НАШИ СМО - Благо нама

Одмах да разјаснимо. Људе не делим по боји коже, верском, политичком или сексуалном опредељењу, већ само на добре и оне друге. Подржавам љубав, једно од најлепших осећања (ко очекује сада “али” у праву је) АЛИ не волим да ми намећу мишљење, да прихватам ствари здраво за готово.

У недељу је у Тршићу одржан 85. Вуков сабор. У недељу је у центру Београда одржана осма “Парада поноса”. Исто вече на јавном сервису, оном “Ваше право да знате све”, у централној информативној емисији Дневнику 2, у најави је “Парада”, Вуковог сабора нема. Прилог о “шетњи” емитован је у 18 минуту и трајао је минут и 50 секунди. Прилог о Вуковом сабору ишао је после и трајао ни пун минут. Директног преноса из Тршића није било, снимка такође, а пред потписником ових редова је, још увек актуелни, министар културе обећао претпрошле године да ће преноса бити. На “Паради” су били премијерка, два министра и градоначелник наше престонице. У Тршићу од министара ни М. Шта су нам приоритети?

 “Парада поноса која је одржана данас на улицама Београда прошла је без инцидената, будући да је по први пут у историји на улицама било више учесника него полиције. Србија и Београд данас су послали поруку да се овде поштују људска права и толеранција, поручили су данас министри  Бранко Ружић и Зоран Ђорђевић и градоначелник Београда Зоран Радојичић”, објавише медији у недељу.

Зашто је битно да се зна нечије сексуално опредељење?! Ако си на месту, никога не угрожаваш, радиш и живиш поштено, кога брига да ли волиш жене, мушкарце, или никога. Шта значи да се и ове године истога дана одржавају “Парада” и сабор, случајност?! Можда. Већ годинама “шетња” има више медијске пажње од Вуковог сабора, што због садржаја, што, раније због хулигана који су, иначе, одједном “одлучили” да мирују. Можда да се на Сабору побију публика и глумци, навали народ на беседника, настане велики скандал и ето вести занимљиве “медијима”, ето материјала за портале, а можда “падне” и нека насловна страна, па и најава у Дневнику 2. Иначе, колико вас је негде видело, или прочитало да је истога дана одржана и шетња у Шапцу, “Дан поноса породице”? Тамо су ходали родитељи са бебама у колицима и малом децом, али она није привукла пажњу, само ретки портали су то забележили.

Иначе, овогодишњи сабор јесте био посећен, али ни приближно као лањски. Овај јубиларни  85,  а онај 84, али се сјатио народ. Као да је прошле године пробуђен дух саборовања, окупљања, сједињавања око Вуковог дела, али је у међувремену некако нагло спласнуо па, иако је дан било идеалан, није баш било гужви, онолико аутобуса, ђака…Требало би утврдити узрок(е) па се постарати да се тај пламен саборовања поново упали, да сви похрле у Тршић тога дана. Да ли је до програма, или има везе са беседником?

Било би, бар тако мислим, лепо да догодине Вуков сабор буде на ТВ екранима, да се по Београду ЛГБТ популација шета неког другог дана, па да министри онда могу да буду на оба места, један викенд на саборишту, други испод застава дугиних боја. Неће ваљда та ЕУ замерити што се сећамо Вука, своје културе корена и традиције?

Него, знате ли да је 15. септембра била стогодишњица почетка пробоја Солунског фронта? Нисте нигде прочитали, можда зато што није ни обележено. Упс, јесте помоћник градоначелника Београда Андреја Младеновић положио венац на споменик Незнаном јунаку на Авали. Ваљда је за такав јубилеј то доста. Благо нама. Нешто мислим, да ми данашњи треба да пробијемо Солунски фронт… ма још би постојао.

Т.М.С

 

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Наставник

НАШИ СМО - Носталгија?

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Наставник

Наставник биологије из Косовске Каменице Богољуб Милошевић објавио је на друштвеним мрежама писану изјаву у којој тврди да не жели да иде на митинг председника Александра Вучића у Косовској Митровици, јер не подржава његову политику.

Милошевић је касније новинарима објаснио да је изјаву саставио на захтев директорке школе која је од свих запослених тражила да се упишу за одлазак на митинг у Косовску Митровицу или да напишу изјаву зашто то не желе.

Милошевић, како је рекао,  не очекује било какве санкције, мада тврди да многе његове колеге због страха од последица иду на митинг и то схватају као део радне обавезе.

Тврди и да се људима на Косову управља као да су марионете и да он то више неће да трпи.

