НАШИ СМО - Све је у глави

Минула недеља била је посебан спортски дан. Ноле је играо финале Вимблдона, а у Москви су најважнију утакмицу Мундијала играле Француска и Хрватска. Док су за Новака навијали готово сви у Србији, у другом случају се исто навијало, иако наши “орлови” нису “летели”, само више против него за, што је, иначе, наш специјалитет. Када је Ноле завршио са Рафом, онај Андерсон већ је био прежаљен, само се није знало хоће ли му Ђоковић  “дати” бар један сет.

Што се тиче Нолета, поново је доказао да је шампион. Многи су “стручњаци” знали да се никада неће вратити, да треба да једе месо, шницле и ћевапе, треба ово, оно, али човек је потврдио да зна шта хоће и да се уз мукотрпан рад, огромном вољом и упорношћу може постићи циљ. Они што сад кажу, “баш га брига, има милионе”, нека се сете да те паре није добио него их је зарадио, сам, уз помоћ породице. Многима је у недељу освајањем 13. гренд  слем титуле улепшао дан, учинио их поносним као једна од наших ретких светлих тачака, уз ватерполисте, кошаркаше, одбојкаше, Шпановићеву и још по некога, којима можемо бити поносни на светском нивоу. Критичарима је зачепио уста и сад само нека грува даље. И навија за кога хоће.

Рече човек да у фудбалу  подржава комшије па га нападоше неке велике “патриоте” из све снаге. Мада су наши, поново пребрзо, одиграли своје у Русији, фудбал је био у центру пажње јер су комшије стигле до финала. Коцкасти у финалу, а ми, опет, ћорак. Треба ли навијати за Хрвате, шта значи ако навијаш за њих, постаде важно питање, чак сам чуо коментар жена на пијаци “па неће ваљда они бити прваци света”. Многи су навијали против Хрватске, више против ње него за Французе, навијали би и за Папуу Нову Гвинеју, или Панаму, само да комшије не узму титулу. Поново су мешане бабе и жабе, спорт и ружна страна историје, поново је било “да комшији цркне крава”. Њихов успех нема везе са нашим неуспехом, али би, ако има памети, могао да има са нашим будућим успехом. Дупло смо бројнији од њих, већа смо држава, немамо ништа лошије играче, напротив, па како они могу до финала, а ми ни у другу рунду? Како они победе Аргентину са 3:0, са Месијем (нема везе како игра, Меси је Меси), а ми ни Швајцарску, да добију Енглезе, а ми једва Костарику?! У чему је штос?

Имали су и они  проблема, као и ми, али су знали, хтели, могли да нађу начин и направе прави подвиг. Ми смо највише трчали, али шта значе километри без циља и резултата? Ништа. Трчи онај Модрић, али зна зашто, док наш СМС лута по игралишту и тражи себе, узалуд. Није крив он, али то је друга прича. Треба чути шта говоре они који нешто знају. Као, на пример некадашњи селектор Југославије Ивица Осим.  “Треба знати учити, што рече Далић, треба бити понизан и скроман и треба прихватити да неко нешто боље ради, а на то ми не пристајемо никада. Кад пристанемо на то да неко нешто боље ради и уради од нас и да нам то буде пример, а врло смо тешки на томе, то ће бити најбољи пут. Ово је доказ више зашто су Хрвати дошли до финала а зашто не - Србија. Према томе, овде треба бити паметан и искористити искуства Хрватске која су свежа и преиспитати себе, играче и њихово понашање, као и медије” објаснио је  “Штраус са Грбавице”. Можемо ли ми то, не само у овом, него и у другим случајевима? Требало би раздвојити спорт и остале ствари, то како славе неки играчи Хрватске показује њихов карактер и (не)културу, и њима служи на част (онај Томпсон на велику срамоту), потражити позитивне ствари у успеху комшија и узети пелцер. Прихватити туђе знање и искуство и применити у свом дворишту па да, можда већ за четири године, и ми стигнемо бар међу четири најбоље светске репрезентације у фудбалу. Они су показали да и географски и бројчано мале земље, са лошим лигама, могу далеко. Ако могу они, зашто не бисмо и ми? Па ни наши ватерполисти немају море, а редовно “даве” све редом.  

Остаје да се надамо да је од недеље почео други део Нолетовог тениског терора  и да ћемо коначно почети да се лоптамо како бисмо могли. Дотле остајемо прве комшије светских вицешампиона у фудбалу и било би лепо да се потрудимо да их што пре надмашимо. Ипак је све у глави, у сваком смислу.

