НАШИ СМО - БОЉИ ДАНИ

SassaСастали се ове године Први мај, Васкрс и Ђурђевдан, дани када се слави у породичном окружењу. Први мај поново смо провели крај роштиља, прасића на ражњу и уз гајбе пива. Српски радник је последњих петсто динара из џепа дао на иће и пиће годинама се држећи девизе “удри бригу на печење”, мада му никада није било горе. Његове колеге у Европи, којима је лоше али ипак вишеструко боље него њему, Дан рада искористиле су за демо нстрације и тражење бољих услова. Васкрс је стигао да већини дотуче оно мало пара што је остало. Пуцала су јаја, лепо се (поново) јело и пило, а у малом мозгу куцало је упозорење да смо паре потрошили, а месец је тек почео. Славила се и слава, али све под сталним притиском сазнања да је општа беспарица и да је све то, код велике већине, далеко од оног некадашњег опуштеног и безбрижног празничног расположења. У све те дане умешао се и 4. мај, дан када је пре 33 године умро Јосип Броз Тито. Данас његово време изгледа нестварно лепо. Мада га не памте сви по добром, велика већина данас каже да су то били дани када се живело много боље. После запошљавања човек је само требало да иде на посао и поживи до пензије, знао је годинама унапред да ће плата бити 1. или 15, да може мирно да путује од Триглава до Ђевђелије, да заспи у парку, остави кућу откључану и не брине хоће ли му дете после школовања наћи посао. Без обзира на опречна мишљења о бравару, када се из нашег времена погледа у те дане не може се порећи да смо у проблему. Данас запослени човек не зна хоће ли посао имати и наредног месеца, ако је добио плату, нико му не гарантује да ће на време или уопште примити и следећу, ако је стекао пун радни стаж, не зна хоће ли у пензију јер  му можда газда није годинама уплаћивао доприносе. Кад дете заврши факултет, десетке нису гарант радног места већ татина, мамина или његова партијска чланска карта, под условом да су “његови” на власти.  Неизвесност је стални пратилац просечног, нормалног човека који не може ни да наслути шта му доноси сутрашњи дан. “Титино” време зато за многе који га памте и јесте време бољих дана. Ми који смо га мало закачили, а последње 33 године живимо у “занимљивим” временима у којима смо живећи на истом месту променили неколико држава, можемо само да питамо где смо потрошили те три деценије. Некада се на овим просторима живело, сада се преживљава док нас политичари свих опција упорно уверавају да бољи живот за нашу децу, не нас, чека иза ћошка сада када смо предали Косово за шарену лажу звану датум и ЕУ. Празних прича смо се наслушали, али мене брине што нам се лако може десити да се за коју годину и садашњих дана сећамо као бољих. Изгледа немогуће, али није у земљи Србији. Дај, Боже, да грешим. Т.М.С Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - МАРКС

zorica nasi smoУ Лозници је недавно гостовала представа Народног позоришта “Женски оркестар” која је рађена по тексту француског драмског писца Жана Ануја. Жанровски, ово дело, настало пре пола века, припада комедији, али у нашим условима само кроз драму било је могуће пренети поруку да уметност и људи нису на продају. Верујем да би и аутор  оправдао то што су редитељ Југ Радивојевић и драмски писац Ивана Димић не само променили жанр, већ и 80 одсто његовог текста, само када би знао контекст животне драме публике којој је дело намењено. Дакле, оригинална прича плете радњу око згода чланица ансамбла који свира у бањи, а адаптација нас суочава са друштвом које се одриче симфонијског оркестра гурајући га на тржиште, право у руке бизмисмену наших дана. И где би боље могла да се прими таква представа него у Лозници, граду пуном бивших радника и бизмисмена који су на пропутовању кроз транзицију свог живота уништавали хиљаде других, сасвим некажњено и већ заборављено. И тако је никла нова класа људи.  Ја сам... бивши радник ... Драго ми је, а ја... сам бивши радник... Леп дан, данас, а колико сте већ на бироу? Боље је бити бивши радник, него нерадник. Када сте бивши радник, имате неки бољи живот иза себе, људи саосећају јер деле ваше искуство, а када сте само незапослени, онда сте безнадежан случај који оставља лош утисак у друштву. Најтужније је бити бивши радник, инжењер, економиста, правник или било шта што подразумева високу стручну спрему и извесне године живота. А ако сте при том и жена, онда сте баш закуцали. Таквима само партијска књижица са ситнијим бројем може бити од помоћи.  Даље, не знам да ли сте и ви приметили да већина људи са којима се упознајете на питање где радите одговара углавном овако: Радим код приватника или: Радим у Општини, Суду, Водоводу, Школи, ЈП... Тако, први одговор, осим питања: Какав је? обично не захтева додатна појашњења,  а други изазива извесну завист. Само што они, блажени у својој ушушканости, то не разумеју, или се нама само тако чини.  Није баш тако, а зинеш да нешто кажеш, одмах ти запуше уста списковима са вишком радника. Данас је на цени покорност, а не способност. Има још један, истина, ређи одговор на питање где радите:  Радим код најгорег газде. Код кога? Код себе! Само запослени који имају име фирме, а не сећање на њу, или име газде, данас могу да се радују тековинама 1. маја и да их призивају све до јубиларних награда и назад. И, наравно, синдикати, да издају саопштења. Празна као пораз. Живео 1. мај, празник наших бивших живота! Зорица Вишњић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - ДРЖАВНИЦИ

