НАШИ СМО - Васпитање

Фотограф се изнервирао примедбама младожењине тетке и поцепао фотографије. Мајстор лоше урадио посао тако да ће после њега у поправку морати да се укључе бар тројица нових, различитих струка.

Један други мајстор наплатио копање бунара од десет и по метара, а ископао шест и по. Државни службеник унео погрешне податке у саобраћајну дозволу. Издавање нове поново је морала да плати оштећена странка зато што није одмах на шалтеру, као кусур, преконтролисала државни документ.

Лекар у државној болници осорно се понео према немоћном пацијенту којег иначе лечи у приватној ординацији и то у присуству његове ћерке коју је грубо избацио напоље када је покушала да заштити оца.

У парку дете које су чувале бака и мама натрчало на клупу и разбило колено.

Тетку са почетка приче напали су сви укућани што је изнервирала фотографа. Види шта си урадила!

Мајстор који је лоше урадио посао признао је грешку Извини, брате, не знам шта да ти кажем. Догодило се, смислићемо нешто. Више се не јавља на телефон, ваљда и даље смишља нешто.

 Мајстор који је крао на метар и не зна да је разоткривен. Тешко га је наћи, заузет је копањем бунара код других необавештених. Државни службеник је, веровали или не, поновио грешку код исте особе. Доктор је, кажу и иначе осоран према свима. Бака и мама пребиле клупу намртво зато што је ударила дете.

Како ствари стоје, фотограф ће урадити друге фотографије, када се мало охлади, али за сироту тетку нема поправног, она остаје и крива и повређена. Оштећени домаћин може да бира: да чека до у бесконачност мајстора да смисли како да исправи брљу, ризикујући  да овај направи још већу или да из свог џепа папрено плати нову тројицу, за три различите фазе радова које изискује поправка.

Домаћин којем фали још четири метра бунара каже да не зна шта ће јер су мајстори те струке дефицитарни у Лозници.

Странка која је три пута платила издавање саобраћајне дозволе већ је заборавила за тај случај. Жена која је заједно са оцем извређана у ординацији, заклела се доктору пред сведоцима да ће га пријавити.  Дете се придружило баби и мами у пребијању безобразне клупе.

А, како је могло да буде?

Пошто се нико није ставио на теткину страну, што је у реду, ако је била дрска, природно би било да је принцип држан до краја и да је фотограф уместо извињења добио поучну да није у реду да у њиховој кући цепа њихове фотографије. Мајстор би морао из свог џепа да надокнади штету, државни службеник такође или његова служба. Преварант да заврши пред судом, доктор пред дисциплинском комисијом, али не на основу пријаве пацијенткиње, него осталих у белим мантилима који су били сведоци немилог случаја.  Дете је требало да буде утешено и нежно упозорено да гледа куда трчи.

Шта ће даље бити?

Мајстор ће и даље радити на црно, узимаће добар део пара пре завршеног посла и биће миран знајући да му не можете ништа. Његов осећај неодговорности је много јачи од ваших живаца, мантили су државни, а њих скидају само у маркетиншке сврхе или кад баш, баш, прекардаше.

А дете, оно је наше. Гајимо га и васпитавамо у духу традиционалних вредности. Важно је да зна где зеко пије воду, за случај да га неко пита и  да увек зна ко је крив. Сто, столица или било шта друго или било ко други који му се нађе на путу. И чим савлада ту најважнију лекцију у детињству, спреман је да буде било ко из ове приче.

Или из неке друге, вама знане.

Зорица Вишњић

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Све је у глави

Минула недеља била је посебан спортски дан. Ноле је играо финале Вимблдона, а у Москви су најважнију утакмицу Мундијала играле Француска и Хрватска. Док су за Новака навијали готово сви у Србији, у другом случају се исто навијало, иако наши “орлови” нису “летели”, само више против него за, што је, иначе, наш специјалитет. Када је Ноле завршио са Рафом, онај Андерсон већ је био прежаљен, само се није знало хоће ли му Ђоковић  “дати” бар један сет.

Што се тиче Нолета, поново је доказао да је шампион. Многи су “стручњаци” знали да се никада неће вратити, да треба да једе месо, шницле и ћевапе, треба ово, оно, али човек је потврдио да зна шта хоће и да се уз мукотрпан рад, огромном вољом и упорношћу може постићи циљ. Они што сад кажу, “баш га брига, има милионе”, нека се сете да те паре није добио него их је зарадио, сам, уз помоћ породице. Многима је у недељу освајањем 13. гренд  слем титуле улепшао дан, учинио их поносним као једна од наших ретких светлих тачака, уз ватерполисте, кошаркаше, одбојкаше, Шпановићеву и још по некога, којима можемо бити поносни на светском нивоу. Критичарима је зачепио уста и сад само нека грува даље. И навија за кога хоће.

