fbpx

НАШИ СМО - Компас

Без компаса се човек лако изгуби, свакој лађи на пучини се, ако га нема, смеши дно, или нека хрид, у непознатом без њега се лако дезоријентише, онда настаје лутање, кретање укруг, губи се снага, мирноћа, некада и разум. Ако данас озбиљан човек  накратко застане и погледа око себе, видеће знакове да смо компас изгубили. Брзина којом се дешавају и смењују глупости, којом људи тону зарад ситних интереса, невероватна је и чини се да повратка на оно што се некада сматрало нормалним - нема, а све присутнији је и страх.

Трају времена у којима готово за ниједну ствар коју чујете, прочитате, чак и видите не можете са сигурношћу тврдити да је таква. Иза свега се нешто крије, свако залагање за нешто је врх леденог брега, мотиви, циљеви, користи,  дубље су под водом. Ништа није као што изгледа. Чују се реченице “само да ови оду, а да се они не врате”, људи се деле на “жуте” и “ботове-сендвичаре”, на “наше” и “њихове”. Једни грчевито подржавају све што сада јесте страхујући да промена доноси губитак положаја, повластица, радних места, а међу онима за промене су они који их желе како би они добили  те положаје, повластице, радна места. Интереси државе, народа, изгубе се на путу борбе за “промене”. Часни одустану разочарани, остали забораве на почетне “идеале”. Толико трају разне играрије и лагарије, обећавања, померање “бољих дана” свакога дана за сутра, да је готово све изгубило смисао. Дошло се до онога што је рекао  Душко Радовић “Не разумемо зашто нам неко нешто чини ако не тражи никакву противуслугу”. Просто се иза малтене сваког доброг дела, или услуге нешто крије. Борба за истину свела се на борбу за ону истину која нам одговара у неком тренутку, нешто ћемо данас гласно рећи, а сутра прећутати исто ако нам не одговара. О особи за коју знамо да је добра када се за нешто искрено залаже, коментаришемо да је наивна и да ће бити искоришћена, просто мало је тога у шта се човек може заклети и бити сигуран сто одсто. Полако али сигурно дошло се до тога да  је здраво што мање мислити својом главом, још мање говорити оно што се стварно мисли.

Ако данас питамо једне да ли траје политичка предизборна кампања, они ће рећи не, други ће на исто питање рећи да. Ако гледате неке телевизије и читате неке новине, мислићете да теку мед и млеко, кад погледате друге, ту су диктатура и владавина страха. У исто време, на истом месту. Погубили смо се.  Већина нема став, мишљење, настоји да буде само део масе, да не штрчи, плаши се своје мисли. Само да не буде горе, тиме се човек оправдава за страх, удвориштво, кукавичлук.  Луксуз је мислити. Ко мисли да није тако, вероватно  има “свој кинески зид”.  Дошло се дотле да је храброст учествовати у протестним шетњама, да народ пита “седму силу” - ”А смете ли то да објавите?”. Какво је то размишљање у 21. веку?!

Можда би било добро да се путовање председника Србијом, уместо најављених, претвори у ненајављене доласке. Само бане у болницу, школу, фабрику и види право стање. Мало се замаскира да га не препознају па прошета градом, селом, чује и види како се живи стварно. Може и министар здравља да бане у болницу, грађевинарства на градилиште па види да радници раде гологлави, а да им се цакле шлемови само кад долазе “они одозго”. Наравно, ако их нађе, као што их пре неки дан није нашла министарка грађевинарства када је ненајављено обишла радове на јединој незавршеној деоници на Коридору 11 од Уба до Лајковца и утврдила да на 13 локација радника и радова готово да није било. Сад нас “усрећи” и министарка за европске послове у Влади Француске Натали Лоазо - “Пошто смо ваши пријатељи, дужни смо да вам кажемо истину: садашње стање ЕУ не омогућава нова придруживања у задовољавајућим условима - како за саму ЕУ, тако и за нове државе које би јој се придружиле”. Шта сад кад ЕУ “нема алтернативу?”.

