fbpx

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је  председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању одлазак кадрова у које улаже, те да им Србија пружа школовање, а  “они после оду”. И још је понављајући да “ држава треба да се заштити, јер је она уложила у те људе”, приметила да о таквим стварима “сви говоре под кочницом”. Дакле, када кочнице попусте онда о одласку тих школованих треба разговарати као о пропалој инвестицији, а уз мало надахнућа могли бисмо да ламентирамо над њиховим моралним скрупулама, незахвалности и одговорности према држави која им је дала диплому у руке. Могли бисмо за пример другима да ликујемо “како им јесте већа плата, али су им већи и трошкови”, како је приметила Маја, паметна као пчелица, па бисмо могли да појачамо целу ствар тиме што бисмо, на пример, отворили хуманитарни рачун за наше тамо негде, како би могли да плате рачуне. Да нас не брукају и да се, далеко било, не предомисле па да се врате. Шта да радимо онда са толиким инвестицијама - да нам кваре статистичку стопу запослености, да нас још коштају тражећи социјалну помоћ, да дангубни твитују по целу ноћ или да хејтују на фејсбуку. Да преиспитују туђе дипломе и докторате. Нека. Просто им било све што смо у њих уложили. Као да нам је то једина пропала инвестиција. Уосталом, кад једни оду, други дођу.

Упс, залетех се, ето шта бива када попусте кочнице. Ко би могао да дође код нас? Неко из комшилука, ма не, ми идемо код њих, неко из Европе само још мало да нам крене, азиланти, можда? Стварно, ко? И, уосталом, шта има ко да нам и долази кад можемо са пуним правом да тражимо надокаду штете од ових што одоше са дипломама о државном трошку. То што су коштали и своје родитеље, државу не треба да занима, то је приватна ствар. Дакле, требало би преиспитати снагу такве могућности, за почетак видети колико нас дође једна диплома плус стипендије, а затим и колико то дође на страном тржишту. Разлика је огромна, све пута двадесет по години студија, па ви видите. Плус, камата, па изгубљена добит, па душевни бол, не родитеља, то је приватна ствар, него државе. Могло би се ту још штошта накарикати, па да видимо шта ће. Али то треба тактички радити, сачекати да се тамо снађу и да им се ослади зарада и све што уз то иде, али не одуговлачити превише да им се не нагомилају остали трошкови,  сви знамо колико су тамо скупље станарине и како се сви полакоме на кредите. Од тако добијених пара, могли бисмо одмах да издвајамо  део за дипломе са приватних факултета, што је и исплативије, ако ћемо реално. Ем је проходност боља, тамо студент за дан може да положи чак шест испита и још да стигне на предизборни митинг странке, ем им је просечна оцена већа, ем зачас докторирају, ем им, брате, занимања европска, све почиње са менаџер, да нас цео свет разуме. Посебно се исплати такве запослити, нико не прави питање, раде како им се каже и углавном ћуте, ако им у опису радног места не стоји да дају званичне изјаве. А, ако стоји, умеју да развежу језик, само тако и још да одглуме, па реченица, па мимика, па све мислиш - жив био, исти шеф. Такви доносе и мир у кућу, сви почну да их се плаше, не знају са које ће стране ударити, да ли са политичке, да ли са стручне, да ли преко хобија, заједничко им је да сви воле да пишу. Употребљиви су са које год стране да окренете. А шта имамо од ових са државним факултетима? Само проблеме, неће у странку, а хоће посао, хоће у странку, а неће да се истичу. Неће чак ни да пишу коментаре по мрежама, а када их казните због непоштовања радне дисциплине, оду на “Ђилас - Шолакову телевизију” да се жале како су их терали да буду ботови, као да то постоји. Онда се ту нађу још које нискотиражне новине да зачине причу. Хоће у шетњу, а неће на митинге.

Кажем ја вама - Маја је у праву. Ево сад измишљају како у иностранство не иду само због посла него и због „песимистичног виђења будућности српског друштва“. Људи моји, па зар и они нису та будућност - млади су наша будућност, тако смо учени још од Титовог доба. И где га споменух, сад ће некоме кочнице да попусте па ће да тврде како је у његово време све било боље. А политичке слободе? Боље да ја закочим, ко зна где би нас даља прича могла да одведе.