Саша Трифуновић

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке  - ни по' јада, међутим, кува од испарења, кува од фудбала, али кува и од свакодневне политике. Не бих да алудирам на сличности између 2018. и 1968. године, то препуштам сваком читаоцу да чини по сопственој процени, али да кува, признаћете - КУВА!

Ето, погледа човек мало уназад, а из ретровизора као да га јуре невоље оседлане неумољивим бригама. Пола века је од чувене 1968. године и највеће побуне младих у историји, а ја имам утисак да ни данас нисмо сасвим сигурни колико добра или колико недобра су нам донели протести и захтеви за “више правде и права, мање доминације, како капитала, тако и ауторитарне државе, више слободе за грађане и грађанке, хуманизацију поредака у којима су живели укључујући и промену владајућих ауторитарних односа између полова, успостављање нове културне парадигме у којој млади имају реч, а нису само послушна “добра деца” или добри потрошачи”. Тражили људи да се ограничи власт бирократији “у врху једине и свемоћне партије”, као и “црвеној буржоазији”, која је “у име владавине радника и самоуправљања преузимала све већи део друштвеног богатства”. Захтевали су више слободе речи, поштовање аутономије универзитета, подигли глас против полицијске бруталности  и репресије. То је све ОК јер старији од мене памте да су тих година забрањиване књиге, новине, часописи, филмови, да је пред почетак “варљивог лета” у Београду  полиција пуцала у студенте, тукла их, као и професоре који су их узимали у заштиту. Читао сам да се одмах после чувеног Титовог говора, у којем је он пред читавом југословенском јавношћу дао за право студентима, доказујући своју државничку мудрост и лукавост, обрушила и партијска и полицијска репресија на учеснике студентског протеста, а студенти, пре свега, Филозофског факултета у Београду, ислеђивани, хапшени, затварани, професори прогањани и истерани с факултета. Сила је то, бато!

Пре пола века многа турбулентна дешавања расула су колотечину у многим областима и од те године, памте старији, ништа више није било исто. Чињеница је да смо ми, рођени те и коју годину касније, ницали на темељима промена, на одјецима  шездесет осме за коју се, по правилу, везује и она крилатица “секс, дрога и рокенрол”, али смо током одрастања мало слушали о тим променама и тим данима. Слушали смо друге, “револуционарније” приче, вести о процвату и напретку, о слободама у којима уживају “деца цвећа”, братству и јединству,

али и та прича у виду балона од сапунице распрхнула се осамдесете када је “друг Стари” отишао на небо, а тек по која капљица котрљала се нашим тинејxерским данима још коју годину касније, до лудих и ратних деведесетих.

Ко зна како ће се наша деца за пола века сећати овог доба, осим да су били млади а њихови родитељи нервозни и, углавном, стално незадовољни. Волео бих да имају још чега лепог да се сете, да га не упамте по курсевима немачког језика и одласку из завичаја, по партијском запошљавању у отаxбини и ниским платама... Док ми данас пропуштене године анализирамо читајући старе новине и књиге или гуглајући по интернету, свет ће заувек памтити 1968. као годину атентата на Мартина Лутера Кинга, побуну у Чикагу због рата у Вијетнаму и антиратног покрета и студентских протеста широм Европе. Будила се свест, а будио се и свет. Остављам свима који се сећају тог времена да га по својој вољи пореде са данашњим и сами наставе низ догађаја који су по њима обележили ту годину, а ја ћу признати да ми је она најсимпатичније приказана, пре свега, кроз лудости млађаног Славка Штимца, његовог филмског тате Бате Стојковића и превртљиве лепотице Јагодинке Симоновић (Драгане Варагић), смештене у незаборавни Паскаљевићев филм из 1984. Оно у шта сам сигуран јесте чињеница да су у ово време 1968. родитељи мога кума с нестрпљењем чекали септембар и своју прву принову у породици. То је за њих био догађај! По деци се живот памти!

Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Живот

Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке напамет како бисте засенили простоту, довољно је да знате да је и једних и других, дакле, и бруцоша студената и бруцоша родитеља све мање. Остало што вас интересује можете наћи у најновијим изјавама Славице Ђукић Дејановић, министарке задужене за демографију и популациону политику. Ако вас мрзи да истражујете, ево најважнијих. Дакле, упис нове генерације студената поклопио се са тек обрађеним подацима из истраживања Републичког   завода за статистику  на респектабилном узорку од преко 11.000 студената свих факултета у Србији које је показало да трећина чим добије диплому, планира да оде из земље и да 90 одсто њих има подршку родитеља.