Рече човек да у фудбалу  подржава комшије па га нападоше неке велике “патриоте” из све снаге. Мада су наши, поново пребрзо, одиграли своје у Русији, фудбал је био у центру пажње јер су комшије стигле до финала. Коцкасти у финалу, а ми, опет, ћорак. Треба ли навијати за Хрвате, шта значи ако навијаш за њих, постаде важно питање, чак сам чуо коментар жена на пијаци “па неће ваљда они бити прваци света”. Многи су навијали против Хрватске, више против ње него за Французе, навијали би и за Папуу Нову Гвинеју, или Панаму, само да комшије не узму титулу. Поново су мешане бабе и жабе, спорт и ружна страна историје, поново је било “да комшији цркне крава”. Њихов успех нема везе са нашим неуспехом, али би, ако има памети, могао да има са нашим будућим успехом. Дупло смо бројнији од њих, већа смо држава, немамо ништа лошије играче, напротив, па како они могу до финала, а ми ни у другу рунду? Како они победе Аргентину са 3:0, са Месијем (нема везе како игра, Меси је Меси), а ми ни Швајцарску, да добију Енглезе, а ми једва Костарику?! У чему је штос?

Имали су и они  проблема, као и ми, али су знали, хтели, могли да нађу начин и направе прави подвиг. Ми смо највише трчали, али шта значе километри без циља и резултата? Ништа. Трчи онај Модрић, али зна зашто, док наш СМС лута по игралишту и тражи себе, узалуд. Није крив он, али то је друга прича. Треба чути шта говоре они који нешто знају. Као, на пример некадашњи селектор Југославије Ивица Осим.  “Треба знати учити, што рече Далић, треба бити понизан и скроман и треба прихватити да неко нешто боље ради, а на то ми не пристајемо никада. Кад пристанемо на то да неко нешто боље ради и уради од нас и да нам то буде пример, а врло смо тешки на томе, то ће бити најбољи пут. Ово је доказ више зашто су Хрвати дошли до финала а зашто не - Србија. Према томе, овде треба бити паметан и искористити искуства Хрватске која су свежа и преиспитати себе, играче и њихово понашање, као и медије” објаснио је  “Штраус са Грбавице”. Можемо ли ми то, не само у овом, него и у другим случајевима? Требало би раздвојити спорт и остале ствари, то како славе неки играчи Хрватске показује њихов карактер и (не)културу, и њима служи на част (онај Томпсон на велику срамоту), потражити позитивне ствари у успеху комшија и узети пелцер. Прихватити туђе знање и искуство и применити у свом дворишту па да, можда већ за четири године, и ми стигнемо бар међу четири најбоље светске репрезентације у фудбалу. Они су показали да и географски и бројчано мале земље, са лошим лигама, могу далеко. Ако могу они, зашто не бисмо и ми? Па ни наши ватерполисти немају море, а редовно “даве” све редом.  

Остаје да се надамо да је од недеље почео други део Нолетовог тениског терора  и да ћемо коначно почети да се лоптамо како бисмо могли. Дотле остајемо прве комшије светских вицешампиона у фудбалу и било би лепо да се потрудимо да их што пре надмашимо. Ипак је све у глави, у сваком смислу.

Саша Трифуновић

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке  - ни по' јада, међутим, кува од испарења, кува од фудбала, али кува и од свакодневне политике. Не бих да алудирам на сличности између 2018. и 1968. године, то препуштам сваком читаоцу да чини по сопственој процени, али да кува, признаћете - КУВА!

