НАШИ СМО - Последњи Србијанац

Знате ли за филм “Последњи Мохиканац”? За неких двеста година неко ће моћи да сними “Последњи Србијанац”, судећи по ономе што чух ових дана од првог човека државе, а он рече да има да нас нема. Мислим, популационо зато што нас је све мање.

Рекао да је у Србији број рођених по мајци 1,44 и да је потребно да буде 0,8 више да би постојала проста репродукција у земљи. Каза и да Србија тренутно има 6.995.808 становника, али ће, уколико се наставе негативни трендови, 2060. имати између 3,9 милиона и 5,5  милиона становника, као и да је могуће да по “конзервативном сценарију” од 3,9 милиона становника 1,7 милиона буду пензионери. Озбиљна ствар. Врло. Толико да је одржао ванредну прес-конференцију и саопштио да сваког дана “губимо” 107 људи, да становништво губимо већ 67 година, а последњих  27 имамо негативни природни прираштај. Годишње, то чух ове седмице, мање нас је за 40 хиљада душа. Шта радити?

Добро је да се држава сетила “беле куге” која одавно влада. Влада Србије донела је стратегију и мере за подстицај популационе политике па ће за прво дете мајке добијати 100.000 динара једнократно, а за друго 10.000 месечно две године. За треће дете добијаће 12.000 динара месечно у току десет година, а за четврто 18.000 за исти период. Помињао је и “гвоздене пукове” и још доста тога, а све речено изазвало је буру опречних мишљења.  Огласила су се разна удружења и жене које су одбиле да “буду машине за рађање” и неће да им децу повезују са никаквим пуковима и политиком.

У свему што држава предузима, осим што се деееебееело касни са узбуном, има и контрадикторности јер и сам председник рече да тамо где су најбогатији има најмање деце. Односно, није све у парама. Људи, ваљда, децу треба да имају зато што их желе, а не да би добили оволико, или онолико новца. Нису наше бабе и деде имале по четворо, петоро браће и сестара само зато што није било телевизије па су им се родитељи бавили “сиротињском забавом” него су хтели “пуну кућу”. Дошла су друга времена у којима, чини се, имате све, али немате сигурност, извесност, наду. Међутим, колико младих, а они треба да стварају потомство, планира да после школовања остане овде, оснује породицу и има бар једно дете, колико ће родитеља спречити дете кад има шансе да оде “преко”, ако може наћи посао и боље зарађивати него овде? Ко жели да има четворо, петоро деце и сутра гледа како се муче, да им не може приуштити ни основне ствари, а камоли летовања, зимовања и остало? Да их гледа незапослене, да им мајке пеглају веш иако су загазили у четврту деценију и немају ни жене ни свој кров над главом?

Није решење у плаћању. Треба мајци омогућити да дете смести у обданиште, да зна да је и после породиљског чека радно место, а не биро, да ће дете гајити у стабилном, сигурном друштву. Свега тога одавно нема, а ако ћемо поштено, ко може гарантовати мајци која роди треће-четврто дете да ће ове мере бити на снази и за пет, десет година. Превише смо чули обећања последњих неколико деценија која су само то и остала. Додуше, нису данашње жене, али ни  деца као она некада, а родитељи још мање. Друго, не треба рађање да буде обавеза, дуг према држави, већ лични избор, пре свега жене. Она ће се породити, нико други. Ово су гадна времена, где се најлакше не мешати, све под девизом треба децу “пустити да дишу”, само је питање чега ће се надисати. Ових дана је у једној градској основној школи одржана заједничка трибина о професионалној оријентацији за осмаке и њихове родитеље. Од око 90 ученика дошло их је тридесетак, а било је и ШЕСТ родитеља. Деца ускоро треба да донесу прву од најважнијих одлука која им може одредити даљи професионални и живот уопште, али ваљда су маме и тате имали преча посла. А онда се чудимо како су деца незаинтересована и само буље у телефоне.

Дакле, много је сложенији тај сценарио “Мохиканац-Србијанац” него што се то некима чини на први поглед.

