НАШИ СМО - Новинари

Реч из наслова изговорио сам у протеклих десет година на хиљаде пута. Језик ми се излизао док сам, представљајући се, сваком евентуалном саговорнику уз име говорио и занимање, да бих му лакше објаснио ко је са друге стране телефонске везе. Реакције су биле различите, од питања - што сте баш мене позвали, преко констатације - нисам ја за ту тему, до кратких објашњења - немам коментар. Кад кажете да сте новинар, дешава се да вас срдачно дочекају, покажу задовољство што желите баш њима да се бавите, да вам се посвете и дају све потребне податке за писање текста, али често буде и оних коментара - ви новинари сте праве напасти.

Међутим, најтеже је кад вам неко обећа разговор, закаже вам термин, а онда на сваки начин гледа да то избегне. Онда се новинар запита - а шта ја то радим? Зашто се бавим неким или нечим, кад он сам не жели да се било ко њиме бави. Многи би да проведу радни век склоњени од било каквих погледа јавности, да своје поступке не морају никоме да објашњавају, да своје грешке никада не признају, да своје успехе не деле са широким народним масама. Још је више оних који сматрају да се новинар наврзао на њих јер има некакав пик, жели да их покопа, нема паметнија посла па их малтретира и бави се темом која и није од значаја за народ. Када би новинари били џубокс или само фонтана лепих жеља, онда би свирали само ону песму коју им неко плати да свирају. Као обични тезгароши. Нажалост, због једног броја и таквих журналиста, сви други чланови тог еснафа трпе, или ружне речи или ружна тумачења. Некима одговара да медије користе уместо зидних новина, интерне разгласне станице или зарад личне пропаганде, протежирања политичких ставова и једнобразних мишљења. Међутим, има и оних других који поштују рад “пискарала”, коју често ословљавају са “седма сила”, и схватају шта све морају да прођу пре него што ставе потпис испод неког текста.

У последњих двадесетак година новинарство је једна од професија која је доживела велики преображај, а из објективних разлога запослени у тој бранши знање су најчешће стицали самоиницијативно. Некада су у овом послу незаобилазни били нотеси и оловке, аналогни фотографски апарат, репортерски магнетофон и писаћа машина, а вести су објављиване са дан или два закашњења, док се не припреме, пошаљу поштом и објаве у штампи. Данас новинар може да буде свако ко користи модерне мобилне телефоне. У малом пљоснатом предмету са екраном спакована је сва редакцијска опрема и довољно је само да се нађете на правом месту у правом тренутку. Ако још знате да напишете нешто о ономе што сте видели, ви сте већ комплетан новинар. Успут, треба само да задовољите строгог уредника који смишља нове задатке, али и доконог читаоца који више не троши време и новац на куповину штампе већ све чита са портала. Брзина је нешто што је неминовност и што се подразумевало увек, али данашња брзина за објављивање вести мери се секундама а не сатима или, не дај боже, данима. Вештији користе и видео-пројекције са терена па бројна публика друштвених мрежа може уживо да прати пренос неког догађаја. Добар наслов “продаје” текст, чак и ако у њему нема шта да се прочита. Неки и не читају даље од наслова, па често имају искривљену слику о свету и о свему што их окружује, сматрајући да су на време информисани. Наслов треба да садржи кључне речи, због којих ће текст бити добро позициониран на претраживачу, али и да буде довољно атрактиван да читалац кликне на њега и да ти шансу, као аутору. Хонорар се мери бројем кликова, шерова, временом задржавања на порталу, као и бројем објављених наслова у току истог дана. Не можеш објавити “бомбу”, па после ликовати десет дана на ловорикама тренутне славе. Радно време се не мери јер такав мерни инструмент још није конструисан. Новинар је увек новинар, а не ћата који у 15 сати завршава посао и иде кући. Тога нема. Ако гори зграда у поноћ, наравно да мора бити на лицу места, исто је и са свим другим црно-хроничним ситуацијама. Лепе ствари се скоро и не рачунају. Знате оно, није вест да је пас ујео човека... Ако сам некога мотивисао да крене у новинарске воде, желим му сву срећу и лаке ноте, а ако нисам, моја је намера остварена.

Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Заслужено

Када сам био мали, мислио сам да се само деца понашају незрело, непромишљено, наивно јер једноставно нису довољно зрела да мисле и чине другачије. Како сам низао године, видео сам да се понашање већине много не мења осим тема око којих показују исте особине као и када су вукли шерпице по песку. Стигао сам до пола века трајања, а видим да неки и са пет или шест деценија и побелелим  главама падају на јефтине форе без довољно промишљања какво сам некада мислио да имају одрасли.

