НАШИ СМО - Бубрези

Како је лепо бити глуп, баш те боли шта ти раде, ко те лаже, ко те краде, о, како је лепо бити глуп. Ово је пре три и по деценије певао Бора Чорба и, нажалост, стихови су и данас актуелни, можда више него те 1982. Само је техника заглупљивања усавршена и веома безобзирна. Нема одавно рукавица и увелико се, уз мирно гледање  у очи, продаје знате већ шта уместо бубрега.

Био сам на Текеришу, на обележавању 104. годишњице Церске битке, и питам се шта би они, који су пре једнога века стали на пут вишеструко јачој сили, рекли да могу да виде и чују  своје потомке. Није ме лако изнервирати, али, брате, све ово што слушам и гледам ми затеже нерве. Тера на помисао да су наши преци имали кичметину, образ и јасан став шта хоће, шта неће, а да нам се последњих деценија та кичма претворила у крхку гранчицу.

 Ми смо за проучавање како просто гутамо свако објашњење, сваку информацију, а да је готово нико, или тек малобројни, обради, сагледа па тек онда закључује. Ко ће да размишља, сећа се шта је било пре не деценију, или годину, неки месец, него дан. Исти људи данас вам говоре једно, а сутра нешто апсолутно друго и све пролази. Легнеш са уверењем да је нешто бело, кад устанеш, оно црно. Кажеш себи, то је то, схватио сам, кад сутра све обрнуто. Оно што је данас права одлука, прави избор, једино решење, сутра је недопустиво, најгоре могуће, погубно. Данас помислиш да си на правом путу, да си патриота прави, а сутра си, ако задржиш такав став, заблудела овчица, издајник, скренуо са правог пута. Од разграничења, подела, унутрашњих дијалога, потпорних зидова који се обрушавају, већих примања, митова, будућности наше деце, историјских одлука, споразума, договора, притисака, подршке, забрањених концерата због наводних песама, или изјава од пре више од две деценије, сталног потпиривања нетрпељивости између народа некадашње заједничке државе, пуца глава. Можда људи несвесно укључе одбрамбени механизам и пред огромном количином опречних информација, једноставно мозак ставе на “офф” и утеше себе оним “ко да мене неко нешто пита”. Људи са “мишљењем” и “ставом” има на фејсу где обитава гомила “револуционара”. Ту се помињу “уср… мотке” и слична помагала за решавање проблема, знају сви одговори, све “завере” и слично. Ето, изби “револуција” због сече стабала у Светога Саве, маса шокираних, љутих, али колико их  је стало пред неко стабло да спречи сечу, тражи објашњење, натера надлежне да му дођу пред ноге и објасне шта се и зашто ради? Тај фејс је место бенингних “револуција”, где се неки “изјуначе” и осете да су “овима рекли што нико не сме”. Често са лажних профила. Самозаваравање. Чујем човека неки дан, а прича о екологији, “не могу да кажем шта  није добро јер ће ми рећи да сам против”?! Да ли је нормално да смо сви за?! Шта је лоше нешто оправдано и аргументовано критиковати, или заслужено похвалити, рећи “попу поп, бобу боб”, куда то води, да виде како возач јури левом страном пута, а путници  ћуте да их не избаци напоље?! Кога брига.

Ето, сада ће  Задруга 2, ко ће  мислити о “колевци српства”, теме ће бити нека нова Кија, Слобо и сличне “звезде”. Пусти  Дечане, Грачаницу, српске енклаве, има ко мисли о томе. А ако буде тај референдум, укључиш ТВ  чујеш шта је исправно и гласаш. Ако буде боље, поносан си јер си добро “одлучио”, ако надрљамо ниси крив, тако ти рекли “они одозго”. Савест чиста, гледаш ријалити и љутиш се на све. На изборе не идеш, “политика те не занима”, али помињеш мајку сваком политичару, и од ових и од оних. Статисти смо у сопственом животу. Да су они с Текериша рекли не можемо против те силе, а јесте била голема, него чекали да други реше њихове судбине, и само псовали краља, цара и све редом, не би нас било. Или су знали где им је граница достојанства испод које неће ићи и истрајали.

Предуго сагињемо главу, увек орни да сплеткаримо, гунђамо,  а никако да се издигнемо изнад менталитета раје. Нико нама није крив, ни Америка, ни Енглеска, ни Јанко ни Марко, ни власт ни опозиција, криви смо сами што смо се предали лажући себе да “нас нико ништа не пита”. А и кад нас питају, или ћутимо, или аминујемо. Зато нам деценијама, сви редом, и продају оно уместо бубрега.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Танго

НАШИ СМО - Олуја

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Танго

Колико је пута до сада код нас, али и на светском нивоу, рокенрол доказао да је јачи од свих политичких покрета, да може оно што политичари неће или не желе да ураде, иако нас непрестано, што им је и у опису посла, убеђују у супротно, не бих да набрајам, али од Вудстока и деце цвећа, преко “Лајв ејда” и “YУ рок мисије”, до разних хуманитарних концерата и рокерског поклича “Мир, брате, мир!” с почетка деведесетих, али и касније - било је безброј.