“Изашао сам са овим у јавност и свестан сам да су могуће последице, али једноставно је доста и нека схвате – ако Вучић зна да његови сарадници притискају овако народ и изнуђују подршку, онда је то срамота. А ако не зна, онда боље да се упозна са ситуацијом и да види  каквим је људима окружен и шта ти људи раде у његово име”, поручио је Милошевић.

Не знам ко је наставник Милошевић, нити каква су његова политичка убеђења, нити ме то интересује. Делује као пристојан човек, решен да одбрани своје достојанство и право избора, да ли ће да иде или не иде на политички митинг на којем неће чути оно што представља и његова уверења.

Из Косовске Каменице нема нових информација, а ни из кабинета председника Вучића. Нема ни из надлежног министарства просвете које би требало да се одреди према овом случају и насилничком понашању директорке. Наравно, било би добро када би председник узео у јавну заштиту наставника и тиме показао да поштује људска права и демократију као и да нико не сме у његово име да застрашује грађане. Он би тиме послао поруку и свим другим грађанима да не морају да попуњавају седишта у аутобусима нити на трибинама, ако то не желе, без обзира на то да ли га подржавају или не. Поготову када се то дешава у радно време, што, наравно, представља тежи дисциплински прекршај и угрожава функционисање целог јавног сектора тог дана.

Бојим се да то није реално очекивање јер замислите какве би то последице имало - почиње митинг, а не зна се колико ће народа бити и замислите тај народ којем је остављено на вољу да иде или да не иде. Нешто ме данас мрзи да климам преко пола Србије, а ни сендвичи ми се не свиђају.  Остаћу код куће уз ТВ. Или, Супер, данас шеф неће бити на послу, живео митинг!

Можете мислити, хале и тргови  полупразни, а присталице се од својих кућа ишчуђавају што је тако мали одзив. Скоро па као опозиционе присталице на изборни дан. Зато искусни политичари такве ствари не остављају народу на вољу. Има да се дође, да се покаже снага и има да се докаже сваки одбор појединачно колико је привржен вођи.

Добро, ајде да разумемо када је то у кругу породице, али како да разумемо оне који иду, а не желе, па се после вајкају по целом граду како су морали. И онда се спрдају препричавајући догађаје из аутобуса или како се ко држао на митингу. То, за сваки случај, да имају спремну ситуацију за после, кад затреба.

То ми је одвратно, а још ми је одвратније што ће такве они који дођу да прихвате као најрођеније. Не причам напамет, тај филм смо већ гледали два-три пута. И увек упали. И све док је таквих “присталица”, биће и популистичких вођа.

Зато је мени са митинга на Косову господин Милошевић  био најинтересантнији детаљ. Све остало било је у границама очекиваног. Од говора председника до блокаде на путу за село Бање. Шта сте ви очекивали? Да се председник изјасни пре на митингу него у Скупштини, или да косовски Албанци искулирају ову посету. Па имају и они свој народ који треба умирити.

За сваки случај, ако сам неког довела у недоумицу око господина Милошевића, мислила сам на Богољуба не на Слободана. Овом другом је прошло време, овом првом ваљда долази. Ако су ђаци правилно схватили поруку свог наставника - ако нису, бар је покушао. 

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Носталгија?

НАШИ СМО - Површност

 

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Носталгија?

Прошле су тачно три деценије од када се огласило последње школско звоно и када је моја генерација гимназијалаца изашла из својих клупа. Шта се све до данас издешавало, тешко да се може спаковати у десетине романа или филмова, али колико је све то брзо пролетело, схватио сам у понедељак када сам поново прошетао ходницима драге ми школе, ушао у неке учионице и осетио мирис прашине која се диже од ученичке гужве. Не треба човеку много па да окрене точак времена коју деценију уназад, али велики напор је потребан да схвати колико тога, ако изузмемо зидове, боју цигле у ходницима или оџак у школском дворишту, није исто као пре.

