НАШИ СМО - ДОСАДА

SassaПосле оног октобра 2000. Коштуница нам је пожелео да живимо у досадној држави, међутим ова земља је 13 година касније све само не досадна. Човек отвори новине или погледа вести и одмах добије мигрену због онога што прочита и види. “Држава купила хотел за 2,1 па га дала шеику за 1,5 милиона евра”, “Уместо да купе камере, попуњавали буџет”, “Камион улетео у кућу”, “Жена скочила са зграде”, “Син запалио оца”, “Тајкуни су убили српску културу”, “Возио са 3,15 промила”... Само из новинских наслова јасно је да не да нема досаде, него се чини да је неко оставио отворена врата на лудници. Општем циркусу, нажалост, добрано доприносе наши политичари. Дубоко замишљени и забринути Вучић саопшти ових дана на крају фаме о реконструкцији, која умало да надмаши по трајању ону  “Малу невесту” са зилион епизода, како нас чека “тешка јесен и пролеће и још две године да покренемо Србију у правом смеру, јер ми смо држава у ремонту”. Још изјави да Србији предстоји период у којем ће морати да се поврати кондиција, радна дисциплина и радна етика, јер у супротном  неће имати шта да тражи у међународној конкуренцији. Ето ти га сад, мораћемо на сву муку још и да тренирамо. Код нас је иначе, вазда тешко и увек се треба још помучити да нам сване. Таман кад помислимо: ено светла на крају тунела, стигну нове препреке. Све Јово наново, некада су биле рестрикције, стабилизације, онда санкције, изолације, евроинтеграције и остале ције, а када ћемо мало да живимо овај живот? Нико, бре, да изађе и нешто лепо саопшти овом народу већ само неке трице и кучине, стезања каиша, и сличне шалалајке. Пре 13 лета су нас они из тадашње власти замајавали са причом за годину дана ово, за две оно, за три беше нов ауто или стан. Ма прави Дизниленд. Сада Дачић и Вучић воде земљу у којој, како рече овај други, није потребна само промена свести, него и понашања. Можда су баш они најбољи пример тога, јер ко би у октобру 2000. могао сањати да ће тадашњи Ивица и Алек данас бити ту где јесу. Србија је једноставно земља где реч немогуће нема смисла. Као и много других ствари. Где може држава да даје новац за полагање тестова из  српског и математике за око 1.200 ученика, мада је матура  у јуну поништена због крађе тестова и потпуно нема смисла. Са мном се не би сложили у Министарству просвете где кажу да су по закону сви осмаци дужни да полажу испит, јер је то услов да добију диплому о завршеној осмољетки. Пошто се код нас, као што је опште познато, сви држе закона к'о пијан плота, оправдана смејурија.  За све наше глупости и бруке, последња је катастрофално и поражавајуће стање Јованке Броз, било би потребно исписати хиљаде редова и опет остати недоречен. Нажалост. А све може другачије. Код нас влада траје годину дана, а реконструише се шест месеци док у оној “трулој држави” Данској то обаве за дан. Ових дана премијерка је ујутру сазвала конференцију за медије, објавила да је промењено седам министара и представила нове. Сви су позирали новинарима и вратили се на радна места. Додуше наши дужину реконструкције правдају озбиљношћу посла и жељом да Србија добије једну стручну владу, ваљда Данска има нестручну. А где је њихов стандард у односу на наш?!. Ма каква досада, Дизниленд, само што овај наш изазива киселе осмехе, многима и сузе. Од “среће”, наравно. Т.М.С Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - КРСТИЋ

