fbpx

НАШИ СМО - Позориште

Недеља Фестивала глумачких остварења у којој Лозница процвета уживајући у позоришном програму глумаца аматера из различитих крајева Србије док на даске које живот значе доносе неке нове светове, димензије и магију театра, период је када се узбурка и прича о потреби нашег града за правим, градским позориштем, које би деловало професионално, имало стални репертоар и пружало публици могућност да чешће гледа представе какве су доступне Београђанима, Шапчанима или Новосађанима.

Прича о позоришту траје деценијама, више од века, још од када је 1850. године основано прво аматерско у Лозници, али додатно је интензивирана од времена када смо добили статус града и зато је то питање требало одавно бити решено. Међутим, то се није десило и поред потребе грађана, али и чињенице да неки град може бити град само ако испуњава одређене услове, међу којима је и постојање институција културе, музеја, библиотеке, али и позоришта. Нажалост, залагање аматерског позоришта КУД “Караџић” да одржи позоришну сцену у граду остало је усамљено у том послу, ако се изузму гостовања професионалних позоришта када то организује Центар за културу “Вук Караџић”, слуха за професионализацијом лозничког театра још увек нема, а уместо да Лозничани представе гледају у свом градском позоришту, они то и даље чине у Вуковом дому културе, где се пушта и биоскопски репертоар, организују концерти, академије, политички скупови и други програми.

Зграда позоришта као институција за себе не постоји, као ни професионално позориште. То повлачи за собом и друге проблеме и перипетије због којих је све мање представа током године, а и оне које Лозничани на једвите јаде и припреме, буду одигране тек неколико пута и одлазе у прошлост. Види их публика на отварању Фестивала, ретко када и у репризном термину, као и у неколико градова Србије где гостују, и то је то. Често ни за таква гостовања нема новаца јер глумце треба превести до позорнице у неки други град. А могло би бити другачије да је правог позоришта. Додуше, у времену у којем живимо последњих неколико година поставља се питање да ли је нашем народу уопште потребно право позориште када смо ионако сви у константној представи која се из дана у дан мења, ствара нове заплете, рађа нове и из пепела вади старе ликове, засмејава нас и растужује, од комедије до трагедије, када смо сви позориште и ријалити програм. Слично питање је пре три године поставио Анатолиј Васиљев, редитељ, професор и оснивач Московске школе драмских уметности у Русији у својој поруци за Светски дан позоришта:

Да ли нам је потребно позориште? Питају се хиљаде професионалаца разочараних у позориште и милиони људи који су га се заситили. Зашто нам је потребно? У годинама када је сцена толико безначајна у поређењу са трговима градова и државама где се одигравају праве трагедије стварног живота. Шта ће позориште нама? Ипак, у наставку објашњава да је позориште “потребно свима”.  Само једно позориште није нам потребно - то је позориште политичких игара, политичко позориште мишоловки, позориште политичара, позориште политике. Позориште дневног театра - појединачног и колективног, позориште лешева и позориште крви на трговима и улицама у главним градовима и у унутрашњости, између религија и етничких група”.

Ова порука упућена је 27. марта 2016, преведена, као и све претходне од 1962. године на више од 20 језика, прочитана пред десетинама хиљада гледалаца у позориштима, штампана и емитована у стотинама медија на свим континентима. Човек је  лепо рекао, а докле је његова порука допрла, питање је које траје. Лозничани воле своје глумце, гледају њихове премијере, подржавају Фестивал и већина сматра да таквих културних дешавања никад није довољно. Зато и даље не гасе наду да ће идеја о професионалном позоришту заживети једног дана. То очекује и велики број младих људи који су пореклом из нашег града а завршили су на Факултету драмских уметности различите смерове почев од глуме, продукције, режије до драматургије. Многи би се радо вратили у Лозницу и помогли рад једног професионалног позоришта.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Објективна необјективност

НАШИ СМО - Забрана

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Објективна необјективност

Да ли сте се некада запитали колико сте објективни када говорите или одлучујете о било чему? Да ли се уопште трудите да будете што ближи томе? Појам објективно означава да је нечије мишљење и понашање непристрасно и засновано на истинитим чињеницама. Нажалост, живимо у временима кад су чињенице сметња, тачније, оне постоје, али их користимо по потреби, у зависности од тога шта нам је намера да постигнемо (добијемо) њиховим коришћењем. Гледано објективно, ово је време необјективности.

