ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ - ЧЕРВЕНА

tesicЗабринути израз лица девојке, на црвеној новчаници од 100.000 динара из 1989. године, чијем је популарном надимку “червена” кумовала руска и румунска сиротиња, која је у то време са својом јефтином робом преплавила југословенске пијаце и тротоаре, као да су били најава надолазећих невеселих времена, што је ретко ко могао да предвиди, поготову у Лозници, где се тада безбрижно и лагодно живело. Иако је вредност “червене” била свега неколико немачких марака, осиромашеним грађанима из источног блока, чија плата није прелазила ни двадесет марака, свака нова “червена” у џепу, уливала је какву-такву наду за спокојније сутра. Ипак, и поред тога што су Лозничани били изузетно галантни при куповини њихове робе, која је у већини била сумњивог квалитета, знатном броју придошлица трговина и није баш најбоље ишла од руке, што их је приморавало да у нашем крају обављају и друге послове. Ту “привилегију” имале су углавном младе девојке, које су обично почињале да раде као конобарице, а затим завршавале у ноћним клубовима као плесачице, где су се понекад испуњавале и друге жеље расположеној клијентели. Чувши за то, један лознички гастарбајтер, коме су у Немачкој опсесија биле “куће за забаву”, у којима је остављао већину своје зараде, већ прве вечери по даласку у Лозницу, изашао је са својим пријатељем у један локал, где су радиле изузетно атрактивне Рускиње. Иако су стигли доста касно у полумрачној и полупразној кафаници четири оскудно одевене играчице изводиле су свој “модеран плес”, од којих му је једна одмах запала за око, што јој је убрзо ставио до знања. После неколико испијених тура пића, омамљен њеном заводљивом игром, расположени гост извади из џепа новчаницу од 50 марака, и затури је испод њеног грудњака. После тог његовог геста, иако није видела о каквој се новчаници ради, играчица поче да се увија око њега као змија, додирујући га повремено и својим обнаженим деловима тела, да би се на крају тачке нашла у његовом крилу. Следећег тренутка, док је у грудњак пажљиво стављао још једну педесетицу марака, шапнуо јој је дискретно на уво: - Колико тражиш да после фајронта, одемо код мене у стан, сами ти и ја? - Две червене! - рече срамежљивим гласом зајапурена играчица, и оде иза паравана да се пресвуче. Затечен одговором који му је у трену изазвао осећај сажаљења, врло брзо се са пријатељем нашао на излазним вратима локала, не сачекавши ни да бар види озарен израз лица сироте девојке, која се, ко зна колико, обрадовала његовој уобичајеној а за њу баснословној напојници. Зоран Тешић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - ОТУЂЕЊЕ

bobanПре неколико година (ух, па то је тачно пре једне деценије), негде прочитах како се људи све више увлаче у своје љуштуре, све мање одлазе у посете пријатељима, а све чешће оправдање за самоћу проналазе у беспарици. Помислих, то је тренутно стање јер тек је деценија од чувене 1993. године, па, рачунам, за санирање последица треба још мало времена. Док се окренусмо, прође још десет лета а отуђеност, чини ми се, постаде рак-рана друштва. Још мање се људи друже, испијају вечерње кафе, разгледају фотографије са летовања, слушају музику коју воле. Техника је неумољива, па емоције и људске особине посустају и свакодневно посрћу пред налетом андроида и брзе интернет конекције. Смајлићи су заменили изразе осећања, скраћенице уништиле говор, а друштвене мреже су постале места за огољавање душе, карактера и свега онога што се некада делило само са најближима. Још кад пре пар дана видех рекламу на једној телевизији с националном фрекфенцијом, прекрстих се и десном и левом. Раздрагани водитељ, у улози презентера најновије понуде, с осмехом од ува до ува, баш онаквим какав има весели “смајли”, предлаже решење за асоцијалне типове. Саветује, уколико сте изашли с пријатељима у вечерњи провод, па вам у једном тренутку атмосфера и није баш занимљива, а и мало сте саможиви, да је довољно само да у том кафићу имате бежичну интернет конекцију, да сте са собом понели верног пратиоца званог лаптоп или неко слично сокоћало, па да вам ноћ буде незаборавна. Довољно је да СМС пошаљете телефоном, онда да добијени одговор у виду шифре и лозинке укуцате у за то намењено поље и, гле чуда, пред вама је све!!! Уместо да разговарате с пријатељима, уживајте у серијама, филмовима, а, богами, како најави водитељ, ускоро и у еротици!!! И сад ја замишљам време од пре само две и по деценије, седим са друштвом код Тукице, док нас увесељава Самуило и “Вожд” (Када падне први снег, Мрков, Фијакерист...), а онда сви склањамо постављен астал и на њега мећемо лаптопове. Блејимо у 1.789. епизоду “Мале невесте”, “48. сати свадба”, “Домаћине ожени се”, “Мењам жену”, “Тренутак истине”, а пред зору, бледи од екрана, завирујемо на “Фарму” да видимо да ли је дружина заспала наливена алкохолом или ко је кога подарио псовкама, погрдама и сочном пљувачком . Или још боље, Ацина кафана, на крају града, уторак вече, места ни за шибицу, “Пријатељи” свирају Томине, Тозовчеве, Цунетове или Слабинчеве песме, а уместо игре око столова (а некад и на њима) сви се осмехују својим лаптоповима.  Боже сачувај! Зато, ваљда, данас више нико није ни изненађен чињеницом да је Јованка Броз (нека јој је лака земља) живела деценијама у условима недостојним било кога. Само што је то била потпуно друга врста отуђења.