zorica nasi smoКао мајка сина јединца нешто размишљам ових дана како би ме сломила брига да је он којим случајем на месту јединца Лазара Крстића. Ја свог јединца васпитавам да се клони политике и замки младалачког заноса да може да промени свет, а поготову не Србију. Ако будеш постављао реалне циљеве пред собом, не будеш повлађивао својим слабостима и трудио се да свој посао радиш најбоље што можеш, а да при том не заборавиш да и други људи постоје, довољно од тебе и добро за тебе. Сад, неко ће рећи да је то ускогрудо, али нисам ја патријарх, ја сам само мајка која је доста видела. Дакле, по збиља импресивној биографији двадесетдеветогодишњег Нишлије, дипломца Јејла, као грађанка ове земље требало би да будем срећна што ће неко такав водити министарство финансија. Дипломирао математику, економију, политику и етику, значи уме да направи реалан план, да предвиди последице и да ниједног тренутка не заборави да паре којима буде баратао нису његове. Читам да ни његови нису срећни што извесну професионалну каријеру у граду светског бизниса мења за место у Дачићевој Влади која никако да се реформише. Узгред, лепо рече он пре неки дан на Церу, шта ја имам да га подржавам, ја сам премијер, а он будући министар у Влади. Али, пустимо премијера, он је политичар, а овај младић је стручњак очигледно са великом жељом да помогне јер је пре седам година нудио своје услуге тадашњој Влади и то сасвим бесплатно, али је одбијен. Сад је позван са превеликим одушевљењем са једне и резигнацијом са друге стране. Они који су га звали кажу да је геније и све тако у суперлативу, а они који се разумеју кажу да ће домети  његове памети бити омеђени памећу других, а нарочито њиховом политичком вољом да се упусте у неизвесност последица озбиљних реформи по њихов рејтинг. Крстић, судећи по малобројним изјавама, намерава исто оно на  што су се спотакли и његови претходници са такође имресивним биографијама, да уведе финансијску дисциплину, смањи јавну потрошњу, прекомерно задуживање, елиминише сиву економију, подстакне индустријску производњу, реформише пореску политику, здравствени и пензиони систем и, наравно, обнови аранжман са ММФ-ом. Ако би Крстић којим случајем успео, Србија би преживела, али не би странке које свој програм граде на свему што би он да руши. Зато у Крстићу видим неког ко би пре могао да обори Владу Србије него било ко други, не рачунајући, наравно, међународну заједницу и њене тренутне интересе да се овде превише не таласа. То ми се јавља на основу Вучићеве решености да уради оно што други српски реформатори из оправданих разлога нису стигли и друштва окупљеног око Дачића решеног да се не дира ни у шта што би могло да изазове социјално незадовољство социјално незадовољних. Дакле, или ће пући између   Вучића и Дачића, или ће пући по Крстићевим леђима. Волела бих да Лазар Крстић израсте у Лазара Пачуа, али око капије нам не облећу принчеви. Бојим се да не оде унижен или да он не унизи нас својим пристајањем на игре без граница. Сад знате зашто свог јединца не бих дала у то друштво, али ко мене пита, уосталом, свако носи свој крстић на леђима. Зорица Вишњић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - СТРАХ

zorica nasi smoНе знам докле сежу ваша сећања, али ја се мало, мало, па сетим деведесетих које кривим за све или бар за већину проблема које и данас трпимо. Ето, пре неки дан сетих се како је ондашња опозиција тражила да се донесе закон против страха. Они су типовали на страх обичних људи од политичких моћника, а данас би нам требао такав закон због политичких немоћника. Ако ме питате шта ме је асоцирало на то (сад сам у тренду сама себи постављам питања) одмах ћу вам рећи да ми се та мисао јавила гледајући страх у очима несрећног капитена Партизана и неког његовог шефа из управе клуба док су на конференцији за новинаре тврдили да је све у реду око капитенске траке и да грмаљ са дебелим досијеом, који је седео поред њих, није траку одузео него узео, пошто му је дата. Онда се сетих оног вица када плавуша у препуном аутобусу стојећи поред Црногорца удобно заваљеног у седиште каже: Нема више џентлмена. Немој тако, ђевојко. Има џентлмена, но нема мјеста. Супроставили би се они, но немају коме, а ни рашта. Све је то у породици. Али, да манемо шалу јер и ја сам се уплашила од спознаје да овом земљом сваки насилник може и даље да ради све шта хоће и што му се може, само ако се добро ушемио. Заправо, шема је постављена раних деведесетих када је ондашња власт употребила криминалце за најпрљавије послове, а заузврат дозволила да се од њих ствара мит бескомпромисних родољуба којима сви треба да буду захвални јер крваре за нашу ствар. Они су тетошени, њима се удовољавало, они су постали господари стадиона са којих се могло свашта клицати, а вешто су баратали и бејзбол палицама. Добри за разбијање демонстрација, још бољи за паљење џамија и амбасада, најбољи за употребу у захтевним приликама којих вазда има. Зато је мени било жао оних људи и њиховог пристајања на јавно понижење у нужној самоодбрани. Ко ће да заштити голмана када је помилован хулиган који је на стадиону обогаљио полицијца упаљеном бакљом, када судије до изнемоглости врте сличне случајеве враћајући их стално у поступак због процедуралних пропуста или нових доказа, у корист оптуженог, наравно. Па ако смо кивни на немоћ државе да се обрачуна са хулиганима, бојим се да смо у криву. Није то немоћ, то је ортаклук. Потребни су једни другима и данас као и деведесетих. Само што је данас бојиште на суптилнијим фронтовима. А, и много знају једни о другима. И нису они само на стадионима или улицама, има их свуда од политике, полиције, бизниса па до медија. Ако се супротставиш, не знаш на кога ћеш ударити, каже ми један који се опекао и сад се каје. Кад мало боље размислим, мислим да се сви плаше. А ту закон не помаже. Могла је лустрација, но није било мјеста. Зорица Вишњић Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - ОЛУЈА