Дакле, о инвестицији је било речи, шта нам се исплати, шта нам се не исплати и о реторичкој вежби да ли је свака пропала инвестиција, стварно и пропала. И ко је крив за то кад држава, свакако, није. Не може држава бити и оштећена и крива. Значи, оштећена је, можда се осећа и искоришћено, толике дипломе, толики трошак. За шта, да би нам деца плаћала скупе станарине по белом свету. За све су то криви њихови родитељи, али то је приватна ствар, али државу неко мора да обештети. Ваљда је то сад јасно. Како, од Маје довољно, дала вам је прилику да размишљате и на другачији начин, а не само да кукате, како сви паметни одоше. Ако је тако, шта ви још овде тражите?

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Срчаност

НАШИ СМО - Фејсб(д)рукање

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Срчаност

Као нација смо склони истицању своје дружељубивости, свог гостопримства и правдољубља, али и храбрости, непоколебљивости и мирољубивости. За оне који између свог јунаштва и лудости стављају знак једнакости, често кажемо да “имају срца”, а када неко “изгине” на терену зарад бода, победе, медаље или титуле припремамо му дочек какав се ретко где може видети. Истина, кад нешто крене по злу, неочекивано и не онако како смо прижељкивали (или типовали у кладионицама), онда смо склони критици и свезнању, које је изнад сваке званичне стручности. Срчаност ценимо када је неко покаже у тешким ситуацијама и најтежим тренуцима, баш као што се десило почетком недеље када је наш кошаркашки репрезентативац Василије Мицић донео одлуку да остане са својим тимом у Кини и учествује у четвртфиналном дуелу против Аргентине и поред тога што је дан пред меч сазнао да му је преминула мајка. Спорт није област у којој пливам, али толико смем да дозволим себи и кажем да овај гест има знак једнакости само са речју СРЧАНОСТ.

Изабрати останак на терену са селекцијом која брани боје отаџбине у моменту када си остао без најближег члана породице, чин је који не би требало коментарисати и поредити са било чим.  О овој одлуци причало се дан пред важну утакмицу као да се њоме желео додатно истаћи значај предстојеће кошаркашке борбе, али за мене је у тој ситуацији сама утакмица потиснута у сасвим безначајан план. Ваљда се зато нисам ни разочарао исходом меча у којем смо изгубили са десет разлике. Чак да је било и обрнуто, осим спортске радости, у срцу бих највише осећао неизмерно поштовање према потезу Мицића. То је више од сваког спорта, од свега. Утакмица није ништа. Зато ни бројни коментари на друштвеним мрежама обојени критиком селектора Ђорђевића нису ме сврстали на ту страну. Ко сам ја да ценим, да критикујем или истичем да бих знао боље? Људи су играли, можда не у најбољој постави (ако и има боље, стварно не знам), али се на супротној страни нашао супарник подједнако жељан победе, коју је и остварио. Бољом игром, срећом или нечим трећим, то не бих анализирао.

Међутим, зачудило ме после те утакмице да смо за мање од 24 сата већ потиснули у фасциклу заборава радост коју смо исказали дочекујући наше одбојкашице, европске првакиње, српске царице! Те жене су показале срчаност до коске, оставиле срце и зној на мрежи. Оне су за понос и њихов успех никако не треба потискивати због једног кошаркашког минуса. Поготово не због фудбалских клацкалица јер та област више није ни за помињање. Питам се често ових дана - зар нама стварно треба толико нових фудбалских стадиона по Србији у тренутку када не можемо да изађемо на терен са једном солидном државном екипом, тимом који има барем делић срчаности наших одбојкашица? Милионске цифре које ће бити утрошене за најављену изградњу тих стадиона у најмању руку су застрашујуће. Ни у најлуђем сну није лако уснити да ће ти стадиони врвети од посетилаца, да ће се на њима играти “светски фудбал” или да ће добро доћи за тренинге клинаца и будућих фудбалских магова. Маг је управо потребан да то све оствари. Ко може да замисли неколико хиљада гледалаца на утакмици, било ког ранга, која се одиграва на терену у Лозници, само дан или два после сличног меча у неком другом граду који ће такође заблистати новим стадионом. Можда је то и могуће, можда је оствариво, можда навијачи и обични гледаоци једва чекају ново игралиште како би уживали у врхунском спорту и мајсторском фудбалу. Можда, ограђујем се, али такву наду тешко могу да увежем са реалношћу, мада бих, признајем, волео. Чешће чујем народ како негодује јер у времену када деценијама немамо скенер, о магнетној резонанци, али и многим дугим медицинским уређајима, знатно јефтинијим, да и не говоримо, подизање фудбалског стадиона упоређују са научно-фантастичним лудоријама непримереним ни у најскупљим холивудским филмовима. Срчаније је купити још који клима-уређај, заштитне завесе или бољи фластер, олакшати болеснима и запосленим медицинарима боравак, опоравак и рад у болницама него трошити новац за вештачку траву, рефлекторе, пластична седишта или кожне лопте за којима ће неко јурити замишљајући светску каријеру и гомилу пара.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Фејсб(д)рукање

