НАШИ СМО - Срећа

Прочитах да је Државна лутрија Србије у 2017. години увећала промет за 23 одсто у односу на претходну и остварила укупан годишњи промет од 6,1 милијарди динара. Кажу да су игре на срећу бројније и привлачније што су економска криза и немаштина веће па људи у немогућности да радом стекну довољно новца, искушавају своју срећу.

Многи између среће и новца стављају знак једнакости. Све је ствар посматрања, карактера и схватања. Латинска пословица каже да “Није срећан онај ко има што жели, већ онај који не жели оно што нема”, можда је тачно да се “Срећа састоји од избегнутих несрећа”, или је да су “У срећи сва питања решена”. Како год било, многи срећу везују за новац. Чини се обичном човеку, притиснутом између мале плате, коју колико год радио, не може да увећа, високих рачуна, кредита и сталних очекиваних и неочекиваних трошкова, да би био срећан, тачније решен свих брига, да има довољно новца. Где данас најбрже наћи гомилу шушки него у играма на срећу. “Пукне” те седмица и све си решио.

Било је код нас  седмица  које су некоме доносиле два, три па и четири милиона евра. Верујем да ће сад многи, бар на микросекунд, помислити шта би радили да им се то деси. Како би знали  шта би  купили, како више не би ишли на “лоше, плаћени посао”, шефу “рекли све што мисле”, а и осталима који им балансирају по нервима. Има на ту тему  одлична тв драма  “Мала шала” из 1991. у којој главну улогу игра Лазар Ристовски. Он није склон чашћавању друштва у кафани па се два пријатеља с њим нашале пуштајући му видео- снимак преваре га да је убо седмицу. Он одмах крене да решава све што му смета, одбруси  директору школе у којој ради, супротстави се ташти која га малтретира, напушта жену… не знајући да пара нема. Понашање човека који трпи због финансијске несигурности па кад помисли да је стекао “проговори”.

Xаба некоме сав новац света ако нема с ким, или због кога да га троши. Имати новца не гарантује и срећу која се не може купити, мада се некада, можда,  учини баш супротно.

Нема рецепта за срећу. Често у јурњави за њом, нарочито у несрећним, тешким и несигурним временима, људи не виде да је она ту, поред њих, само није гламурозна, није какву је замишљају док је траже. Срећа може бити ако човек има бар једног пријатеља којег може у невољи позвати у било које доба дана или ноћи,  некога са ким може дуго да ћути и ужива у заједничком слушању тишине. Срећа је, бар за мене, кад мој тинејџер млати рукама  препричавајући ми гласно по десети пут како је дао гол на утакмици, а очи му сијају као рефлектори, или кад водимо “озбиљне мушке” разговоре, а он изненади зрелим мислима. Срећа је кад човек, или жена, знају да их код куће чекају очи које их читају боље од сваког скенера и знају шта тачно треба рећи, или учинити. Мени је срећа што и после три и по деценије осећам топлину кад у својој осетим њену руку и често помислим, док гледам те плаво-зелене очи, да сам своју “седмицу” одавно добио. Време у којем трајемо далеко је од срећног, али можда и нисмо толико несрећни колико нам се чини, или колико нас у то убеђују, можда смо много богатији него што то показују наши новчаници, јер и “богати плачу, зар не?”, само да можда срећу најпре потражимо поред себе, а најпре у себи.

Кратак је живот да јуримо имагинарну срећу и крупне ствари док нам важне ситнице клизе између прстију. Зато уживајмо у “седмицама” које смо већ освојили, онима који нас воле и који нам се  радују. Пре него што кажете да немате среће, осврните се око себе и пажљиво погледајте. Можда сте срећнији него многи само то не видите гледајући туђу “срећу” на четири точка, три спрата, или изражену у другој “валути”.

