НАШИ СМО - Релативизација

Не знам за вас, али мене релативизација било чега ужасно нервира. То доживљавам као покушај најпровидније и најпримитивније манипулације било да долази од саговорника у приватном разговору или у јавном обраћању. У приватном јасно ставим до знања саговорнику шта мислим, а када то безобразно фолирање долази од званичника, обавезно се свађам са телевизором. Ваљда то иде са годинама. Већ смо све видели, знамо како почне и како се тако нешто заврши па нам је и праг толеранције нижи. Нарочито када се на клацкалицу ставља насиље. На пример као у случају медијски експонираног психотерапеута који је не тако давно убиство жене и детета ставио у други план јер је желео да чује и другу страну пошто му се учинило да је човек био изнервиран поступцима жртве. У ситуацији када имамо ескалацију породичног насиља сваки коментар је  врло осетљив због порука које би на погрешан начин могле да стигну до потенцијалних злотвора. Зато је “друга страна” посао за судије које одмеравају казну, евентуално за неку научну дебату из које бисмо добили  одговоре шта покреће такве злочине и како их предупредити, али никако није за површне медијске садржаје из којих би се могло закључити да је жртва крива. Психотерапеут се после правдао да није тако мислио, али штета је већ начињена.

Ових дана запрепастио ме је државни секретар у Министарству културе и информисања који је у случају најновијих претњи новинарима желео да чује и другу страну. Баш ме интересује како би овај бивши новинар водио разговор са једним насилником. Шта би га питао и шта би са одговором који би добио? Ја бих волела да знам шта је овог државног чиновника, бившег новинара и уредника,  подстакло да се руга својим колегама и када показује разумевање за оне који их угрожавају и када им малициозно саветује “да се сами штите”, а нарочито када изражава уверење да су претње измислили због стицања популарности. Јадна земљa у којој пут до препознавања води преко батине или, далеко било, читуље. А, гледали смо и једно и друго.

Који дан раније два пута сам прочитала одговор познатог адвоката на питање како би он конципирао одбрану убице премијера Ђинђића. “Ја бих му рекао да призна и да каже да је убио из патриотизма, он би добио ореол једног патриоте, родољуба, као што је, рецимо, убиство Фердинанда, оно с Принципом”. Шта је ово? Разметљива самохвала једног адвоката или политичка порука неком другом? Шта год да је, опасно је. На страну што је такво неумесно поређење  увреда и за Принципа и за Ђинђића.

Да ли треба истицати да оно што приватно из било ког разлога или анимозитета може да помисли грађанин Александар Гајовић, то не сме да каже државни секретар Александар Гајовић. Његов посао је да ради на унапређењу медијских, као основних људских слобода, а не да потпирује нетрпељивост према другачијем мишљењу. Хоћемо ли једног дана читати како је  Ћурувија самог себе убио с леђа или да је Панић самог себе на смрт претукао, да је Митрић себе пресрео у мраку бејзбол палицом, Бранкица Станковић потплатила навијаче да је јавно шиканирају, а Анастасијевић подметнуо бомбу себи на прозор. Или би порука требало да гласи, слободно ударајте, батина нема два краја?

Исто може да се чита и  страшна порука Томе Филе - није проблем у атентату него у невештој одбрани. Уосталом, у далекој будућности наћи ће се већ неко ко ће од убице напаравити националног јунака. Сачувај нас Боже од такве историје и таквих јунака и ђавољих адвоката било којом професијом да се баве.

Дакле, све што сам хтела да кажем своди се на једно - сваки облик насиља мора бити недвосмислено осуђен. Нема али. Нема реалтивизaције. Крај.

Или да станемо у ред, па шта нас задеси.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Задушнице

Сутра су задушнице, дан намењен онима који су нас напустили, којих треба да се сетимо и припалимо свећу за покој им душе. Дан када би требало мисли да усмеримо ка успоменама и тренуцима вредних сећања.

По неким обичајима, на гробље, и у цркву, носи се кувано жито које подсећа на Христове речи да “Зрно тек кад умре род доноси, и то не у мраку, него у светлости сунца”. По другим, чини ми се оним обичајима које смо и претерано прихватили, на гробље се износи храна, коју би требало поделити сиротињи, али и другима који се ту затекну. Признајем, као дете сам волео да се на задушнице “послужим” храном са гробова бабе, деде, стрица, чак ми је увек деловала укуснија, ваљда зато што се припремала с посебном наменом, неко би рекао с пуно љубави, у шта не сумњам, или је то само била необичност која се, обично, свиђа деци. Народ смо који поштује претке, барем на оваквим местима.