НАШИ СМО - Ситуација

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Фејсб(д)рукање

Када је Марк Закерберг створио Фејсбук, најпопуларнију светску друштвену мрежу, можда није био свестан да ће променити виртуелни, али и стварни живот на ''трећем камену'' од Сунца. Вероватно није слутио да је човек  биће које све уме да изокрене на ону другу, негативну страну па је тако и фејсбук. То је за многе данас место фејсБрукања и фејсДрукања, а не стицања нових виртуелних “пријатеља” и стављања објава које ће покренути акције корисне за шире друштво.

Слутим да због фејса неће бити великих револуција, изласка много људи на улице вођених неком идејом правде, слободе, борбе за боље сутра. Данас је свако ко седне за тастатуру, или му лете палчеви по  “паметном” телефону, “јуначина” која може свима и свакоме све да скреше у брк. Одеш на фејс и опалиш по држави, председнику, министрима, градоначелнику, председнику општине, опозиционим лидерима, овоме, ономе, пуцаш из свих калибара, само прашти. Можеш да му поменеш и најближу и даљу родбину, жену, мајку, оца, сестру, по списку, или без редоследа. Напишеш да је тај, или та, лопов, криминалац, шљам, све најгоре. Све што те мучи сручиш, и онда си миран. Зашто би ишао да демонстрираш против нечега, или некога, ризикујеш сусрет са пендреком, или тешком чизмом органа реда, кад можеш удобно да сместиш гузу у мекану фотељу, испред себе топлу кафу, пићенце,  па офрашти по свима који ти ходају по живцима? Нема везе да ли си у праву, или ниси. Кога брига?! Још слађе је, а и безбрижније, ако на том фејсу ти ниси ти. Зезнуто је кад си ти ти јер онда се зна ко си па ризикујеш да будеш тужен, да ти неко покуца на врата, приупита за здравље на улици и слично. Овако, отвориш лажни профил, или страницу, окачиш неке леве фотке, назовеш се како ти дуне и пали рафално, као “максим” по дивизији. Заклон анонимност, а мете буквално сви. Такве “јуначине” своје комплексе, осећај мање вредности, безначајности и неважности у реалном свету ту компензују. Само је битно да имају лепу залиху увреда, ружних епитета и могу да “плешу” без осећаја страха, стида и стрепње да ће им се увреде вратити као бумеранг. Те “јуначине”, са срцем зеца, ту су неопевано “духовити”, “шармантни” и слично. Некада је било другачије. Јесте било алапача, илити “Радио Милева” које су о свакоме све знале и обожавале да шире непроверене и, најчешће, нетачне приче. Међутим, оне су могле да се сретну са јунацима својих баљезгарија па су морале да се правдају и извињавају. Некима је и пресело то што су радиле. Ове модерне “Радио Милеве” сакривене иза, углавном, недуховитог имена профила-странице немају тих брига. Ушушкане у безбедност анонимности раде шта хоће. Ко се упеца на увреде и прозивке, падне у замку да води дискусије са неким за кога не зна ко је и коме аргументи нису важни. Тако је на фејсу међу тим довитљивим ликовима који су у стилу да пре подне мрзи себе, после подне цео свет,  гомила “стручњака”, они знају како треба правити пут, кружни ток, водити неки тим, репрезентацију, ко краде, ко лаже, ко ради за “службу”, ко за Јанка, ко за Марка. “Свезналице”, али само на фејсу. У пракси, очи у очи, аргумент на аргумент, нису такви. Јаки су само из позиције да  контролишу ситуацију тако што одмах уклоне коментар супротан њиховом ставу. Ко је наиван и мисли како ће аргументима став тих “јунака” променити само ће им се још боље наместити за нову салву  напада. Рецепт? Такве ставити на игнор. Ко нема петљу да се представи својим ликом, именом и презименом, изнесе мишљење лично, а бави се атацима на друге, није вредан пажње. Њихов пораз је игнорисање јер они који се крију нису достојни реакције. Мишеви у рупама треба и да остану, уплашени, сакривени, ушушкани у свом лажном миру и сигурности. За такве је фејсбук рај и нека их у њему, уљуљкани у лажну слику своје битности.