У никада досадној земљи Србији недавно смо имали покушај упада представника опозиције у Скупштину Београда, а онда тумачење истог догађај на различит, готово комичан начин, почев од тога што по некима упада јесте, а по другима није било. Сви су се малкице правили блесави и “објективно” говорили о истој ствари. Онда смо слушали како су “жене успеле да одбране Скупштину од Бошка Обрадовића”, да су “стале у одбрану своје земље”, и да “заслужују дивљење”, или, са друге стране,  “да су одборници опозиције на писарници хтели да предају захтев градским властима”. На логично питање обичног човека где је било скупштинско обезбеђење, или где су били мушкарци да реагују, ако је требало,  а не да то чине “дивне жене”, чуло се да је тако учињено да би се избегла ескалација сукоба?! Значи, ако се деси да идете негде са женом или девојком, а неки ликови крену силом на вас, ви се лепо склоните и пустите вашу лепшу половину да реагује јер, наравно, желите да избегнете ескалацију сукоба.

Код нас се друштво, држава, “објективно”, према значају те особе и њеном доприносу нашем културном и свеукупном животу, постави и кад неко оде са овога света. Последњи пример је песник Добрица Ерић (22. 8. 1936 - 29. 3. 2019). Човека који је  ушао у читанке, песника посебног кова који није пред публиком своје песме читао него их говорио на јединствен начин, није на вечни починак испратио нико у име државе, није се већало хоће ли у Алеју великана, или заслужних грађана, а није ни авион слат јер у његовој родној Доњој Црнући код Горњег Милановца, где и почива, нема писте, отишао је готово неприметно. Додуше, јесте песника пет дана после смрти постхумно одликовао председник Србије, Сретењским орденом трећег степена, што је Добрици сигурно баш значило. Оно, “ако ме се сете, сете”, и јесу, али кад га више није било.

Није Добрица данима красио насловне стране, имао специјалне емисије посвећене његовом делу, а требало је, међутим кога још занимају песници и култура. Има овај народ преча посла, да се дели на “наше” и “њихове” до бесвести. И објективно. Или да митингује и надмеће се ко може колико народа да окупи, неко у вечерњим сатима, неко у радно време, па онда да се пребројава и показује ко може више. Чему то, брате, води? Неумереним препуцавањима, вређањима, етикетирањима, рушењу, како год, али време неумитно пролази, а енергија се троши непотребно, са истим исходом. Мањина профитира, а већина калира. Мајку му, као да неко намерно све ради да човеку огади ову лепу земљу. У уторак је било 20 година од битке на Кошарама којом је заустављена копнена агресија такозване ОВК, страних плаћеника и НАТО-а на тадашњу СР Југославију. У тој акцији погинуло је 108 војника, углавном оних на редовном служењу војног рока, а до Кумановског споразума наша војска није одступила ни корак. Министар одбране Александар Вулин изјавио је, пренеше медији,  два дана пре те годишњице, да се залаже за разграничење са косовским Албанцима, и то што пре, јер “када утврдимо где је линија”, како каже, “моћи ћемо и да је бранимо”. Сад, пази молим те, где је “линија”?!. Можда да министар мало погледа Кривични законик, члан 305 и 306, уколико то још увек важи.

Шта би на такву изјаву министра, и то одбране, рекло тих 108 војника од којих неки и даље “држе линију” на Проклетијама. Или ни то што је тада било, објективно, више није важно, као ни много других ствари којих смо се невероватно лако и хитро одрекли за обећану будућност коју нам стално измичу наши “пријатељи”. Објективно.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Забрана

НАШИ СМО - Заборав

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Забрана

Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић покренуо је иницијативу за укидање забране запошљавања у просвети. Шарчевић је оценио да укидање забране неће угрозити буџет јер се и они на одређено већ финансирају из државне касе.