Саша Трифуновић

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Пост фестум

Ових дана навршило се петнаест година од убиства Зорана Ђинђића, првог посткомунистичког демократског премијера Србије и првог демократског градоначелника Београда. Нисам баш пажљиво пратила како су медији пропратили тај датум, али, онолико колико сам видела, чини ми се да је лопта била потпуно спуштена. На јавном медијском сервису емитовали су бајату емисију, чак су и неки дневни листови рециклирали раније текстове, на другим су испратили страначке активности “тим поводом” и, све у свему, једва да се у неком медију могло чути или видети нешто ново. А, ово је била прилика да се поведу озбиљни разговори о постђинђићевској Србији, без неумесне глорификације и, свакако, без политикантског коришћења “прилике”.

Где би била Србија да је Ђинђић преживео, тешко бисмо могли тврдити са било каквом извесношћу. Склона сам веровању да би Ђинђић данас био у опозицији јер и да је преживео атентат, не би преживео прве изборе. Верујем да би устао, отресао прашину и рекао - дајте да видимо шта ћемо сада. Не знам у ком друштву би то рекао, али сигурна сам да ДС не би личила на данашњу распарчану, дезорјентисану, испрепадану и  на рубу дефинитивног краха. Свакако не на странку без енергије и политичког самопоуздања. Али, да ли смо неправедни према тој странци? Да ли сте сигурни да би Србија била боље место да је ДС био у опозицији протеклих петнаестак година. Ја нисам. Не зато што имам потребу да рехабилитујем  ту странку или ту идеју, него зато што знам нас. Нашу нарав, инертност, интелектуалну лењост, склоност као опортунизму и конформизму у одсуству одговорности за будућност. Да будем одређенија, да ли памтите иједан период из наше историје у последњих неколико векова када смо тачно знали шта хоћемо и колико то кошта? Да ли памтите иједну прекретницу у којој смо рационално поступали, иједног господара којег нисмо на крају мрзели? Било зато што нас је терао да будемо бољи или зато што нас је терао да будемо стока до крајњих граница издржљивости и за све наше паре.  Хоћу да кажем да нисам сигурна да бисмо кроз транзицију прошли са мање рана, него што смо, да је било ко други био на власти из простог разлога што нисмо склони да рационално сагледавамо последице, да саслушамо другачије аргументе и да се о томе опредељујемо на основу чињеница, а не на основу симпатија према оном ко их износи.

Иако мислим да су све странке које су на било који начин учествовале у власти после пада Милошевића неопростиво криве за све што нам се догодило, ми смо им били саучесници. Ми смо то дозволили својим трпљењем. И ево где смо, ниједна од странака која је 1996/7. довела Ђинђића на место градоначелника Београда, није преживела последње београдске изборе. Да сам на месту Дачића, дебело бих се замислила ко је следећи на реду. Да сам на месту Вучића, умрла бих од страха од оволике подршке у Србији. Али, није то моја брига. Ја бих да видимо где смо ми, без свих њих. Чему се ми сада надамо, шта ми то хоћемо? Да ли смо исти данас и пре тридесетак година? Нисмо? Наравно, да нисмо. Старији смо, сиромашнији, пропалији. То је цена наше глупости. Не може то бесплатно - тако је говорио Ђинђић о десет година Милошевишеве власти. [та би рекао данас када би знао да, према једном озбиљном истраживању, 40 одсто младих у Србији мисли да нам је потребан јак вођа, а 32 одсто да демократија није најбољи облик владавине? Или, када би видео како стичемо дипломе, како се односимо према образовању, које су књиге данас најчитаније, какву музику слушамо и шта  гледамо на телевизијама са националним фреквенцијама? О томе бих волела да смо могли да слушамо 12. марта. Да се подсетимо зашто смо Ђинђића почели да поштујемо тек када смо обратили пажњу на оно што је говорио и да се присетимо шта је то говорио што је завредело поштовање. Заборавили смо. А, требало би нешто да нас тргне из ове моралне учмалости. Да нашој деци објаснимо зашто смо ми који смо одрастали у удобном социјализму веровали да је демократија тежа, а боља. Да о њој не суде по оном што су овде видели. Да смо стигли довде зато што смо на тренутке веровали да треба следити вође, а не свој разум и чист рачун. Признати им да смо ми криви зато што они у својим младим годинама када је природно да су бунтовни хоће да буду покорени вођи. Урадите шта год мислите да треба, али немојте пристајати  да будете прогресивнији од своје деце.

