fbpx

НАШИ СМО - Контејнер

На једној од телевизија са националном фреквенцијом, прошле седмице емитован је прилог о томе како изгледа нова канцеларија Зоране Михајловић, потпредседнице Владе Србије и министарке грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, која је решила да цео кабинет пресели на јужни крак Коридора 10, који би, након вишегодишњег кашњења, требало да буде завршен до Нове године. Реч је о контејнеру карактеристичном за смештај радника на градилиштима, додуше са нешто лепшим намештајем, радним столом и рачунарима. Ту се министарка преселила из Немањине 11, па су молери искористили прилику да њен кабинет мало освеже и окрече, док се она пати на терену. Како су писали неки медији, за то кречење и замену тепиха, требало је потрошити 650.000 динара државник пара. Машала! У истом прилогу потпредседница Владе показује и своју хотелску собу у којој спава, купатило у којем пере зубе, ормар са неколико личних одевних предмета, ципелама и чизмама. Баш све. Ту се, иначе, како је објаснила, задржава кратко, само да преспава, док остатак времена проводи међу радницима, руководиоцима градилишта и стручњацима који треба да осмисле како да се посао заврши, да све буде безбедно, квалитетно, а да се опет не пробију планирани рокови. До краја снимка нисам закључио да ли је он био у функцији доказивања министаркине вредноће и залагања, или њене личне промоције, али ми је заголицао машту и помислих како би то изгледало када би се још неки од надлежних, са државног или локалног нивоа, свеједно, извукли из својих топлих канцеларија и сместили у контејнере на терену, макар и са најбољом грејном и компјутерском опремом.

Када је реч о нашем граду, један контејнер већ видим на кружном току код полицијске станице. Из њега би се могло, можда, боље видети како се безобзирни возачи паркирају у самом кружном току, како остављају своје возило на уском излазу из кружног тока, испред “Зајачине” зграде, па поштен свет не може да се спусти нормално до градске куће. Ни ту није ствар много боља, тротоари испред старог дела зграде су пословично заузети возилима, док се пешаци тискају и јакнама закачују испрскане каросерије или зид, и ником ништа. Скренете десно, према бензинској пумпи на Мераји и дођете до новог, малог (мањи не постоји) кружног тока, где опет стоје паркирани аутомобили од којих се саобраћај ни овде не одвија нормално јер заклањају поглед онима који су са возилима у покрету. Даље, Учитељска улица - тек је ту хаос и гужва, а у делу једне саобраћајне траке таман је места да се мимоиђу двојица на бициклима. Видели би одозго, са брда, и Улицу италијанских добровољаца, ка пијаци, где редовно возачи извлаче сламчицу који ће пре да прође - онај одоздо  или онај одозго. По овом снегу, све је дупло горе. Из контејнера би се, можда, боље видело како су зелене површине, паркови и стазе између зграда (рецимо око Београдске улице) изровани јер и ту више није шеталиште већ ауто-страда и паркинг. Зелене површине су претворене у оранице. Без контејнера не могу замислити ни индустријску зону, чисто да неко надледа госте из Кине и Америке док нам граде светлију и богатију будућност и док нас уче где треба подизати фабрике, колику плату радницима треба дати и како најбрже доћи до профита и новог погона у неком новом граду или некој другој држави сличној нашој. За мучену “Вискозу” више нисам сигуран да ли би било смисла постављати било какве контејнере јер тамо ни портири у неколико портирница нису могли да сачувају гигант од черупања. Ти објекти све више личе на фабрички костур и сабирни центар за прохујала времена и радничке организације у којима се честито зарађивао хлеб. Жао ми оних полицајаца што у Трбушници већ месецима седе у колима поред једног од урушених “Вискозиних” објеката у којем стоји бурад са “непознатим садржајем”, а нико да дозна о чему се ту ради.