Ето, погледа човек мало уназад, а из ретровизора као да га јуре невоље оседлане неумољивим бригама. Пола века је од чувене 1968. године и највеће побуне младих у историји, а ја имам утисак да ни данас нисмо сасвим сигурни колико добра или колико недобра су нам донели протести и захтеви за “више правде и права, мање доминације, како капитала, тако и ауторитарне државе, више слободе за грађане и грађанке, хуманизацију поредака у којима су живели укључујући и промену владајућих ауторитарних односа између полова, успостављање нове културне парадигме у којој млади имају реч, а нису само послушна “добра деца” или добри потрошачи”. Тражили људи да се ограничи власт бирократији “у врху једине и свемоћне партије”, као и “црвеној буржоазији”, која је “у име владавине радника и самоуправљања преузимала све већи део друштвеног богатства”. Захтевали су више слободе речи, поштовање аутономије универзитета, подигли глас против полицијске бруталности  и репресије. То је све ОК јер старији од мене памте да су тих година забрањиване књиге, новине, часописи, филмови, да је пред почетак “варљивог лета” у Београду  полиција пуцала у студенте, тукла их, као и професоре који су их узимали у заштиту. Читао сам да се одмах после чувеног Титовог говора, у којем је он пред читавом југословенском јавношћу дао за право студентима, доказујући своју државничку мудрост и лукавост, обрушила и партијска и полицијска репресија на учеснике студентског протеста, а студенти, пре свега, Филозофског факултета у Београду, ислеђивани, хапшени, затварани, професори прогањани и истерани с факултета. Сила је то, бато!

Пре пола века многа турбулентна дешавања расула су колотечину у многим областима и од те године, памте старији, ништа више није било исто. Чињеница је да смо ми, рођени те и коју годину касније, ницали на темељима промена, на одјецима  шездесет осме за коју се, по правилу, везује и она крилатица “секс, дрога и рокенрол”, али смо током одрастања мало слушали о тим променама и тим данима. Слушали смо друге, “револуционарније” приче, вести о процвату и напретку, о слободама у којима уживају “деца цвећа”, братству и јединству,

али и та прича у виду балона од сапунице распрхнула се осамдесете када је “друг Стари” отишао на небо, а тек по која капљица котрљала се нашим тинејxерским данима још коју годину касније, до лудих и ратних деведесетих.

Ко зна како ће се наша деца за пола века сећати овог доба, осим да су били млади а њихови родитељи нервозни и, углавном, стално незадовољни. Волео бих да имају још чега лепог да се сете, да га не упамте по курсевима немачког језика и одласку из завичаја, по партијском запошљавању у отаxбини и ниским платама... Док ми данас пропуштене године анализирамо читајући старе новине и књиге или гуглајући по интернету, свет ће заувек памтити 1968. као годину атентата на Мартина Лутера Кинга, побуну у Чикагу због рата у Вијетнаму и антиратног покрета и студентских протеста широм Европе. Будила се свест, а будио се и свет. Остављам свима који се сећају тог времена да га по својој вољи пореде са данашњим и сами наставе низ догађаја који су по њима обележили ту годину, а ја ћу признати да ми је она најсимпатичније приказана, пре свега, кроз лудости млађаног Славка Штимца, његовог филмског тате Бате Стојковића и превртљиве лепотице Јагодинке Симоновић (Драгане Варагић), смештене у незаборавни Паскаљевићев филм из 1984. Оно у шта сам сигуран јесте чињеница да су у ово време 1968. родитељи мога кума с нестрпљењем чекали септембар и своју прву принову у породици. То је за њих био догађај! По деци се живот памти!

Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Живот

Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке напамет како бисте засенили простоту, довољно је да знате да је и једних и других, дакле, и бруцоша студената и бруцоша родитеља све мање. Остало што вас интересује можете наћи у најновијим изјавама Славице Ђукић Дејановић, министарке задужене за демографију и популациону политику. Ако вас мрзи да истражујете, ево најважнијих. Дакле, упис нове генерације студената поклопио се са тек обрађеним подацима из истраживања Републичког   завода за статистику  на респектабилном узорку од преко 11.000 студената свих факултета у Србији које је показало да трећина чим добије диплому, планира да оде из земље и да 90 одсто њих има подршку родитеља.

То су она деца и они родитељи који су стварали статистичку слику о просечној четворочланој породици у Србији.  Мање од десетак година од њиховог рођења, просечна породица у Србији постала је трочлана са тендецијом, боље да не кажем. Уосталом, не морам ја ништа да кажем, статистика је рекла, а министарка подсетила да је највећи демографски пад у последњих сто година забележен пре две године када је рођено само 64.000 беба, а прошле тек 200 више. Истовремено, годишње  емигрира 16.000 особа просечно старих 29 година, таман колико просечно има и жена у Србији када први пут уђе у породилиште. Ако сте мислили да тај просек значајно дижу жене из градских средина, варате се. Просечна старосна доб прворотки на селу је 27,8 година. Једно дете има 51 проценат мајки, 42 одсто двоје, а свега 6,7 процената троје. Министарка нас је подучила у једном интервјуу да је за просту репродукцију потребно да 11 одсто мајки роди једно дете, 44 одсто двоје, а 45 процената троје.

