НАШИ СМО - Оливер

Док овај број ЛН буде улазио у штампу, у Београду ће бити сахрањен Оливер Ивановић, српски политичар са Косова, лидер Грађанске иницијативе “Слобода, правда, демократија”,  убијен у уторак испред страначких просторија у Северној Митровици док су у исто време у Бриселу после више од годину дана настављени преговори.  На њега је са леђа испаљено шест метака  нешто после осам часова ујутро, а сат касније  запаљен је и аутомобил за који се верује да је коришћен у том злочину. Вест о атентату на најугледнијег српског политичара на Косову потресла је целу српску јавност и изазвала осуде у домаћим и  међународним круговима. Био је образован, културан, толерантан и умерен политичар. Расим Љајић је у дану када је убијен Ивановић рекао да управо због те умерености, није био добар ни Србима ни Албанцима.

Отворено се залагао за излазак Срба на косовске изборе у време када је званични Београд био против, а када је званични Београд био за, није био вољан да на њима учествује са Оливером Ивановићем. Многи су се у уторак сетили да је на исти дан и на скоро идентичан начин, 16. јануара 2014. године убијен његов саборац и кум Димитрије Јанићијевић, председник општинског одбора СЛС-а Северне Митровице и кандидат за градоначелника општине. Који дан касније Ивановић је ухапшен под оптужницом Еулекса за ратне злочине. У затвору је провео више од три године доказујући своју невиност у монтираном поступку. Чим је изашао из затвор,а вратио се политици, али није дочекан као национални мученик, херој или победник, него као сметало у новоуспостављеном поретку. За почетак, запаљен му је аутомобил. Из тих дана остао је интервју у “Времену” у којем је рекао: “Трагично је да после осамнаест година живота у страху од екстремних Албанаца, Срби сада страхују од екстремних Срба и исељавају се због тога. До те промене је дошло док сам био у затвору и ја је можда боље уочавам него они који су то проживели постепено, али је очигледно: људи су преплашени и ћуте или се пакују за селидбу. Ако држава не предузме нешто да се овај тренд заустави, постоји озбиљна опасност да се север Косова сруши и да све што смо чували свих ових година нестане. Раније смо знали где је фронт, али сад не знамо јер је фронт међу нама”.

Рекао је и да је поднео кривичну пријаву против Н.Н. лица због три случаја застрашивања, прво српском а затим и косовском тужилаштву и поручио: “Очекујем да неко реагује, јер ако се овако настави, биће тешких последица”. Одговор његових политичких опонената из Северне Митровице био је  да он грозничаво настоји да привуче пажњу јавности у патолошкој самозаљубљености  и да гради програм на параноичном уверењу да му неко прети и да се Српска листа уротила против њега и његових амбиција. Истовремено,  једна београдска и једна телевизија  са Косова емитовале су сраман спот у којем не само да је прекршено свако предизборно и свако етичко правило, него исцртана мета у коју је само четири месеца касније неко и испалио шест метака. Наравно да нисам хтела да кажем да је Оливер Ивановић убијен због телевизијског спота и наравно да ја не знам ко  стоји иза тог злочина. Али  у дану када су се лиле многе крокодилске сузе па и на тој телевизиј, гануле су ме искрене сузе  Расима Љајића на РТС-у  када је рекао  Испада да је био сигурнији у затвору, него на слободи. На питање да ли верује да ће починиоци и налогодавци бити откривени, рекао је: “Не верујем!”

Ја верујем да ће починилац бити откривен  ако је Албанац јер ће српска страна бити мотивисана да то докаже, такође верујем да ће из истог разлога бити откривен и починилац Србин, али наручилац ће остати тајна у оба случаја. Као што ће остати тајна ако су обе стране умешане, или можда нека трећа.  Ништа од овог не бих искључила.  Али, не могу да престанем да се питам како то да наше безбедносне снаге нису имале никава сазнања шта се спрема Оливеру Ивановићу и како смо дошли у такву ситуацију да је бављење политиком код нас постало опасно по живот. И шта је живот, ако је политика све?

Верујем да ће грађани Србије испратити Оливера Ивановића као што су и сваког другог у чијој су смрти спознали  величину којој нису придавали значај за живота. Слаба утеха, велика порука. 

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Збуњеност

Не бих да мрачим на првој степеници године која се издигла пред нама и коју треба превалити као врх снежне планине иза које се види одсјај сунца и мирис мора, али не могу да се отмем потреби да кажем коју реченицу своје личне збуњености. Скоро пола века је мом прегаженом путу од датума уписаног у матичну књигу рођених до данас, а већ три деценије како седим на клацкалици где ми је са друге стране боља будућност. Таман се вага уравнотежи, помислим ту сам да претекнем на тај бољи тас, а оно трас! Боља будућност оде горе, а ја задњицом о под. И то траје. Никако је досегнути.

