НАШИ СМО - Почасни

Тачно деценија је прошла како је Лозница за свог почасног грађанина прогласила Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације. Тако смо се уписали на листу од 11 српских градова у којима је добио звање које се, иначе, додељује за “истакнуто и трајно животно дело у области науке, привреде, уметности, образовања и васпитања, као и за резултате постигнуте у јавном животу и развоју културног стваралаштва” и то “физичким лицима која су својим делима и чињењима допринела подизању угледа града у земљи и иностранству”. Звање додељује скупштина општине или града, која, такође, има право и да га одузме, а, подсећам, да је поред Лознице, Путин почасни грађанин Сомбора, Врњачке Бање, Рашке, Апатина, Врбаса, Пожаревца, Новог Сада, Љубовије, Оџака и Свилајнца. Да, код нас је стекао ово високо звање на предлог одборничке групе српских радикала, које је Скупштина општине усвојила (децембар 2007.) и потом доделила ово највише признање, трећи пут откако постоји као варош. Пре Путина, који до сада, а, највероватније, никада и неће видети Лозницу, и Александра Вучића, актуелног председника Србије, којем је ово звање додељено пре седам дана на прослави Дана града, а и лознички је зет, за почасног грађанина 1989. године проглашен је наш знаменити суграђанина, сликар Мића Поповић, чији се стални легат слика од тог дана налази у некадашњој кући Катића, на шеталишту, док је свог првог почасног грађанина Лозница добила још 1937. године! Био је то др Александар Белић (1876-1960), чувени лингвиста и председник Српске краљевске академије наука и уметности. Рођен је у Београду, а после основне школе и Прве београдске гимназије, студије филологије започео је у Београду, а наставио на универзитетима у Москви и Одеси. Основао је 1905. часопис “Српски дијалектолошки зборник” у издању Српске краљевске академије, који је под његовом редакцијом излазио преко 50 година. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1905, а њен редовни члан годину дана касније. Председник Академије постао је 1937, наследивши на том месту Богдана Гавриловића. На тој значајној позицији био је све до своје смрти, укупно 23 године. У новинама “Подриње”, број 6, објављеним 1937. године, на страни 3, под насловом “Почасни грађанин вароши Лознице” записано је: На предлог просветног друштва “Караџи” у Лозници Одбор општине вароши Лознице на седници својој од 14. овог месеца донео је једногласну одлуку којом је изабрао за почасног грађанина вароши Лознице господина др Александра Белића, председника Краљевске српске академије наука. Председник општине са јавним одборником и члановима управе друштва “Караџић” предаће лично господину Белићу ову одлуку. Господин Белић је први почасни грађанин вароши Лознице”. Тако Лозница, до данас, међу четири почасна грађанина има два Александра, једног Мићу и једног Владимира. Иначе, титула почасни грађанин свугде у свету сматра се високим признањем и израз је захвалности појединцу, а како је писао покојни професор лозничке гимназије Милован М. Радивојевић у “Вуковом гласнику” из 2014. године - у Србији ова титула уведена је 1877. године у Пироту када је додељена пуковнику \ури Хорватовићу, заповеднику српске војске која је у Другом српско-турском рату ослободила Белу Паланку и Пирот. Професор Радивојевић је указивао да је због непрецизних и различитих критеријума, у нашој пракси било и промашаја који се данас оцењују као скандалозни, што је поткрепио примером Београда који је, својевремено (1984.), титулу почасног грађанина доделио севернокорејском диктатору Ким Ил Сунгу! Било је, нажалост, и других трагикомичних ситуација.  - Код нас су, из сумњивих дневно-политичких разлога почасни грађани најчешће постајали актуелни политичари и државници, затим и понеки уметник, научник, добротвор, врсни новинар и врхунски спортиста. Најдоследнији у додели овог признања био је град Ниш који је међу својих седам почасних грађанина има чак шест добротвора - писао је професор Радивојевић.

Многим Лозничанима ни данас није јасно каквим добром их је задужио Путин, а што се тиче Вучића, обећао је, али ће време тек показати да ли смо га частили унапред.

Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале надокнаде у цени бензина учествује са 55,2 одсто, а дизела 53,8 одсто. Држава је приходе од акциза повећала три пута  у односу на 2008. годину (300 према 100 милијарди динара), док је буxетом за ову планирано да се из захватања на деривате инкасира 153,2 милијарде динара. Србија је на листи земаља са висином удела дажбина у цени бензина на другом месту, одмах иза Хрватске где оне износе 56,55 одсто, док су у Македонији 46,14 одсто.  По уделу такса у малопродајној цени дизела Србија заузима прво место у региону са 53,49 одсто док је у Македонији 39,31 одсто. 