Често одлазим у Гимназију због посла тако да нисам неко кога је “одвалила” носталгија јер годинама није ушао у школу своје младости, али тог дана сам осетио посебну устрепталост сећања на нека протекла времена, на другове, професоре, увек расположену теткицу... Искрено, свој први дан у Гимназији памтим по томе што сам на прозивку стигао право са радне акције, где сам боравио тог далеког августа, и што сам већ на првом часу заспао од премора који ме “стигао”. Сећам се и разредног Чеде географичара, који ме очински додирнуо за раме и питао да ли ми је добро. Тргао сам се и извинио, објаснивши разлог мог непоштовања правила понашања за време наставе, а он ме потапшао и рекао да слободно одем кући и да се одморим за нови радни дан. Тако је почело и није се понављало, али током наредне четири године дешавало се пуно тога. Лепо се памти, а понеки несташлук препричава и филује детаљима за које више нисам сигуран да ли су реални или створени маштом и несећањем. Елем, оно што сам приметио то је понашање ученика и њихова опуштеност пред почетак нове школске године. Нисам ни ја метузалем, али сам се, признајем, ипак брецнуо када сам видео како гимназијалци  хладнокрвно седе поред  помињаног оџака, али и око целог спортског терена, и без имало устручавања диване. Пале цигарету за цигаретом, не обазирући се на директора школе и неколико професора који на само метар од њих стоје пред “првацима”  изражавајући им  добродошлицу у једну од најстаријих и најцењенијих школа, не само у Лозници, већ и много даље. Што бисмо рекли ми нешто старији - У НАШЕ ВРЕМЕ сматрало се подвигом ако добро сакривен иза огромног димњака припалиш цигарету, а онај ко је то чинио у тоалету, већ је био спреман на много жешће санкције од критике и укорног погледа разредног старешине или неког професора. Хоћу рећи, пушило се увек, не браним никоме, али данас то има потпуно једнаку тежину на кантару васпитања са једењем сендвича, погачице из Лазине пекаре или бурека из некадашње бурегџинице “Спорт”.

Немам намеру да критикујем младост, али бих им упутио савет да гледају око себе, да мисле о себи и својим поступцима и да не дозволе да их укалупе! Укалупљеност ствара пасивност, а она погрешне одлуке и кораке. Не знам ко ће владати када данашњи гимназијалци дођу у ситуацију да бирају своје “вође”, али знам да не би требало да дозволе да их убеђује било ко да је црно бело, а да је бело црно. Глава је компјутер који не застарева, само је треба користити, да не затаји. Волео бих да тада ови клинци имају избора да ли ће радити у родном граду или неком већем центру, али за исти новац, да ли ће се усавршавати у својој земљи или иностранству, али под истим условима и истим квалитетом, и да ли ће на летовање путовати на море или на планину. Када је моја генерација изашла из школских клупа, нико није слутио да ћемо убрзо остати без државе у којој смо рођени, да ћемо после тога променити још неколико назива земље за коју смо били принуђени и у рат, и у инфлацију, и у распад система, и у пропадање фабрика, њихову катастрофалну приватизацију и у комплетан суноврат. Маштали смо о другим стварима, планирали на који рок концерт да идемо, али, нажалост, закачило нас све чему се нисмо радовали. Коме није нешто јасно од свега набројаног, може да прошета поред круга “Вискозе” или пита некога старијег о било чему што је постојало до пре само неколико година. Нема то везе са носталгијом, то је реалност проживљена у нади да ће једном бити боље. Нека буде боље!

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Површност

НАШИ СМО - Бубрези

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Површност

Овај понедељак дочекала сам са стрепњом. Метеоролози су најавили кишу, а у мом случају то значи да морам да донесем веома важну одлуку - да ли ми је боље да ускочим у раскопани пут испред мог улаза или да покушам да прескочим шта се прескочити може на излоканој парковској стази која је у овом случају алтернативни путни правац, где год кренули из зграда са десне стране Улице Светог Саве, гледано од Вука. Пођем прво на главни улаз, нема шансе. Пут је потпуно непроходан. Мајстори су поскидали тротоаре и кренули да скидају и асфалт. Значи, морам на задњи улаз. Али како да изађем када је човек паркирао аутомобил на корак од врата. Брига њега, нису његова врата нити је његова капија. Искобељам се некако једва обуздавајући бесну жељу да му лупим нечим по хауби и онда кажем себи - контролиши се, ово је тек прва препрека коју си савладала. И лево и десно, исто те чека. На све стране аутомобили  бахатих возача и нигде никог ко би их спречио у томе. Извалили су сваки стубић који им је сметао и запосели  сваки сантиметар који су могли. Идем и рондам пазећи да се не спотакнем на катакомбама јер се из оправданих разлога плашим пада. Срећем комшије, ћутимо и одмахујемо главама, шта више да кажемо. А мене још и срамота, осећам се као лажов. Свима сам рекла да ће нам средити тај једини излаз у свет пре него што мајстори уђу у улицу са машинама. Часна реч, распитивала сам се и као новинарка и као грађанка. Рекли су “биће, биће”.

