НАШИ СМО - Поглавље

Србија је на Међувладиној конференцији у Бриселу отворила два нова поглавља у приступним преговорима - шест које се односи на компанијско право и  30 које се бави економским односима са иностранством. Пошто све земље чланице нису биле задовољне укупним напретком који је Србија остварила у испуњавању Акционог плана за поглавље 23 који се бави рефомом правосуђа, антикорупцијском политиком, основним правима и правима држављана ЕУ, није одобрено отварање и трећег поглавља којем смо се надали. Комесар за проширење ЕУ Јоханес Хан најпре нас је дипломатски похвалио за напоре које чинимо ка придруживању ЕУ и нормализацији односа са Косовом, а затим нас је озбиљно упозорио да “Србија мора да оствари напредак када је реч о независности судства, слободи изражавања, медијима, правима националних мањина, борби против корупције и организованог криминала, укључујући и прање новца” и, наравно, “нормализацији односа са Косовом”.

Значи, најтеже. Поглавља 23 и 24 односе се на владавину права и следствено томе на ограничавање политичке самовоље и стављање под контролу свега својственог свакој власти у Србији. Значи, ударају где смо најтањи. Код нас је апсолутизам ендемске природе, то нам је скоро па карактерна особина исто као и корупција коју схватамо само као повлачење добрих веза уз разумљиву надоканду. То је део нашег фолклора, да не кажем културе. Зато ми се понекад чини да ћемо пре прежалити Косово него благодети слабо контролисане власти и уверења да сви можемо да се некако уградимо. То вам је оно, власт контролише правосуђе, али и грађани нађу своју кривину. Или власт се да убедити да зажмури кад треба, а добро се отвори онај којем треба. Шта ће вам бољи пример од опште жалопојке о партократији и чињенице да сви јуре у владајућу странку. Уписивање уместо учлањење, мењање странака из користољубља, а не из уверења, гласање из вере у личну корист уместо у опште добро део је заједничког злочиначког подухвата појединаца и политичара над будућношћу Србије. Звучи грубо, ајде онда да ублажим - дакле, то је оно место где грађани и политичари постају саучесници у урушавању демократских вредности на којима почива цивилизовано друштво устројено на владавини права и људским слободама. Е, сад када смо разумели шта сам хтела да кажем, остаје да видимо како ћемо да се искобељамо из ових кучина занети причама о Европи, а све више личећи на османлијску провинцију.

Ових дана док се могу чути упозорења да оваквим темпом отварања поглавља немамо никакве шансе да уђемо у ЕУ 2025. године, сетила сам се како смо били силно разочарани када је после петооктобарских промена, док су још очекивања била висока, први пут неко изрекао јеретичку прогнозу да нема ништа од Европе пре 2012, а можда и 2013. године. Ко ће чекати толико! Мила мајко, па колико ћу ја имати година тад, биле су најчешће реакције обичних људи које нису водиле нигде даље од емотивне разине и погледа на европске фондове као место одакле почиње бољи живот. Да смо тада мање говорили о европском новцу, а  више о европским вредностима и да смо држали до њих, гарантовано данас бисмо живели много боље. Можда још увек не бисмо били у ЕУ, али Европа би била овде. Али, тада смо мислили да нам је Хаг препрека, као што данас верујемо да су то Косово и Русија.

Нисам, међутим, приметила да се било ко узбудио због неотвореног поглавља или сумњи да нам је ЕУ све даља и даља. Да ли расте евроскептицизам, да ли смо се навикли или нам више и није стало? Не мислим на политичаре, њима је стало до те теме у недостатку боље. Мислим на народ, на грађане који би морали да инсистирају на поглављима 23 и 24 зато што она живот значе и зато што смо испробали све друго.

Или да уђемо сви у исту странку и да спустимо ролетну. На мене не рачунајте, ја се плашим мрака. 

Зорица Вишњић

Напишите коментар (4 Коментари)

