fbpx

НАШИ СМО - ТЕПИХ

bobanРеч констатација код нас је чешће у употреби од речи решење, поготово ако уз њих иде реч проблем. Лакше је коментарисати лоше стање у друштву, него засукати рукаве и довести га у ред, али све то је, ваљда, заоставштина неких протеклих времена, иако, будимо реални, пре бих рекао да је то излизан изговор за неспособност. Већ смо стекли рефлекс да када нам неко “са стране” сугерише пропусте, ми га окарактеришемо као непријатеља, чак и када сами знамо да је сасвим у праву. Све више жмуримо на једно око, а није реткост и да окренемо главу пред истином која није у колориту наших стремљења. Плаши ме што нико од надлежних не реагује на проблем наркоманије или алкохолизма, уз који се све чешће окалеми и развратно понашање, хулиганство и чињење без икаквих моралних кодекса. Оно што је некад називано бруком, данас је стил живота и, што је најгоре, новине и телевизијски програми пуни су ликова који су промотери таквог стила. Може им се јер им се друштво страховито брзо шири. Зашто нам ситни лопови свакодневно убадају прст у око и доказују да колико год ми поставимо нових гвоздених поклопаца на шахтама, они за ноћ могу да покраду? И, да зло буде веће, сви као знамо да поклопци завршавају на отпадима секундарних сировина, али, као, нико не може да то “провали” и реши проблем. Има и оних који тврде да је таква појава само одраз дириговане спреге крадљиваца и оних који би требало да их проналазе и хапсе. Како у то да поверујем? Крупнији државни проблеми већ превазилазе схватљиве категорије. Пут ка Европској унији посут је тешким одлукама, прихватањима неприхватљивог, гутањем сувопарног и горког, применом до сада непримењиваног. Несташице лекова, листе чекања на операције и прегледе, укидање неких смерова у средњим школама, певање мелодија које Европа не оцењује као квалитетне, све су проблеми преко којих инертно прелазимо као преко дрвене ћуприје. Све је постало естрада и шарена лажа. Политичари певају, певачи бистре политику, тајкуни купују земљу, а пољопривредници гледају у небо. Отпадака на све стране, као и грдних проблема. Срећа да је тепих велики па се под њега доста тога још може гурнути, али, чежњиво се надам да ће сванути дан када ће неко узети прахер у руке и поштено га истрести. По цену жуљева на длановима.

Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - ЋУТАЊЕ

SassaЖивимо у времену које је све само не лако и једноставно, у доба када су моралне вредности доведене у питање, када се више цени “сналажљивост” од знања, поштења, одговорности, способности и других, некада тако важних особина хомо сапиенса илити разумног човека. Видимо или чујемо готово свакодневно ствари које нису ни добре ни часне, које су не само срамотне, већ узимају маха и постају нам нормалне. Како је то рекао Меша Селимовић “човјек се навикне на сваки смрад” али докле ће бахати, они без стида да уводе правила игре, а већина која не мисли тако да се склања и ћути. Одмалена слушамо да “паметнији попушта”,  али нас је поступање у складу са тим довело до тога да су се они други разгаламили и не мисле да стану. Кажу “ћутање је злато”. Можда у неко друго доба, али данас не. Данас је то пут ка потпуној пропасти, ка времену у коме ће човек бити глуп ако је вредан, радан и поштен. Већина од нас данас ћути, иако много тога зна. Знамо ко је преко партијске књижице дошао до посла, ко је где удомио сестру, жену, снају, зета, кума, друга, ко је коме наместио неки уносан посао, знамо, али ћутимо. Знамо ко носи бели мантил и у венама недопуштене промиле алкохола, ко нигде не ради, а живи као да има пет плата. Знамо комшију који диже руку на жену као и онога који за струју дугује више од пола милиона, а и онога који не плаћа грејање и греје се на рачун других. Знамо много тога, али не реагујемо и ћутимо, јер не желимо да се замерамо, јер нас се то не тиче и зато што “гледамо своја посла”. Ћутимо и зато што је систем такав да онај ко укаже на неправилности увек испадне грбав, увек га прати више проблема него онога на чије је брљотине указао. Прати га и оно “шта му је то све требало”. Е, а онда се нешто деси, неко изгуби главу, или доживи нешто мање погубно па крену приче, сви све знају, али су, док је последице било могуће спречити, ћутали. Људи виде колегине мућке, нерад или чак алкохолизам и слично, али ћуте, виде то и надређени, али се “солидаришу” (не)свесни да и сами суделују у призивању несреће која негде стрпљиво чека. Зато што ћутимо добрим делом и јесмо ту где смо. Изгубљени, слуђени, огорчени неправдом, нерегуларним радњама, па жуч изливамо у кругу породице и блиских пријатеља. Сви мислимо исто, али ћутимо. За просутим млеком не вреди плакати, па би било боље да, пре свега, они који одлучују, али и свако од нас  почне да чисти у својој кући и дигне глас против свега што види и зна да не ваља. Ћутање је све гласније па та брана мора једном пући, само се чека први довољно јак глас да јој уздрма темеље. О ћутању и нереаговању, у овом случају  немачких интелектуалаца после успона нациста, говори и песма “Прво су дошли...”која се приписује пастору Мартину Ниемолеру, а актуелна је и данас.

