Наши смо - ХРАСТ

zorica nasi smoВреме је да се декларишем - ја сам ватрени присталица Храст коалиције и острашћени симпатизер храста који се нашао на будућој траси ауто-пута Београд-јужни Јадран. Заправо, ја сам много више од острашћеног симпатизера, ја сам поштовалац тог горостаса из Савинца код Горњег Милановца и огорчени противник свих који игноришу његових шест векова живота - овако сам почела текст оног дана када се чинило да ће у недостатку нашег самопоштовања бити посечен горостас који је најмање шест векова одолевао Турцима, Аустро-Угарима, Немцима, НАТО бомбардерима, свим болестима, сушама и мразевима, а замало да страда од Веље и Аце који су оценили да је тобожња брига за храст заправо одраз паланачког менталитета који се испречио на ауто-путу. Кад, после само два-три дана кликну Веља са РТС-а: Нека кошта, колико кошта, храст остаје. О, хвала ти ЕУ што постојиш! Цепам текст и пишем нови, нек се мучим, кол'ко се мучим, али текст написан бити мора! И таман, мислим, шта ћу и како ћу, жао ми баченог текста, рондам што Веља не сачека бар петак, да изађу новине, кад угледах нови храст. Има само 45 година, а у коренима све што је вредело у двадесет векова. Зове се Рајна Драгићевић, професорка је на Филолошком факултету у Београду, а мене је придобила говором својим студентима на апсолвентској вечери. Ево скраћене верзије, да се уверите о чему говорим: На дан када смо прослављали ваше апсолвентско вече, одложен је матурски испит малих матураната јер су се тестови које је требало да попуњавају појавили у јавности. Овај догађај само је једна од бројних манифестација уружености нашег просветног система, као и друштвеног система у свим областима... Поносите се својим занимањем које се може стећи само упорним, вредним радом, одрицањем, неспавањем и вишегодишњим самосавладавањем и самоодрицањем. Не дозволите да вам бахати, хвалисави и самоуверени власници разноразних ресторана, фирми, приватних авиона, луксузних станова држе лекције о успеху, јер ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ, а они су само власници квадратних метара! Ако себе срозате у сопственим очима, онда ће вас и околина гледати са омаловажавањем. Будите поносни, самоуверени, будите спремни да учите и да се доживотно усавршавате, јер ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ!  Волите своје ученике. Упознајте их са оним племенитим што носе у себи, а чега често нису свесни. Извуците оно најбоље из њих. Подигните им углед у њиховим сопственим очима. Нипошто им не поклањајте оцене, али им стално омогућавајте да поправе оцене које имају. Препознајте и поштујте њихов труд. Покажите им да могу бити успешни ако раде. Не убијајте им вољу. Професорски ауторитет не стиче се претераном строгошћу и самовољом, већ праведношћу и недвосмисленим договором којег обе стране треба да се придржавају. Хвалите најбоље јер ћете тиме инспирисати и остале да се потруде и понекад буду најбољи. Пружајте шансу многима да понекад буду најбољи. Учите ученике да воле своју земљу. Често се може чути како професори својим најбољим ученицима саветују да што пре оду одавде. Почело је да се подразумева да је најбољи успех у школи сигурна пропусница за одлазак из Србије. Хајде да преокренемо перспективу! Укажите најбољим ученицима на то да треба да остану у Србији јер ће јој, као најбољи, помоћи да се опорави и постане боље место за живот. Не дозволите им да оду и да препусте земљу свакојаком олошу!  Зацртајте им као животни задатак да се боре против живог блата у које тонемо. Усадите им осећај за друштвену одговорност и објасните им да ову земљу нико не може очистити осим њих. Ако се потрудите, видећете да ће вас ђаци послушати, јер ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ! Крените у рат против свих старлета, спонзоруша, певачица, манекенки, тајкуна, бизнисмена и победите их. Ви им морате постати оријентациона тачка, светионик у животу! За тај рат имате 45 минута дневно скоро сваког радног дана, а то није мало. Победићете тако што ћете дати све од себе да садржаје које треба да представите својим ученицима учините занимљивим, узбудљивим, свежим. Успећете у томе само ако много знате, ако волите оно што радите и ако сте посвећени.  Уценици то могу да препознају, и то непогрешиво. Не обазирите се на чињеницу да се неке ваше колеге не припремају за часове, да многи ништа не раде, а примају плату, не обазирите се на трулеж око себе и не предајте му се! Нека ваш час буде оаза знања у свеопштој пустињи, светла тачка у мраку, зрно смисла у бесмислу. Ви имате мисију: ако успете да повратите ауторитет школе и знања (а то се не може постићи ниједним законом, већ ентузијазмом професора), падаће као домине све препреке ка бољем животу у Србији. Од часа српског до економских реформи! Од часа српског до борбе против корупције! Од часа српског до космоса! Ваша моћ је огромна и ваш задатак је од стратешког значаја. У томе је разлика између вас и разноразних менаџера, консултаната, координатора, администратора, оператера, богатих власника локала и осталих експерата за продавање магле. У њиховим рукама су пројекти, локали, авиони и камиони, а у вашим рукама је будућност ове земље. Никада немојте заборавити: ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ! Чини ли се и вама, као и мени, да одбрана храста има везе са овим манифестом професорке Драгићевић. Живим у нади да ће неко из ЕУ прочитати њен говор и да ће предложити Влади Србије да професорку именује за министарку просвете. Нас не би послушали. “Власт је власт, а храст је храст”, што рекоше, бранитељи храста. П.С. Нисам сигурна да би професорка прихватила понуду, али утешно је знати да постоје такви. Зорица Вишњић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - УЗБУНА!