Остали би могли уместо трошења енергије и живаца због анонимних “јунака” да се посвете озбиљним људима и стварима. Суоче са онима који имају петљу да им очи у очи кажу шта мисле, желе, против чега су. Ови други нису вредни секунде времена. Они се штрецну и кад се сретну са собом у огледалу. Није то лако, бити сакривен и кукавички уједати около све и свакога. Нула је увек нула.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОСЛЕ МЕСЕЦ ДАНА ОДРАСТАЊА У ДРУШТВУ ЉУДИ - Ђук Муња запарао небо

РУСКИЊЕ О СРПСКОЈ КУХИЊИ - Откриле заборављени рецепт

 

 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Ситуација

Постоје неке идиотске ситуације када просто не знате како да поступите. Да ли да некој ствари дајете на значају својим реаговањем или да искулирате као што радите када је у питању некакав дечји каприц дајући му времена да само увиди да то што ради није добро. Опет, са друге стране, имате и родитељску одговорност да процените да ли је дете кадро да само дође до тог сазнања. У случају Драгане Глишић, ауторке рубрике “Погледи и мишљења” “Лозничког недељника”, поступићу најнежније што могу имајући у виду да је она, како рече, “лака мета” и да  иза ње стоји само “сто хиљада страна најбоље светске литературе и диплома Филолошког факултета, а на књиге је данас најлакше пуцати”. 

 Очекивала сам да ће, како ред налаже, њен одговор стићи на нашу адресу, али није. Она се определила да наставимо започету дискусију “преко плота”, па ево да је тако и завршимо уз најаву да се ја више нећу оглашавати по том питању јер ми не приличи начин.

 За неупућене ауторка је у једном свом тексту упоредила писање ЛН  са поступањем нациста према јеврејским књижевницима, а нас стручно оценила као дилетанте јер волимо као Фема да критикујемо, а никако да хвалимо. У одговору скренули смо пажњу на монструозност  поређења ЛН са  највећим крвницима у историји људске цивилизације  и указали да би се једног дана могла стидети тог свог поступка,  цитирајући стих из песме “Лорелај”, на коју се сама позвала,  “На стене не гледа доле, већ горе гледа он” , упућујући је на логичан закључак да “Сваког чека нека Лорелај, ако не гледа по чему или по коме гази”. Да још поједноставим, у пренесеном значењу, Лорелај, чаробницу која је заводила морнаре стасом и гласом,  у овом случају би могла да представља заводљива амбиција, а стене о које су морнари ударали,  сопствена савест потиснута недоличним поступањем на путу до циља.  То је, недвосмислени, контекст у који смо ставили цитиране стихове и није потребна никаква мудрост нити начитаност да би се разумела порука у којој нема ничег од “асоцијације на кобни завршетак”, само скретања пажње да увек: “Ко високо лети, ниско пада”.  И ништа друго се ту није могло наћи, осим   изговора за  наставак теме: ЛН су исто што и нацисти - ЛН су, ево новог доказа, исто што и насилници, ЛН су и варвари јер пуцају у књиге. Убице књига, вау. То још нико није био у Лозници, а и шире. Има ту још много тога изреченог, али тешко је разлучити шта се тачно односи на нас, а шта на неке тамо друге, па ко се упеца, упецао се. Зато не могу да поделим став госпође Глишић, ауторке рубрике “Погледи и мишљења”, професорке српског језика и књижевности, председнице УО Центра за културу “Вук Караџић”, извињавам се ако сам нешто важно пропустила, да је неетично написати име особе којој се нешто јавно замера. Моје схватање етичности јесте да сте дужни да кажете на кога се тачно односи то што  замерате како бисте дали прилику тој особи да вам одговори. Ништа мање значајно није ни то што именовањем “тамо неких” штитите све друге, недужне,  које би неко погрешно могао да препозна и нанесе им неправду. Изузетак је, ако указујете на појаву, а нацизам у медијском деловању, богу хвала није појава, то је забрањена идеологија у целом свету.

