободни да јавно изнесу мишљење, да поставе питање и да инсистирају на одговору? Да ли су спремни да живе у друштву где се јавне институције користе као јавне батине, где се медији хушкају једни на друге, где се информације од јавног значаја држе под кључем и где се и грађани и новинари деле на наше и оне.

Да ли сте спремни да устанете у одбрану слободе медија верујући да браните и личну слободу? Или мислите да то није ваша ствар, да су сви медији исти, ради да служе и спремни на компромисе по сваку цену? Ако је тако онда, у реду, гледајте ријалити програме и читајте таблоиде. Али када будете имали потребу да о вашем проблему обавестите јавност, нећете имати где.  На друштвеним мрежама? Да,  где ће вас   ботови засути погрдама, али то ће бити цена коју ћете морати да платите, а после да се кајете натенане што сте се залетели.  Ево ја се кајем што сам се залетала у изјавама да не постоје слободни и неслободни новинари, него слободни и неслободни људи. То није тачно, то је заблуда младалачког енузијазма јер демократија не почива на  слободним стрелцима него на слободном друштву у  којем се  критика не доживљава као атак него као коректив у општем интересу. А наш интерес данас јесте да размислимо где смо стигли бахатим односом према универзалним вредностима и колико још можемо да се правимо луди док, стварно, колективно не полудимо.

Знам политичаре из власти који деле моје мишљење. Знам и зашто ћуте и зашто праве компромис са својим убеђењима. Не знам зашто верују да имају право на то. Не морају да буду то што јесу, као што ни ми не морамо да будемо новинари ако нисмо кадри да се боримо за своја професионална и људска убеђења. Слобода је велики терет за људе од моралних скрупула, а новине памте све. И када се потписујемо и када нас потписују.

А ако једног дана, драги читаоци,  до вас допре вест да су српски медији зауставили своја издања због понижвајућих зарада, онда будите сигурни да је у томе било и вашег доприноса.

 

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

јул 14, 2018 157

НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке - ни по'…
јул 07, 2018 180

НАШИ СМО - Живот

Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке…
јун 30, 2018 271

НАШИ СМО - Наш (к)ВАР

Од петка увече велики негативац за српски, али и нешто шири, навијачки свет постао је немачки судија Феликс Брих, главни делилац “правде” на утакмици Србија-Швајцарска, која је, нажалост, лоше завршена по нас. Оплели су по њему сви, од навијача, медија до селектора, а кључан је био недосуђени пенал…
јун 23, 2018 305

НАШИ СМО - Почасни

Тачно деценија је прошла како је Лозница за свог почасног грађанина прогласила Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације. Тако смо се уписали на листу од 11 српских градова у којима је добио звање које се, иначе, додељује за “истакнуто и трајно животно дело у области науке,…
јун 16, 2018 428

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале надокнаде у цени бензина учествује са 55,2…

Репортажа

јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…
апр 26, 2018

ПИСМО ИЗ КИНЕ - Ову земљу треба упознати

Вук Костић (23) први је Лозничанин и први Србин који учи кинеске борилачке вештине на…
апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…
апр 10, 2018

ВАСКРШЊА ЈАЈА ЉУБИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА - Стрпљењем до лепоте

Овим се Недељковић бави последњих годину и по дана, каже да је веома интересантно, а…
мар 12, 2018

БРАНКА ЖИВАНОВИЋ, ЛОЗНИЧКА ПРЕДУЗЕТНИЦА - Жене морају бити смелије

Лозничку предузетницу Бранку Живановић љубав је довела у Јадар, а она је води и у послу…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"