bobanЧетврти август, година 1987. Крцат воз од Београда клацка ка Сплиту. Винковци, Славонски Брод, Новска... Пада ноћ, а ја и даље на једној нози у препуном ходнику хватам ваздух крај отвореног прозора. Циљ ми Личка Калдрма, али тек утонуо у сан, у пре који сат испражњеном купеу, пред зору излазим пар десетина километара даље од жељеног одредишта. Книн се будио из летње ноћи. Јогурт и врућа погачица окрепила ме баш као она из наше Мијине пекаре. Први шинобус назад до Калдрме за 20 минута. Толико је било довољно па да сваки пут кад неко од 1995. године помене Книн осетим језу и нелагодност. Помислим зар је сав онај народ крај “книнског колодвора” воз заменио тракторима. Ћебе изнад главе, сузе као последњи поздрав родној груди и пут дуг читаво пунолетство. Кад неко војну операцију назове “олујом”, можеш само замислити шта иза тога остаје. Мук. Згаришта, фотографије завучене у рам иконе, успомене, живот... Расељени само знају како је готово две деценије бити подстанар у избегличком кампу, са непознатим роком трајања таквог статуса. Иза остао читав конвој лепшег живота. А Европа не трепну и недавно узе у наручје Хрватску, која у понедељак на книнској тврђави прослави годишњицу чувене операције, односно офанзиве хрватске војске, полиције и Хрватског вијећа одбране (војска босанских Хрвата) на подручја Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације. Што је Хрватима победа и повод за свечаност, то је Србима злочин који су осетили сви они из километарских колона. Они који нису знали куда су пошли, а онда ни где су дошли. Руже никоме не цветају. Хрвати, одушевљени појавом Анте Готовине у Книну умало да га прегазе, док је весели премијер Зоран Милановић гутао најпростије псовке и скандирање “мајмуне, мајмуне”. У Србији парастос жртвама. И тек кад се обичан човек понада да су се страсти мало смириле, да сви корачамо европејским друмовима и да би се овог лета могло скокнути до макарске ривијере, Башких Вода, Хвара или Корчуле, оно опет све испочетка. Пун ми екран “олује”, олуја ми у души, сузе ми од олује, људи скрхани олујом. Зар нисмо могли да уживамо у поветарцу, у хладу маслина и палми, у ширини простора без граница? Одувале су олује и оно мало људске душе која није знала да мрзи. Али ја не умем то ни сад. Засвирао бих радо и сад са Хакијом из Сарајева, Владом из Осијека, Јанезом из Равних на Корошкем или Томажом из Марибора. Радо бих видео и родбину у Загребу, али већ дуго чекам да то исто и сви они пожеле. Можда кад уђемо у ту Европу или кад се олуја смири. Слободан Пајић Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

новембар 10, 2018 110

НАШИ СМО - Звездано

 Оно што се десило у уторак вече на Маракани, доказује да су чуда могућа. Када кажем чуда, као “окорели” партизановац (а то сам постао пре више од четири и по деценије сасвим случајно, када ме комшија питао за кога навијам и ја као из топа одговорио…
нов 03, 2018 202

НАШИ СМО - Овце

Све има своје границе, али је изгледа она нашег срозавања ипак недостижна. Кад год поштен човек помисли нема даље, од овога часа морамо се пренути, подвући црту и почети повратак на колосек нормале, ми још више склизнемо. Велика већина, она што мисли да ништа не може да се поправи па неће ни на…
окт 27, 2018 245

НАШИ СМО - Јавни интерес

Како год да покушате да дефинишете јавни интерес, он се на крају сведе на опште добро. Може се врло лако утврдити шта је јавни интерес у привреди, здравству, култури, спорту, политици, медијима, при чему се треба држати само неколико начела - равноправности, доступности, демократичности,…
окт 20, 2018 428

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

Када бих рекао да сам противник доласка страних инвеститора у Србију, лагао бих, као и да ме не занима шта то нуде светски трговински ланци, произвођачи познатих одевних предмета или обуће, музичких инстумената и технике. То је све ОК и потпуно ми одговара што у пречнику од 300 метара већ имам…
окт 13, 2018 491

НАШИ СМО - Дување

Деца до 16 година не могу без пратње одраслих да се крећу напољу од 22 часа у зимском, односно након поноћи у летњем периоду. Координационо тело за борбу против насиља у основним и средњим школама предложило је нове мере за сузбијање вршњачког насиља, а издваја се ова која је својеврсни полицијски…

Репортажа

окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"