 

Када су нацисти дошли по комунисте ја сам ћутао; јер нисам био комуниста.

Када су затворили социјалдемократе ја сам ћутао; јер нисам био социјалдемократа.

Када су дошли по синдикалце ја се нисам побунио; јер нисам био синдикалац.

Када су дошли по мене, није преостао нико да се побуни.

 

Или једноставније, као што рече, поново, Меша Селимовић - Бој се овна, бој се говна, а кад ћу живјети?

 

Т.М.С

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - МАЧ

zorica nasi smoКо мач дигне, од мача и страда, рекао је на сахрани Зорана Ђинђића митрополит Амфилохије у контексту који није остављао никакву сумњу шта је, заправо, хтео да каже. Исту реченицу чула сам ових дана од многих људи као реакцију на митрополитове и речи умировљеног епископа Атанасија Јефтића на протестном митингу у Београду. То су бивши радикали и заслужили, зар нису и они клели у Скупштини Србије, зар нису поручивали Ђинђићу да је и Броз шепао пред смрт? Зар они нису делили Србе на патриоте и издајнике, а сада их боли када их називају усташама? Не, није исто, кажем, у основи политике је манипулација, а у основи хришћанства, нарочито православља, љубав и праштање. Оно што је политици дозвољено по прагматизму, Цркви је забрањено по суштини. Ако је тешка реч наш усуд и кармичка коб, и ако је срасла са нама, онда нека свештеници скину мантије, или нека их и политичари обуку, а мелем за душу тражићемо у литератури, уметности, филозофији или код психијатара. Под утиском те тескобе, срела сам се наредног дана са игуманом у једном манастиру. Каже, бојим се куда нас све ово води. У петак је почињен страшан грех, не служи се молебан за упокојење живих. Целе Владе и Скупштине. Па то значи целе Србије – био је згранут мој саговорник, иначе, добар познавалац лика и дела митрополита. Његов мач је његова гордост, закључио је. Један социолог објашњавао је ових дана да су се српски политичари увек поигравали Црквом, увлачећи је у своју игру, када им одговара, и осуђујући је за мешање када им не одговара. Један стручњак за безбедност, само пар дана раније, дотурио је медијима досијее владика који делом нису Богу мили, али његовој служби јесу. Они воле грешне јер  честити нису од користи. Зато су им и толерисали оно што би и свака просечна хуља осудила, а када су одслужили своје, остало је само да их разапну на крст и први баце камен. Верујем, у име нових сарадника и новог поретка међу великодостојницима. Типујем да је међу њима и онај неименовани из „редова блиских Синоду“ који  је новинарима рекао у поверењу да митрополит неће бити укорен на предстојећем Сабору, јер он је песничка душа, воли да се сликовито изражава па је погрешно схваћен. И, ето новог идола за поклонике поезије Алана Едгара Поа. А, свима другима који су се кроз Његошево дело учили чојству, остаје запитаност, ако га митрополит хоће за свеца, зашто га није хтео за учитеља? Ако неко од владика постави такво, некакво, нимало поетско питање митрополиту, можда би било на спасење и њему и њима и нама. Уосталом, до небеске Србије не стиже се политиком, него душом. Зорица Вишњић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - БОЉИ ДАНИ