Е, сад, може неко поставити и  питање - а шта ћемо са силним канцеларијама ако се сав тај запослени кадар премести у контејнере? Предлог може дати свако од вас по својој вољи, а ја ћу дописати један наслов који ме слатко насмејао, али у пар речи описао нашу реалност - “Служба за одржавање путева дочекала је децембарски снег скромно и у кругу својих породица”.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Краве

НАШИ СМО - Црта

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Краве

Уколико сте много нервозни, напети, осећате се лоше, постоји решење. Потребно је што пре да одете до прве штале, нађете неку краву и почнете да је мазите. Не, није шала него озбиљна ствар, а мора бити пошто стиже с оне стране баре, односно са Запада.

Прочитах да су радници једне фарме у америчкој држави Њујорк увели програм терапије мажења крава, који помаже људима да се осећају боље и смиреније. За један сат терапије, током које мазите или грлите краву, а можете и да је четкате, потребно је издвојити 75 долара.

Ми имамо среће да овај тренд још није стигао до нас па вам нико неће, за сада, наплатити уколико навалите да мазите његову Белку, или Ружу, како обично називају краве, али ће вас сигурно гледати чудно. Мала цена за боље здравље. Слична кравља терапија постоји и у Холандији, а радници са фарме тврде да миловање крава има смирујући ефекат и јача осећај поверења.

Када погледамо у наше двориште, не можемо не приметити да је нервозе и стреса за извоз. Поводи, или узроци разни су, али да је већина на хиљаду вати - јесте, они који нису или су на јакој терапији, или им је мозак наштиман на другачији начин па им је све равно до Косова, или бар административне границе. Замислите колико би било лепше гледати заседање српског парламента када би сваком посланику, или бар оним најнервознијим, обезбедили по једну краву. Пре седнице се лепо с њом изгрле и измазе и онда на заседању нема вређања и неукусних прозивања, свег оног циркуса који често праве. Била би милина гледати како се сви држе теме и покушавају, коначно, да ураде најбоље посао за који су плаћени народним парама.  Могао би своју краву да добије свако из власти, али и опозиције, па пре изјава за медије, јавних наступа или разговора иза затворених врата да је мало помилки и онда наступа смирено, одмерено, без тешких речи, претњи, било чега што ће оне који их слушају натерати да одмах траже најближу шталу и смире се после најаве нових “тешких дана”, “сукоба”, и сличних ствари. Могли би у склопу објеката где се одлучује и преговара, зашто не и у Бриселу, тамо је баш много тензија, обезбедити просторију за краве. Па пре састанка сви пола сата код њих. Требало би дати по краву и уредницима појединих, пре свега таблоидних, медија и телевизија, да пре него што припреме наслову страну са бомбастичним насловима или тв дневник, којима живце народу натежу, помазе неку Шаруљу па се онда унормале и почну да раде на прави начин.

Наравно, код нас не иде све глатко па би се тако, ако се уместо “пилула за лилуле” масовно одлучимо да мазимо краве, појавио проблем. Нема их довољно за све. Нађох на нету   да је у последњих четврт века број говеда у Србији смањен за више од 20 одсто, као и да их је прошле године у Србији било око 920.000, што је у односу на 2000. годину мање за 300.000,  а у односу на 1990. “смањен драстично”. Не пише колико, али можда у томе лежи зец за сву нервозу и хаос који је тада започео. Данас су времена тако напета, са милион стресова дневно, тако да они са осећајем за бизнис можда већ набављају краве и чекају да тренд “мажења” стигне до нас. Сигурно је да муштерија не би фалило, а јадне краве би се вероватно излизале и рикнуле од толиког мажења. Већ видим огласе “повољно мажење крава, ако мазе две особе, за трећу гратис”, или “наше краве се мазе најбоље”. То би могло донети вишеструку корист, нервозни би се опустили, нестало би напетости на свим нивоима, а задовољне краве би сигурно давале више млека па би и привреда имала користи.