Треба ли нама кућа да буде усисана, прозори опрани, а ми уредни зато што нам долазе гости, или тако треба да буде увек зато што ту живимо? Односно, треба ли држава да нам буде уређена по светским стандардима зато што хоћемо у ЕУ, или зато да што овде живимо и желимо да то чине и наша деца? Е, зато треба наћи компас и ујединити посаду наше лађе да не потону у комплету и “жути” и “ботови” и они које је “баш брига” јер на дну ћемо сви бити исти. Потопљени.

                                                                                Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Идеја

НАШИ СМО - Турнеја

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Идеја

Вељко Лалић, главни уредник “Недељника”, обзнанио је своју идеју да се у нашој земљи ограниче мандати највишим државним функционерима. Он сматра да би то било делотворно против наше склоности ка стварању култа личности и ауторитативном вођи. “Замислите политичаре који знају дан када одлазе са власти. Мислим да то мења суштину наше политике... На крају, зауставља ово бесмислено позивање на бившу власт, у којем демократе и даље причају о деведесетима, а реформисани политичари из деведесетих о досовској власти. Замислите Обаму да у последњој години мандата прича о Бушу? Или да градоначелник Њујорка прича како је бивши градоначелник пре десет година чистио снег?”- пише Лалић.

Мени се допала ова идеја - два четворогодишња мандата и довиђења. Колико видим, нисам једина. Тако Чедомир Антић, историчар и универзитетски  професор, иде и који корак даље - он се залаже и за  реформу партијског законодавства. “Било би добро да земља буде темељно департизована и да партије функционишу слично као у САД и Британији, да се оне, практично, формирају пред изборе, да функционишу као невладине организације и универзитети у иностранству, а не да као овде представљају државне и парадржавне органе који замењују државу”. Такође, предлаже и увођење дводоме скупштине, а интересантно ми је и његово размишљање да нико не би могао да буде помоћник министра, министар или председник владе, ако пре тога није изабран за посланика на директним изборима. Академик Душан Теодоровић шири идеју ограничавања мандата и на министре у влади, посланике у Скупштини Србије и одборнике у органима локалне самоуправе. Његова идеја је и да срапски парламент не треба да има више од сто посланика, а предвидео је и низ мера које би одвратиле посланике и функционере од привилегија које власт носи. “Све то би помогло  стварању политичке културе која подразумева да су политичари службеници народа, а не његови владари”, каже он. Издвојићу и став професора Ратка Божовића -  “Морамо учинити нешто да немамо носиоце власти који смишљају стратегију како да владају доживотно. Нарочито је то проблем ако неко не може да влада собом, а жели да влада другима. Зато је та идеја добра, и то у име рационалности, цивилизованости и смењивости власти, као и ограничавања и контроле власти”.

