НАШИ СМО - Апатија

Стање неосетљивости, равнодушности, отупелости, у коме код човека ништа не може изазвати ни радост ни жалост, назива се апатија или апатичност. Препознајете ли нас у овом опису? Као да је већина доспела у ово стање и у њему је већ доста дуго, предуго.

Сећа ли се неко жеље Војислава Коштунице  да  Србија једном постане “досадна земља”, е не да није досадна, него је постала још “забавнија” него што је тада била. Толико “забавна” да нормалан човек не може да верује шта све чује и види и како је све оно до пре три, четири деценије ненормално постало “нормално”, да се данас паметан стиди, а будала поноси.  Апатија се овде одлично примила и као планина притисла, што би се рекло, “обичног човека” који је толико преморен од сталне стрепње, лоших вести и неизвесности да је постао равнодушан.  Онога који са 30-40.000 не може да састави  крај с крајем него диже кредите да врати кредите, а да ствар буде гора неко сања и ту плату од 300-400 евра. Много јаче звучи у еврима него у динарима, врло слабо пред касама радњи, или шалтерима за плаћање дажбина. Још кад таквом  човеку медији редовно, а данас се свашта зове и новина и телевизија, са насловних страна или “малог екрана” сервира ред ратних претњих, поскупљења, нових афера и скандала, његов мозак не да је заморен, него је тотално слуђен. Што би се рекло речником кувара, тако припремљеног грађанина, добро ишамараног гомилом вести о убиствима, силовањима, пљачкама, претњама, добрано угрожене егзистенције лако је на тихој ватри крчкати по потреби, никако не оставити жилавог, у зависности од тога каквом врстом захтева, услова или намета треба да буде “напуњен”. Када се неоспорно покаже да је спреман треба га извести на што већи митинг, дати што већа обећања, а недуго затим, док се није охладио, и пред гласачку кутију где ће послужити намени.

Степен апатичности потребно је повремено утврдити, а то се чини на врло једноставан начин. Пусти се информација о неком новом намету који из празног џепа грађанина треба измусти. Последњи пример два пута годишње технички преглед за старије аутомобиле. Пустиш информацију и чекаш. Уколико има више оних који се противе, сачекаш мало, а онда их обрадујеш да тога неће бити. Онај ко саопшти ту вест, стекне симаптије, а да ништа није урадио, а онај ко хоће да нам ували нову фору, зна стање. Победа “обичног човека” је Пирова јер је мегов мозак већ обрадио ту вест и наредни пут готово да неће, или ће врло мало да се буни, пошто је већ припремљен. Тако све што не прође из првог пролази из другог, евентуално трећег пута. Могу да се кладим да бисмо, када би власт, рекла (било која) 20. у месецу,  да се од првог плаћа ваздух, гунђали, псовали, али би првог били редови на шалтерима јер ваља то платити, нема везе што је без везе. Толико смо глупости и страшних ствари прогутали од '90. наовамо, и то на суво, да је то невероватно. Налазимо се у замци типа “да не буде само горе” и то тако траје. Деценијама смо у фазону “бити, не бити”, а кичма пуца, у чекању “бољег сутра”, а данас нам прође. Нико није ни за шта одговоран, нико није надлежан, већина се плаши своје сенке, а многи се не мешају у свој посао. Питања су непожељна, супротна мишљења још више, само пливај и не таласај. Гурнути у апатију са тотално измореним мозгом пустили смо да нас носи струја и само чекамо последњу хрид на којој ћемо остати насукани.

Ових дана медији објавише да се у студији Светске банке каже да би при садашњим стопама раста БДП-а, региону било потребно 60 година да достигне европски просек, а уз стопе раста од пет одсто, било би потребно 15-20 година. Стопа раста БДП-а у Србији је прошле године износила 1,9, а за ову годину ММФ пројектује раст од три одсто. Пишу и да просечна месечна нето плата у Србији износи 422 евра и међу најнижим је не само у Европи, него и у региону, тање новчанике имају  само  Македонија (376) и Албанија (378). Апатично, зар не?