Ко мисли да су Амери пролупали, нека нађе неку краву и мази је који дан. Ако нема ефекта, бар је крава уживала, а можда буде и по оној “изгледа шашаво, али нисам више напет”. Треба гледати друге и узимати рецепте који ваљају, ми некако увек узмемо оне друге, а сад ми је и јасније зашто је крава света животиња у Индији. Ни њима баш увек не цветају руже, али су бар насмејани. Док ова терапија мажења не постане хит, треба на време резервисати код некога неку Руменку, за сваки случај, па бити спреман. Значи, фарма, или штала, прва крава па на грљење. У шта смо све поверовали последњих деценија зашто не бисмо и у ово?

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Црта

НАШИ СМО - Плазма

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Црта

Министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић изјавио је да без обзира на то да ли ће бити парламентарних избора или реконструкције Владе, он више неће бити министар и да је то његова дефинитивна одлука. Љајић је у интервјуу за Блиц, чије су делове у понедељак пренели сви медији, казао да се он уморио од политике, али и да се јавност уморила од њега  јер је јако дуго у политици. Неки медији из Санџака педантно су израчунали да је то његова осма најава повлачења, али свакоме ко би могао помислити да после осме долази девета, ево и образложења које баца сасвим ново светло на ти изјаву: “У Србији је лаж постала легитимно оружје политичке борбе, политика више није такмичење ни идеја нити концепта, већ бувља пијаца где за паре можете без икаквих последица да нападате политичке противнике. Ја у тој каљузи не желим да учествујем... Напросто, морам негде да подвучем црту и прекинем. Чист образ не желим да изгубим, а свако моје остајање у оваквом амбијенту за мене значи чист пораз”. Он је додатно објаснио да је о томе размишљао и раније, али да је сада преломио због кампање коју против њега  воде Шешељ и Зукорлић, оцењујући да је таква кампања “незабележена у парламенту”.

Ово, наравно, није тачно јер је српски парламент, нажалост, одувек, место где се политички противници могу сасвим безбедно, најстрашније, вређати и оптуживати за све што би некоме могло пасти на памет. Али, проблем је што се лествица стално помера и што више нема лимита у намери да се нека личност деградира до гађења или до тачке када почиње угрожавање њене безбедности. И ово се не односи само на политичке противнике који су присутни и могу да одговоре, проблем је што се у парламенту читају спискови јавних личности и показују фотографије, новинара на пример, за које се тврди да су издајници и шпијуни, наркомани и нарко-дилери, као Расим на пример, али они немају посланичку групу која може да их заштити. А, што је најгоре, нема ни институција које ће рећи да дотичне личности немају у својим службеним евиденцијама. Нема ни оштре осуде јавности која би требало да реагује у таквим ситуацијама не само што те посланике плаћају сви грађани, него пре свега зато што у Народној скупштини не би смео да се  вређа народ већ да се у његово име доносе закони који би, између осталог, требало да поставе темеље пристојности у сваком погледу.

Ово никако не значи да на било који начин желим да релативизујем ситуацију у којој се нашао Расим Љајић нити његова осећања пошто се осетио препуштен самом себи, без подршке председнице парламента која је тим поводом рекла: “Критике примам радо, нисам недодирљива, али и други морају да буду спремни за то, јер политика није бајка. Неки су, међутим, врло осетљиви на критику или увреду, а кад вређају њиховог коалиционог партнера, иза чијег имена су изашли на изборе, подразумева се да седе и да гледају”.

Дакле, то је мера њеног тумачења Пословника у одсуству политичког кодекса који никако да дође на дневни ред. Можда управо због тога Љајић о својој одлуци није, како је рекао, обавестио ни Вучића ни Брнабићку. У сваком случају, да их не доведе у забуну, поручио је да своју странку и даље види на коалиционој листи.