Нажалост, не могу се одвојити од осећаја да ми се то претеривање у изношењу хране нимало не допада. Нека ми неко објасни зашто је нормално на гробље износити торте, колаче, поховано месо, сарму, одлеђено воће из замрзивача, димњено месо, обланде у свим комбинацијама, крофне... Ајд, ово последње и да прихватим као део традиције и, што би рекли - “руке ради”, али све друго, мислим да је гурманијада на непримереном месту. Чак се и на таблама у кругу гробља препоручује да се не доноси храна и да се не оставља на гробовима јер, признајмо искрено, није пријатно посматрати како пси луталице шетају по мртвима и глођу оно што је спуштено на хумку. Животиње не знају за задушнице, оне се боре за опстанак, али много теже је посматрати људе који са врећама преко рамена, праве слалом од споменика до споменика и скидају све оно што је неко оставио крај гроба покојника. Гужва на овај дан сама по себи је, некако, оптерећујућа за посетиоце гробља, па кад се томе дода још храна и пиће, све почне више да личи на вашар него на двориште вечних кућа упокојених. Од овакве праксе се не одустаје без обзира на временске прилике. Не мари народ на то да ли је ветар, киша, снег, мраз или сунчан дан, цегери се носе. Деценије пролазе, а ова навика се тешко мења, народ воли да понесе и изнесе и зато сматрам да не би било згорег да неко од црквених веродостојника константно указује на паганство или лошу навику претеривања и неумерености у свему. Што рече један мој пријатељ - неће се мртви најести. Једу живи, и то храну са земље којом су прекривени ковчези покојних. Не видим ту никакву оправданост, чак ни хигијенску јер ко би у другим околностима чучао и јео са софре распете по земљи. Оно наше - ваља се - често поприма форму поштапалице и немуштог одговора на питање а шта то ваља? Ако је неком до гозбе на тај дан, нека то обави у кући. На гробљу, ваљда, треба да будемо достојанствени и да прозборимо коју реч о сећањима на оне којих више нема. То ми се чини примеренијем. Да не помињем непријатне ситуације, које ћемо свакако сутра доживети када са свих страна нагрну малолетна деца, коју су родитељи послали да просе, не због глади, већ из неког другог разлога. Знам да се и ранијих година дешавало да ти “изненадни посетиоци” однесу и целу торбу, а узимање хране, коју сте тек спустили поред крста, појава је коју ретко ко није доживео. То нестане брзином светлости.

Поражавајуће је гледати потом џакове пуне најразличитије хране, остављене крај зида капеле или уз жичану ограду, по коју пред крај дана долазе комби-возилима. Значи, та храна није узета због глади, већ да би завршила ко зна где. Нема везе да ли је гробље сеоско или градско, атмосфера је слична. Можете ли замислити како ходате гробљем у неком граду ЕУ и да тамо видите некога ко поставља бели папир или огроман столњак и на њега сву набројану храну с почетка приче. Сумњам да је то могуће, али, можда је зато Европа - Европа, а наша Србија, само наша Србија.

Поштујући традицију и обичаје онако како то треба чинити, имамо времена да се променимо до 2025. године, а онда нам можда и понуде карту за улазак међу европски свет.

Слободан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Срећни људи

Док авион из Абу Дабија, крцат путницима, слеће на аеродром у прохладни Београд, осећам благу језу у костима које су до јуче упијале топлоту вреле Аустралије. Ухватим себе да жељно очекујем баш тај хладни талас и мирис зиме у ваздуху и чврсто тло под ногама, што је логично после дугог лета. Понекад вас ново искуство разбије у парампарчад јер схватите да вам је ту где сте провели већи део свог живота, и поред бројних мањкавости, нелогичности  и свакодневних проблема који су за неке друге људе непознаница,  ипак најбоље. То је и начин да се потврди исправност народне изреке  да се гвожђе кује док је вруће јер кад се охлади, тешко га је савити и обликовати.