Вратимо се младим мигрантима, нашој најболнијој тачки у овој причи. Они који данас успевају да добију исељеничке визе одлазе са дипломама, цењеним вештинама, познавањем страних језика и култура и добро су дошли где год да крену. Још боље би нама дошли да остану. Донедавно сваки четврти је имао завршен факултет, сада сваки трећи само чека да дипломира, испуни поносом своје родитеље и оде, да тамо негде поправља образовну и демографску статистику. Неки ће добити посао у струци, други наду да ће се то једног дана догодити. Сви заједно добиће прилику да се надмећу у фер утакмици. Њихови конкуренти неће бити лоши ђаци са купљеним дипломама и добрим партијским везама већ исти као и они - мање или више амбициозни и спремни за напорно доказивање и напредовање. Па иако не успеју да изграде велике каријере, шта год да раде моћи ће да пристојно живе и то под својим кровом. Овде више од 80 одсто младих до 30 година живи код родитеља и, да будемо поштени, од родитељске помоћи. И ето вам везе између оних који су ових дана постали бруцоши студенти и бруцоши родитељи. Мама и тата, баба и деда, неудата тетка, неожењен ујак или стриц. Да су живи здрави што дуже да ишколују студента, да се провеселе на венчању, ако бог да, и да удруженим снагама одгајају принову.

Министарка допадљиво каже да не можемо стопирати емиграцију јер је то цивилизацијска тековина, а слобода кретања једно од елементарних људских права. Она велику наду полаже у најновије мере финансијске подршке родитељству (за рођење првог детета родитељи једнократно добију 100.000 динара, за друго дете  10.000 динара месечно две године, за треће дете по 12.000 динара мечено десет година, а за четврто 18.000 динара месечно целу деценију). Пробали смо и ми нешто слично у Лозници много пре па нисмо дочекали беби-бум. Неко је министарку убедио, бар је тако рекла,  да младе жене у Србији кажу да би родиле и треће дете када би имале финансијску подршку првих десет година.  И, ево сада им је то држава омогућила. Ко је кога ту излагао, бога питај. Ја у то не верујем. Верујем министарки када износи податак да је мање од половине мајки у Србији запослено и да то никако није добро.

И, нешто се мислим, када би ови подстицаји остали, када би за родитеље било посла, повољних кредита за стан, и када би државна политика била усклађена са очекивањима најпаметнијих, а не ситнопоткупљивих,  где би нам крај био. Овако бројимо ситно у деценијама. То није живот, то није будућност, то  је последња опомена.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

фебруар 16, 2019 153

НАШИ СМО - Турнеја

Изборна или нека друга, тек кампања названа “Будућност Србије (Александар Вучић)” почела је прошле седмице тако да ћемо се гужве и народа у редовима, председника државе како им “подноси рачуне”, удара камење темељима или отвара већ изграђене погоне диљем…
феб 09, 2019 246

НАШИ СМО - Утопија

Хоћемо ли ми икада постати земља озбиљних, одговорних, зрелих људи који знају да се носе са сваком ситуацијом, умеју да размишљају трезвено и доносе праве одлуке у право време? Хоће ли они који одлучују, али и они који им дају то право, привилегију и обавезу, коначно одрасти, изаћи из…
феб 02, 2019 304

НАШИ СМО - Одговорност

“Све што се чује ових и претходних дана је насиље. Да ли ћете неком опалити шамар или рећи најпогрдније речи - то је исто насиље, нема разлике” - ово је став премијерке Ане Брнабић који потпуно делим исто као и: “Уколико основно кућно васпитање и поштовање према грађанима за јавни дискурс нису…
јан 26, 2019 304

НАШИ СМО - Лилипутинци

Ако је неки догађај обележио почетак друге половине јануара, после Нове године, Божића и Српске нове године, онда је то свакако посета председника Руске Федерације Владимира Путина нашој престоници. Од слетања на београдски аеродром, преко уручења ордена председнику Србије, до посете Храма Светог…
јан 19, 2019 422

НАШИ СМО - (Не)моћ

Поче и 2019, а хоће ли бити још само једна у низу оних за заборав или ће донети и нешто добро, видећемо за 300 и кусур дана. Ако је судити према најавама оних који воде земљу, могла би то бити, коначно, година када ће бити заведен ред на пољу криминала, а починиоци најтежих кривичних дела добијати…

Репортажа

феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"