 Ево једне Ђинђићеве за крај - “Етику добрих намера требало би да заменимо етиком одговорности за последице”. Или за почетак, како вам драго.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Београд

Још почетком деведесетих година прошлог века, Румун, који је сплетом животних околности дошао у Лозницу, где је радио као ТВ механичар у једном приватном сервису, рекао ми је реченицу (на солидном српском језику) коју у први мах нисам сасвим добро разумео - Србија је Београд! Помислио сам, како то, буразеру, очигледно ниси свестан да је и наша  Лозница у Србији. Онда му објасних да Дрина јесте у близини, али да је и овај лепи град део Србије. Он потпуно самоуверено одговори - “Знам ја то, нисам пао с Марса, али хоћу да ти кажем да се овде код вас све врти у Београду”. Тамо су најбоље радње, кафане, мајстори, најбољи сервиси, све! Једино се у Београду може пронаћи овај део који треба да заменим и поправим твој телевизор. То ти говорим, овде тога нема. Онда је на тренутак застао и потом наставио да крпи мој не толико стар технички уређај, иначе, светски познатог произвођача, али приликом транспорта возом из Аустрије, где је купљен, поприлично оштећеног, негде на путу до царине у Лозници.

Није у овој причи више ни важно то да ми је Румун успешно отклонио квар, у ствари скарабуџио, што је особено и нама Србима, и од ничега направио нешто што је трајало наредне скоро две десеније! Телевизор је радио, међутим, та реченица - Београд је Србија - често ми је пролазила кроз главу ових година. Да ништа не измишљам, имам и сведока који је такође све то чуо и с којим сам много пута помињао Румуна и његову, сада схватам, до бола тачно изречену констатацију. Београд јесте престоница, али и много више од тога. То је, рекао бих, држава у држави.

Што тако мислим?

Па зар нам избори за градску власт у БГ нису свима сели на теме протеклих месеци? Зар се политичари нису утркивали за фотељу градоначелника као да се боре за престо целе планете? Зар се нису поново понашали као деца којој никада није довољно игре и снимања до даске излизаних, смешних, па често и тужних видео-спотова током кампање? Зар нису трошили милионе динара на политичку пропаганду, а могли су бити употребљени за много лепше и корисније ствари?

Елем, цела Србија дигнута је на ноге због тога ко ће седети у фотељи престоничког кабинета. Нећу овај пут помињати број кандидата, њихову озбиљност, па и реалност, нећу оцењивати ко је бољи а ко мање лош, ко је победио а ко изгубио, једино ћу признати да ми је драго што се и то завршило. Избори за власт у главном граду велика је ствар за државу, али волео бих да се барем део толике пажње јавности усмери и на проблеме који море нас са локалног нивоа. Жао ми је што на националним фрекфенцијама чешће чујем када је нестало струје или пукла цев на Чукарици или Карабурми него то да у Лозници леже тоне опасних материја, на чије измештање чекамо више од деценије. То на ред дође тек када тим медијима зафали сензација, па онда крену да се чуде откуд то, како то, зашто то, или када политичким структурама добро дође да баш у јеку кампање истакну да ће тај проблем врло брзо решити.

Надам се само да ће овај пут огрлица недавно датих обећања стварно завршити на врату наше Лознице и да ће следећи Осми март дочекати без опасних материја, лепша, здравија и задовољнија. Да се неће све завршити са неколико већ завелих каранфила или саксија са ономад промрзлим цвећем. У то име, уз дан закашњења, без тих цветова, новчаних честитки или парфема, свим лозничким дамама од срца честитам празник жена и желим да буду паметне, успешне и лепе, као до сада.