Саша Трифуновић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Релативизација

Не знам за вас, али мене релативизација било чега ужасно нервира. То доживљавам као покушај најпровидније и најпримитивније манипулације било да долази од саговорника у приватном разговору или у јавном обраћању. У приватном јасно ставим до знања саговорнику шта мислим, а када то безобразно фолирање долази од званичника, обавезно се свађам са телевизором. Ваљда то иде са годинама. Већ смо све видели, знамо како почне и како се тако нешто заврши па нам је и праг толеранције нижи. Нарочито када се на клацкалицу ставља насиље. На пример као у случају медијски експонираног психотерапеута који је не тако давно убиство жене и детета ставио у други план јер је желео да чује и другу страну пошто му се учинило да је човек био изнервиран поступцима жртве. У ситуацији када имамо ескалацију породичног насиља сваки коментар је  врло осетљив због порука које би на погрешан начин могле да стигну до потенцијалних злотвора. Зато је “друга страна” посао за судије које одмеравају казну, евентуално за неку научну дебату из које бисмо добили  одговоре шта покреће такве злочине и како их предупредити, али никако није за површне медијске садржаје из којих би се могло закључити да је жртва крива. Психотерапеут се после правдао да није тако мислио, али штета је већ начињена.

Ових дана запрепастио ме је државни секретар у Министарству културе и информисања који је у случају најновијих претњи новинарима желео да чује и другу страну. Баш ме интересује како би овај бивши новинар водио разговор са једним насилником. Шта би га питао и шта би са одговором који би добио? Ја бих волела да знам шта је овог државног чиновника, бившег новинара и уредника,  подстакло да се руга својим колегама и када показује разумевање за оне који их угрожавају и када им малициозно саветује “да се сами штите”, а нарочито када изражава уверење да су претње измислили због стицања популарности. Јадна земљa у којој пут до препознавања води преко батине или, далеко било, читуље. А, гледали смо и једно и друго.

Који дан раније два пута сам прочитала одговор познатог адвоката на питање како би он конципирао одбрану убице премијера Ђинђића. “Ја бих му рекао да призна и да каже да је убио из патриотизма, он би добио ореол једног патриоте, родољуба, као што је, рецимо, убиство Фердинанда, оно с Принципом”. Шта је ово? Разметљива самохвала једног адвоката или политичка порука неком другом? Шта год да је, опасно је. На страну што је такво неумесно поређење  увреда и за Принципа и за Ђинђића.

Да ли треба истицати да оно што приватно из било ког разлога или анимозитета може да помисли грађанин Александар Гајовић, то не сме да каже државни секретар Александар Гајовић. Његов посао је да ради на унапређењу медијских, као основних људских слобода, а не да потпирује нетрпељивост према другачијем мишљењу. Хоћемо ли једног дана читати како је  Ћурувија самог себе убио с леђа или да је Панић самог себе на смрт претукао, да је Митрић себе пресрео у мраку бејзбол палицом, Бранкица Станковић потплатила навијаче да је јавно шиканирају, а Анастасијевић подметнуо бомбу себи на прозор. Или би порука требало да гласи, слободно ударајте, батина нема два краја?

Исто може да се чита и  страшна порука Томе Филе - није проблем у атентату него у невештој одбрани. Уосталом, у далекој будућности наћи ће се већ неко ко ће од убице напаравити националног јунака. Сачувај нас Боже од такве историје и таквих јунака и ђавољих адвоката било којом професијом да се баве.

Дакле, све што сам хтела да кажем своди се на једно - сваки облик насиља мора бити недвосмислено осуђен. Нема али. Нема реалтивизaције. Крај.

Или да станемо у ред, па шта нас задеси.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Задушнице

Сутра су задушнице, дан намењен онима који су нас напустили, којих треба да се сетимо и припалимо свећу за покој им душе. Дан када би требало мисли да усмеримо ка успоменама и тренуцима вредних сећања.

По неким обичајима, на гробље, и у цркву, носи се кувано жито које подсећа на Христове речи да “Зрно тек кад умре род доноси, и то не у мраку, него у светлости сунца”. По другим, чини ми се оним обичајима које смо и претерано прихватили, на гробље се износи храна, коју би требало поделити сиротињи, али и другима који се ту затекну. Признајем, као дете сам волео да се на задушнице “послужим” храном са гробова бабе, деде, стрица, чак ми је увек деловала укуснија, ваљда зато што се припремала с посебном наменом, неко би рекао с пуно љубави, у шта не сумњам, или је то само била необичност која се, обично, свиђа деци. Народ смо који поштује претке, барем на оваквим местима.