Статистика даље показује да је по уделу државних такса у просечној малопродајној цени течног нафтног гаса (ТНГ) Србија  на првом месту са 49,10 одсто, у Мађарској, која је на другом месту, он је 36,29 одсто, док је у Хрватској 21,13 одсто.

Томислав Мићовић, генерални секретар Удружења нафтних компанија Србије,  каже да  висока захватања државе нису била толико уочљива када је сирова нафта била јефтинија, а да представници власти две године одбијају да разговарају о смањењу тих дажбина.

Незадовољни возачи у петак су зауставили аутомобиле на улицама и блокирали саобраћај тражећи да држава утиче на смањење цене горива, док је Национална асоцијација пољопривредника предала захтев Влади Србије за укидање акциза на гориво. И ту би било логично да почне дијалог између грађана и власти и интересних удружења и власти. Али није. На легитиман грађански протест, представници власти одговорили су крајње грубо уз, већ виђене, оптужбе да иза свега стоји опозиција. Од увођења вишестраначја у Србији до данас, ниједан протест, ниједан штрајк није прошао, а да власт није олако изрицала такве оптужбе. Као да су грађани малоумни па им је потребна опозиција да им објасни како не могу да раде без плата, или да су им потребне веће да би преживели, да их банке безочно пљачкају, да их послодавци третирају као робове или да цена њихових производа зависи од рачунице извозно-увозних лобија. У овом случају, да би бензин могао бити знатно јефтинији да је држава мање алава. Уосталом, алавост увек преседне јер грабежљивост сужава видике, па док на једној страни гомилате, на другој губите. Тако Мићовић упозорава да високе дажбине с једне стране имају позитиван ефекат на пуњење државне касе, а с друге стране се губи јер становништво у пограничном подручју гориво набавља у околним земљама док они који су у транзиту не  пуне резервоаре у Србији. Што би рекли модни стручњаци - некада је мање, заправо више. Ево, на нашем примеру, када сте последњи пут напунили резервоар у Лозници и да ли сте прелазећи мост потрошили паре само на бензин или вас је повукло да оставите који динар више купујући у оближњим продавницима, када сте већ тамо, или бар у ресторанима чекајући да се мало разиђе гужва на граници и да ли бисте волели да остане тако?

Чему тешке речи и осуда грађана који су решили да натерају власт да смањи акцизе јер бензин није луксузна роба - лудаци, хулигани, превратници. Злостављачи поштених грађана, који мисле исто, а ћуте чекајући да неко други реши и њихов проблем. 

Побуна грађана или грађанска непослушност је цивилизацијска тековина - историја света пуна је примера како су  ненасилним методама, протестима, бојкотима, маштовитим перформансима остваривани високи циљеви слободе, али и мењане одлуке власти које су грађани сматрали неправедним. И ако притом нечији комодитет буде угрожен, дужим задржавањем на аеродрому, граничном прелазу, ауто-путу или каквом другом месту са којег се притисак најјаче осећа, а воља грађана најјаче чује, па шта. Није само до грађана, ваљда је нешто и до власти. Тако је бар у развијеном делу света.

До опозиције, није ништа, осим да се држи по страни у свим приликама када грађани  одлучују да ли су поданици или људи слободне воље. И, наравно, да памте када на њих дође ред да се суоче са грађанским протестом. Просто ко цена бензина.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Сигурни милиони

До почетка највеће светске смотре фудбала остало је још пет дана, а овога пута ће тамо бити и наша репрезентација. Одлетеће “орлови” пут Русије где их чекају мегдани са Костариком (17. 6), Швајцарском (22. 6) и  Бразилом (27. 6), да бране боје Србије и надају се да ће досегнути висине генерације која је пре 88 година, у далеком Уругвају, била трећа на планети.

