НАШИ СМО - Пост фестум

Ових дана навршило се петнаест година од убиства Зорана Ђинђића, првог посткомунистичког демократског премијера Србије и првог демократског градоначелника Београда. Нисам баш пажљиво пратила како су медији пропратили тај датум, али, онолико колико сам видела, чини ми се да је лопта била потпуно спуштена. На јавном медијском сервису емитовали су бајату емисију, чак су и неки дневни листови рециклирали раније текстове, на другим су испратили страначке активности “тим поводом” и, све у свему, једва да се у неком медију могло чути или видети нешто ново. А, ово је била прилика да се поведу озбиљни разговори о постђинђићевској Србији, без неумесне глорификације и, свакако, без политикантског коришћења “прилике”.

Где би била Србија да је Ђинђић преживео, тешко бисмо могли тврдити са било каквом извесношћу. Склона сам веровању да би Ђинђић данас био у опозицији јер и да је преживео атентат, не би преживео прве изборе. Верујем да би устао, отресао прашину и рекао - дајте да видимо шта ћемо сада. Не знам у ком друштву би то рекао, али сигурна сам да ДС не би личила на данашњу распарчану, дезорјентисану, испрепадану и  на рубу дефинитивног краха. Свакако не на странку без енергије и политичког самопоуздања. Али, да ли смо неправедни према тој странци? Да ли сте сигурни да би Србија била боље место да је ДС био у опозицији протеклих петнаестак година. Ја нисам. Не зато што имам потребу да рехабилитујем  ту странку или ту идеју, него зато што знам нас. Нашу нарав, инертност, интелектуалну лењост, склоност као опортунизму и конформизму у одсуству одговорности за будућност. Да будем одређенија, да ли памтите иједан период из наше историје у последњих неколико векова када смо тачно знали шта хоћемо и колико то кошта? Да ли памтите иједну прекретницу у којој смо рационално поступали, иједног господара којег нисмо на крају мрзели? Било зато што нас је терао да будемо бољи или зато што нас је терао да будемо стока до крајњих граница издржљивости и за све наше паре.  Хоћу да кажем да нисам сигурна да бисмо кроз транзицију прошли са мање рана, него што смо, да је било ко други био на власти из простог разлога што нисмо склони да рационално сагледавамо последице, да саслушамо другачије аргументе и да се о томе опредељујемо на основу чињеница, а не на основу симпатија према оном ко их износи.

Иако мислим да су све странке које су на било који начин учествовале у власти после пада Милошевића неопростиво криве за све што нам се догодило, ми смо им били саучесници. Ми смо то дозволили својим трпљењем. И ево где смо, ниједна од странака која је 1996/7. довела Ђинђића на место градоначелника Београда, није преживела последње београдске изборе. Да сам на месту Дачића, дебело бих се замислила ко је следећи на реду. Да сам на месту Вучића, умрла бих од страха од оволике подршке у Србији. Али, није то моја брига. Ја бих да видимо где смо ми, без свих њих. Чему се ми сада надамо, шта ми то хоћемо? Да ли смо исти данас и пре тридесетак година? Нисмо? Наравно, да нисмо. Старији смо, сиромашнији, пропалији. То је цена наше глупости. Не може то бесплатно - тако је говорио Ђинђић о десет година Милошевишеве власти. [та би рекао данас када би знао да, према једном озбиљном истраживању, 40 одсто младих у Србији мисли да нам је потребан јак вођа, а 32 одсто да демократија није најбољи облик владавине? Или, када би видео како стичемо дипломе, како се односимо према образовању, које су књиге данас најчитаније, какву музику слушамо и шта  гледамо на телевизијама са националним фреквенцијама? О томе бих волела да смо могли да слушамо 12. марта. Да се подсетимо зашто смо Ђинђића почели да поштујемо тек када смо обратили пажњу на оно што је говорио и да се присетимо шта је то говорио што је завредело поштовање. Заборавили смо. А, требало би нешто да нас тргне из ове моралне учмалости. Да нашој деци објаснимо зашто смо ми који смо одрастали у удобном социјализму веровали да је демократија тежа, а боља. Да о њој не суде по оном што су овде видели. Да смо стигли довде зато што смо на тренутке веровали да треба следити вође, а не свој разум и чист рачун. Признати им да смо ми криви зато што они у својим младим годинама када је природно да су бунтовни хоће да буду покорени вођи. Урадите шта год мислите да треба, али немојте пристајати  да будете прогресивнији од своје деце.