Ова пракса пољуљана је пре пар дана када је Бајаги и “Инструкторима’ отказан концерт у Карловцу, планиран за “Дане пива”, почетком септембра. Забава је окована политиком и уместо пружања задовољства публици, на сто су бачене забране, зашто не рећи и параноичне мржње према свему што има везе са Србијом, овај пут под притиском бранитеља Хрватске, којима је засметао Бајага. Момчилу је отказано гостопримство, али то је само један одраз реалности и ситуације која дневно кључа између Србије и европске Хрватске. Као што рекох на почетку, рокенрол и рокери и у овој баљезгарији су успели да се издигну изнад муља. Бајага није много коментарисао потез “комшија”, његов менаџер је изјавио да концерт није ни био званично заказан, док су момци из хрватског бенда  “Хладно пиво” храбро и достојанствено јавно одбили да буду замена једном од највећих поп-рок састава из времена бивше Југославије. Бајага је само поздравио потез “Хладног пива” и рекао да су то учинили “шмекерски и колегијално”, као и то да би у обрнутој ситуацији и он исто поступио. Свој коментар на овакав потез момци из “Хладног пива” изнели су кратко, уз Бајагину песму “Ово је Балкан”. Ко је није чуо, нека је послуша. Подсећам да су ова два бенда заједно наступала још 2012. године на “Гитаријади” у Зајечару, где нико није помињао националну или било коју другу врсту припадности учесника. Напротив, бенд “Хладно пиво” стекао је нове поклонике и тај број и данас расте, не само међу публиком у Србији већ и у региону, где се нормални људи добро разумеју и које музика још увек спаја и не мотивише за било каква ратовања. Дан после скандалозне одлуке организатора “Дана пива” у Карловцу, огласили су се и домаћини београдског “Бир феста” позвавши и Бајагу и “Хладно пиво” да наредне године заједно наступе на тој манифестацији.

Са друге стране, да све није тако црно, доказано је у Пули, где је Бајага певао у Пулској арени, само два дана после “отказа” за Карловац. Као да није иста држава, или је, можда, “отказ” и имао за циљ да “пољуља” први Бајагин концерт у Пули после три и по деценије успешне каријере. Концерт је отворио песмом “Римљани” (“И све је више варвара, а све је мање Римљана”), а Пуљани га дочекали буром аплауза.

Биће да је опет политика дубоко заглибила своје прсте а можда је све ово само наставак приче у фазону крилатице “за танго је потребно двоје”, настале још у америци педесетих година после објављивања забавне хит песме “Такес Тњо то Танго” (Пеарл Баилеy). Подсећам да је ту реченицу у априлу ове године у Скопљу изговорила хрватска председница Колинда Грабар Китаровић изјављујући да Хрватска “има испружену руку за дијалог” са Србијом и да ће наставити да се залаже за чланство свих држава југоисточне Европе у ЕУ. Она је тада коментарисала узавреле односе две државе настале након што је Хрватска прогласила српског министра обране Александра Вулина персоном нон грата, на шта је српска страна узвратила истом мером према хрватском министру обране Дамиру Крстичевићу. Чини се, лудилу никада краја, а свима нам је, као, исти циљ - мир и боравак у ЕУ. Танго ми одзвања последњих дана у глави више као каква ратна корачница а не као позив на плес. Одзвања и у изјави председника Србије да ће понудити решење за КиМ, ако буде пронађено, као и да ће се о том предлогу изјаснити народ и бити “врховни судија”. Рече Вучић “За танго је потребно двоје, не зависи све од нас, радићу сваки дан и борићу се сваки дан, да некакво компромисно решење пронађемо. Ако га пронађемо понудићу га народу, нека народ каже да ли жели или не и народ ће бити врховни судија’. Изгледа да нико ништа не може да реши без народа, али проблем је што неко игра коло, неко оро, неко валцер, а неко танго. Где ћемо ухватити заједнички корак, нико не зна. Чак је и рокенрол постао “непоуздан”.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Олуја

НАШИ СМО - Шта ће нам море

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Олуја

Војна делегација САД, војна делегација Израела и војни изасланик Црне Горе на Книнској тврђави док небо над њима прелећу авиони са Давидовом звездом, једина су новина у фолклорној кореографији хрватског слављења војно-полицијске акције “Олуја” која је трајала од 4. до 7. августа. Све остало је исто, иста реторика, исти Томпсон  у мизансцену. Са наше стране, иста јадиковка несхваћене жртве. И док у хрватској (“Вечерњи лист”) присуство три стране војне делегације узимају као “симболичан чин међународног признања етичкој неупитности војне операције “Олуја” којом је Хрватска постала суверена држава у својим границама”,  хрватски историчар Горан Шарић објаснио је на свом ФБ профилу зашто никада није био на прослави “Олује”.