bobanВидовданска вашаријада донела нам је тако дуго очекивани корак напред (ваљда се тако назива похвала за вишемесечно климање главом), месец јануар претворио се у “датум”, а мала матура прецртана је путачом и сав труд марљивих ђака обрисан музгавом гумицом. Е, још само пет-шест година и ето нама на граници табле ЕУ уместо оне на којој пише Србија. Не лези враже. Кад је почетком деведесетик кренуло крвопролиће, међусуседно ратовање и понирање братства и јединства у најдубљи муљ историје, бејах тек две године у трећој деценији живота, а кад нас, можда, поново пусте у окриље звано Европска унија, бићу на прагу шесте. Толико је пролетело у надању, у стрепњи, у скривању, у понижавању, у раду за дневницу или шегртску плату. Док су падале бомбе с краја деведесетих, склањах своју децу у подрум, а у првој деценији након двехиљадите заједно се надасмо бољим данима. Шерпе и пиштаљке - слаба вајда. Шта сте тражили, то сте и добили - и сада ми одзвања цинична реченица оних који су “старог кова”. И данас објашњавам деци да знање увек има цену, али немам ваљан начин да објасним како политичари не знају за одговорност. Гледају деца да се научници окупљају у центру престонице и протестују због, како кажу, катастрофалног стања науке у Србији. Немају подршку државе за нове пројекте али ни за основне потребе. Траже оставку министра просвете и осталих одговорних што нису показали ни спремност  ни способност да се проблеми у науци реше.  Онај “датум” с почетка приче тумачи свако како хоће, објашњавају државници да то неће онемогућити српског сељака да пече ракију или просечног Србина да прикоље и испече прасенце “без конкретне дозволе”. То је ваљда најкритичнија тачка на ћуприји ка Европи. Гледамо како комшијска Хрватска оде и остави нас да и даље цупкамо уз “моравац” у нади да ће кораке једног дана савладати и остали Европљани. У међувремену надничари умиру у воћњацима док беру вишње, болесници прокувавају у неклиматизованим собама, а нација расправља о томе колико је која естрадна уметница окупила публике на својим концертима на месту где се спајају Дунав и Сава. Пре више од једне деценије причало се да смо на дну, а сад видимо да је и дно вишеспратница за оно што код нас може да се доживи. Кадар сам предложити сваком младом човеку, који се заустави на раскршћу животних опредељења, да патриотизам стави иза реалности. Гледај, дете, где ће ти бити боље. Зашто да продајеш живот испод сваке цене ако можеш у њему и да уживаш? Главобоље овде више нису здравствена тегоба већ стање духа разапетог између данас и сутра, између наде и реалног. Узбуна! Та реч ми одзвања у глави још од војничке осамдесет и осме, када нисам могао ни да сањам да ћу некада пожелети да је чујем из све знаге. Апатија, лењост, учауреност. Буђење! Може ли се? Ни сам немам вере у то, али шта друго? Можда није све пропало. Нада последња умире. Још само пар година за нас. Слободан Пајић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - БРУКА ИЛИ ЗЕМЉА ФАЛСИФИКАТА