„Контрапродуктивно је да око 25.000 људи ради на слободним нормама и већ пету годину су у неповољном статусу“, рекао је министар отварајући то питање пред Фискалним саветом. Да ли се обратио на праву адресу или не, могли бисмо да спекулишемо, али  да је закуцао на отворена врата, јесте. Фискални савет више пута је упозоравао да је предуго трајање ове мере, коју је, како тврде, требало укинути још 2015. године, угрозило кључне делове јавног сектора  којем недостаје три хиљаде здравствених радника, 500 у Пореској управи, 300 у инспекцијским службама, државној и локалној администрацији. Увођење забране запошљавања зауставило је у периоду 2014–2017 раст укупне запослености у државном сектору за готово 36.000 људи или седам одсто, али је у истом периоду број запослених на одређено порастао за скоро 10.000, док је број радника по уговорима о привремено-повременим пословима увећан за више од 5.000. Од децембра 2017. до септембра 2018. године број стално запослених смањен је за 3.300, али је истовремено порастао број радника на одређено за 1.500 и на привремено-повременим пословима за 5.300.

Ипак, има мишљења да је број новозапослених у јавном сектору знатно већи јер  јавна предузећа и установе запошљавају раднике на привремено-повременим пословима преко омладинских задруга и приватних агенција за запошљавање. На тај начин се зараде запослених пребацују на „трошкове услуга“, чиме се фиктивно приказује мањи трошак за запослене. Овакво ангажовање радника, уместо законски дозвољених 120 дана, траје и по неколико година.

Колики су стварни финансијски ефекти забране запошљавања, а колика је штета од ње, може се посматрати из неколико углова. Из мог угла већа је штета него корист и за то нудим ове аргументе: свака административна забрана изазива корупцију, а корупција у запошљавању у јавном сектору код нас је на ендемском нивоу, до те мере да се подразумева и да се због тога нико посебно не узбуђује. И не стиди, да до радне књижице дође преко партијске или девизне и не плаши да то и омогући. Забрана запошљавања то је подигла на мало софистициранији ниво и било би интересантно знати, на пример, податак колико је људи за протеклих шест година попуњавало једно радно место и колико је њих добило обећање да ће бити позвани чим се створе услови. Даље, колико је тих људи узело или већ имало партијске књижице спремни ко запете пушке да ураде све што се од њих и тражи и не тражи да оправдају поверење, укључујући ту и целу фамилију. Колико је оних одраније запослених развило параноични страх од губитка радног места, колико њих ради преко граница својих могућности не жалећи се никоме, осим укућанима од поверења. Даље, било би важно утврдити и компетенције новопримљених и последице њихове стручности на опште добро, а нарочито би било важно упоредити их са квалификацијама оних који су без икакве шансе да дођу до таквог радног места. Оне које ја познајем са обе стране и за које сам чула,  нису за поређење. Нарочито, ако се узму за пример кадрови мањинских коалиционих партнера. Што неутицајнији партнер, то већа кадровска брука. Квота их, ваљда штити. И тако дођосмо до тога да објективно и нема довољно места и за партијске потребе и потребе друштва, па су прекобројни у реду где се цени знање и права диплома, а ми који остајемо ламентирамо над нашом паметном децом која одоше у бели свет и то без неког посебног узбуђења, просто, лаконски, констатујемо како овде више неће бити ко да нас лечи, да нам чува децу, поправља технику. Лицемерно, зар не? Одузмете некоме наду, а онда жалите за њим, жалећи над собом. Нада нам треба, треба нам одговорност за опште добро и треба нам грађанска храброст да то гласно и кажемо. Никакве забране, никакви страхови. Никаква радна места као глава шећера!