- Шта је точно повод за славље “Олује”? Протеривање 200.000 људи са њихових огњишта? Спаљавање тисућа кућа, пустошење села? И то са простора из којих се Хрватска увијек демографски опорављала и пунила, а који је данас кад је исељавање веће него икад, потпуно пуст. Ако се већ прославља што су српска села у Крајини опустјела, зашто се не славе празна хрватска села по Славонији? Ако се слави отимање српских кућа, зашто се не славе и све оне куће које су Хрватима одузеле банке. Очигледно је да хрватске тзв. политичке елите које се сваке године насликавају попут старлета на Книнској тврђави не могу народу понудити ништа више од србофобије, ни данас, 23 године од како Срба више нема. А кад видим како народ здушно поздравља 30 година старе авионе Ф-16, онда схваћам да боље политичаре нису ни заслужили. У држави којој се све распада, они купују авионе који ће док уђу у редовну војну употребу, бити стари више од 35 година. Хрватска је као дјевојка која нема зубе, а задње паре даје за уградњу силикона.

Ако вас интересује шта је још рекао овај историчар, лако ћете пронаћи на интернету и верујем да би сваки слободоуман човек са обе стране потписао те редове као што се и сваки пристојан човек овде већ годинама пита колика треба да буде историјска дистанца да бисмо добили одговоре на сва заташкавана питања  у вези са “Олујом”, тајним преговорима, јавним спиновима, злочинима без казне, Аркановим отмицама и злостављањима крајишких избеглица тзв. војних обвезника, али и о нечињењу наше државе да прогнани добију пристојну сатисфакцију. Од  статуса цивилне жртве рата, судбини 800 несталих, незаконито одузетој или узурпираној имовини, застрашивању повратника (од око 130.000 регистрованих повратника српске националности, у Хрватској остало да живи само 38 процената, а у Србију се вратило чак 45 одсто) хапшењима чим пређу границу, ускраћивања свих елементарних услова за пристојан грађански живот, до недоступности предратне документације која им је потребна да, на пример, регулишу радни стаж.

Па ако је “Олуја” у којој је протерано више од 280.000 Срба, а убијено или нестало више од 1.850, “највећа војна побједа у историји Хрватске”, онда нека јој на част заједно са орденима за Готовину и Маркача, који су у Хагу оптужени, па ослобођени због злочина над цивилним српским становништвом. Исто важи и за официре са Книнске тврђаве.

Оно што два народа  може одржати у животу, ваљда је јасно свима, сигурно није потхрањивање међусобне мржње, она је потребна онима на власти јер, како рече историчар Шарић, “тек кад задњи млади човјек сједне у аутобус за Ирску, (а тај дан није далеко), тек тада ћете схватити да се србофобија не маже на крух (или хљеб) и не сипа у трактор. До тада, сретна вам прослава Олује!”

Да, то важи и за наше сузе над “Олујом”. Све док се не суочимо са “историјском дистанцом” и док и последњи прогнаник из Хрватске у “привременом смештају” не добије цивилизацијску сатисфакцију за патње са којима живи више од две деценије, неће му помоћи ни приредбе ни комеморације, ни високи тонови, него одговорна држава која ће штитећи њихов интерес, заштитити саму себе.

И од себе и од других. А све нас од губитничког менталитета од којег смо озбиљно оболели.

Зорица Вишњић

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Шта ће нам море

Е, сад лепо две ствари да се ураде. Прво оних десет милиона евра обећаних немотивисанима за освајање титуле на Светском првенству у фудбалу, одиграном недавно у Русији, пребацити на рачун Ватерполо савеза Србије, не би ли се поправило стање у домаћем ватерполу, и, друго, одмах фудбалске репрезентативце  послати у базен на припреме, можда онда и од њих испадне нешто добро. Да, и трећу ствар треба урадити пре него што буде касно. Оних четврт милијарде евра употребити у паметније сврхе од изградње националног храма (фудбалског стадиона) спорта у којем само млади успевају да досегну стварне висине и то пре него што их (старији) покваре. Колико би се базена могло направити широм Србије за те паре? Колико би их се могло ушушкати у балон како би били употребљиви и зими па да и у њима стасавају неки нови делфини? Колико би се деце и одраслих могло (из)лечити...