Nasi smo - zorica visnjicСве смо даље од идеала Војислава Коштунице о Србији као досадном друштву, а све ближи колективној хистерији. Она је у нашем случају пре манир него стање духа. Пре театралност него озбиљна неуроза. А, изнад свега, чини се као чиста манипулација у покушају да се придобије наклоност. И, ево нас, наравно, на терену политике. Ту хистерије има више него у народу који је, заправо, у стању депресије, за коју стручњаци кажу да ће за коју годину бити болест број два у Србији. Већ неко време покушавам да одгонетнем шта је узрок хистерије српских политичара. Да ли је то покушај да додатном драматизацијом увере грађанство да је ситуација тамнотегет и да је за њу одговоран део претходне власти, а да њен други, освешћени део, сада предвођен новом снагом, вади кестење из ватре? Да ли грозничавости њиховог духа доприноси превелика жеља да се одмах и сада реше сви проблеми и државни и политички или је то притисак као последица високо постављених циљева или одступница за непопуларне одлуке које стоје пред њима, жеља за допадањем, вапај за признањем, искуствено скретање пажње са проблема на проблем, или све то заједно? Како год и шта год, шаље лошу поруку грађанству, али и осталом делу света јер бисмо могли помислити да су, не дај боже, недорасли ситуацији у којој су се нашли. Ево, баш ових дана док траје криза са Корејом замишљам Обаму и његовог министра војног како вапе за говорницом да их чекају црни дани, да ће им деца умирати од радијације и слично, Путина како јадикује што Американци стављају Русе на листу непожељних, Самараса како ће Грчка пропасти к’о Грчка ако их избаце из еврозоне, Наполитанија како Италија пропада док чека нову владу или Камерона и Меркелову како у хору саопштавају да ће цела Европа бити гладна, ако пропадне ЕУ. Не иде. И зато, кад год чујем паничне вапаје наших политичара да је свет неправедан према нама, да у Европи немамо пријатеља, ја почнем да цвилим испред екрана: Бићу добра, молим вас, немојте ме водити у ЕУ. Када зацвиле што морају да преговарају са Тачијем, дође ми да их привијем на груди и утешим: Нека, децо, нека, све ће то народ позлатити. Или када спомену глад неке будуће српске деце, ја се, идиотски,  питам - да ли ће та деца имати већа уста од ове данашње, више гладне него сите. Стварно се питам да ли смо ми емоционално незрео народ, па су нам и политичари такви. Заиграју се па не знају да стану, а ако само помисле да би у тој игри могли бити прекинути, падају у хистерију. Deja vu. И тако до Новога Сада. Зорица Вишњић Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јул 14, 2018 157

НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке - ни по'…
јул 07, 2018 180

НАШИ СМО - Живот

Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке…
јун 30, 2018 271

НАШИ СМО - Наш (к)ВАР

Од петка увече велики негативац за српски, али и нешто шири, навијачки свет постао је немачки судија Феликс Брих, главни делилац “правде” на утакмици Србија-Швајцарска, која је, нажалост, лоше завршена по нас. Оплели су по њему сви, од навијача, медија до селектора, а кључан је био недосуђени пенал…
јун 23, 2018 305

НАШИ СМО - Почасни

Тачно деценија је прошла како је Лозница за свог почасног грађанина прогласила Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације. Тако смо се уписали на листу од 11 српских градова у којима је добио звање које се, иначе, додељује за “истакнуто и трајно животно дело у области науке,…
јун 16, 2018 428

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале надокнаде у цени бензина учествује са 55,2…

Репортажа

јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…
апр 26, 2018

ПИСМО ИЗ КИНЕ - Ову земљу треба упознати

Вук Костић (23) први је Лозничанин и први Србин који учи кинеске борилачке вештине на…
апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…
апр 10, 2018

ВАСКРШЊА ЈАЈА ЉУБИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА - Стрпљењем до лепоте

Овим се Недељковић бави последњих годину и по дана, каже да је веома интересантно, а…
мар 12, 2018

БРАНКА ЖИВАНОВИЋ, ЛОЗНИЧКА ПРЕДУЗЕТНИЦА - Жене морају бити смелије

Лозничку предузетницу Бранку Живановић љубав је довела у Јадар, а она је води и у послу…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"