 Ево једне Ђинђићеве за крај - “Етику добрих намера требало би да заменимо етиком одговорности за последице”. Или за почетак, како вам драго.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Београд

Још почетком деведесетих година прошлог века, Румун, који је сплетом животних околности дошао у Лозницу, где је радио као ТВ механичар у једном приватном сервису, рекао ми је реченицу (на солидном српском језику) коју у први мах нисам сасвим добро разумео - Србија је Београд! Помислио сам, како то, буразеру, очигледно ниси свестан да је и наша  Лозница у Србији. Онда му објасних да Дрина јесте у близини, али да је и овај лепи град део Србије. Он потпуно самоуверено одговори - “Знам ја то, нисам пао с Марса, али хоћу да ти кажем да се овде код вас све врти у Београду”. Тамо су најбоље радње, кафане, мајстори, најбољи сервиси, све! Једино се у Београду може пронаћи овај део који треба да заменим и поправим твој телевизор. То ти говорим, овде тога нема. Онда је на тренутак застао и потом наставио да крпи мој не толико стар технички уређај, иначе, светски познатог произвођача, али приликом транспорта возом из Аустрије, где је купљен, поприлично оштећеног, негде на путу до царине у Лозници.

Није у овој причи више ни важно то да ми је Румун успешно отклонио квар, у ствари скарабуџио, што је особено и нама Србима, и од ничега направио нешто што је трајало наредне скоро две десеније! Телевизор је радио, међутим, та реченица - Београд је Србија - често ми је пролазила кроз главу ових година. Да ништа не измишљам, имам и сведока који је такође све то чуо и с којим сам много пута помињао Румуна и његову, сада схватам, до бола тачно изречену констатацију. Београд јесте престоница, али и много више од тога. То је, рекао бих, држава у држави.

Што тако мислим?

Па зар нам избори за градску власт у БГ нису свима сели на теме протеклих месеци? Зар се политичари нису утркивали за фотељу градоначелника као да се боре за престо целе планете? Зар се нису поново понашали као деца којој никада није довољно игре и снимања до даске излизаних, смешних, па често и тужних видео-спотова током кампање? Зар нису трошили милионе динара на политичку пропаганду, а могли су бити употребљени за много лепше и корисније ствари?

Елем, цела Србија дигнута је на ноге због тога ко ће седети у фотељи престоничког кабинета. Нећу овај пут помињати број кандидата, њихову озбиљност, па и реалност, нећу оцењивати ко је бољи а ко мање лош, ко је победио а ко изгубио, једино ћу признати да ми је драго што се и то завршило. Избори за власт у главном граду велика је ствар за државу, али волео бих да се барем део толике пажње јавности усмери и на проблеме који море нас са локалног нивоа. Жао ми је што на националним фрекфенцијама чешће чујем када је нестало струје или пукла цев на Чукарици или Карабурми него то да у Лозници леже тоне опасних материја, на чије измештање чекамо више од деценије. То на ред дође тек када тим медијима зафали сензација, па онда крену да се чуде откуд то, како то, зашто то, или када политичким структурама добро дође да баш у јеку кампање истакну да ће тај проблем врло брзо решити.

Надам се само да ће овај пут огрлица недавно датих обећања стварно завршити на врату наше Лознице и да ће следећи Осми март дочекати без опасних материја, лепша, здравија и задовољнија. Да се неће све завршити са неколико већ завелих каранфила или саксија са ономад промрзлим цвећем. У то име, уз дан закашњења, без тих цветова, новчаних честитки или парфема, свим лозничким дамама од срца честитам празник жена и желим да буду паметне, успешне и лепе, као до сада.