Не знам како ће се све ово политички завршити по Љајића, да ли ће се повући у дипломатију или у тиховање, сасвим сигурно не зависи само од њега, али каква год да буде његова даља судбина, остаће упамћен као један од најтолерантнијих политичара у земљи који је дозволио да грађани виде његове искрене сузе два пута - када је убијен Зоран Ђинђић и када је убијен Оливер Ивановић. У Дневнику РТС-а заплакао је када је рекао: “Испада да је Ивановић био безбеднији у притвору него на слободи. Био је мета напада и критика са свих страна... Разговарао сам с њим о томе. Он је разумео ту реалност и хтео је да је мења на демократски начини и то је главна разлика између њега и осталих. Био је сметња свима”.

Мени се учинило да је он тада говорио и о себи.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Плазма

НАШИ СМО - Калимеро

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Плазма

Са ким све нисмо ратовали кроз историју, али да ће неко мучки ударити “плазма” кексом како би нас отерао са Косова, томе се нико није надао. Такав сценарио тешко је ко могао замислити, а посебно народ навикао да се вековима ослобађа од угњетавања придошлих душмана. Но, као што смо видели прошле седмице и то су косовски Албанци урадили одговарајући на српску “победу” и одбијање захтева такозваног Косова за чланство у Интерполу. Уместо рушења српских светиња, паљења крстова и скрнављења православних гробаља, на шта смо већ навикли, удари нас тачијевско-харадинајска влада стопостотним таксама на робу коју шаљемо у јужну покрајину. Истина, није им то било довољно, па су љутњу и силу доказивали и хапшењима Срба, малтретирајући их пред породицама и избацујући их из постеље зарад тобожњих полицијских истрага о убиству несрећног Оливера Ивановића. Гледајући како косовски Албанци и њихови политички представници пале кутије са српским “златним пеком” и “плазма” кексом, већина нормалног света је помислила колико је све то ненормално.

Главна вест, која је обележила тај дан лагано је сплашњавала, па се већ почетком ове седмице почело говорити како је несташица српске робе на Косову и Метохији могућа, али да су залихе још увек на задовољавајућем нивоу. Народ питају како подноси кризу, а он одговара да је већ навикнут на разне недаће па му поскупљење векне хлеба, литре млека или “плазма” кекса и не пада најтеже. Преплашенији су они којима здравље зависи од редовне терапије и лекова којих је све мање на стању у апотекама. Онда су кренуле приче како ће све ово Србији створити велике трошкове на дневном нивоу, али да ће држава заштити животе својих грађана по сваку цену. Међутим, оптимизам као да је утихнуо. Чак се и председник државе изјаснио да смо сада корак даље од почетка на којем смо били пре неколико година када су започети мукотрпни преговори око Косова, па се човек запита, а шта онда да мисли српски живаљ у “срцу Србије”. Тешко је одгонетнути и на питање - колико смо сви заједно глупи када нам точак историје није оставио у главама ниједну запамћену лекцију. Од нечега у шта смо се клели живећи као Југословени, направили смо кланицу и паклени казан у којем сами себе крчкамо, некад на тихој, а врло често на јакој пушчаној ватри. То је тешко разумети.

Ето, после три деценије, прошлог викенда нашао сам се на истом месту на ком сам као војник ЈНА стајао заједно са другарима из Словеније, Хрватске, БиХ, Војводине и састављао оркестарски репертоар за вечерњи наступ у новосадском Дому армије. Пред истим вратима смо седели и посматрали Лале како полако, без журбе, корачају центром града насмејани и расположени да срдачно махну и поздраве нас војаке. Иза тих врата данас више није Дом ЈНА већ банка на чији зид сам био ослоњен уживајући у концерту Звонка Богдана и Здравка Чолића док се испред мене хиљаде, или десетине хиљада, свеједно, нека процењује онај коме је до тога стало, насмејаних и дружељубивих људи окупило на прослави стогодишњице присаједињења Војводине Србији. Истина, питање је ко је ту дошао због церемоније, а ко због Чоле, али је добро расположење било очигледно. Није било лако отргнути се мисли - па зар није лепше овако, зар нам није свима било боље док смо били заједно, зар је сада некоме боље док се копрца и понизно чека да докучи праг Европе као битна и самостална држава. Зар је боље сада скакутати пред Кинезима, Турцима или Немцима, бојажљиво их дочекујући у свом атару и молећи за свако радно место? Чак им нудећи и оно што никоме своме не бисмо дали. На шта ћемо личити када будемо прослављали век и по, или два века од Првог светског рата тешко је и замислити. Неки ће увелико орати небеске њиве, али ови клинци, данас опијени неквалитетом, неморалом, неизвесношћу и ко зна каквим другим опијатима, тешко да ће се сећати српског хероја са Гучева и Цера, српког језика, писма и ћирилице. Можда само “плазма” кекса, ако и њега до тада стоструко не опорезују и “укину”.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Калимеро