Несхватљиво је како се тај одрасли свет навикава на свакакве ствари, пристаје на свашта, прима готово све здраво за готово, најчешће видећи у томе неку ситну корист и не стремећи ка бољем и вишем. Задивљује лакоћа пристајања, прилагођавања и навикавања на све. Али буквално.

Гледам у понедељак изјаве пензионера на “обојеној” телевизији који су добили по пет хиљада динара од Владе Србије. Питају их како ће потрошити новац, као да су добили по пет хиљада евра, а не динара, а одговори су “Вратићу дуг, имам ћерку студента па сам се задужио”, други каже “Купићу унуцима чоколаде и још нешто, нисам одавно”, а трећи каже да “Сваког месеца одвојим хиљаду ако успем па ће ми ове паре добро доћи да купим нешто дрва, колико ће ми огрев потрајати, видећу”.

Та је вест била једна од ударних и неколико дана уочи поделе новца. Па зар већина тих пензионера није своје пензије зарадила рмбајући по 40 година, остављајући здравље, младост, снагу на својим радним местима. Радили и одвајали у ПИО да сутра имају мирну старост. Кад оно, међутим. Зезнула нека господа државу, растурили је, продали све што је деценијама стварано па сад дошло време да пензионер не само да не може мирно да троши “јесен живота”, већ не може ни да умре. Како да мре кад мора да прима пензију и издржава децу која су завршила школе, поженила се, поудавала, а немају посла нити свој кров над главом.  Где да одапне па да се секира на оном свету како ће деца без његове пензије. Овако гурају даље па дочекаше и тих пет 'иљадарки, а ускоро ће и повишицу па да их бог види, не мислим буквално. Одрастали у тешким временима, градили земљу, навикли на мало па им и ово доста.

Додуше, они бар примају  пензије, питање је шта ће бити са генерацијама које сада раде, хоће ли уопште бити пензије или ћеш радити докле дишеш, па  и дуже. Шта ли ће бити када одрасту генерације које сада стасавају? Ови навикли на добре патике, скуп телефон, све у фулу, има да им се створи и када нема. Већина троши немилице, а на сваки рад, нарочито поштен, гледа као на губљење времена. Кад одрасту, биће весело. Бара мала, а много крокодила, хоће много и само за себе. Далеко од тога да је у “моје време” све било бајка, али није ни овако.

Шта очекивати сутра када истраживање које је обухватило 600 ученика из пет београдских школа показује да се сваки четврти основац не осећа сасвим безбедно, готово петина свакодневно доживи вређање и исмевање, а око трећине желе да се освете неком ко их је повредио. Готово петина ученика би прихватила да исмева вршњака само да не буду искључени из своје групе. Замислите кад они почну да руководе, од месне заједнице, града до врха државе. То ће бити весело. Од приче да су нека друга времена и да не важи стари систем вредности нема вајде. Одрасли би требало да утичу на младе, науче их, уколико знају како, јер кад ови одрасту, а не промене се, биће касно. Загледани у ту ЕУ, заузети великим темама, одрасли се довољно не баве “ситницама”. Ко ће тиме да се бакће, ваља нам поново на изборе, можда, а до одлуке ћемо да пратимо драматично најављивање дана одлуке. Да смиримо живце, сервирају нам се ријалити и музичка такмичења, само весело.

Дотле ако имате у кући неког пензионер,а чувајте га, није важно да ли имате плату јер сваки динар добро дође иако ће плате и пензије бити “никад веће”.

Кад сам код динар,а прочитах писаније чији је аутор  сатиричар и писац Бојан Љубеновић - “Није тачно да је биткоин прва виртуелна монета на свету. Прва је динар. Нико га нема, а сви га троше”. Вала баш. Одох сад до оца, није ваљда већ потрошио свих пет хиљада?!

Т.М.С

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Богаташи

Малобројни су они који досањају сан о богатству, мада, по ономе што се може видети на улици, на телевизији, међу естрадом или појединим политичарима, ипак их има поприлично. Питање је шта неко сматра под богатством, али глобална дефиниција би била вишецифрени салдо на банковном рачуну, велики стан или кућа с базеном, некретнина у престоници или неком другом већем граду, можда и на мору, скуп аутомобил, сат, ланац, растерећеност од плаћања рачуна и одсуство стреса при погледу у новчаник. У бећарцима је давно испеван стих “није богат к'о има волова, већ ко има кћери и синова”, али то је важило, можда, некада.