Већ сам рекла да ми се идеја допада, али што више размишљам о њој,  ја бих  начело два мандата применила на све изборне функције у јавном сектору, уз обавезност директног бирања.  Ко хоће јавну функцију, нека изађе пред бираче под својим именом, а не ушушкан на листи под именом вође, па ни лук јео ни лук мирисао уђе у скупштину и после само гледа како да осигура и наредни мандат. Неки ће, ако се ништа не промени, зарадити и пензију ћутећи у Скупштини Србије, а таквих ћутолога или читача туђег штива имате колико хоћете и на локалу. Коме они доносе било какво добро - никоме осим странкама које су их зато и бирале, да не таласају и да буду од високог поверења да неће однети мандат другој страни. Колико имамо министара за које нисмо никада чули и који се редовно позивају на народ који им никада не би дао ни две овце да чувају, а камоли глас. Сад, неко ће ми с разлогом замерити на наивности према бирачима, у реду имам то у виду, али рачунам када би се институционално осигурали фер-плеј изборним правилима, смањиле би се и манипулације изборном вољом. Можда би се у почетку понављала ситуација са већинских избора деведесетих када се гласало за кандидата не према његовој биографији, него према политичкој припадности, али опет нешто мислим, не може ниједан закон и ниједно правило да нас заштити од нас самих. Ако нисмо дорасли грађанској одговорности, онда нека нам. Мој други, и омиљени, предлог је да се у интересу јавног добра забране предизборне коалиције да се једном више ратосиљамо свих политичких амеба које нам крв пију, соле памет и подстичу притворност као врлину. Прими ме на листу, да ти не направим политичку штету... Никакву штету не може да направи нико ко је испао из игре, ко није прешао цензус. Њихово штеточинско деловање почиње тек када се ушушкају и када умисле да су битни у пропорцији од којих је нас срамота. Када би сваки политичар, како рече Лалић, знао дан када дефинитивно силази са власти, верујем да би своје време боље користио. Ваљда би енергију усмерио ка решавању проблема и неком будућем покољењу које би га памтило по добру, а не по мајсторијама како да остане ту где јесте што дуже. Такав би имао и потребу да се окружи паметним и способним сарадницима, а не увлакачима који  понижавају целу нацију тиме што заправо јесу, са лажним дипломама, лажним успесима, лажном бригом за народ и лажном оданошћу вођи. Били су Тадићеве узданице, сада су Вучићеве, после ће заједно са овим Вучићевим узданицама потражити новог господара. И то ме доводи до новог, омиљеног,  момента - лустрација. Дакле, не реваншизам, него мера у самоодбрани нације - свако ко се огрешио о закон и морални кодекс на функцији или послу од јавног значаја мора бити заустављен и мора му пресести. Па ако би сви они поред датума када им истиче мандат знали да долази и датум отрежњења и плаћања рачуна, верујем да би Србија процветала. Да баш не претерам, јер знам ја нас, али бар би били на добром путу излечења од корупције, некомпетентности, лажи и обмана и ситуација јавног понижавања грађана и поигравања њиховим егзистенцијалним страхом зато што би знали колико ће њихова још горети.

Или још боље, да стално имају на уму да свака свећа сагори у тачно предвиђеном времену. Квалитетнија гори полако до краја, лошија искапље са свих страна и остави флеке које је после тешко уклонити.

Ето идеје и теме за дијалог у сусрет уставним променама.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Турнеја

НАШИ СМО - Утопија

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Турнеја

Изборна или нека друга, тек кампања названа “Будућност Србије (Александар Вучић)” почела је прошле седмице тако да ћемо се гужве и народа у редовима, председника државе како им “подноси рачуне”, удара камење темељима или отвара већ изграђене погоне диљем отаџбине, нагледати ових дана. Док једни сматрају да је увертира за ванредне изборе баш овом турнејом почела, други одбијају то да потврде објашњавајући да је оваква шетња Србијом нормална и једина исправна како би народ из прве руке чуо шта се урадило, шта се ради и шта ће тек бити урађено у блиској нам и лепшој будућности. Додуше, самим тим намеће се питање, па где тај чемерни народ живи, у шта гледа и шта чита, ако не види шта се око њега дешава. Зар је логично да вам у дворишту неко гради облакодер, а да ви то не примећујете и чекате да вам тај неко дође и то покаже. Можда је ово прихватљиво за оне који само у кутији званој ТВ пријемник виде свој живот и свет око себе, али сигуран сам да има и оних који не беже од свакодневних брига и проблема гледајући ријалити програме и намештене телевизијске емисије у којима се приказује шарена лажа.