Ми, дакле, идемо и ћутимо, а у сусрет нам иду управо они што су негде углавили свој аутомобил и гласно коментаришу како је све ово срамота - центар града, а баре веће него у њиховом селу. Да, наравно. И мрак је много гушћи него у вашем селу, јер нама су исекли улично с предње стране улаза пошто се поставља ново осветљење, а са задње стране никада нисмо ни имали светло. Али, осим станара из двојке,  имали смо избор па смо што због рупа, што због мрака избегавали тај приступ. Сада немамо избор.

За који дан овим путем ће деца у школу, хоће ли родитељи да дежурају на уласку у парк како би безбедно стигла до куће по мраку или ће нешто старијој деци забранити да увече излазе из куће? Шта ће бити ако нам, не дај боже затреба снитетско или ватрогасно возило?  Не верујем у теорије да наш кварт кажњавају због ранијих протеста када су се грађани побунили против идеје да се у парку изграде паркинг-места. Биће да је реч о олакој површности оних који су плаћени  да предупреде такве ситуације и нашој грађанској отупелости. Уместо да постављамо захтеве, дошли смо у ситуацију да се на друштвеним мрежама бранимо од хејтера које баш брига и за посечена стабла и за смрад из канализационих цеви који нас гуши у становима, што нам кроз прозоре улећу бубе са заражених и неорезаних крошњи, што од грања не видимо семафоре. Исто ме нервирају и они који кажу да ћемо имати најлепшу улицу у граду. Као да ћемо је удавати. Мене брине да ли ћу умети да се безбедно паркирам или испаркирам са паркинг-места под правим углом у иначе прометној улици, да ли ћу моћи због издувних гасова да држим отворен прозор, да ли ће нам аутомобили појести оно парче тротоара. Имам право на бригу, ја ту живим. И то нема никакве везе са мојим политичким убеђењима. Зато ми није јасно зашто се људи који деле исте бриге пецају по друштвеним мрежама на ситне и непринципијелне провокације уместо да се суоче са блатом и мраком који ће трпети наредна три месеца или било којим другим проблемом који им загорчава свакодневни живот, а може да се реши без по муке.

Просто је, једна од силних машина која је већ испред куће нека зађе иза куће, нека се те рупе изравњају, а пут наспе први пут после десет година (најмање), пар светиљки и да се људски договоримо хоћемо ли да и даље живимо у брлогу или смо кадри да водимо одговоран грађански живот. Да питамо и будемо питани пре него што нас снађе нека невоља. После је касно.

Стабло је већ пало.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Бубрези

НАШИ СМО - Танго

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

фебруар 16, 2019 153

НАШИ СМО - Турнеја

Изборна или нека друга, тек кампања названа “Будућност Србије (Александар Вучић)” почела је прошле седмице тако да ћемо се гужве и народа у редовима, председника државе како им “подноси рачуне”, удара камење темељима или отвара већ изграђене погоне диљем…
феб 09, 2019 246

НАШИ СМО - Утопија

Хоћемо ли ми икада постати земља озбиљних, одговорних, зрелих људи који знају да се носе са сваком ситуацијом, умеју да размишљају трезвено и доносе праве одлуке у право време? Хоће ли они који одлучују, али и они који им дају то право, привилегију и обавезу, коначно одрасти, изаћи из…
феб 02, 2019 304

НАШИ СМО - Одговорност

“Све што се чује ових и претходних дана је насиље. Да ли ћете неком опалити шамар или рећи најпогрдније речи - то је исто насиље, нема разлике” - ово је став премијерке Ане Брнабић који потпуно делим исто као и: “Уколико основно кућно васпитање и поштовање према грађанима за јавни дискурс нису…
јан 26, 2019 304

НАШИ СМО - Лилипутинци

Ако је неки догађај обележио почетак друге половине јануара, после Нове године, Божића и Српске нове године, онда је то свакако посета председника Руске Федерације Владимира Путина нашој престоници. Од слетања на београдски аеродром, преко уручења ордена председнику Србије, до посете Храма Светог…
јан 19, 2019 422

НАШИ СМО - (Не)моћ

Поче и 2019, а хоће ли бити још само једна у низу оних за заборав или ће донети и нешто добро, видећемо за 300 и кусур дана. Ако је судити према најавама оних који воде земљу, могла би то бити, коначно, година када ће бити заведен ред на пољу криминала, а починиоци најтежих кривичних дела добијати…

Репортажа

феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"