НАШИ СМО - Јарбол

Паде ми на памет, пре пар дана, како би данас изгледао живот у нашој Србији када бисмо се сви вратили три-четири деценије уназад, као и нека правила, која су тада важила за функционисање озбиљне и јаке државе. У својим размишљањима нисам ишао даље од живота који је владао у касарнама, од Триглава до Ђевђелије, где су се знала правила службе (ПС), прописи којих су се придржавали и војници и официри, дисциплина и распоред дневних активности, од којих се могло одступити само у случају агресије непријатеља на територију наше, миле нам и братством и јединством чуване домовине (или отаџбине, свеједно). Сигуран сам да то не би пореметило нимало неке од данашњих државних функционера, али сумњам како би реаговао остатак “војске”. Мислим, за председника државе сви знамо да је раноранилац, да дневно ради више него неко седмично, да кући долази касно, а у канцеларију пре свитања. Зато и не сумњам да му не би тешко пало постројавање испред јарбола, на којем се, у цик зоре, уз интонирање химне, подиже државна застава, где ће остати до повечерја. Е, сад, у некадашњој војсци је повечерје било у 22 сата, што би у овом случају било превише рано јер често у то доба председника гледамо у ТВ емисијама (“Ћирилица”, “Упитник”... “Дебата”), тада се сусреће са онима који нису стигли да га сретну у току дана, путује до Брисела, али, верујем, да би се за присуствовање спуштању заставе могао изабрати сваког дана нови дежурни. Можда би том дежурном тешко пала таква обавеза, али, бато, мора се човек некада и помучити зарад дисциплине, народа и државе.

Не знам колико млађи знају за овај војнички обичај, али састојао се у следећем - дан је почињао звуцима трубе, која свира мелодију за устајање. Онај ко је једном чуо тај звук, верујем да га се и данас добро сећа. Уз то иде громогласан узвук дежурног десетара - Устај војско! Следи јурњава до чизама, излазак на полигон, прикупљање пертли, да се не саплетеш, а онда јутарња гимнастика и трчање неколико кругова око касарне. Број кругова зависио је од временских прилика, као и то да ли фискултуру радите у поткошуљи, џемперу или голи до појаса. Онако знојави, под командом и сви као један, војници одлазе на умивање, бријање, сређивање кревета и припрему за постројавање испред јарбола. Дизање заставе трајало је тачно колико и одговарајућа мелодија са разгласне станице. Ни секунд мање, ни секунд више. Даље се не сећам детаљно распореда, али следио би рапорт дежурних официра а онда списак дневних заповести. Е, тај део ми се учинио занимљивим за данашње прилике. Замишљам Вулина како рапортира свако јутро Вучићу о бројном стању, колико хране има војска и који су задаци за тај дан. Следе остали министри, Зорана, Лончар, све до Кркобабића, и то траје ли траје. За Брнабићку нисам сигуран да ли би била у улози оног који подноси рапорт или га прима, што би било логично само у ситуацији ако Вучић није у држави због председничких обавеза. У сваком случају, рапортирање испред јарбола потрајало би до пола осам-осам, а онда свако на своје задатке и нове радне победе - набавку медицинске опреме, изградњу ауто-путева, осмишљавање наставе за основце и све по реду. Е, сад, ова пракса би морала да се “спусти” и на локални ниво, па да свако јутро испред општинских или градских управа сличну церемонију изводе председници, градоначелници, начелници, директори јавних предузећа и установа... За дизање заставе био би одабран онај кога претходно предложи Градско или Општинско веће, па полако, све укруг. Шалим се, наравно. Нисам ја заговорник аутократије, ако сте то помислили, само нисам могао да одолим мисли која ми се наметнула и задовољству замишљања како би се могли поставити на место они који нису на месту. 

Слободан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Отуђење

Познаник ми ових дана у пролазу каже: “Где си?”, чујем себе како, не заставши, изговарам: “Добро сам” и истовремено помислих да као аутомат одговарам на непостављено питање. Углавном сви питају: “Како си?”, па после толико лаконских “Добро сам” понових оно што ме човек није ни питао. Оправдах себе да једноставно, у свакодневној јурњави углавном и не слушамо шта нам ко прича или нас пита, журећи некуд у унапред изгубљеној трци са временом.

Помислите, поштено, колико сте пута изговорили то “Како си?” тек да нешто кажете. Замислите када би тај неко стварно почео да вам прича како му је, шта га мучи, весели, растужује, боли... Једну такву исповест бисте саслушали, две тешко. Чему онда питања на која у ствари и не тражимо одговоре? Куртоазија, дневна рутина, навика данашње комуникације. Хајде што се тако односимо према познаницима, али то се одомаћило и међу онима који живе под истим кровом. Некада се, ако ништа друго, бар у време недељног ручка, састајала породица па се разговарало о свему и свачему, договарало, планирало па и расправљало. Данас ретко ко руча заједно, неко је на послу, неко у школи, кад ко стигне, клопа. Ако се и седне истовремено поред есцајга, на столу је мобилни. “Листа” се, чита, или гута без жвакања како би се што пре наставила “веома важна” преписка или игрица. Вибер, месинџер, фејс, портали, треба све видети да нешто “важно” не промакне. Заборавиће још мало млади да изговарају сложене реченице, а палчеви ће им бити дужи од средњег прста. Неће? Само полако. Технологија је удаљила људе, знају кад је ко кинуо на другом крају планете, а знају ли са ким им у школској клупи седи дете, како му се зову наставници, најбољи друг, има ли симпатију, пуши ли, да ли цуга или можда “дува”? Када сте последњи пут разговарали са децом, чули шта мисле о било чему? Опет, ако их питате, наравно да “смарате”, али ако нећете сутра да сконтате како је поред вас, на “вашој храни” одрастао неки странац, онда би требало да “давите” и чувате што сте створили. Није лако, али вреди труда, бар да себи кажете, пробао сам.