Баланс између партизана и четника никада нисам проверавао, као ни међу четницима и усташама, комунистима и демократама, партизановцима и звездашима, народњацима и рокерима, напредњацима и радикалима... То остављам другима. Мене занимају људи и њихова дела. Добру песму подједнако налазим међу тоновима хармонике и тамбурице, као и у мелодијама дисторзиране гитаре, праћене грмљавином бубњева или композицијама до сржи страсне краљице виолине, флауте и клавира. Истина, збуњеност су ми изазивали они који у кожним панталонама, са дугим косама и гитарама свирају неку накарадну, турбо музику упаковану у омот фолка или у јелеку певају медитеранске песме, прикладније италијанском “Сан Рему”, него шумадијској двојци, али и они који у дане Божића уз поруку “Мир божји” тај мир нарушавају пуцањем, петардама, топовским ударима, динамитима и другим пиротехничким канонадама. Како то иде једно уз друго - не разумем. Какав је то мир кад сваког часа залежеш на патос страхујући да те какав залутали куршум кроз прозор не стрефи или да неком детету петарда не развали шаку? О каквом миру и спокоју причамо док слушамо престрављене кучиће како лају, несвесни шта их је то снашло у дане највећег хришћанског празника. Нека свако ради оно што мисли да треба, али, у овом случају, као и у још неким, ја то једноставно не разумем, нити ћу икада. Поштујем и поштоваћу обичаје и традицију, људе било које вере и расе, држим се изреке да ко пева зло не мисли, али ми никада нико није, нити ће успети да објасни зашто уз весеље и песму, врло често иде ратничка иконографија уз прангије и топове. Зар се срећа мора обележавати истим оним средствима која се користе за највеће несреће и ратне трагедије? Не бих ја у тај биоскоп.

Зато ме, ваљда, и збуњује константна подела на вернике и невернике, издајнике и родољубе, подобне и неподобне, прорежимске и оне друге телевизије, америчке и руске шпијуне. Чини ми се да су те категорије све више променљиве. Ко је данас вјера, сутра је невјера, а “тко не мисли овако” и нешто другачије каже “тај клевеће и лаже...” (Б.Штулић - Недељни коментар). Црква и државна политика плету мрежу коју је тешко размрсити. Амфилохије прокоментариса Вучићеву владавину, набаци да та издајничка политика води ка коначној продаји Косова, а са друге стране политички аналитичари тешко у сат времена гостовања на разним телевизијама успеше да протеклих дана искажу све што мисле о тој теми и неприкладним чињењима некога ко носи одору православне вере. Било је последњих година још нелогичних укрштања цркве и државне власти, па се питам, ко ту мисли добро своме роду и својој отаxбини, када знамо да се сви истом Богу моле. Или су се можда превише уплели у заједничке приче, па их повремена искакања ремете у намери да буду на истој линији са народним масама. То само доказује да се без народа не може? Али исти тај народ као да сам са собом не може. Увек пронађе разлог да се око нечега гложи, да се расправља, па чак, далеко било, уништава. Од политике, преко фудбала, до објава на фејсбуку. Ето, друштвене мреже данима су пуне препуцавања око нове Балашевићеве песме “Дно дна”, једни га проглашавају усташким полтроном, а други, из истог народа, лучоношом који стиховима скида паучину с очију оних затрованих напредњачком кухињом.

Све то поприлично збуњује, а мени песма само личи на ону коју је 1993. године снимио на албуму “Један од оних живота” - Криви смо ми.

Слободан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Драги Деда Мразе,

Јасно ми је да си ових дана затрпан писмима са свих страна и знам да сви нешто траже, а нико не пита можеш ли и је л' ти тешко. Ако им не удовољиш, дигну нос и наљуте се па наредних годину дана и не мисле на тебе, не питају ни како подносиш досаду ни како је у тој твојој црвеној бунди у време глобалног отопљавања ни имаш ли хране за ирвасе, бринеш ли се кад их пустиш да се истрче... Е, па драги Деда, за промену, ја ти нећу тражити ништа да донесеш, али хоћу да однесеш.

Право да ти кажем, не знам одакле да почнем, списак је толико дуг да би се растегао одавде до Северног пола. Да ти кажем да однесеш ратове, болести, глад, сиромаштво... могао бих, али не конкуришем за мис света па ћемо то да прескочимо. Кад сам већ код тога, припази изнад Северне Кореје, хоће да пролете повремено ракетице, а није ватромет.