Слободан Пајић Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧКЕ ПРИЧЕ - ПРИЈАТЕЉИ

tesicЈедно од најчешће помињаних венчања у Лозници, током 70-их година прошлог века, било је венчање познатог Лозничанина са дупло млађом колегиницом. Међутим, главна тема за шаљиве коментаре није била само велика разлика у годинама између младенаца, већ се обавезно саркастично коментарисао и физички изглед младожење, који је због изразито грубих црта лица, са својих тада четрдесетак година, изгледао као да је шездесетогодишњак. Али праву буру смеха међу Лозничанима изазивало је препричавање једне сцене, која се десила код девојчиних родитеља у Рађевини.

Наиме, када је пре венчања девојчин отац чуо за колико година старијег “момка” од себе, његова мезимица хоће да се уда, он је тада, иако га никада није видео, био толико разочаран, да јој је поручио, ако то уради, нека му се са њим, ни случајно не појављује пред очима.

Ипак, и поред очевог противљења, девојка је стала на “луди камен”, да би после годину дана, на њену и младожењину велику радост, стигло на свет и новорођенче. Та лепа вест убрзо је стигла и до ушију девојчиних родитеља, и није их нимало оставила равнодушним, поготову мајку. Недуго затим, велика жеља да види своје прво унуче, омекшала је срце и новопеченом деди, који је преко гласника из села поручио кћерки, да заједно са зетом и његовом фамилијом, прве наредне недеље дође код њих у госте, што су сви са задовољством прихватили.

Како се приближавала посета, домаћина је обузимала све већа и већа тензија, мало због закаснелог познанства са новим пријатељима, а више због нелагодности према зету, којег до тада није признавао.

Чим је сванула недеља, док се у дворишту полако окретали прасе и јагње на ражњу, узбуђени домаћин сиђе у подрум, па из бурета са препеченицом, коју је чувао пуних 20 година, за ћеркину удају, наточи једну флашу да наздрави са комшијом, који му је помагао око печења. Када су се око подне на капији појавили гости, захваљујући поприличној количини питке ракије, видно “загрејани” и расположени домаћин са свима се редом поздрави и изљуби, али сем ћерке и унучета остале госте није регистровао у каквом су међусобном сродству, када су му се представљали. Пошто су поседали сви за сто, домаћин баци поглед неколико пута, час на леву час на десну страну, затим загрли младожењу који је седео до њега, и помало тужним гласом га упита:

- Мило ми је пријатељу што сте у толиком броју дошли код мене, али ми није јасно, што нема зета? Зашто и он није дошао, када сам јавио да се кајем што сам се без разлога љутио на ћерку због њега?

Чувши то, гости се зачуђено згледаше, док младожења само слеже раменима и потону у столицу, не усудивши се, од тог момента, да изусти ниједну једину реч, све до повратка у Лозницу.