Verica„Не желимо да живимо у лажној држави где све може да се фалсификује“- рече пре неки дан премијер Србије поводом доношења одлуке о поништењу мале матуре. Не желимо ни ми, али ето живимо у земљи у којој је спорна и диплома првог човека Србије, у којој министар просвете није на платном списку државе већ приватног универзитета, у земљи у којој је све на продају, у којој се продаје бубрег да би се преживело па нам читава прича око крађе и продаје тестова за малу матуру дође као скоро очекивано. Ископирани  тестови из матерњег језика и математике које је радница штампарије изнела у грудњаку коштао је од две до девет хиљада динара, незванично, у Лозници се продавао на пијаци по цени од три хиљаде динара. Тест из матерњег језика био је нешто јефтинији. И тако, матура је оборена, децо џаба сте се „стресирали“, џаба преписивали, само нисте џаба учили  јер су ваши родитељи то скупо платили, а неки други паре бацили на копиране тестове. Пуј пике - не важи. Спорења око тога да ли је ово једино исправна одлука ће и даље бити, јер свако има право на своје мишљење. Међутим, сви се слажу да се два та ујдурма као и беспотребни трошкови око поновљеног теста из математике могла избећи само да је министарство слушало глас јавности који је упозоравао да су се и тестови из матерњег језика могли купити на улици. Да власт чује и види народ и чита оно што се у појединим штампаним медијима могло прочитати, сазнала би да су се и прошле и претпрошле године појављивали ископирани  тестови за малу матуру што је истрагом и потврђено. Код раднице „Службеног гласника“ пронађени су и спорни прошлогодишњи тестови за малу матуру. Да се ове године није толико таласало, да глас јавности није био толико гласан, министарство би се опет правило глуво а крадљивци би задовољно трљали руке па би догодине опет, по оној народној, Јово наново, са новим еланом прионули на овај уносан сезонски посао. И сада када је крађа откривена, у министарству перу руке од одговорности, јер, како кажу, све што се десило, десило се ван Министарства просвете и све што је министарство требало да учини је учинило. Не признају командну одговорност и,  како кажу, надају се да ниједном ученику неће бити причињена штета због одлуке о поништењу мале матуре, а заборављају оно најважније, да је штета од свега што је претходило овој одлуци већ учињена и да је ненадокнадива. Младе генерације којима су  данас информације доступније много више него што су својевремено били  већини чика и тета која сада седе у Министарству просвете и кроје њихову судбину, већ су одавно схватиле у каквом друштву живе. Крађа тестова са мале матуре дође им као још једна поука у животу, додуше сувише болна за оне младе људе који се ослањају на своје знање и који желе да само својим радом и трудом остваре своје животне циљеве. Надамо се да су они у већини и да их брука око мале матуре неће поколебати. P.S. Кажу да је оставка питање личног односа према одговорности из чега произилази да је тај чин доста еластичан. Искуство нас учи да је српским министрима, садашњим а и оним бившим, оставка  непознат појам. Верица Мићић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - ОЛОВО