Нажалост, не могу се одвојити од осећаја да ми се то претеривање у изношењу хране нимало не допада. Нека ми неко објасни зашто је нормално на гробље износити торте, колаче, поховано месо, сарму, одлеђено воће из замрзивача, димњено месо, обланде у свим комбинацијама, крофне... Ајд, ово последње и да прихватим као део традиције и, што би рекли - “руке ради”, али све друго, мислим да је гурманијада на непримереном месту. Чак се и на таблама у кругу гробља препоручује да се не доноси храна и да се не оставља на гробовима јер, признајмо искрено, није пријатно посматрати како пси луталице шетају по мртвима и глођу оно што је спуштено на хумку. Животиње не знају за задушнице, оне се боре за опстанак, али много теже је посматрати људе који са врећама преко рамена, праве слалом од споменика до споменика и скидају све оно што је неко оставио крај гроба покојника. Гужва на овај дан сама по себи је, некако, оптерећујућа за посетиоце гробља, па кад се томе дода још храна и пиће, све почне више да личи на вашар него на двориште вечних кућа упокојених. Од овакве праксе се не одустаје без обзира на временске прилике. Не мари народ на то да ли је ветар, киша, снег, мраз или сунчан дан, цегери се носе. Деценије пролазе, а ова навика се тешко мења, народ воли да понесе и изнесе и зато сматрам да не би било згорег да неко од црквених веродостојника константно указује на паганство или лошу навику претеривања и неумерености у свему. Што рече један мој пријатељ - неће се мртви најести. Једу живи, и то храну са земље којом су прекривени ковчези покојних. Не видим ту никакву оправданост, чак ни хигијенску јер ко би у другим околностима чучао и јео са софре распете по земљи. Оно наше - ваља се - често поприма форму поштапалице и немуштог одговора на питање а шта то ваља? Ако је неком до гозбе на тај дан, нека то обави у кући. На гробљу, ваљда, треба да будемо достојанствени и да прозборимо коју реч о сећањима на оне којих више нема. То ми се чини примеренијем. Да не помињем непријатне ситуације, које ћемо свакако сутра доживети када са свих страна нагрну малолетна деца, коју су родитељи послали да просе, не због глади, већ из неког другог разлога. Знам да се и ранијих година дешавало да ти “изненадни посетиоци” однесу и целу торбу, а узимање хране, коју сте тек спустили поред крста, појава је коју ретко ко није доживео. То нестане брзином светлости.

Поражавајуће је гледати потом џакове пуне најразличитије хране, остављене крај зида капеле или уз жичану ограду, по коју пред крај дана долазе комби-возилима. Значи, та храна није узета због глади, већ да би завршила ко зна где. Нема везе да ли је гробље сеоско или градско, атмосфера је слична. Можете ли замислити како ходате гробљем у неком граду ЕУ и да тамо видите некога ко поставља бели папир или огроман столњак и на њега сву набројану храну с почетка приче. Сумњам да је то могуће, али, можда је зато Европа - Европа, а наша Србија, само наша Србија.

Поштујући традицију и обичаје онако како то треба чинити, имамо времена да се променимо до 2025. године, а онда нам можда и понуде карту за улазак међу европски свет.

Слободан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Срећни људи

Док авион из Абу Дабија, крцат путницима, слеће на аеродром у прохладни Београд, осећам благу језу у костима које су до јуче упијале топлоту вреле Аустралије. Ухватим себе да жељно очекујем баш тај хладни талас и мирис зиме у ваздуху и чврсто тло под ногама, што је логично после дугог лета. Понекад вас ново искуство разбије у парампарчад јер схватите да вам је ту где сте провели већи део свог живота, и поред бројних мањкавости, нелогичности  и свакодневних проблема који су за неке друге људе непознаница,  ипак најбоље. То је и начин да се потврди исправност народне изреке  да се гвожђе кује док је вруће јер кад се охлади, тешко га је савити и обликовати.

Први сусрет са том далеком земљом у коју су многи дошли у потрази за бољим животом па ту и остали, деловао је опијајуће не само због  жестоке врућине, необичног растиња, палми, еукалиптуса, пуно зелених површина, већ и због отвореног, ноншалантног начина живота. Тако је у Перту, приморском граду у којем је срећу нашао велики број наших држављана. На први поглед ова земља има све оно што ми немамо - топлу климу, квалитетне путеве (шта то беше ударна рупа), скупе аутомобиле, опуштене возаче без ружних псовки упућених баш вама иако нисте ништа скривили.