Добро, пала су по повратку европских првака из Барселоне и нека обећања у вези са издвајањем много више новца за ватерполо, а одрешила се кеса па су момци и тренер добили по 20 хиљада евра. Није да сам неки математичар, али, отприлике, да су неким светским чудом немотивисани подигли пехар у Москви док их суседа Колинда грли под пљуском, добили би између 400 и 500 хиљада евра, зар не?

Кад смо већ код суседе, на друштвеним мрежама после московске ноћи назване “Грлинда”, на тренутак се мој родољубиви набој нађе на искушењу при помисли на каталонску ноћ да су коцкасти освојили титулу. Можете ли замислити суседу како сва у црвено-бијелом скаче у базен и потом грли све редом...

Елем, каквим то чудом ови момци из генерације у генерацију кују медаље, најчешће златне, од такмичења до такмичења? Шта је то што они имају, а немотивисани немају? Има један одговор, али ујешћу се за језик јер није само то заслужно за доминацију какву свет, готово, не памти. Селектор немотивисаних, после српске руске зиме усред лета, рече да смо мала земља, али то тешко да је изговор за било шта јер нисмо ништа већа ни када је ватерполо у питању, а још нам фали и слана вода. Биће да величина није битна и да је тајна у нечему другом, а пре свега у срцу. Клупски ватерполо нам тавори, мањак новца годинама прети да га угаси, али репрезентација и репрезентативци ниједног тренутка не допуштају да то утиче на њихове резултате. Тачно је да се врхунски ватерполо игра на Балкану и остатку јужне Европе, плус Мађарска, још мало у Русији, САД и Аустралији, али то не умањује ни величину тријумфа ни залагање и одрицање шампиона. Могли би и они, као репрезентативци у неким другим спортовима да одустану од наступа за Србију из личних интереса, али очигледно је да ови момци негују култ репрезентације и другарства. Ту је и селектор који има и ауторитет и знање, а није им ништа мање пријатељ, а понајвише од свега ту су родољубље и жеља да се бори за свој народ и за његов тренутак поноса и среће.

Што се тиче одговора на питање из наслова... па, за ватерполо нам не треба, ми и комшије “одозго” доказ смо да за ту игру није потребна велика вода, довољно је и оно што стаје у олимпијски базен. Са друге стране, истине ради, за одмор је душу дало, још само да већина оних који навијају за српске делфине почне да живи тако да себи и породици може да обезбеди бар десет дана делфинисања годишње, у сланој води. Што би се на срБском рекло, за Душанова царства излазили смо на три мора (какав ли би они тек ватерполо играли), а сад само на грчко, ако се скупи довољно новца, или црногорско, ништа јефтиније.

Небојша Трифуновић

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

фебруар 16, 2019 153

НАШИ СМО - Турнеја

Изборна или нека друга, тек кампања названа “Будућност Србије (Александар Вучић)” почела је прошле седмице тако да ћемо се гужве и народа у редовима, председника државе како им “подноси рачуне”, удара камење темељима или отвара већ изграђене погоне диљем…
феб 09, 2019 246

НАШИ СМО - Утопија

Хоћемо ли ми икада постати земља озбиљних, одговорних, зрелих људи који знају да се носе са сваком ситуацијом, умеју да размишљају трезвено и доносе праве одлуке у право време? Хоће ли они који одлучују, али и они који им дају то право, привилегију и обавезу, коначно одрасти, изаћи из…
феб 02, 2019 304

НАШИ СМО - Одговорност

“Све што се чује ових и претходних дана је насиље. Да ли ћете неком опалити шамар или рећи најпогрдније речи - то је исто насиље, нема разлике” - ово је став премијерке Ане Брнабић који потпуно делим исто као и: “Уколико основно кућно васпитање и поштовање према грађанима за јавни дискурс нису…
јан 26, 2019 304

НАШИ СМО - Лилипутинци

Ако је неки догађај обележио почетак друге половине јануара, после Нове године, Божића и Српске нове године, онда је то свакако посета председника Руске Федерације Владимира Путина нашој престоници. Од слетања на београдски аеродром, преко уручења ордена председнику Србије, до посете Храма Светог…
јан 19, 2019 422

НАШИ СМО - (Не)моћ

Поче и 2019, а хоће ли бити још само једна у низу оних за заборав или ће донети и нешто добро, видећемо за 300 и кусур дана. Ако је судити према најавама оних који воде земљу, могла би то бити, коначно, година када ће бити заведен ред на пољу криминала, а починиоци најтежих кривичних дела добијати…

Репортажа

феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"