Живимо у зградама у којима је домаћинстава колико у омањем селу. Знамо ли све комшије, њихова имена, ко су шта су? Осим “Добар дан”, у пролазу са већином смо странци. Некада је био скандал ако се дете не јави старијој особи, сада се то јављање  класификује се као “лепо васпитано дете”. Све се изокренуло. Да ли је нормално да се ових дана наши фудбалски великани поново препуцавају саопштењима. Како неко написа: “Токсичан садржај бесмислених саопштења садржи углавном оптужбе и пљувања, а није радак случај да из њих врцају елементи ксенофобије, шовинизма, а пре свега - мржње, пакости и зле намере”. Уместо да честитају једни другима успешне игре у Европи, Партизан ће играти и на пролеће, можда ће и Звезда, они дошли дотле да црно-бели захтевају да у дербију суде стране судије. Нестало је достојанство, а истина није једна већ готово у свему свако има своју истину. Много смо се извитоперили, заборавили праве вредности, али и постали људи који кукумавче. Па, ко нас тера да гледамо ријалитије, пуштамо децу да излазе у град око поноћи, а враћају се пред зору, да мислимо како је само наша политичка опција права, а наш “вољени клуб” најпоштенији, да бацамо смеће у потоке и стално гледамо у туђе двориште. Ко нам брани да пре него што некога почнемо да осуђујемо, најпре сазнамо какве га бриге море, зашто је такав какав је, па тек онда, ако останемо при своме, “оспемо паљбу”? Ко нам брани да будемо оптимисти, али и да гласно кажемо шта то не ваља, да добронамерну критику не доживимо као напад, да пробамо бити бољи јер сигурно нисмо најбољи? Могли бисмо мало да успоримо, схватимо како не морамо ни све да знамо, ни све да чујемо, да се помиримо с тим да ће се планета окретати и после нас, као што се вртела  и док нас није било.

Можда, за почетак, да не питамо никога “Како си?” уколико нисмо спремни да чујемо одговор. Да намерно искључимо интернет у кући на сат, два па да, можда, после тога деца закључе да су им родитељи “неки фини људи”. Да бисмо зауставили отуђење, потребно је моментално буђење, док још није касно. 

Саша Трифуновић

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Деца

У Србији 8,4 одсто деце живи у апсолутном сиромаштву, а чак 30,2 одсто живи на линији сиромаштва, саопштио је у понедељак УНИЦЕФ поводом обележавања Светског дана детета. По тим подацима, скоро 20 одсто деце није примило све вакцине, близу 30 одсто деце млађе од пет година нема адекватну исхрану, а 50 одсто деце узраста од три до пет година не иде у вртић.