Први сусрет са том далеком земљом у коју су многи дошли у потрази за бољим животом па ту и остали, деловао је опијајуће не само због  жестоке врућине, необичног растиња, палми, еукалиптуса, пуно зелених површина, већ и због отвореног, ноншалантног начина живота. Тако је у Перту, приморском граду у којем је срећу нашао велики број наших држављана. На први поглед ова земља има све оно што ми немамо - топлу климу, квалитетне путеве (шта то беше ударна рупа), скупе аутомобиле, опуштене возаче без ружних псовки упућених баш вама иако нисте ништа скривили.

Опуштеност се огледа и у начину облачења, није блам носити чарапе уз пластичне папуче или једноставно доћи бос у велики трговински центар. Нико вас због тога неће ни погледати. Аустралијанци се не оптерећују тривијалностима и није ни чудо што  су неколико година узастопно проглашавани за најсрећнију нацију на свету. Живе у земљи где је прилично лако доћи до посла и ако знате енглески језик, никада се нећете осетити као странац. Што је веома важно, нико старост не дочека без пензије и зато немају ту врсту егзистенцијалног страха.

По животном веку Аустралијанци су трећи у свету што, између осталог, треба да захвале добро организованом здравственом систему. Болнице као апотеке а гужви нема јер се лекарски прегледи заказују и када дођете, бићете одмах примљени у ординацију. Да нисам видела, не бих веровала. На улицама нећете приметити ниједног пса луталицу нити напуштену олињалу мачку, и то није постигнуто само високим казнама за власнике, већ је једноставно, свест људи на том нивоу да им тако нешто не пада на памет.

Оно што ми је посебно привукло пажњу  су школе, има их на сваком ћошку, државних, приватних а прво што приметите су разнолике ђачке униформе. Свака школа има своју униформу почевши од ципела па све до ранца. Њиховом образовном систему није потребна сагласност родитеља да се у школе уведе ношење униформи - оне су обавезне и то без поговора. А клинци као и наши, не испуштају мобилне телефоне из руку  и хране се претежно у ресторанима брзе хране. Зато су Аустралијанци једна од најдебљих нација на  свету пошто деца само копирају своје родитеље. Међутим, наши људи који тамо живе ипак су задржали навику спремања добре хране и скоро сви које сам упознала имају своје мале баште у којима гаје разноврсно воће и поврће, а неки припремају и зимницу укључујући и кисели купус. Е, то је воља, кисели купус на четрдесет степени! Иако су на другом крају света, не заборављају своју земљу и чезну за српским производима па и не чуди што продавнице са нашом робом, често са истеклим роком трајања, одлично раде.

Без обзира на висок стандард, потрошачки начин живота, јер им се може да пуно и често купују, без обзира на културу понашања, оно што је видљиво је свеприсутна отуђеност. Нема дружења међу комшијама које дели само висока ограда а која не би требало да представља препреку. Додуше, и то некада добро дође, бар вам нико не смета, али на дуге стазе није здраво. Зато свуда прођи, али кући дођи. Ма, наши смо.

П.С. Ево дошла ми комшиница и донела кисели купус пошто се мој покварио. То је Србија. 

Верица Мићић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Црнило

Неко нас  је проклео или смо заслужили лошу карму, постали као гуске у магли, где предуго тумарамо,  невољник у живом блату који што се више “вади” све брже тоне. Некако смо изгубили осећај за достојанство и толеранцију, а све више разумевања показујемо за оно чега смо се пре стидели.

Последњи пример острашћености, злобе и глупости, овај је са београдским муралима, са ликовима познатих личности, симпатизера Партизана, пре неки дан прекречених црном бојом.  Годинама су осликавани по фасадама и суграђане “гледали” песници Душко Радовић, Бранислав Петровић, фудбалер Драган Манце, кошаркаш Харис Бркић, сликар Љуба Поповић, глумци Зоран Радмиловић, Бора Тодоровић, Слободан Алигрудић, Тања Бошковић, музичари Цане (“Партибрејкерс”) или Гиле (“Електрични оргазам”). За такав вандализам нема оправдања. Како рекоше из екипе окупљене око “Гробарског траш романтизма”, односно Групе ЈНА, која је  црно-белим муралима дала  омаж познатим партизановцима “Нека је на част човеку који узме црну фарбу, погледа Душка Радовића у очи и уништи га”. Напомена, ово пише звездаш.