Има сигурно оних који нису “слепи код очију” и којима није потребно телевизијско објашњење баш за све. Генерални секретар председника Србије Никола Селаковић изјавио је пре неколико дана да одлука о кампањи “Будуност Србије”, коју је у Алексинцу почео Александар Вучић, није дошла изненада, али није ни негирао њену везу са одржавањем евентуалних ванредних парламентарних избора. Каже, није председник Вучић “човек који ради изненада и повлачи исхитрене потезе” и да се овакве кампање воде и у другим државама. Битно је, истиче Селаковић, разговарати са грађанима, а “они који би из опозиције ово назвали предизборном кампањом, увек у томе гледају сами себе, дакле председник Вучић државу обилази кад год може и посећује различите крајеве”, објаснио је Селаковић.

Да, и баш је сад нашао да може и да за месец дана обиђе 29 округа, почев од трасе коридора 10 у Грделичкој клисури па даље. Ваљда су то неки други грађани, а не они “беспосличари” који већ недељама шетају престоницом, а, богами, и другим градовима и општинама Србије. Ни са једним из те грађанске колоне неће да разговара јер, ваљда, нема шта да чује од њих. Иде тамо где га чекају “његови” и они који га воле и подржавају. Интересује га да види шта је све учињено од 2012. године до данас. Рекло би се онда да баш и нема довољно поверења у своје сараднике, министре, државне секретаре, посланике, градоначелнике, председнике општина и одборнике, па зато мора свугде да стигне и својим очима се увери у сваки потез. Да провери ко то тамо негде забушава, ко иде уз длаку, ко се трпа међу оне из грађанског протеста “Један од пет милиона” и ради му о глави. Е, сад, чак и у нашем граду, прошлог петка могло се видети на протестној шетњи испред Вуковог дома културе неколико млађих припадника СНС како стоје и посматрају скуп. Додуше, неки прекривени капуљачама јакне, али стоје и гледају, помало фотографишу и међусобно коментаришу. Разлог њиховог присуства је можда шпијунажа, скупљање материјала за нове видео-спотове упрте против опозиције и народа који другачије мисли, али, можда и одмеравање терена за будућност. Прелетача је увек било, па неко, можда, на овај начин тренира и стиче кондицију за нове политичко-страначке егзибиције.

Кад је већ реч о спотовима, оним скуваним у кухињи СНС продукције, сумњам да је неко ко их је погледао ових дана остао равнодушан. Посебним спотом председник Србије најавио је почетак кампање “Будућност Србије”, као некада у послератним “Журналима”, али су се паралелно појавили и они други у којима је неко покушао да буде духовит и накарадно исмеје опозицију и њене лидере. За смишљање таквих клипова треба имати посебан мождани склоп, али и желудац да све то поднесе. Јад и беда.

 Елем, турнеје су почеле на више фронтова, народ прави гужву на различите начине, у Београду људи купују улазнице за 47. Фест, други шетају центром града и траже промене, а председник државе обилази округе и разговара са масама. Ако од тих разговора буде некакве користи, онда ни пола јада, али, ако је све то само капарисање за нове изборе, онда је трошак почео много рано, као и турнеја.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Утопија

НАШИ СМО - Одговорност

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Утопија

Хоћемо ли ми икада постати земља озбиљних, одговорних, зрелих људи који знају да се носе са сваком ситуацијом, умеју да размишљају трезвено и доносе праве одлуке у право време? Хоће ли они који одлучују, али и они који им дају то право, привилегију и обавезу, коначно одрасти, изаћи из адолесцентског модела понашања који се своди на бурне реакције из прве, ситне провокације, својеглавост умотану у енормну количину сујете која сваку критику доживљава као напад?