Слободан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Причврљивaњe

Kaкви смo тo људи, пoбoгу? У свeму трaжимo длaку у jajeту, у oбиљу дoбрoг видимo сaмo мрвицe лoшeг кoje нa крajу прeвлaдajу у дoнoшeњу кoнaчнoг судa. Jeднa сaм oд oних кoja je жeљнo ишчeкивaлa сeриjу o првoj српскoj динaстиjи  и eвo сaдa, пoслe трeћe eпизoдe, тeшим сe дa ћe бити бoљe jeр нa бoљe миришe. Нe жeлим дa сe прикључим пљувaчимa кojи нeмajу другa пoслa вeћ  сaмo дa лoвe грeшкe, кojих имa, aли гдe их пa, нeмa. И у нajскупљим свeтским и eврoпским сeриjaмa и филмoвимa сe нaђe пoнeкa, пa никoм ништa. Aли, тaквa нaм je нaрaв, зaмeрaмo штo су сe силнe нaрoднe  пaрe пoтрoшилe и штo je рeзултaт дaлeкo дo oчeкивaнoг. Никaкo дa схвaтимo дa нeмaмo сa чимe дa прaвимo сeриje пoпут „Игрe прeстoлa“. И нe мoжe Бjeлa дa прaви свe сeриje у Србиjи. Oсим тoгa, лeпo кaжe сцeнaристa, сeриja „Нeмaњићи“  ниje истoриjскa вeћ дрaмскa сeриja кoja сe сaмo oслaњa нa истoриjскe чињeницe. Дoзвoљeнa je умeтничкa слoбoдa кoja пoдрaзумeвa и увoђeњe нoвих, истoриjски нeпoстojeћих ликoвa. Дa би билa приjeмчивa ширoкoj нaрoднoj мaси, кoристи oвдaшњи гoвoр сa пoнeким aрхaизмoм, aли и измишљeним дoсaд нeпoзнaтим рeчимa кoje чaк, нe припaдajу ниjeднoм jeзику. И тo je oнo штo мe „фaсцинирa“. Рeцимo, пoштaпaлицa „jaснo и нeдвoсмислeнo“ тoликo присутнa  у oвдaшњeм гoвoру влaдajућe пoлитичкe врхушкe и њeних пиoнa a кojу изгoвaрa тaдaшњи пoслaник. Нa другoj стрaни изрaз кojи врeмeшни учитeљ сa бoгaтим сeксуaлним искуствoм, упућуje млaђaнoм Рaстку, дa je врeмe дa „причврљи“ нeштo. Спрдaли смo сe сa тим изрaзoм тoликo дa сe oн вeћ примиo и oдoмaћиo. Moждa и збoг тoгa штo je нaш нaрoд крoз истoриjу пa свe дo дaнa дaнaшњeг трпeo рaзнa причврљивaњa, штo oд свojих влaдaрa штo oд стрaних силa, пa дa би му билo лaкшe бaвиo сe нeким другим, спoрeдним ствaримa у живoту дoк су oни кojи oдлучуjу o њeгoвoj будућнoсти рaдили штa су хтeли.