Зоран Тешић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - ПЕНЗИЈА

zorica nasi smoСве више се плашим свега што се зове реформа. Не зато што сам конзервативна него због лошег искуства пошто све што смо до сада реформисали и трансформисали није изашло на добро ни по државу ни по грађане. Нарочито није добро када крене исправка исправљеног. Ето вам, на пример, правосуђе. Реформа очигледно није била добра, али је исправка још гора. Сви “недостојни” су некритички враћени, па сада држава дреши кесу за надокнаде за претрпљени бол и штошта друго. Богами, како сада ствари стоје биће и трећег круга једног дана, наравно, опет из џепа грађана. Кога брига за њихову бол? Њих и онако све боли. Али, нека о томе проговоре достојни. Ако њима не сметају недостојни, онда џаба све. У овом тренутку мене више брине најављена реформа пензионог система. Све разумем - и да је готово 14 одсто БДП одлази на пензије и да 28 одсто републичког буџета иде на дотације за исплату пензија и да систем то више не може да поднесе. Међутим, како ћемо ми који стојимо у реду за пензије да их дочекамо? Како најављују, у наредних седам година граница за одлазак жена у пензију повећаће се на 63 године, а за мушкарце ће се задржати на 65. Њихова рачуница показује да је то праведно јер просечан животни век мушкараца је 71,6, а жена 76,8 година. Још ако томе додамо и податке да у развијеним земљама продужавају радни век на 67 година пошто је њихов животни век 80, онда дођемо на исто. Да ли је исто? Да ли се исто стари у Србији и у развијеним земљама? Србија је, по званичним статистичким подацима, земља бенседина који не могу да ублаже чињенице да су све смртоносне болести у сталном порасту, а да је број дана на боловању у опадању. И шта вам то говори, да је наша медицина узнапредовала па се људи брже излече. Како да не. Све је теже доћи до лекара захваљујући претходним реформама у здравству, а све већи страх од губитка посла, болесне држи даље од лекарских комисија. Једном сам била сведок очајничког покушаја једне жене којој је позлило на послу да остане на ногама а да то нико не примети. Не, не треба ми помоћ, молим Вас све ће бити у реду, ако изгубим овај посао, када ћу други наћи? И други сведоци тог очаја запитали су се као и ја - у што се претворио наш живот? Не знам како ви, драге моје, гледате на своју будућност, али ја се својој подсмехујем. Замишљам себе са 63 како седим на конференцији за штампу са три пута млађим колегама са којима хватам корак док трчимо са догађаја на догађај. Молим бога само да не буде неких нереда па да још морам и потрчати, знам како то изгледа. Теши ме да нисам у електронским медијима па да ме ћушкају и склањају из програма и гледају попреко што се сама не повучем да не кварим слику. Већ видим учитељице како спретно са 63 организују часове физичког са хиперактивном децом, васпитачице како им везују пертле, касирке насмејане за касом, медицинске сестре како померају непокретне болеснике, шалтерске раднице пуне стрпљења, а целу нацију како нас све бодри да издржимо како се не би све распало. Мужеви код куће већ рачунају колико још једна година доноси бонуса у кућни буџет. А, деца, благо нама, шта ћемо са њима? Могу ли наши бонуси бити довољни да их издржавамо све док им не ослободимо наше радно место? Или ће наш елан, знање и умеће у шездесетим препородити ову земљу и омогућити отварање нових радних места. Биће да је тако. Зорица Вишњић Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

фебруар 16, 2019 153

НАШИ СМО - Турнеја

Изборна или нека друга, тек кампања названа “Будућност Србије (Александар Вучић)” почела је прошле седмице тако да ћемо се гужве и народа у редовима, председника државе како им “подноси рачуне”, удара камење темељима или отвара већ изграђене погоне диљем…
феб 09, 2019 246

НАШИ СМО - Утопија

Хоћемо ли ми икада постати земља озбиљних, одговорних, зрелих људи који знају да се носе са сваком ситуацијом, умеју да размишљају трезвено и доносе праве одлуке у право време? Хоће ли они који одлучују, али и они који им дају то право, привилегију и обавезу, коначно одрасти, изаћи из…
феб 02, 2019 304

НАШИ СМО - Одговорност

“Све што се чује ових и претходних дана је насиље. Да ли ћете неком опалити шамар или рећи најпогрдније речи - то је исто насиље, нема разлике” - ово је став премијерке Ане Брнабић који потпуно делим исто као и: “Уколико основно кућно васпитање и поштовање према грађанима за јавни дискурс нису…
јан 26, 2019 304

НАШИ СМО - Лилипутинци

Ако је неки догађај обележио почетак друге половине јануара, после Нове године, Божића и Српске нове године, онда је то свакако посета председника Руске Федерације Владимира Путина нашој престоници. Од слетања на београдски аеродром, преко уручења ордена председнику Србије, до посете Храма Светог…
јан 19, 2019 422

НАШИ СМО - (Не)моћ

Поче и 2019, а хоће ли бити још само једна у низу оних за заборав или ће донети и нешто добро, видећемо за 300 и кусур дана. Ако је судити према најавама оних који воде земљу, могла би то бити, коначно, година када ће бити заведен ред на пољу криминала, а починиоци најтежих кривичних дела добијати…

Репортажа

феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"