Власт, опозиција, исти ликови деценијама коло воде и понашају се као да их је лекција зрелости заобишла неповратно, а ону о моралу, истини и етици тек су понеки окрзнули. Част изузецима. Ово што се дешава последњих месеци, када се вређања и пљувачина свакодневно умножавају, расту као грудва на падини,  за сваког је пристојног човека неприхватљиво. Као увређене снаше  препуцавају се ко је када и коме шта урадио, надмећу се ко је коме више сместио, дубље му прстом прочачкао рану, гурнуо чачкалицу у око, истина је неважна, важно је ударити јаче. Засада само језиком, саопштењем, насловом, спотом. Засада. Замислите да се пробудимо једног дана, а оно све другачије. Опозиција каже да је власт урадила то и то добро, ово је могла боље, а ово није добро. Власт каже да су захтеви опозиције оправдани за то и то, призна да је погрешила тамо, али и укаже опозицији у чему њихове примедбе нису оправдане. Онда седну за сто па уважавајући једни друге, без епитета којима се свакодоневно часте, утврде шта би требало радити боље, које грешке исправити да свима, односно народу буде боље. Изађу на изборе у којима имају исти третман у медијима,  па износе само своје програме, не вређају другу страну, не говоре о “њима”, о “лоповима, криминалцима, кретенима, издајницима, државним непријатељима” и слично. После гласања поражени честита победнику и настави се даље. А обе стране имају исти интерес, не да напуне џепове, унизе губитничку страну, позапошљавају своје,  него да држава напредује, а народ живи што боље. Да млади не одлазе, да стари гледају како им унуци расту пред очима, и сви живе као нормалан свет.

Утопија, или баш и није ако би се сви дозвали памети. Ионако нас је све мање, а и даље се делимо на ове и оне, као да нам није довољно непријатеља са стране. Нама је потребан систем. Онај који ће увек бити ту, који ће важити без обзира да ли влада Курта или Мурта. Могу се људи на власти и странке звати различитим именом, али без нормалног система, уређеног друштва где ће се знати јасно шта се сме, а шта не сме, шта је кажњиво, а шта није, нема среће. Правила морају бити иста за све и свакога без обзира на то ко му је тата, колико му је дебео новчаник, или како му се зову странка, или партија. То је једини рецепт за уређено и нормално друштво, које неће свакако бити идеално, али се може максимално примаћи томе. Да ли је нормално да се без икаквих доказа прозивају и погрдним именима називају људи само зато што мисле другачије, да се прети нечијој породици, да се блате људи без икаквих чињеница. Није.

Свака власт мора знати да ће кад-тад бити опозиција, и да ће све оно што она чини својој опозицији када се улоге промене она чинити њој. Да ли је нормално да човек у пензији на питање да ли је “ишао у протестну шетњу” одговора  “Хтео сам, али не могу. Деца ми раде  на одређено, могу имати проблема”. Можда и неће, али какав је то амбијент у коме је неко доведен до таквог размишљања? Кад прихватимо могућност другачијег мишљења, не видимо га као непријатељско, а пре моменталног одбијања га размотримо, можда нам буде боље. Овако смо укопани у поделе. Јачи ће наметати правила игре, а када се точак окрене онда ће тлачени да врате истом мером и краја нема. Статус Србије опао је са слободне на делимично слободну земљу због, наводи се, “погоршања у спровођењу избора, континуираних покушаја владе и савезничких медија да поткопају независне новинаре кроз правно застрашивање и кампање клевета”, оцена је Организације “Фридом хаус” у новом извештају “Слободе у свету 2019”, пише “Политика”. Још један знак да је време  да одрастемо и не понашамо се као бубуљичави тинејџер.

Или нам је драже овако, да животаримо и гунђамо стално, час на Курту, час на Мурту, а они само јашу.                                                                             

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Одговорност

НАШИ СМО - Лилипутинци

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

Колумна

октобар 21, 2019 103

НАШИ СМО - Анестезија

Да је медицина још мало узнапредовала и да је могуће глобалније применити неке медицинске процесе на народ, попут оних који се користе на појединачне пацијенте, онда би, можда, постојало и решење за излазак из бројних заблуда, лажи, проблема, нестабилних…
окт 12, 2019 530

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају. У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би били, али пошто је правда још спорија него…
окт 07, 2019 455

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши…
сеп 28, 2019 732

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или…
сеп 21, 2019 863

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању…

Репортажа

окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"