Међутим, ако је судити по ономе што смо гледали у понедељак када су изашли на мегдан Чилеу, који се није пласирао на Мундијал, има поново наши фудбалери да нам искидају нерве. Брате рођени, да не би Стојковића на голу, попили бисмо бар три комада, овако једна лопта у мрежи много мање боли. Изгледа да наши играчи не слушају шта им се говори, или не чују добро јер им је лепо три дана пред утакмицу са Чилеанцима, на пријему за фудбалску репрезентацију Србије, стручни штаб и руководство ФСС лично председник Вучић рекао ће добити чак десет милиона евра уколико победе у финалу Мундијала. Рече да ће за друго место награда бити пет милиона евра, а ако прођу групу  500 хиљада евра. Мало ли је? Како су играли у понедељак, изгледа да нису импресионирани, или рачунају то је пријатељска , та лова  за то не важи па су мало кулирали. Заборавише на оно “оставићемо срце на терену” и слично или су били  увређени што је Чиле играо са другим тимом, па нису хтели да “потегну”. Чувају ноге за оно право. Или је тих десет милиона евра, за обичне смртнике боогатствооо, њима смешна сума. “Чу ли бре, овог нашег председника, десет милиона евра, по човеку, или за све нас? - пита један фудбалер, а други кроз зубе, да неко не чује, оно, и зидови имају уши, само процеди - Јок, бре, за екипу, мисли да смо ми неки тамо кошаркаши, ватерполисти, шта ли”. Тако је могао тећи разговор иза леђа председника јер оне гаће и копачке носе, углавном, милионери. На листи најскупљих играча планете процењено је да наш Немања Матић, играч Манчестер Јунајтеда, вреди око 60 милиона евра док је Милинковић - Савић вредан 75,4 милиона, а ових дана читам да Лацио тражи за њега 120 милиона евра.

Момке који годишње зарађују по неколико милиона, или десетина милиона у својим клубовима тешко је импресионарити. Зато њима мотив треба да буду боје Србије и част што носе њен дрес. До сада се нисмо баш нарадовали резултатима наших играча на мундијалима, посебно на два последња када смо у Немачкој (2006) били 32, а у Јужној Африци (2010) 23. мада је сад боље него пре четири лета када су наши репрезентативци као и ми, обични љубитељи фудбала, најбоље репрезенатције света гледали на ТВ екрану јер се нисмо ни квалификовали. Радује ме што наш селектор Крстајић не паничи, рече да је требало неки дан да играмо “бржи пас, будемо агресивнији у одбрани”, само ми промаче, а зашто нисмо. Шансу за поправни имаће вечерас, на пријатељској утакмици против Боливије која је генерална проба за Костариканце.

Иначе, неки су негативно коментарисали обећану новчану награду коју најави први човек државе. Почеше да упоређују колико пара добију талентовани ученици, победници на међународним такмичењима из математике и сличних наука. Негде подсетише да је на последњим Олимпијским играма за освојену златну медаљу у појединачним спортовима награда била  45.000 евра, а за екипне спортове 40.000,  сребрне медаље у појединачним спортовима 40.000 евра, а у екипним 35.000, док је бронза у појединачним спортовима вредела 35.000 евра, а у екипним 30.000 евра. Народу не можеш угодити.

Оно што је сигурно јесте да ће бити светско чудо ако наше будемо у јулу дочекивали на легендарном балкону. Дај, Боже, да грешим па да нација полуди тотално од среће јер ми волимо да смо први у свему, али ако бисмо то успели у фудбалу, то би било феноменално. Пошто знамо какви смо, боље да припремимо гомилу живаца за прве три утакмице, а ако их буде још - одлично. Навијачи неће мирно спавати, али председник може безбрижно јер ће оних обећаних десет милиона евра 99,9 одсто остати у државној каси.

Него, ако ми не будемо прваци света, а већ држава има десет милиончића вишка можда да те паре оду у неку школу, болницу или нешто слично, свима треба, а и дуго траје.

Т.М.С

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Мишеви

Одавно се не насмејах тако слатко као пре пар дана гледајући дневник на некој од телевизија с националном фреквенцијом и прилог о најезди мишева у згради Народне скупштине у Београду. Дигла се џева међу народним посланицима због глодара који су окупирали највише законодавно тело па се распламсало и коментарисање у кулоарима на ову тему. У телевизијском прилогу новинарка пита посланике да ли су видели пацове или мишеве по ходницима здања, а они одговарају да јесу, да нису, да су само чули да тога има, док неки прилично духовито коментаришу ову појаву.