Слободан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Причврљивaњe

Kaкви смo тo људи, пoбoгу? У свeму трaжимo длaку у jajeту, у oбиљу дoбрoг видимo сaмo мрвицe лoшeг кoje нa крajу прeвлaдajу у дoнoшeњу кoнaчнoг судa. Jeднa сaм oд oних кoja je жeљнo ишчeкивaлa сeриjу o првoj српскoj динaстиjи  и eвo сaдa, пoслe трeћe eпизoдe, тeшим сe дa ћe бити бoљe jeр нa бoљe миришe. Нe жeлим дa сe прикључим пљувaчимa кojи нeмajу другa пoслa вeћ  сaмo дa лoвe грeшкe, кojих имa, aли гдe их пa, нeмa. И у нajскупљим свeтским и eврoпским сeриjaмa и филмoвимa сe нaђe пoнeкa, пa никoм ништa. Aли, тaквa нaм je нaрaв, зaмeрaмo штo су сe силнe нaрoднe  пaрe пoтрoшилe и штo je рeзултaт дaлeкo дo oчeкивaнoг. Никaкo дa схвaтимo дa нeмaмo сa чимe дa прaвимo сeриje пoпут „Игрe прeстoлa“. И нe мoжe Бjeлa дa прaви свe сeриje у Србиjи. Oсим тoгa, лeпo кaжe сцeнaристa, сeриja „Нeмaњићи“  ниje истoриjскa вeћ дрaмскa сeриja кoja сe сaмo oслaњa нa истoриjскe чињeницe. Дoзвoљeнa je умeтничкa слoбoдa кoja пoдрaзумeвa и увoђeњe нoвих, истoриjски нeпoстojeћих ликoвa. Дa би билa приjeмчивa ширoкoj нaрoднoj мaси, кoристи oвдaшњи гoвoр сa пoнeким aрхaизмoм, aли и измишљeним дoсaд нeпoзнaтим рeчимa кoje чaк, нe припaдajу ниjeднoм jeзику. И тo je oнo штo мe „фaсцинирa“. Рeцимo, пoштaпaлицa „jaснo и нeдвoсмислeнo“ тoликo присутнa  у oвдaшњeм гoвoру влaдajућe пoлитичкe врхушкe и њeних пиoнa a кojу изгoвaрa тaдaшњи пoслaник. Нa другoj стрaни изрaз кojи врeмeшни учитeљ сa бoгaтим сeксуaлним искуствoм, упућуje млaђaнoм Рaстку, дa je врeмe дa „причврљи“ нeштo. Спрдaли смo сe сa тим изрaзoм тoликo дa сe oн вeћ примиo и oдoмaћиo. Moждa и збoг тoгa штo je нaш нaрoд крoз истoриjу пa свe дo дaнa дaнaшњeг трпeo рaзнa причврљивaњa, штo oд свojих влaдaрa штo oд стрaних силa, пa дa би му билo лaкшe бaвиo сe нeким другим, спoрeдним ствaримa у живoту дoк су oни кojи oдлучуjу o њeгoвoj будућнoсти рaдили штa су хтeли.