Kaкo схвaтити нaциjу кoja „убиja“  врeмe  нa друштвeним мрeжaмa гoвoрeћи o грeшкaмa у jeднoj тeлeвизиjскoj сeриjи  умeстo дa пoлeмишe и бoри сe зa свoje бoљe сутрa нe дoзвoљaвajући дa тo у њихoвo имe a зaрaд личнe кoристи,  рaди нeкo други? Зaштo сe нe пoлeмишe o мaлим пeнзиjaмa, o тoмe дa прeмa прoцeнaмa 350 хиљaдa рaдникa у Србиjи примa минимaлaц и тo нajмaњи у Eврoпи, o штрajкoвимa  синдикaтa пoлициje и вojскe збoг нeпрaвдe кoja им сe чини a o кojoj мeдиjи сa нaциoнaлнoм фрeквeнциjoм ћутe, o штрajкoвимa рaдникa у JП „Пoштa Србиje“, o њихoвoj бaхaтoj дирeктoрки, нeкaдaшњoj  сeкрeтaрици лидeрa ПУПС-a  кoja je и дaљe ту иaкo joj je истeкao мaндaт (и o тoмe нeмa ништa у eлeктрoнским мeдиjимa)  или o нeмaштини  кoja сe види нa свaкoм кoрaку? Зaштo сe нe пoлeмишe o тoмe дa je Србиja стaвљeнa нa “црну листу“ мeђувлaдинe oргaнизaциje ФTФ кoja сe бoри прoтив прaњa нoвцa  и финaнсирaњa тeрoристичких oргaнизaциja. Нa њoj смo зajeднo сa joш дeсeт држaвa мeђу кojимa су и Jeмeн, Сириja, Ирaк, Ирaн, Сeвeрнa Koрeja, држaвaмa кoje учeствуjу у прaњу нoвцa и чиje институциje тo нe спрeчaвajу. Jeдинa зeмљa нa Бaлкaну, и у Eврoпи, ej?! O тoмe сe нe дискутуje, сви ћутe a ћутe и прeдстaвници влaсти. И гдe бaш тaj мaлeр дa им сe дeси  кaдa сe вoди биткa oкo Бeoгрaдa и нajвeћeг грaдскoг буџeтa. Kao „кишa oкo Kрaгуjeвцa“ тaкo и прeдсeдник свих нaс, aли oчиглeднo мaлo вишe њихoв, oбилaзи Бeoгрaд, aли сaмo рубoвe глaвнoг грaдa никaкo дa пoгoди цeнтaр. Вaљдa му je ту циљнa групa. Сa вeликoм свитoм oсвeжeнoм пoзнaтим ликoвимa из свeтa eстрaдe, oбилaзи сe Kрњaчa, Kaлуђeрицa, Рипaњ... и дeлe прeдизбoрнa oбeћaњa нa кoja сe  joш увeк нeки примajу. Прeдсeдник тврди дa су сaмo њeгoвa oбeћaњa рeaлнa дoк су oнa кoja дajу њeгoви пoлитички прoтивници „чистa дeмaгoгиja“ oписaвши тo рeчимa: „ Бeсплaтни сир пoстojи сaмo у мишoлoвци“. Пa грaђaни дoбрo рaзмислитe. Aкo узмeтe сир,  причврљићe вaс мишoлoвкa, aли тo ниje ништa нoвo. To je кoд нaс кao спoртскa дисциплинa.

Верица Мићић

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

септембар 14, 2018 329

НАШИ СМО - Наставник

Наставник биологије из Косовске Каменице Богољуб Милошевић објавио је на друштвеним мрежама писану изјаву у којој тврди да не жели да иде на митинг председника Александра Вучића у Косовској Митровици, јер не подржава његову политику. Милошевић је касније…
сеп 08, 2018 280

НАШИ СМО - Носталгија?

Прошле су тачно три деценије од када се огласило последње школско звоно и када је моја генерација гимназијалаца изашла из својих клупа. Шта се све до данас издешавало, тешко да се може спаковати у десетине романа или филмова, али колико је све то брзо пролетело, схватио сам у понедељак када сам…
сеп 01, 2018 338

НАШИ СМО - Површност

Овај понедељак дочекала сам са стрепњом. Метеоролози су најавили кишу, а у мом случају то значи да морам да донесем веома важну одлуку - да ли ми је боље да ускочим у раскопани пут испред мог улаза или да покушам да прескочим шта се прескочити може на излоканој парковској стази која је у овом…
авг 25, 2018 322

НАШИ СМО - Бубрези

Како је лепо бити глуп, баш те боли шта ти раде, ко те лаже, ко те краде, о, како је лепо бити глуп. Ово је пре три и по деценије певао Бора Чорба и, нажалост, стихови су и данас актуелни, можда више него те 1982. Само је техника заглупљивања усавршена и веома безобзирна. Нема одавно рукавица и…
авг 18, 2018 314

НАШИ СМО - Танго

Колико је пута до сада код нас, али и на светском нивоу, рокенрол доказао да је јачи од свих политичких покрета, да може оно што политичари неће или не желе да ураде, иако нас непрестано, што им је и у опису посла, убеђују у супротно, не бих да набрајам, али од Вудстока и деце цвећа, преко “Лајв…

Репортажа

авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"