SassaСастали се ове године Први мај, Васкрс и Ђурђевдан, дани када се слави у породичном окружењу. Први мај поново смо провели крај роштиља, прасића на ражњу и уз гајбе пива. Српски радник је последњих петсто динара из џепа дао на иће и пиће годинама се држећи девизе “удри бригу на печење”, мада му никада није било горе. Његове колеге у Европи, којима је лоше али ипак вишеструко боље него њему, Дан рада искористиле су за демо нстрације и тражење бољих услова. Васкрс је стигао да већини дотуче оно мало пара што је остало. Пуцала су јаја, лепо се (поново) јело и пило, а у малом мозгу куцало је упозорење да смо паре потрошили, а месец је тек почео. Славила се и слава, али све под сталним притиском сазнања да је општа беспарица и да је све то, код велике већине, далеко од оног некадашњег опуштеног и безбрижног празничног расположења. У све те дане умешао се и 4. мај, дан када је пре 33 године умро Јосип Броз Тито. Данас његово време изгледа нестварно лепо. Мада га не памте сви по добром, велика већина данас каже да су то били дани када се живело много боље. После запошљавања човек је само требало да иде на посао и поживи до пензије, знао је годинама унапред да ће плата бити 1. или 15, да може мирно да путује од Триглава до Ђевђелије, да заспи у парку, остави кућу откључану и не брине хоће ли му дете после школовања наћи посао. Без обзира на опречна мишљења о бравару, када се из нашег времена погледа у те дане не може се порећи да смо у проблему. Данас запослени човек не зна хоће ли посао имати и наредног месеца, ако је добио плату, нико му не гарантује да ће на време или уопште примити и следећу, ако је стекао пун радни стаж, не зна хоће ли у пензију јер  му можда газда није годинама уплаћивао доприносе. Кад дете заврши факултет, десетке нису гарант радног места већ татина, мамина или његова партијска чланска карта, под условом да су “његови” на власти.  Неизвесност је стални пратилац просечног, нормалног човека који не може ни да наслути шта му доноси сутрашњи дан. “Титино” време зато за многе који га памте и јесте време бољих дана. Ми који смо га мало закачили, а последње 33 године живимо у “занимљивим” временима у којима смо живећи на истом месту променили неколико држава, можемо само да питамо где смо потрошили те три деценије. Некада се на овим просторима живело, сада се преживљава док нас политичари свих опција упорно уверавају да бољи живот за нашу децу, не нас, чека иза ћошка сада када смо предали Косово за шарену лажу звану датум и ЕУ. Празних прича смо се наслушали, али мене брине што нам се лако може десити да се за коју годину и садашњих дана сећамо као бољих. Изгледа немогуће, али није у земљи Србији. Дај, Боже, да грешим. Т.М.С Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јун 22, 2019 213

НАШИ СМО - Рмбачење

Још само двадесет година да одрадим па могу у пензију. Шљакам до 70. и онда одем у заслужену пензију, потрошим неколико пензијица и ајд здраво. Истекло време. Осим уколико се од толико дугог рада не ужилавим па зезнем државу и крцкам пензијицу још једно…
јун 15, 2019 313

НАШИ СМО - Одраз

Истраживање о равноправности полова, које су студенти друге године Факултета политичких наука спровели међу студентима београдских факултета, показало је да сваки четврти студент сматра да добацивање на улици девојкама није ништа страшно, трећина сматра да је НЕ, заправо сигнал да треба још да се…
јун 08, 2019 532

НАШИ СМО - Аутодеструкција

У обиљу вести којима смо бомбардовани сваког дана, мени су две привукле пажњу на посебан начин. Заправо, изазвале су осећај инфериорности у мени који ће боље разумети сви који су се сусрели са Јунговом теоријом колективно несвесног. Али да спустимо лопту, ево прве - Руска Федерација блокирала је,…
јун 01, 2019 592

НАШИ СМО - Сирене

Још увек ми у глави одзвања звук “шизеле”, која се некако баш у ово време последњи пут огласила у Лозници деведесет девете, најављујући ваздушну опасност и производећи у народу нову страхоту од НАТО снага, које су нас још од марта те године засипале бомбама. Можда не бих тај тренутак ни запамтио да…
мај 25, 2019 1109

НАШИ СМО - У фалшу

Можете ли да замислите да немате појма не само о именима и ликовима министара, него ни ко је премијер, а ко председник државе? Да вас није брига ко је први човек града, или општине, ко је у вашем граду коме кум, рођак, тетка, жена, љубавник, или љубавница. Да знате да ћете у болници, пред шалтером…

Репортажа

јун 23, 2019

ПЛАНИНОМ БОРАЊОМ - Нестварна лепота западне Србије

 - Већином су то старачка домаћинства и управо ту планинари могу да помогну организовањем…
јун 19, 2019

У ДОЊОЈ БОРИНИ - Оживели стогодишњу воденицу

Мештани се удружили и обновили воденицу која је тридесет година била закоровљена и…
јун 11, 2019

НА ГОДИШЊИЦУ СМРТИ СИНАНА САКИЋА - Загонетка грамофонске плоче

Прве јунске суботе навршило се годину дана од смрти Синана Сакића, једног од…
јун 09, 2019

ЕНГЛЕЗ СЕ ПОКРСТИО У ТРШИЋКОЈ ЦРКВИ - Брендон је сада Бранко

Брендон Вочерс (50), инструктор борилачких вештина из Енглеске, од прошле недеље је…
јун 09, 2019

НА УТАКМИЦИ У КОРЕНИТИ - Млада на центру, сватови у публици

Младенци Јован и Данијела улепшали почетак утакмице Слога и Хајдук у Коренити, а почетни…
јун 07, 2019

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

У екипи најбољих роботичара на такмичењу “Еуробот 2019”, студената новосадског Факултета…
мај 23, 2019

МАРКО ВЕСЕЛИНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ - Самоуки мајстор за ножеве

Средњошколац Марко Веселиновић урадио је више од 200 ножева различитих димензија и…
феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"