Kaкo схвaтити нaциjу кoja „убиja“  врeмe  нa друштвeним мрeжaмa гoвoрeћи o грeшкaмa у jeднoj тeлeвизиjскoj сeриjи  умeстo дa пoлeмишe и бoри сe зa свoje бoљe сутрa нe дoзвoљaвajући дa тo у њихoвo имe a зaрaд личнe кoристи,  рaди нeкo други? Зaштo сe нe пoлeмишe o мaлим пeнзиjaмa, o тoмe дa прeмa прoцeнaмa 350 хиљaдa рaдникa у Србиjи примa минимaлaц и тo нajмaњи у Eврoпи, o штрajкoвимa  синдикaтa пoлициje и вojскe збoг нeпрaвдe кoja им сe чини a o кojoj мeдиjи сa нaциoнaлнoм фрeквeнциjoм ћутe, o штрajкoвимa рaдникa у JП „Пoштa Србиje“, o њихoвoj бaхaтoj дирeктoрки, нeкaдaшњoj  сeкрeтaрици лидeрa ПУПС-a  кoja je и дaљe ту иaкo joj je истeкao мaндaт (и o тoмe нeмa ништa у eлeктрoнским мeдиjимa)  или o нeмaштини  кoja сe види нa свaкoм кoрaку? Зaштo сe нe пoлeмишe o тoмe дa je Србиja стaвљeнa нa “црну листу“ мeђувлaдинe oргaнизaциje ФTФ кoja сe бoри прoтив прaњa нoвцa  и финaнсирaњa тeрoристичких oргaнизaциja. Нa њoj смo зajeднo сa joш дeсeт држaвa мeђу кojимa су и Jeмeн, Сириja, Ирaк, Ирaн, Сeвeрнa Koрeja, држaвaмa кoje учeствуjу у прaњу нoвцa и чиje институциje тo нe спрeчaвajу. Jeдинa зeмљa нa Бaлкaну, и у Eврoпи, ej?! O тoмe сe нe дискутуje, сви ћутe a ћутe и прeдстaвници влaсти. И гдe бaш тaj мaлeр дa им сe дeси  кaдa сe вoди биткa oкo Бeoгрaдa и нajвeћeг грaдскoг буџeтa. Kao „кишa oкo Kрaгуjeвцa“ тaкo и прeдсeдник свих нaс, aли oчиглeднo мaлo вишe њихoв, oбилaзи Бeoгрaд, aли сaмo рубoвe глaвнoг грaдa никaкo дa пoгoди цeнтaр. Вaљдa му je ту циљнa групa. Сa вeликoм свитoм oсвeжeнoм пoзнaтим ликoвимa из свeтa eстрaдe, oбилaзи сe Kрњaчa, Kaлуђeрицa, Рипaњ... и дeлe прeдизбoрнa oбeћaњa нa кoja сe  joш увeк нeки примajу. Прeдсeдник тврди дa су сaмo њeгoвa oбeћaњa рeaлнa дoк су oнa кoja дajу њeгoви пoлитички прoтивници „чистa дeмaгoгиja“ oписaвши тo рeчимa: „ Бeсплaтни сир пoстojи сaмo у мишoлoвци“. Пa грaђaни дoбрo рaзмислитe. Aкo узмeтe сир,  причврљићe вaс мишoлoвкa, aли тo ниje ништa нoвo. To je кoд нaс кao спoртскa дисциплинa.

Верица Мићић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Срећа

Прочитах да је Државна лутрија Србије у 2017. години увећала промет за 23 одсто у односу на претходну и остварила укупан годишњи промет од 6,1 милијарди динара. Кажу да су игре на срећу бројније и привлачније што су економска криза и немаштина веће па људи у немогућности да радом стекну довољно новца, искушавају своју срећу.

Многи између среће и новца стављају знак једнакости. Све је ствар посматрања, карактера и схватања. Латинска пословица каже да “Није срећан онај ко има што жели, већ онај који не жели оно што нема”, можда је тачно да се “Срећа састоји од избегнутих несрећа”, или је да су “У срећи сва питања решена”. Како год било, многи срећу везују за новац. Чини се обичном човеку, притиснутом између мале плате, коју колико год радио, не може да увећа, високих рачуна, кредита и сталних очекиваних и неочекиваних трошкова, да би био срећан, тачније решен свих брига, да има довољно новца. Где данас најбрже наћи гомилу шушки него у играма на срећу. “Пукне” те седмица и све си решио.