То су она деца и они родитељи који су стварали статистичку слику о просечној четворочланој породици у Србији.  Мање од десетак година од њиховог рођења, просечна породица у Србији постала је трочлана са тендецијом, боље да не кажем. Уосталом, не морам ја ништа да кажем, статистика је рекла, а министарка подсетила да је највећи демографски пад у последњих сто година забележен пре две године када је рођено само 64.000 беба, а прошле тек 200 више. Истовремено, годишње  емигрира 16.000 особа просечно старих 29 година, таман колико просечно има и жена у Србији када први пут уђе у породилиште. Ако сте мислили да тај просек значајно дижу жене из градских средина, варате се. Просечна старосна доб прворотки на селу је 27,8 година. Једно дете има 51 проценат мајки, 42 одсто двоје, а свега 6,7 процената троје. Министарка нас је подучила у једном интервјуу да је за просту репродукцију потребно да 11 одсто мајки роди једно дете, 44 одсто двоје, а 45 процената троје.

Вратимо се младим мигрантима, нашој најболнијој тачки у овој причи. Они који данас успевају да добију исељеничке визе одлазе са дипломама, цењеним вештинама, познавањем страних језика и култура и добро су дошли где год да крену. Још боље би нама дошли да остану. Донедавно сваки четврти је имао завршен факултет, сада сваки трећи само чека да дипломира, испуни поносом своје родитеље и оде, да тамо негде поправља образовну и демографску статистику. Неки ће добити посао у струци, други наду да ће се то једног дана догодити. Сви заједно добиће прилику да се надмећу у фер утакмици. Њихови конкуренти неће бити лоши ђаци са купљеним дипломама и добрим партијским везама већ исти као и они - мање или више амбициозни и спремни за напорно доказивање и напредовање. Па иако не успеју да изграде велике каријере, шта год да раде моћи ће да пристојно живе и то под својим кровом. Овде више од 80 одсто младих до 30 година живи код родитеља и, да будемо поштени, од родитељске помоћи. И ето вам везе између оних који су ових дана постали бруцоши студенти и бруцоши родитељи. Мама и тата, баба и деда, неудата тетка, неожењен ујак или стриц. Да су живи здрави што дуже да ишколују студента, да се провеселе на венчању, ако бог да, и да удруженим снагама одгајају принову.

Министарка допадљиво каже да не можемо стопирати емиграцију јер је то цивилизацијска тековина, а слобода кретања једно од елементарних људских права. Она велику наду полаже у најновије мере финансијске подршке родитељству (за рођење првог детета родитељи једнократно добију 100.000 динара, за друго дете  10.000 динара месечно две године, за треће дете по 12.000 динара мечено десет година, а за четврто 18.000 динара месечно целу деценију). Пробали смо и ми нешто слично у Лозници много пре па нисмо дочекали беби-бум. Неко је министарку убедио, бар је тако рекла,  да младе жене у Србији кажу да би родиле и треће дете када би имале финансијску подршку првих десет година.  И, ево сада им је то држава омогућила. Ко је кога ту излагао, бога питај. Ја у то не верујем. Верујем министарки када износи податак да је мање од половине мајки у Србији запослено и да то никако није добро.

И, нешто се мислим, када би ови подстицаји остали, када би за родитеље било посла, повољних кредита за стан, и када би државна политика била усклађена са очекивањима најпаметнијих, а не ситнопоткупљивих,  где би нам крај био. Овако бројимо ситно у деценијама. То није живот, то није будућност, то  је последња опомена.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Наш (к)ВАР

Од петка увече велики негативац за српски, али и нешто шири, навијачки свет постао је немачки судија Феликс Брих, главни делилац “правде” на утакмици Србија-Швајцарска, која је, нажалост, лоше завршена по нас. Оплели су по њему сви, од навијача, медија до селектора, а кључан је био недосуђени пенал за Србију када су два играча “сајџија” у казненом простору оборила нашег Митровића. Да буде још горе, ова изгубљена утакмица је, по свему судећи, повратна карта за “орлове” који су прекјуче (пишем текст пре утакмице) морали да направе прави подвиг и победе Бразил како би о(п)стали на Мундијалу.