О томе шта су коментарисали, нешто ћу касније, а сад да изнесем своје запажање да се ова тема може посматрати прилично двосмислено. Знамо добро за кога кажемо да је миш када желимо да укажемо на његов карактер. То су она бића у човечјем облику која и немају претераних квалитета. Малени су душом, па их зато, ваљда, пореде са малим животињицама мишевима, ни кривим, ни дужним што некоме користе за спрдњу, понижавање и потцењивање. Имамо ми још много примера које користимо за обележавање нечијих карактерних особина, нећу их набрајати, само ћу подсетити на чувену опсервацију великог Рада Шербеџије у филму “Вариола вера”.  Е, сад, кад већ поменух мишеве, веле неки од посланика да мишева сигурно има, да су се понеки само мало пропели на задње ноге и бистре политику. Има и оних који, у складу са европским путем, кажу да треба бринути о томе да глодари не изглођу законе које тек треба усвојити, да треба бити у тренду и поступати европејски, не користити хемију већ екологију, па уместо мишомора и мишоловки обезбедити преко тендера неколико квалитетних мачака и мачора, да то обаве о свом трошку и на природан начин. Као некада у “Опстанку”.  Неки посланици су се пожалили да има мишева по посланичким клубовима и неким мањим ходницима, као и да није пријатно расправљати о новим законима док около шећкају мишеви, док други сматрају да је сасвим нормално да у старој згради каква је Скупштине на Тргу Николе Пашића има мишева. Постоје и они којима смета то што су некада видели отров за мишеве постављан у ћошковима зграде, али и они који тврде да за деценију боравка у овом дому никада нису видели ниједног миша. Е, сад, како додају, има мишева од људи, који једно говоре, а друго раде, али то је већ ствар образа и карактера.

Не могу спречити такве да се понашају као да су у зоолошком врту, а манири су ствар васпитања, понетог из куће. Један миш, али онај компјутерски, био је актуелан у новембру прошле године када су га представници народа и државе употребили за лични обрачун. Сећамо се да је полиција данима узимала изјаве народних посланика, који су били на седници Административног одбора на којој је Бошко Обрадовић компјутерским мишем гађао Александра Мартиновића. Ванредна дератизација и дезинсекција морала је да се обави у кухињи и ходницима Скупштине и августа 2015. године, тако да ова појава није од јуче. Тада су посланици били на летњој паузи па су мишићи искористили прилику и повели се оном старом изреком да кад мачке нема, мишеви коло воде.

Прелиставајући стару штампу налетех и на причу о мишевима из 2002, године. Остала је упамћена јер се тада усред излагања тадашњег министра финансија Божидара Ђелића, међу учеснике скупа посвећеног извештају Светске банке “Десет година транзиције” непозван ушетао и један миш! Ђелић је коментарисао да га је миш подсетио на асиметричан однос Светске банке према Југославији: “Реформама најбоље оцене, извођачима мршаве паре”. Данас је прича слична, само су се мишеви променили.

Слободан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

новембар 10, 2018 110

НАШИ СМО - Звездано

 Оно што се десило у уторак вече на Маракани, доказује да су чуда могућа. Када кажем чуда, као “окорели” партизановац (а то сам постао пре више од четири и по деценије сасвим случајно, када ме комшија питао за кога навијам и ја као из топа одговорио…
нов 03, 2018 202

НАШИ СМО - Овце

Све има своје границе, али је изгледа она нашег срозавања ипак недостижна. Кад год поштен човек помисли нема даље, од овога часа морамо се пренути, подвући црту и почети повратак на колосек нормале, ми још више склизнемо. Велика већина, она што мисли да ништа не може да се поправи па неће ни на…
окт 27, 2018 245

НАШИ СМО - Јавни интерес

Како год да покушате да дефинишете јавни интерес, он се на крају сведе на опште добро. Може се врло лако утврдити шта је јавни интерес у привреди, здравству, култури, спорту, политици, медијима, при чему се треба држати само неколико начела - равноправности, доступности, демократичности,…
окт 20, 2018 428

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

Када бих рекао да сам противник доласка страних инвеститора у Србију, лагао бих, као и да ме не занима шта то нуде светски трговински ланци, произвођачи познатих одевних предмета или обуће, музичких инстумената и технике. То је све ОК и потпуно ми одговара што у пречнику од 300 метара већ имам…
окт 13, 2018 491

НАШИ СМО - Дување

Деца до 16 година не могу без пратње одраслих да се крећу напољу од 22 часа у зимском, односно након поноћи у летњем периоду. Координационо тело за борбу против насиља у основним и средњим школама предложило је нове мере за сузбијање вршњачког насиља, а издваја се ова која је својеврсни полицијски…

Репортажа

окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"