И да, треба нам закон о забрани злоупотребе запослених у јавном сектору у политичке сврхе о чему размишљам откако сам видела митинг подршке Јутки из Бруса, и све оне жене из локалних јавних предузећа, а међу њима и једну која је простодушно рекла да је дошла зато што јој је директор рекао да треба да брани председника који је хлебом храни. Као што смо деведесетих заштитили децу, данас треба заштитити достојанство одраслих. Укинимо забрану, развежимо језик као пристојни људи, не као политичари. Председник је рекао да хоће дијалог са грађанима, па дајте предлог. Ево, ја кандидујем тему - зауставите партијско запошљавање испод жита, одрекните се послушних, окрените се паметним, запослите своју личну луду да чујете оно што од неподобних нећете јер вас они нервирају.

Одох ја у монолог, а залажем се за дијалог. Тачка.

Зорица Вишњић

П.С

Ако се неко сећа колумне под насловом “Ћуткање”, ево да кажем шта је после било. Стигла нам ризла у комшилук. Из поузданих извора сазнајем да је градоначелник прочитао.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Заборав

НАШИ СМО - Да марта не буде

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Заборав

Звучи ли вам познато прича о томе да је боље имати здравствени центар у свом граду него поцепану установу, подељену на дом здравља и општу болницу? Да ли вам је позната констатација да просперитета пољопривредницима нема без оснивања задруга и укрупњавања? Сећате ли се, можда, омладинских радних акција или савеза омладине (додуше тада су били социјалистички)? Верујем да да. Ако кренемо баш од тога, уместо савеза омладине данас нешто слично имамо под именом канцеларије за младе. Уместо радних акција ту су сада волонтерске, које спроводе, углавном, невладине организације преко разних и добро плаћених пројеката. Није давно било када смо се дичили нашом фабриком конфекције која је извозила широм Европе најквалитетнију гардеробу, али и текстилном школом, која је у то време обезбеђивала кадрове за ту фабрику. Имали смо и хемијску школу, ваљда је било и логично уз “Вискозу” која је упошљавала хиљаде радника.

Имали смо и поносили се са пуно тога још, али у међувремену све то смо угасили. Да смо склони уништавању онога што је некада вредело и брисању прошлости, то смо одавно схватили, а да смо знали уништавати и сопствену садашњост, сведоци смо сваког дана. Док су многи тврдили да је раздвајање здравственог центра корак у суноврат медицинске заштите грађана, неки су се упирали из петних жила да то ипак ураде, говорећи да је то пракса пренета из позитивних европских искустава. Раскантали смо установу на дом здравља и болницу а после неколико година, када смо готово дотакли дно, схватамо да треба, ипак, вратити све на старо. Такви смо. Школовали смо текстилце и хемичаре у свом граду јер су нам требали, а онда смо уништили погоне у којима су зарађивали за лебац, продали их будзашто или оставили скупљачима секундарних сировина на тацни и потопили ове образовне смерове у прошлост и заборав. Много тога још је уништено и отерано у неповрат, али сугестијом “фактора с поља” и интересовањем “страних инвеститора”, полако смо почели да размишљамо о сопственим погрешним потезима, или су то почели тек понеки. Ето, школе текстилне више нема, а у граду све што се отворило последњих година, или што ће се отворити у блиској будућности има везе управо са том струком. Турци дошли да шију кошуље, а ми младих кадрова немамо. Ајмо на обуке, прешколовавање, па се ватај посла. Дошли Американци - такође да нешто шију, а нама опет фали добрих шивача. Најављују се и Кинези, а нас паника већ хвата где ће људи наватати толико квалитетне радне снаге. Сличне примере имамо и у комшијским општинама. Кажу да неће посао имати само онај ко не жели да ради, али не кажу како ће неко да ради нешто за шта нема подлогу, образовање, праксу или искуство.