Ето, ми смо се, срећом, тачно препознали и тако одагнали могућу сумњу о нацистичким склоностима неких других лозничких медија.

И шта ћемо сад,  да ли и ми треба да поднесемо пријаву против ауторке Глишић, као она против нас,  јер нас је поредила са Трећим рајхом, асоцирајући на њихову кобну историјску улогу и, ваљда, нашу медијску. “Претње ипак немојте, ако се не бојите закона, онда бар због људи који читају, јер могу следити тај пример безобзирности” поручује она нама, дубоко повређена нашим одговором на њену бруталну увреду, за коју је накнадно схватила да је била “оштра” , али не и неумесна, неприкладна, неприхватљива и недостојна њених сто хиљада прочитаних страна.

И све ово би могло остати на нивоу инфантилног дурења - удариш неког па после се жалиш учитељици како су, у ствари, тебе ударили, да није у питању извргавање руглу  најболније медијске теме у Србији - безбедности новинара. У земљи у којој су новинари убијани и пребијани на кућном прагу, којима су бацане бомбе на кућу, уништавана имовина, којима се прети најдиректније преко друштвених мрежа,  које појединци у Народној скупштини Србије прозивају као олош и стране плаћенике, које застрашују на најбизарније начине и против којих се преко “правоверних медија” води кампања континуираног блаћења, ово није тема за спрдњу и реторичке манипулације.

Али, ако се госпођа Глишић осетила угроженом, добро је да је поднела пријаву против ЛН, односно мене. Желим јој много  среће и стрпљења јер пред тим системом многи од нас нису нашли заштиту. Што се мене тиче, ја им се више никада нећу обраћати. Али хоћу, врло радо одговарати на њихова питања као осумњичена, да видим како то изгледа у обрнутом случају.

Хвала на тој прилици и довиђења.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Баш је добро

НАШИ СМО - Лорелај

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

јануар 18, 2020 244

НАШИ СМО - Распродаја

Баш ме занима како ви, обични грађани, главни финансијери политичких странака гледате на могућност распродаје изборног цензуса са пет на три одсто. Један водитељ режимски настројене телевизије, наследнице покојне добре телевизије, рекао је у разговору са…
јан 11, 2020 330

НАШИ СМО - Обећања

Време око Нове године вероватно је период када људи дају највише обећања, себи или другима. Тада се обично зарекнемо да од почетка нове више нећемо пушити, пити, лагати, варати, превише јести, смршати... (попунити по жељи) и слично. Или нам други обећавају, најчешће политичари, шта нас чека у…
дец 28, 2019 1031

НАШИ СМО - Гнездо

Дачић је понудио Вучићу да заједно иду на изборе и то је било сасвим очекивано. Инфериорност СПС-а у том односу видљива од самог почетка, ако изузмемо критичке изјаве Бранка Ружића, пре него што је постао министар, водила је управо ка овоме - да некада најмоћнија странка у држави сада стоји у реду…
дец 21, 2019 664

НАШИ СМО - Икебана

Слика коју често можемо видети на ТВ екранима када се обраћају политичари износећи најновије информације, објашњена или ставове странке којој припадају је она на којој иза њихових леђа стоји читава свита насмејаних или забринутих лица, партијских сабораца који су ту да попут сенке и живог зида…
дец 14, 2019 870

НАШИ СМО - Стварно никадa

Живот нема репризу, мада се већина нас понаша као да је има. Време је немогуће вратити, а ипак га трошимо бахато као да можемо дане и године премотати у рикверц. Цуре нам деценије неповратно, стиже будућност о којој, чини се, мало ко размишља, а утисак је да оне које који о томе мисле нико не узима…

Репортажа

јан 15, 2020

РУКОТВОРИНЕ МИЛОЈКЕ ЛАЛОВИЋ - Патофне из Тршића стигле до Мексика

Ваљана вуна пружа неограничене могућности за рад и граница је само машта, каже вредна…
јан 04, 2020

МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД - Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе…
јан 01, 2020

''ПРИЂИ СРЦЕМ'' И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

Лозница има тај један дан када се одрасли пробуде после новогодишњег дочека, а онда за…
дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…
нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…

Грми Ло

јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десет младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"