НАШИ СМО - Лудило

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

јун 22, 2019 213

НАШИ СМО - Рмбачење

Још само двадесет година да одрадим па могу у пензију. Шљакам до 70. и онда одем у заслужену пензију, потрошим неколико пензијица и ајд здраво. Истекло време. Осим уколико се од толико дугог рада не ужилавим па зезнем државу и крцкам пензијицу још једно…
јун 15, 2019 312

НАШИ СМО - Одраз

Истраживање о равноправности полова, које су студенти друге године Факултета политичких наука спровели међу студентима београдских факултета, показало је да сваки четврти студент сматра да добацивање на улици девојкама није ништа страшно, трећина сматра да је НЕ, заправо сигнал да треба још да се…
јун 08, 2019 532

НАШИ СМО - Аутодеструкција

У обиљу вести којима смо бомбардовани сваког дана, мени су две привукле пажњу на посебан начин. Заправо, изазвале су осећај инфериорности у мени који ће боље разумети сви који су се сусрели са Јунговом теоријом колективно несвесног. Али да спустимо лопту, ево прве - Руска Федерација блокирала је,…
јун 01, 2019 592

НАШИ СМО - Сирене

Још увек ми у глави одзвања звук “шизеле”, која се некако баш у ово време последњи пут огласила у Лозници деведесет девете, најављујући ваздушну опасност и производећи у народу нову страхоту од НАТО снага, које су нас још од марта те године засипале бомбама. Можда не бих тај тренутак ни запамтио да…
мај 25, 2019 1108

НАШИ СМО - У фалшу

Можете ли да замислите да немате појма не само о именима и ликовима министара, него ни ко је премијер, а ко председник државе? Да вас није брига ко је први човек града, или општине, ко је у вашем граду коме кум, рођак, тетка, жена, љубавник, или љубавница. Да знате да ћете у болници, пред шалтером…

Репортажа

јун 23, 2019

ПЛАНИНОМ БОРАЊОМ - Нестварна лепота западне Србије

 - Већином су то старачка домаћинства и управо ту планинари могу да помогну организовањем…
јун 19, 2019

У ДОЊОЈ БОРИНИ - Оживели стогодишњу воденицу

Мештани се удружили и обновили воденицу која је тридесет година била закоровљена и…
јун 11, 2019

НА ГОДИШЊИЦУ СМРТИ СИНАНА САКИЋА - Загонетка грамофонске плоче

Прве јунске суботе навршило се годину дана од смрти Синана Сакића, једног од…
јун 09, 2019

ЕНГЛЕЗ СЕ ПОКРСТИО У ТРШИЋКОЈ ЦРКВИ - Брендон је сада Бранко

Брендон Вочерс (50), инструктор борилачких вештина из Енглеске, од прошле недеље је…
јун 09, 2019

НА УТАКМИЦИ У КОРЕНИТИ - Млада на центру, сватови у публици

Младенци Јован и Данијела улепшали почетак утакмице Слога и Хајдук у Коренити, а почетни…
јун 07, 2019

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

У екипи најбољих роботичара на такмичењу “Еуробот 2019”, студената новосадског Факултета…
мај 23, 2019

МАРКО ВЕСЕЛИНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ - Самоуки мајстор за ножеве

Средњошколац Марко Веселиновић урадио је више од 200 ножева различитих димензија и…
феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"