Опуштеност се огледа и у начину облачења, није блам носити чарапе уз пластичне папуче или једноставно доћи бос у велики трговински центар. Нико вас због тога неће ни погледати. Аустралијанци се не оптерећују тривијалностима и није ни чудо што  су неколико година узастопно проглашавани за најсрећнију нацију на свету. Живе у земљи где је прилично лако доћи до посла и ако знате енглески језик, никада се нећете осетити као странац. Што је веома важно, нико старост не дочека без пензије и зато немају ту врсту егзистенцијалног страха.

По животном веку Аустралијанци су трећи у свету што, између осталог, треба да захвале добро организованом здравственом систему. Болнице као апотеке а гужви нема јер се лекарски прегледи заказују и када дођете, бићете одмах примљени у ординацију. Да нисам видела, не бих веровала. На улицама нећете приметити ниједног пса луталицу нити напуштену олињалу мачку, и то није постигнуто само високим казнама за власнике, већ је једноставно, свест људи на том нивоу да им тако нешто не пада на памет.

Оно што ми је посебно привукло пажњу  су школе, има их на сваком ћошку, државних, приватних а прво што приметите су разнолике ђачке униформе. Свака школа има своју униформу почевши од ципела па све до ранца. Њиховом образовном систему није потребна сагласност родитеља да се у школе уведе ношење униформи - оне су обавезне и то без поговора. А клинци као и наши, не испуштају мобилне телефоне из руку  и хране се претежно у ресторанима брзе хране. Зато су Аустралијанци једна од најдебљих нација на  свету пошто деца само копирају своје родитеље. Међутим, наши људи који тамо живе ипак су задржали навику спремања добре хране и скоро сви које сам упознала имају своје мале баште у којима гаје разноврсно воће и поврће, а неки припремају и зимницу укључујући и кисели купус. Е, то је воља, кисели купус на четрдесет степени! Иако су на другом крају света, не заборављају своју земљу и чезну за српским производима па и не чуди што продавнице са нашом робом, често са истеклим роком трајања, одлично раде.

Без обзира на висок стандард, потрошачки начин живота, јер им се може да пуно и често купују, без обзира на културу понашања, оно што је видљиво је свеприсутна отуђеност. Нема дружења међу комшијама које дели само висока ограда а која не би требало да представља препреку. Додуше, и то некада добро дође, бар вам нико не смета, али на дуге стазе није здраво. Зато свуда прођи, али кући дођи. Ма, наши смо.

П.С. Ево дошла ми комшиница и донела кисели купус пошто се мој покварио. То је Србија. 

Верица Мићић

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

септембар 14, 2018 329

НАШИ СМО - Наставник

Наставник биологије из Косовске Каменице Богољуб Милошевић објавио је на друштвеним мрежама писану изјаву у којој тврди да не жели да иде на митинг председника Александра Вучића у Косовској Митровици, јер не подржава његову политику. Милошевић је касније…
сеп 08, 2018 280

НАШИ СМО - Носталгија?

Прошле су тачно три деценије од када се огласило последње школско звоно и када је моја генерација гимназијалаца изашла из својих клупа. Шта се све до данас издешавало, тешко да се може спаковати у десетине романа или филмова, али колико је све то брзо пролетело, схватио сам у понедељак када сам…
сеп 01, 2018 338

НАШИ СМО - Површност

Овај понедељак дочекала сам са стрепњом. Метеоролози су најавили кишу, а у мом случају то значи да морам да донесем веома важну одлуку - да ли ми је боље да ускочим у раскопани пут испред мог улаза или да покушам да прескочим шта се прескочити може на излоканој парковској стази која је у овом…
авг 25, 2018 322

НАШИ СМО - Бубрези

Како је лепо бити глуп, баш те боли шта ти раде, ко те лаже, ко те краде, о, како је лепо бити глуп. Ово је пре три и по деценије певао Бора Чорба и, нажалост, стихови су и данас актуелни, можда више него те 1982. Само је техника заглупљивања усавршена и веома безобзирна. Нема одавно рукавица и…
авг 18, 2018 314

НАШИ СМО - Танго

Колико је пута до сада код нас, али и на светском нивоу, рокенрол доказао да је јачи од свих политичких покрета, да може оно што политичари неће или не желе да ураде, иако нас непрестано, што им је и у опису посла, убеђују у супротно, не бих да набрајам, али од Вудстока и деце цвећа, преко “Лајв…

Репортажа

авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"