Било је код нас  седмица  које су некоме доносиле два, три па и четири милиона евра. Верујем да ће сад многи, бар на микросекунд, помислити шта би радили да им се то деси. Како би знали  шта би  купили, како више не би ишли на “лоше, плаћени посао”, шефу “рекли све што мисле”, а и осталима који им балансирају по нервима. Има на ту тему  одлична тв драма  “Мала шала” из 1991. у којој главну улогу игра Лазар Ристовски. Он није склон чашћавању друштва у кафани па се два пријатеља с њим нашале пуштајући му видео- снимак преваре га да је убо седмицу. Он одмах крене да решава све што му смета, одбруси  директору школе у којој ради, супротстави се ташти која га малтретира, напушта жену… не знајући да пара нема. Понашање човека који трпи због финансијске несигурности па кад помисли да је стекао “проговори”.

Xаба некоме сав новац света ако нема с ким, или због кога да га троши. Имати новца не гарантује и срећу која се не може купити, мада се некада, можда,  учини баш супротно.

Нема рецепта за срећу. Често у јурњави за њом, нарочито у несрећним, тешким и несигурним временима, људи не виде да је она ту, поред њих, само није гламурозна, није какву је замишљају док је траже. Срећа може бити ако човек има бар једног пријатеља којег може у невољи позвати у било које доба дана или ноћи,  некога са ким може дуго да ћути и ужива у заједничком слушању тишине. Срећа је, бар за мене, кад мој тинејџер млати рукама  препричавајући ми гласно по десети пут како је дао гол на утакмици, а очи му сијају као рефлектори, или кад водимо “озбиљне мушке” разговоре, а он изненади зрелим мислима. Срећа је кад човек, или жена, знају да их код куће чекају очи које их читају боље од сваког скенера и знају шта тачно треба рећи, или учинити. Мени је срећа што и после три и по деценије осећам топлину кад у својој осетим њену руку и често помислим, док гледам те плаво-зелене очи, да сам своју “седмицу” одавно добио. Време у којем трајемо далеко је од срећног, али можда и нисмо толико несрећни колико нам се чини, или колико нас у то убеђују, можда смо много богатији него што то показују наши новчаници, јер и “богати плачу, зар не?”, само да можда срећу најпре потражимо поред себе, а најпре у себи.

Кратак је живот да јуримо имагинарну срећу и крупне ствари док нам важне ситнице клизе између прстију. Зато уживајмо у “седмицама” које смо већ освојили, онима који нас воле и који нам се  радују. Пре него што кажете да немате среће, осврните се око себе и пажљиво погледајте. Можда сте срећнији него многи само то не видите гледајући туђу “срећу” на четири точка, три спрата, или изражену у другој “валути”.

Саша Трифуновић

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

јул 14, 2018 157

НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке - ни по'…
јул 07, 2018 180

НАШИ СМО - Живот

Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке…
јун 30, 2018 271

НАШИ СМО - Наш (к)ВАР

Од петка увече велики негативац за српски, али и нешто шири, навијачки свет постао је немачки судија Феликс Брих, главни делилац “правде” на утакмици Србија-Швајцарска, која је, нажалост, лоше завршена по нас. Оплели су по њему сви, од навијача, медија до селектора, а кључан је био недосуђени пенал…
јун 23, 2018 305

НАШИ СМО - Почасни

Тачно деценија је прошла како је Лозница за свог почасног грађанина прогласила Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације. Тако смо се уписали на листу од 11 српских градова у којима је добио звање које се, иначе, додељује за “истакнуто и трајно животно дело у области науке,…
јун 16, 2018 428

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале надокнаде у цени бензина учествује са 55,2…

Репортажа

јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…
апр 26, 2018

ПИСМО ИЗ КИНЕ - Ову земљу треба упознати

Вук Костић (23) први је Лозничанин и први Србин који учи кинеске борилачке вештине на…
апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…
апр 10, 2018

ВАСКРШЊА ЈАЈА ЉУБИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА - Стрпљењем до лепоте

Овим се Недељковић бави последњих годину и по дана, каже да је веома интересантно, а…
мар 12, 2018

БРАНКА ЖИВАНОВИЋ, ЛОЗНИЧКА ПРЕДУЗЕТНИЦА - Жене морају бити смелије

Лозничку предузетницу Бранку Живановић љубав је довела у Јадар, а она је води и у послу…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"