Ови подаци су приближни подацима који су објављивани и ранијих година, али оно што је мени овог пута привукло посебну пажњу јесте податак да је више од 40 одсто деце узраста до две године изложено насилним методама дисциплиновања код куће. Ако то повежемо са претходним подацима о сиромаштву, онда можемо добити ширу слику породичних прилика у Србији. А ако податак да свако четврто дете добија батине још док је у пеленама повежемо са тврдњом психолога да су прве три године пресудне за формирање карактера детета, онда не треба да нас изненаде ни подаци да је свако четврто дете жртва вршњачког насиља и да је истовремено свако четврто дете учесник у виртуелном насиљу. Све ово се дешава у седмици у којој још одјекују свирепости вршњачког насиља над две девојчице у основној и средњој школи. Ова два случаја повезује чињеница да је у питању групно насиље над једним дететом. У првом случају утврђено је да је један од виновника одрастао уз оца насилника, а у другом, млади насилници, средњошколци су објашњавали да су се само играли ријалитија. Овим другим не верујем, склонија сам сумњи да су се досетили шта би могло да упали у њиховој одбрани. Мада, да будем искрена, ако то што су радили својој другарици нису доживели, сигирно јесу видели у својој кући. Чак и ако породица не гледа ријалитије који су у основи насилнички и у којима се насиље подстиче због гледаности, свако ко узме даљински управљач у руке и зумба по тастатури бар секунду две мора да прелети и преко тих програма. И да их укину већ данас, штету коју су произвели такви медијски формати осећаћемо јако дуго. Али да будемо поштени, није зло потекло одатле, корени јавног насилничког понашања сежу много дубље, а на површину су испливали деведесетих, најпре, са страначких и скупштинских говорница. Тада је постало друштвено прихватљиво све што је у дотадашњем речнику пристојно васпитаних било забрањено. Вулгарне увреде и јавно понижавање неистомишљеника само су годинама надограђивани па данас на свим нивоима можете чути огавштине од којих ће вам се желудац преврнути, али које неће произвести озбиљну јавну осуду. Напротив, ако је наш скресао њиховима, добиће аплауз, а ако је њихов нашима, ето још једне прилике да му се н..... мајке. Ова псовка није моја, чула сам је у Скупштини Србије. Ту и још сијасет таквих. И са једне и са друге стране. Од почетка вишестраначја у највишем дому српског парламентаризма, осим псовки и увреда било је и физичког насиља, поливања водом председавајућег, гађања ципелама, чупања каблова, изношења посланика. То је радила ондашња радикалска опозиција која добрим делом чини данашњу већину. У реду је што се одриче манира из прошлости, није у реду када данашњи опозициони посланик чини исто. Насиље је насиље и нема оправдања за, на пример, гађање противника мишем. Али они који имају снагу већине имају и одговорност да поштују мањину и да стварају климу толеранције у друштву. А ње неће бити све док се председница парламента буде обраћала опозиционим посланицима на нетрпељив или игнорантски начин и крајње агресивно и понижавајуће према скупштинској службеници, наочиглед свих посланика, а ниједан од њих се не нађе да узме у заштиту ту жену. Нарочито је важно да председник државе води рачуна каквим се тоном обраћа јавности, како говори о политичким противницима и како комуницира са новинарима. Када је председник државе дрзак према новинарима, он шаље опасну поруку свима да тако треба, па она лако стигне где не треба, на пример до тужилаштва које онда одбаци кривичну пријаву због напада на новинаре током његове инаугурације.

Превише дуго живимо у атмосфери крајње напетости и константном страху од данашњице и сутрашњице па лако пуцамо по свим шавовима. Да се не лажемо, иако се неки у име родољубља залажу у својим писанијама да о себи само лепо говоримо, али, драги моји, то није својствено родољубима него родољупцима, па зато ево моје неродољубиве дијагнозе - претварамо се у агресивно и примитивно друштво, толерантно према насилницима, спремно да се олако руга жртви.  И то је за аларм највишег степена.

Уосталом, у атмосфери дозвољеног насиља одрасли су и данашњи родитељи који туку своју децу у пеленама. И њихова деца одрастају на исти начин. То је оно што треба да нас брине. Сиромаштво у којем одрастају наша деца и поруке које им шаљемо.

Питам се шта би рекао данас Душан Радовић  да ли да тучемо своју децу чим уочимо да личе на нас или да прво себе ишамарамо. 

Зорица Вишњић

Напишите коментар (2 Коментари)

Колумна

јул 14, 2018 157

НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке - ни по'…
јул 07, 2018 180

НАШИ СМО - Живот

Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке…
јун 30, 2018 271

НАШИ СМО - Наш (к)ВАР

Од петка увече велики негативац за српски, али и нешто шири, навијачки свет постао је немачки судија Феликс Брих, главни делилац “правде” на утакмици Србија-Швајцарска, која је, нажалост, лоше завршена по нас. Оплели су по њему сви, од навијача, медија до селектора, а кључан је био недосуђени пенал…
јун 23, 2018 305

НАШИ СМО - Почасни

Тачно деценија је прошла како је Лозница за свог почасног грађанина прогласила Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације. Тако смо се уписали на листу од 11 српских градова у којима је добио звање које се, иначе, додељује за “истакнуто и трајно животно дело у области науке,…
јун 16, 2018 428

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале надокнаде у цени бензина учествује са 55,2…

Репортажа

јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…
апр 26, 2018

ПИСМО ИЗ КИНЕ - Ову земљу треба упознати

Вук Костић (23) први је Лозничанин и први Србин који учи кинеске борилачке вештине на…
апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…
апр 10, 2018

ВАСКРШЊА ЈАЈА ЉУБИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА - Стрпљењем до лепоте

Овим се Недељковић бави последњих годину и по дана, каже да је веома интересантно, а…
мар 12, 2018

БРАНКА ЖИВАНОВИЋ, ЛОЗНИЧКА ПРЕДУЗЕТНИЦА - Жене морају бити смелије

Лозничку предузетницу Бранку Живановић љубав је довела у Јадар, а она је води и у послу…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"