Некима је црнило пало на просторе бивше Југе продрло дубоко у душу, па се пренело на нове генерације које су одрастале гледајући ружне призоре, мислећи да су нормални, а деструкција прихватљив вид понашања. Готово ништа овде није свето. Последњих дана се убиство једног човека користи за сакупљање политичких поена, међусобна оптуживања власти и оних који би то да буду, туђа смрт се користи да се нешто ушићари. Образи су као најдебљи ђонови. “Обојена” телевизија је пре само неколико месеци објављивала прилоге у којима је убијеног Оливера жестоко оцрњивала. Живог су га пљували, мртвог га користе да дижу гледаност распредајући о том догађају са “аналитичарима”, све за рејтинг.  Више од сто, по некима и 400  хиљада, Грка окупило се ових дана у Солуну на демонстрацијама против употребе речи “Македонија” у било каквом решењу спора између Атине и Скопља. Протест није повезан ни са једном политичком партијом, а циљ је да се БЈРМ упути порука да престане да користи реч “Македонија” у имену. Једна реч окупила је толики свет. А ми? Када је Хрватска 1995. извела “Олују” и протерала више од 220 хиљада Срба, каква је била реакција наше јавности - млака, никаква. Можда је оправдање да је било гадно време, свако је гледао да преживи. Шта је било у марту 2004. када су са Косова и Метохије, наше “колевке српства”, Шиптари  протерали више од четири хиљаде Срба, етнички очистили шест градова, попалили и порушили цркве? Ни то није било довољно да сви скоче на ноге, дигну глас, покажу јединство. Црнило је убило жар који је некада тињао у људима са ових простора. Утерани у своје малене торове, задовољни преживљавањем, научени да ћутимо, трпимо и углавном смишљамо заједљиве и пакосне штосове, постали смо баш мали. Спремност пристајања на све широка је до неслућених размера, све се може и сме, свака средина има свог поглавицу спремног да другоме “скине главу” како би сачувао своју и тако све по вертикали. Одавно се претрчава у највеће стадо јер је ту најсигурније, а ако оно пропадне, ето другог па трк тамо. Ионако се дресови мењају преко ноћи. Толико смо зацрњени да се више ништа никоме не верује. Иза свега се траже неке скривене, углавном зле, намере и циљеви. Нико више никоме не чини добро зато што то тако жели и осећа, а ако и има таквих, они су још сумњивији. Чуј, добар тек тако?!

Шта год власт рекла ко стоји иза убиства Ивановића пола Србије неће у то поверовати. Ништа није као што изгледа, у све се сумња. Како и не би после толико лажи, превара, неоткривених афера, ко ће коме веровати.

Било би добро да има неки детерџент па да нас све колективно опере, да прођемо кроз центрифугу и онда почнемо са новим лицима и мислима све из почетка. Нажалост, нема тога, црнило је све јаче да и рефлектори тешко помажу. Одавно је прошло време када је свећа могла да реши ствар, тад је нисмо упалили. 

Саша Трифуновић  

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јул 14, 2018 157

НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке - ни по'…
јул 07, 2018 180

НАШИ СМО - Живот

Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке…
јун 30, 2018 271

НАШИ СМО - Наш (к)ВАР

Од петка увече велики негативац за српски, али и нешто шири, навијачки свет постао је немачки судија Феликс Брих, главни делилац “правде” на утакмици Србија-Швајцарска, која је, нажалост, лоше завршена по нас. Оплели су по њему сви, од навијача, медија до селектора, а кључан је био недосуђени пенал…
јун 23, 2018 305

НАШИ СМО - Почасни

Тачно деценија је прошла како је Лозница за свог почасног грађанина прогласила Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације. Тако смо се уписали на листу од 11 српских градова у којима је добио звање које се, иначе, додељује за “истакнуто и трајно животно дело у области науке,…
јун 16, 2018 428

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале надокнаде у цени бензина учествује са 55,2…

Репортажа

јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…
апр 26, 2018

ПИСМО ИЗ КИНЕ - Ову земљу треба упознати

Вук Костић (23) први је Лозничанин и први Србин који учи кинеске борилачке вештине на…
апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…
апр 10, 2018

ВАСКРШЊА ЈАЈА ЉУБИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА - Стрпљењем до лепоте

Овим се Недељковић бави последњих годину и по дана, каже да је веома интересантно, а…
мар 12, 2018

БРАНКА ЖИВАНОВИЋ, ЛОЗНИЧКА ПРЕДУЗЕТНИЦА - Жене морају бити смелије

Лозничку предузетницу Бранку Живановић љубав је довела у Јадар, а она је води и у послу…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"