 Ако обука од пар месеци може да замени двогодишње или трогодишње средњошколско образовање, онда треба да прихватамо и то да двонедељна обука може да створи војника који равноправно полаже заклетву са војницима који проводе регуларни војни рок у касарни. Можда може и генерал постати, далеко било. Како ће се ко показати у, не дај боже, ратовању, или на траци у погону - то ћемо тек видети. Сад се прича да ћемо поново отворити неке смерове у школама, учићемо их за послове који нам долазе, али шта ћемо радити док они школу не заврше? Ко ће попунити ове хиљаде радних места која се отварају, ко ће народ лечити у новим болничким зградама, ако сви лекари оду на Запад, ко ће нам децу учити и васпитавати ако сви и даље будемо хипнотисани телевизијским баљезгаријама, најпримитивнијим емисијама, музиком и људима сумњивог квалитета? Све смо имали, онда уништили, а сад нам баш све то поново треба.  Док гледамо рашчеречену и оглодану “Вискозу”, са земљом сравњен “Стакленик” и “Зидар”, затворен “ФАК”, схватимо колико  смо брзо заборавили одакле смо плате доносили и породице хранили. У заборав су отишли и најутицајнији државници  велесила које су нас пре две деценије тукле бомбама па смо их  пригрлили  као нове саветнике и пријатеље за лепе паре и никакав учинак. Заборав је наша национална култура коју скупо плаћамо зато научимо да чешће гледамо у ретровизор.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Да марта не буде

НАШИ СМО - Ћуткање

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

август 17, 2019 531

НАШИ СМО - Лорелај

Требало ми је времена да по повратку са одмора пронађем примерак “Лозничког недељника” и да се лично уверим у оно што сам чула - да је ауторка рубрике “Погледи и мишљења” Драгана Глишић упоредила “поједине медије” (који ли су) са нацистима. Да не препричавам,…
авг 10, 2019 487

НАШИ СМО - Тротоар

Последњих година у Лозници, верујем и у многим другим градовима, све теже је “бити” тротоар. То парче градског имања, уштинуто од саобраћајног друма, уместо да буде украс уређене улице, издигнуто пар центиметара од коловоза од којег се отиру гуме аутомобила и других превозних средстава, постало је…
авг 03, 2019 457

НАШИ СМО - Посматрач

У петак, када овај текст буде пред вама, већ ће бити много тога јасније у вези са изненадним сусретом власти и опозиције који се догодио у уторак на Факултету политичких наука у организацији веома утицајног Фонда за отворено друштво. Али, како се данас чини, док се састанак није ни охладио, биће да…
јул 27, 2019 1075

НАШИ СМО - Без репризе

Дошла нека гадна времена, свако мисли да може свачим да се бави, паметује, држи лекције. Злонамерни у свакоме и свему виде, злу намеру, лопови мисле да сви краду, лажови да сви лажу, преваранти да сви варају, па онда брзоплето реагују. Прво кажу хоп па скоче. Понесе их улога самозваних заштитника…
јул 20, 2019 779

НАШИ СМО - Болест

Две речи које се увек невољно изговарају, које уносе немир и неспокој, бригу и страх, свакако су болест и болница. Самим тим што асоцирају на нешто лоше, непријатно, нажалост, често и на смрт, имају оптерећујућу тежину, боју, па чак и карактеристичан мирис. Не верујем да има оних који и на помен…

Репортажа

авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…
јул 02, 2019

ЈУБИЛАРНИ ДАНИ МЕЂАША - Десетлеће чувања традиције

Једна од најпопуларнијих крупањских манифестација ''Дани међаша'' одржана је јубиларни,…
јул 01, 2019

КАКО СУ ЛОЗНИЧКИ МАЛЦИ ГЕНИЈАЛЦИ ОСТВАРИЛИ УСПЕХ НА ОЛИМПИЈАДИ У МЕНТАЛНОЈ АРИТМЕТИЦИ - Бројеви су брзи, Теа и Матеја бржи

Деветогодишњаци из Лознице Матеја Перић и Теа Марковић остварили велики успех - освојили…
јун 30, 2019

ЛОЗНИЧАНИН АКСЕНТИЈЕ ИВАНОВИЋ - С музиком од Лознице до Беча

Аксентије Ивановић, бивши ђак генерације лозничке музичке школе, после завршене средње у…
јун 23, 2019

ПЛАНИНОМ БОРАЊОМ - Нестварна лепота западне Србије

 - Већином су то старачка домаћинства и управо ту планинари могу да помогну организовањем…
јун 19, 2019

У ДОЊОЈ БОРИНИ - Оживели стогодишњу воденицу

Мештани се удружили и обновили воденицу која је тридесет година била закоровљена и…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"