Елем, да видимо, могао би, за почетак, да однесеш неваспитање, бахатост, безобзирност. Ту се најпре спустиш ниско изнад путева па покупиш аутомобиле возачима који возе брже од дозвољеног и не хају кога све угрожавају дивљањем, боље ти то да урадиш него она госпођа у црном са косом у рукама. Онда, кад смо код аутомобила, покупиш све који су паркирани тако да пешаци не могу да прођу плочником него морају да силазе на коловоз. Узми и њима пет, десет црвених кад прелазе на црвено или ван пешачког прелаза, а нарочито ако то раде пред носом саобраћајног полицајца. Покупи узгред и значке онима који су дужни да такве ствари спрече и казне, а прођу не осврнувши се. Онима који раде свој посао можда после тога неко и подигне плату, баш како и заслужују. Узми Деда у саонице и новчанике оних који мисле да су равни Богу зато што су власници фирми па граде виле и базене, крстаре Медитераном, а радницима дају минималце. Уф, а онима који од радника траже да им врате пола од исплаћеног минималца узми и више од новчаника, покупи им толико да науче како изгледа живети са десетак хиљада месечно, а пошто теби паре не требају, подели их онима којима су потребне.

Понеси и оне који малтретирају слабије, оне који силом решавају све што се не допадне њиховим ситним умовима. Њих не мораш да враћаш, не мораш ни да тражиш где да их спустиш, снађи се.

Можда то лепо пуни буџет, али Деда, у ниском лету покупи и цигарете и сличне отрове да се коначно надишемо чистог ваздуха. Покупи и Закон о заштити од дуванског дима па га са висине испусти на главе оних у држави који би требало да га спроводе, а пуше по канцеларијама. Питај их и колико су казни досад наплатили.

Не знам како ћеш то да изведеш, али покупи и везе, упадања преко реда, сређивања и мувања... Однеси са собом све послове добијене “подмазивањем”, а кад си већ ту, однеси и фотеље онима који су “подмазани”. Можеш и њих да понесеш, али само до најближег затвора.

Покупи, Дедице, и сва омаловажавања, потцењивања, увреде, однеси злобу и завист... Толико тога има што треба да потегнеш. Однеси и сујету, посебно од оних који тврде да је немају, од ње много наопаких ствари потиче. Узми и нерасположење, грубост, умишљеност... Покупи и потребу за закерањем, сталним замеркама, остави огледала да се прво погледамо сами па онда другима нешто да причамо.

Узми Деда Мразе и... ма шта да ти причам, имаш ти већ довољно година и довољно си света видео да не би и сам знао шта све треба да однесеш. Питам се само, мој Деда Мразе, хоћеш ли имати довољно ирваса да потегнеш сав тај терет, а сигуран сам да ти једне саонице неће бити довољне.

Небојша Трифуновић

П. С. Верујем да ти је срце пуно кад надлетиш окићене градове, али немој да будеш попустљив због тога него, лепо, покупи и јелке од 80 хиљада евра па, ако већ они који немају ни памети ни душе не могу тога да се сете,  паре уплати неком детету које се бори да дочека да му и следеће године донесеш пакетић.

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Шлем, па у школу

Деца су одувек склона свађању, углавном  око глупости, али и брзом помирењу. Било је и пре вербалних и физичких сукоба, а “туче”  су се тада сводиле углавном на гуркање и млатарање рукама и ногама, у најгорем случају одерана колена и поцепана одећа. Данас су међутим, пуне новине далеко озбиљнијих дечјих сукоба, односно “вршњачког насиља”.

У близини основне школе потукла су се два осмака, један дечак задобио је повреде оштрим предметом, а туча се догодила око 13 часова. Двојица ученика трећег разреда Трговинске школе у Нишу упала на час и летвама напали ученика трећег разреда гимназије. У уговореној тучи, у 20.30 сати, седамнаестогодишњак на смрт избо шеснаестогодишњака.

Ово је само део онога што су медији објавили у неколико последњих дана у држави која је пре два месеца донела нови Закон о основама система образовања и васпитања. Њиме се забрањује насиље, злостављање и занемаривање и наводи да се “под насиљем и злостављањем подразумева сваки облик једанпут учињеног, односно понављаног вербалног или невербалног понашања које има за последицу стварно или потенцијално угрожавање здравља, развоја и достојанства личности детета, ученика и одраслог”.  Влада је формирала и министарски тим за превенцију вршњачког насиља, а ових дана ресорни министар Младен Шарчевић рече да ће сви случајеви вршњачког насиља добити епилог.  “Сменили смо два директора у Чачку јер нису хтели да смене наставника педофила. У Неготину ћемо сменити директора, а наставник оптужен за сексуално узнемиравање ученица је суспендован и привремено му је одузета лиценца, до окончања суђења. Насиља нема више него раније, само што сада школе не смеју ништа да прикривају”, каза он.