Одавно се запатило мишљење да треба што дуже остати млад, леп, сакупити пуно пара, па тек онда размишљати о породици и потомству. Осврните се само пар колена уназат у својој фамилији па ће вам бити јасно да нека ваша прабаба или прадеда нису могли замислити породицу без најмање троје деце, а многи су имали и по осморо. Данас они који се баве разним истраживањима износе и податке о томе колико просечан грађанин наше земље треба да зарађује да би ушао у један одсто најимућнијих. Кажу да је 1.500 евра минимум месечних прихода да би неко био у групи најбогатијих у Србији. Још прочитах да је 100 хиљада евра уштеђевине довољно да вас сврстају међу најимућније, а таквих штедних улога у нашој Србији званично има око 6.000. Када би се тај новац могао стећи само радом, који подразумева осмочасовно радно време и солидну плату, било би нас можда више међу том групацијом срећника. У прошлости се богатство стицало на хипер инфлацији, санкцијама, сивој економији, у приватизацијама, а некима ни корупција није била страна као извор богаћења. Када све то ставите на тас, претегнуће реалност над збуњеношћу. У таквим стварима чучи одговор на свакодневна питања која чујемо у свом окружењу, а која се као рефрен песме понављају - одакле им лова!? Чиме се баве, које им је радно време, имају ли газду или су сами газдују кад могу себи да приуште седење по кафићима од јутра до мрака. Такве ликове је лако приметити, увек седе близу излога локала, или у башти, окренути тако да им погледу не може промаћи ни птица у лету. Испред њих је кафа или чај, ретко када жестоко пиће, не знам зашто, кад имају, огроман телефон у руци који листају као новине, и замишљен поглед као да решавају питање отцепљења Косова од Србије. На основу њихових појава, потеза и навика, лако се може закључити да је њима кафана стартна позиција, да им је то канцеларија, да одатле обављају послове плаћеније много више него што су керамичарски, молерски, водоинсталатерски, а да не помињем канцеларијске, или оне који се завршавају употребом ума и знања стицаног током година школовања. Ко умије, њему двије, али ова пословичност некада није утемељена у понашању новопечених богаташа. Јасно је када честита породица с колена на колено привређује, ствара, ради од јутра до мрака, па онда оно што је деда стекао, син настави а унук, дошколован, само додатно унапреди, али нејасни су они који немају радну књижицу, дана стажа, нису нигде евидентирани као редовно запослени, а граде виле, троше милионе, пуше томпусе, носе накит од пар хиљада евра и, поваздан, као што поменух, седе за угоститељским столовима. Беч им је радња за шопинг, Дубаи омиљена летња дестинација, а без трендовске гардеробе и скупих патика не излазе на сокак.

Мора да су неки од нас пропустили лекције које се уче ван школских клупа и ван породичног васпитања па зато и даље сањамо онај сан с почетка овог текста. Док учимо лекције о повећању пензија, о Суринаму, сазнајући где се налази та јужноамеричка држава која се јуначки понела па повукла признање државности нашем Косову, поред нас промичу богаташи оперисани од дневне политике, устремљени ка проширењу својих снова и граница, до којих се већина нас никада и не упути.

 Слободан Пајић

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Књига

Не знам да ли делите мој утисак да Србија у време београдског Сајма књига изгледа сасвим другачије, узбудљивије, питомије, светски. У време сваког Сајма књига помислим, ево доказа да људи узимају оно што им се нуди. Ако неко позориште отвори своја врата по симболичној цени карата, редови посетилаца се отегну унедоглед. У “Ноћи музеја” ври на свим локацијама, а ево и сада дананоћно публика хрли у поново отворени Музеј савремене уметности. И сви концерти, ајде да кажемо, добре музике и музичара, без обзира на високе цене улазница, бивају добро посећени, као и ФЕСТ, БЕМУС, БИТЕФ. Па и они који не иду на такве догађаје знају о чему се ради или бар нагађају да је у питању нешто јако важно и добро за културу Србије.