SassaПре појаве телефона, мобилне телефоније и интернета, вести су дуго путовале па су људи касно сазнавали за догађаје. Данас се малтене кад неко кине у Кини, то одмах зна у Америци и тешко да било који иоле озбиљан догађај може да остане ван домашаја нашег сазнања, хтели ми то, или не. Свуда је тако, осим изгледа у земљи Србији где увек има стручњака за откривање топле воде, рупе на саксији и сличних “достигнућа”. Тако су неки тек ових дана “открили” случај “оловне деце” у Зајачи. Да је у питању неки пољопривредник или грађевинац који по цео дан ради и слабо прати медије, човек би могао и да разуме, али није. То су људи који брину о “заштити грађана” и здрављу нашем. Ко је последње две године иоле пратио медије, тешко да му је могла промаћи прича о деци из Зајаче која имају повишено присуство олова у крви.  О Зајачи се писало и причало по свим медијима, али ето нису за то сазнали баш сви. Тако је заштитник грађана тек после добијене притужбе мештана Зајаче реаговао и закључио да су Министарства енергетике и здравља “повредила права грађана јер су пропустила да предузму мере контроле загађености” и  препоручио да Министарство здравља “без одлагања спроведе ново испитивање нивоа олова у крви код деце у Зајачи”. Ону контролу коју је требало обавити још у јулу прошле године. Да ли је могуће да он за овај проблем није знао раније? Онда  се огласила министарка здравља изјавом да Србија нема акредитовану лабораторију која би радила анализе олова у крви деце и најавила контроле у Словенији. Не схватам да ли ми ову лабораторију нисмо имали ни у време прошлог министра, када су анализе, иначе, рађене у Бриселу, или јесмо па је сада нема, као ни да ли је могуће да министарка није знала за децу из Зајаче као ни то да је Министарство здравља са Светском здравственом организацијом покренуло пилот-пројекат “Процена изложености олову у Зајачи”. Можда јој бивши министар није рекао за то. Онда дође и државни секретар омладине и спорта који рече да је реаговао чим је примио мејл о проблему у Зајачи. Лепо од њега што је брзо дошао, али да ли ни он до тог часа не чу за децу из Зајаче? Када се огласио заштитник, онда су и медији поново забрујали о Зајачи  као да је вест потпуно нова, а није.  Зашто се сада најављује долазак стручњака из Министарства здравља када оно није одговорило ни слово на допис из МЗ Зајача послат у два наврата почетком године,  зашто се сада толико прича о деци из Зајаче, да неће можда неки избори, а тада се најбоље сликати са децом и “решавати” проблеме.  Зашто, ако не пре, а оно у последњих годину дана надлежни нису заврнули рукаве и утврдили да ли загађење потиче из ваздуха, воде, или земљишта, да ли је то “историјско” загађење, или последица садашњег рада топионице?  Да се јасно утврди стање и спрече нагађања и прозивке из ових, или оних разлога. Иначе, клинци из Зајаче са оловом у крви и њихови забринути родитељи на контролу чекају готово годину дана и не знају када ће и хоће ли је уопште бити, нити их ико обавештава шта се ради на решавању овог озбиљног проблема.  Све ово дешава се у земљи Србији чији политичари, а и остали фотељаши, воле да кажу како су “деца наше највеће благо”. Шта би било да нису?! Т.М.С Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

септембар 14, 2018 329

НАШИ СМО - Наставник

Наставник биологије из Косовске Каменице Богољуб Милошевић објавио је на друштвеним мрежама писану изјаву у којој тврди да не жели да иде на митинг председника Александра Вучића у Косовској Митровици, јер не подржава његову политику. Милошевић је касније…
сеп 08, 2018 280

НАШИ СМО - Носталгија?

Прошле су тачно три деценије од када се огласило последње школско звоно и када је моја генерација гимназијалаца изашла из својих клупа. Шта се све до данас издешавало, тешко да се може спаковати у десетине романа или филмова, али колико је све то брзо пролетело, схватио сам у понедељак када сам…
сеп 01, 2018 338

НАШИ СМО - Површност

Овај понедељак дочекала сам са стрепњом. Метеоролози су најавили кишу, а у мом случају то значи да морам да донесем веома важну одлуку - да ли ми је боље да ускочим у раскопани пут испред мог улаза или да покушам да прескочим шта се прескочити може на излоканој парковској стази која је у овом…
авг 25, 2018 322

НАШИ СМО - Бубрези

Како је лепо бити глуп, баш те боли шта ти раде, ко те лаже, ко те краде, о, како је лепо бити глуп. Ово је пре три и по деценије певао Бора Чорба и, нажалост, стихови су и данас актуелни, можда више него те 1982. Само је техника заглупљивања усавршена и веома безобзирна. Нема одавно рукавица и…
авг 18, 2018 314

НАШИ СМО - Танго

Колико је пута до сада код нас, али и на светском нивоу, рокенрол доказао да је јачи од свих политичких покрета, да може оно што политичари неће или не желе да ураде, иако нас непрестано, што им је и у опису посла, убеђују у супротно, не бих да набрајам, али од Вудстока и деце цвећа, преко “Лајв…

Репортажа

авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"