Могуће да ово неће бити привремена ука-бука, да је држава решила да учини шта може пре него што у школама буду инсталирани детектори метала. Имали смо и пре законе, али шта вреди када је примена мањкава. Џаба предавања о вршњачком насиљу, узалуд трибине, јаке изјаве када виновници пролазе некажњено. На речима су сви против вршњачког насиља, али када треба делати, почне да шкрипи. Жртве углавном ћуте обесхрабрене досадашњим случајевима у којима кривци малтене пролазе некажњено, као и наставници и директори у школама, знате случај малог Алексе који се у 14. години убио због вршњачког насиља. Иначе, на усвајање “Алескиног закона” који предвиђа ефикаснију заштиту и спречавање вршњачког насиља  чека се од фебруара 2016. Кад они који трпе малтретирање проговоре, а родитељи реагују, у школама, углавном, иду линијом мањег отпора,  јер, нормално, неће на “лош глас”. Проблем је и када насилници долазе из породица “виђенијих” људи,  то није реткост, што повлачи разне притиске и позиве. “Пеглање” фрке је најпожељније и другарско обећање “да се то више неће поновити”, бар до наредне прилике. Наравно, улога родитеља је огромна. Тамо где су одговорни и не крећу од става “моје дете није криво” има наде. Знате оно “он такав није код куће”, а често пракса покаже да су те “бубице” у четири зида дома свог, углавном кључни извори проблема. Нечињење и неозбиљно схватање све агресивнијег понашања деце доводи до натписа са почетка текста. Замислите како би се пре само три деценије провео ученик који незадовољан оценом на часу оловком погоди таблу или бесно излети из учионице и залупи вратима? Или на сав глас почне да “части” наставника арсеналом псовки у којима му помиње ближу и даљу фамилију? Е, данас то прође, углавном, тек тако. Нервозна деца.  Закони су децу заштитили, знају сва права, не и обавезе, а негде је готово нестало оно што се некада звало кућно васпитање.

Док не буду ствари називане правим именом, закон примењиван, стриктно и неселективно, виновници санкционисани, без обзира на то ко су им мама или тата, а жртве не виде да њихов апел за помоћ има резултата, новине ће бити све пуније примера са почетка текста. У супротном школе ће све више личити на бојно поље, а онда ваља родитељима набављати деци шлемове. Знате оно, да ли си понео књиге, паре за ужину, шлем? Добро, 'ајд сад па да ми се вратиш у комаду. 

Саша Трифуновић

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јул 14, 2018 157

НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке - ни по'…
јул 07, 2018 180

НАШИ СМО - Живот

Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке…
јун 30, 2018 271

НАШИ СМО - Наш (к)ВАР

Од петка увече велики негативац за српски, али и нешто шири, навијачки свет постао је немачки судија Феликс Брих, главни делилац “правде” на утакмици Србија-Швајцарска, која је, нажалост, лоше завршена по нас. Оплели су по њему сви, од навијача, медија до селектора, а кључан је био недосуђени пенал…
јун 23, 2018 305

НАШИ СМО - Почасни

Тачно деценија је прошла како је Лозница за свог почасног грађанина прогласила Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације. Тако смо се уписали на листу од 11 српских градова у којима је добио звање које се, иначе, додељује за “истакнуто и трајно животно дело у области науке,…
јун 16, 2018 428

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале надокнаде у цени бензина учествује са 55,2…

Репортажа

јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…
апр 26, 2018

ПИСМО ИЗ КИНЕ - Ову земљу треба упознати

Вук Костић (23) први је Лозничанин и први Србин који учи кинеске борилачке вештине на…
апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…
апр 10, 2018

ВАСКРШЊА ЈАЈА ЉУБИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА - Стрпљењем до лепоте

Овим се Недељковић бави последњих годину и по дана, каже да је веома интересантно, а…
мар 12, 2018

БРАНКА ЖИВАНОВИЋ, ЛОЗНИЧКА ПРЕДУЗЕТНИЦА - Жене морају бити смелије

Лозничку предузетницу Бранку Живановић љубав је довела у Јадар, а она је води и у послу…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"