Како онда објашњавамо чињеницу да су у истој тој Србији најпродаванији таблоиди, а најгледаније телевизијске форме - ријалити програми и емисије опскурног садржаја? Опет на исти начин - понуђено је и примило се тамо где је циљано. У људску несрећу, незадовољство, неуспех и страх од сутрашњице. Није почело јуче, траје то још од деведесетих када се појавила телевизија са порукама како треба бити кул и живети од данас до сутра лудо, брзо и без правила. Ту више није било места за рокенрол, на пример, јер рокенрол је, заправо, покрет слободоумних који у неким временима постају субверзивни елемент којем треба супроставити  лаке садржаје који отупљују мисао, а побуђују осећај задовољства. И што је најважније, веровање да исто то могу и ја. Могу да певам независно од талента, могу да дођем до пара без рада, могу и ја да напишем књигу лаког садржаја, могу да  се упишем у странку и да градим каријеру пљујући по другима, или бар у клуб навијача па да истерујем бес како хоћу, некажњено, наравно. Онда су наше девојчице на улицама почеле да личе на естрадне певачице, а дечаци на жестоке момке. А несрећни родитељи који су остали без посла и ауторитета у кући почели су да гледају ријалити програме тамо где су главни јунаци листом глупљи од њих, покваренији и такође аутсајдери, али плаћени. Добили су прилику да се осете супериорним или да се идентификују са “жртвом” групе пред чијим мукама и њихове изгледају мање. То је тајна и таблоида. Они нуде освету над лоповима који су покрали државу, нуде кривце за свачији лични неуспех, пресуђују убицама, насилницима, политичким неистомишљеницима, раскринкавају силиконске лепотице и, наравно, стране плаћенике. Оголе сваку несрећу и сваког несрећника. Прочиташ, и буде ти лакше. Ове друге, озбиљније новине, траже да мислиш, исто као и озбиљне емисије, да чујеш различите погледе, да видиш где си и где можеш да стигнеш, ако се мало раздрмаш.

Тако је и са књигама, не оним писаним за исту клијентелу за коју се праве посебни медијски формати. Кад узмеш у руке озбиљно дело, остајеш сам са њим и оним што пробуди у теби. Некада те помилује благошћу, некада те ошамари мудрошћу, а скоро увек натера да мислиш, да се преиспитујеш и да преиспитујеш.  А сви имамо потребу да будемо бољи, да нам деца буду паметнија и успешнија од нас и то је есенција сваког постојања. На тој потреби почива и цела људска цивилизација. Све остало је манипулација менталитетом, срачуната и већ проверена у различитим друштвима и приликама. Да размишљам о томе навела ме је нобеловка Херта Милер, гошћа београдског Сајма књига, када је рекла  “менталитет се формира и траје дуже, а мења се спорије него политички системи и владајуће идеологије”. Говорила је и о нама, на начин који није својствен нашем менталитету који воли хвалу и самохвалу, подстиче удвориштво и друштвено-прихватљиво мишљење. Све што сам прочитала из бројних интервјуа које је дала ових дана београдским медијима не бих баш и потписала, али, баш због тога, сад бар знам чије ћу књиге потражити данас на сајму.

Унапред се радујем тој гужви и вреви и узбуђењу посебне врсте какву не можете осетити код посетилаца ни на једном другом “шопинг” месту. Попићу кафу са пријатељима и размишљати гласно како је могуће да толико волимо књиге, а да смо постали тако неначитани.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

јул 14, 2018 157

НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке - ни по'…
јул 07, 2018 180

НАШИ СМО - Живот

Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке…
јун 30, 2018 271

НАШИ СМО - Наш (к)ВАР

Од петка увече велики негативац за српски, али и нешто шири, навијачки свет постао је немачки судија Феликс Брих, главни делилац “правде” на утакмици Србија-Швајцарска, која је, нажалост, лоше завршена по нас. Оплели су по њему сви, од навијача, медија до селектора, а кључан је био недосуђени пенал…
јун 23, 2018 305

НАШИ СМО - Почасни

Тачно деценија је прошла како је Лозница за свог почасног грађанина прогласила Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације. Тако смо се уписали на листу од 11 српских градова у којима је добио звање које се, иначе, додељује за “истакнуто и трајно животно дело у области науке,…
јун 16, 2018 428

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале надокнаде у цени бензина учествује са 55,2…

Репортажа

јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…
апр 26, 2018

ПИСМО ИЗ КИНЕ - Ову земљу треба упознати

Вук Костић (23) први је Лозничанин и први Србин који учи кинеске борилачке вештине на…
апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…
апр 10, 2018

ВАСКРШЊА ЈАЈА ЉУБИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА - Стрпљењем до лепоте

Овим се Недељковић бави последњих годину и по дана, каже да је веома интересантно, а…
мар 12, 2018

БРАНКА ЖИВАНОВИЋ, ЛОЗНИЧКА ПРЕДУЗЕТНИЦА - Жене морају бити смелије

Лозничку предузетницу Бранку Живановић љубав је довела у Јадар, а она је води и у послу…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"