Пенал није суђен, а да ли би га наши искористили, или не, то нико са сигурношћу не може рећи. Оживеле су (не)оправдане приче како су сви против нас, а ако ћемо поштено, овај Брих има “лепу” историју у вези са нашим играчима. Како неки медији подсетише, он је пре седам година на утакмици Лиге шампиона дао црвени картон Немањи Видићу, тада играчу Манчестер јунајтеда, пре пет година је у квалификацијама за Светско првенство на утакмици Србија-Хрватска за седам минута дао два жута Немањи Матићу, и у петак је “пожутео”, а да не брља само кад су Срби у питању него и његови земљаци, пример је када је признао гол Леверкузена на мечу са  Хофенхајмом, иако се лопта одбила од рекламе и ушла у гол са спољне стране, кроз рупу на мрежи. Да српски навијачи “полуде” још више допринело је саопштење ВАР-а у коме стоји да је Бриху сугерисано да прегледа снимак. Међутим, само главни судија може да затражи званичан преглед како би потврдио своју одлуку, а он је својом био задовољан?! Овим се намеће логично питање чему служи тај ВАР (Video assistant referee) и оних неколико судија које буље у гомилу монитора кад је онај на трави цар?!

Али, будимо поштени. Да смо ону екипу “Швајцараца” са  Џаком и Шаћиријем победили, прича о Бриху била би поменута на крају извештаја, узгред, а ми бисмо са шест бодова мирно чекали Бразил и гледали у други круг. Није нама Шваба са пиштаљком крив што смо после датог гола стали, допустили да нас они претрче и победе, колико год нам то тешко пало. Могу нам узор бити баш ти Немци који су са десет играча победили Швеђане и показали да је крај утакмице само када га судија одсвира. Наши играчи, а и ми навијачи, морамо схватити да је фудбал игра у којој се побеђује тако што треба дати бар гол више од противника, а да би се то постигло, потребно је нападати и шутирати у оквир гола. Тачка.

Растужили су нас “орлови”, али има ова земља већих проблема. Брине ли се неко, бар приближно толико, што је на завршном тесту за неке осмаке Доситеј Обрадовић био Пикасо, Бизмарк, Луј 14, Бетовен, Коперник или Мартин Лутер?! Нису препознали лик човека који је био просветитељ, први министар просвете, али би већина као из топа препознала Муђу, Микија из Купинова, Расту и сличне “звезде”. Са каквим знањем нам деца излазе из школе, каква им је општа култура, уче ли их, пре свега родитељи томе, а онда и наставници, или је најважније набубати лекцију, добити петицу,  а за школе себи обезбедити што бољу просечну оцену. Иначе, Доситејева слика је у многим школским учионицама, а некима није помогло што су човека из теста имали “на зиду” него су се баш компромитовали. Та реч била је проблем на тесту из српског јер многи нису знали шта значи па су уместо “обрукати се” заокружили “хвалити се” или “прославити”.

Можда се онда онај Брих и није компромитовао него “прославио”, за Шаћирија и екипу јесте.

Надам се да су  “орлови” направили подвиг па да данас препричавамо како смо срушили Бразил, а не помињемо опет пенал тражећи кривца поново у другима па чак и тамо где је много тога зависило, или зависи, најпре од нас самих.

Саша Трифуновић

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

новембар 10, 2018 110

НАШИ СМО - Звездано

 Оно што се десило у уторак вече на Маракани, доказује да су чуда могућа. Када кажем чуда, као “окорели” партизановац (а то сам постао пре више од четири и по деценије сасвим случајно, када ме комшија питао за кога навијам и ја као из топа одговорио…
нов 03, 2018 202

НАШИ СМО - Овце

Све има своје границе, али је изгледа она нашег срозавања ипак недостижна. Кад год поштен човек помисли нема даље, од овога часа морамо се пренути, подвући црту и почети повратак на колосек нормале, ми још више склизнемо. Велика већина, она што мисли да ништа не може да се поправи па неће ни на…
окт 27, 2018 245

НАШИ СМО - Јавни интерес

Како год да покушате да дефинишете јавни интерес, он се на крају сведе на опште добро. Може се врло лако утврдити шта је јавни интерес у привреди, здравству, култури, спорту, политици, медијима, при чему се треба држати само неколико начела - равноправности, доступности, демократичности,…
окт 20, 2018 428

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

Када бих рекао да сам противник доласка страних инвеститора у Србију, лагао бих, као и да ме не занима шта то нуде светски трговински ланци, произвођачи познатих одевних предмета или обуће, музичких инстумената и технике. То је све ОК и потпуно ми одговара што у пречнику од 300 метара већ имам…
окт 13, 2018 491

НАШИ СМО - Дување

Деца до 16 година не могу без пратње одраслих да се крећу напољу од 22 часа у зимском, односно након поноћи у летњем периоду. Координационо тело за борбу против насиља у основним и средњим школама предложило је нове мере за сузбијање вршњачког насиља, а издваја се ова која је својеврсни полицијски…

Репортажа

окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"