Саша Трифуновић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Глас

Прочитам пре неки дан у  новинама замерку добром дечаку Бајаги, изнету у рубрици “Лични став”, због аполитичних изјава. То ме вратило много година уназад када сам у једном свом уводнику замерила маестралном глумцу Берчеку што је свој таленат искористио против уметности стваљајући га у функцију једне лоше политике као њен достојни чиновник. И данас када га гледам, сетим га се из тог времена. То нас доводи до вечног етичког питања - има ли уметник, научник, књижевник или било који други признати стваралац, право на политички ангажман? Према коме или чему има већу одговорност, свом делу или својој човечности? У таквим разговорима увек се сетим да је Ајнштајн  говорио “Политика је за садашњост, али једначина је за вечност”. Он је, истина, одбио  да буде председник Израела због “недостатка радних способности за такво место”, али иако је избегавао политику као делатност, ниједног момента није избегавао да се јавно определи према политичким догађајима као пацифиста и активни заговорник борбе за људска права. Можда се не бисте у свему сложили са њим, али сигурно не бисте рекли да није био у праву када је рекао да је свет опасно место “али не због злих и опасних људи, већ због људи који по том питању не раде ништа.”

И озбиљнији филозофски мислиоци од Ајнштајна говорили су у прилог теорији да у кризним временима интелектуалци немају право на неутралност. Све ово, наравно, подразумева етички исправне ставове у бирању стране јер не треба заборавити да су и највећи злотвори човечанства имали уметнике уз себе. Да се не упуштамо сада у то да ли уметност поред естетских мора да почива и на етичким вредностима јер ће нас то одвући од главног тока, али ево једног размишљања на ту тему нашег врхунског уметника Светислава Божића које би, верујем, многи потписали иако су дијаметрално супротних  политичких уверења.

Он је одговарајући, једном приликом,  на питање да ли уметник има право на политички ангажман рекао: “Уметник има право и обавезу да створи дело које ће другима бити на корист и просветљење. Његов дневнополитички ангажман није неупутан под условом да не промовише уметника, да не оприземљује вредност његовог дела и да га тако идеолошки подобног не препоручује злоупотреби. Нажалост, било је, али и данас има, уметника чији је политички ангажман био далеко убедљивији од њиховог дела”.

Нисмо у томе изузетак, али када у Америци, на пример, водеће звезде филмске и музичке индустрије подрже неког председничког кандидата, никада иза тога не стоји  трговина именом и сигуран улог за какву фотељицу или пречицу до државног фонда или када листом устану, на пример, против Трампа, чине то без страха да ће бити сатанизовани у провладиним таблоидима или изопштени из посла и јавног живота на било какав начин. У Србији, не говоримо о естради као уметничком пољу, уметници се деле на наше и њихове, па тако “наши” лако нађу пут до државне касе, а “њиховима” рампе на сваком кораку. Притом, по сведочењу многих, када вас позову и питају да ли желите да нас подржите у кампањи, само је један одговор прави - да, наравно. Изговор о аполитичности и неутралности не долази у обзир, то је исто као и одбијање. Сад треба имати довољно петље и остати свој, а не њихов, као што треба имати и довољно мудрости па не лапрдати све што ти падне на памет само зато што ниси њихов. Јер, као што кажу да племство обавезује, тако и уметност тражи право на своје достојанство. Нарочито на истинитост побуда и снагу уверења. Зато нико није престао да воли Бату Живојиновића зато што је био активни социјалиста, нити Милену и Драгана Николића који су подржавали другу страну, само својим појавама, скоро без речи. 

Дакле, све ово написах да бих рекла - добри дечак Бајага неће ћутати када осети да мора да каже оно што га гуши. Он је уметник, а уметност је захтев за слободом, да парафразирам Сартра. Али шта је са свима вама, другима, драга господо? Нарочито са вама који се тако здушно позивате  на туђу храброст.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Градоначелник

Службено возило чека ме у цик зоре, до тада сам већ свеже обријан, обучен у попеглану кошуљу и парно одело, са педантно везаном краватом и угланцаним ципелама. У кабинету сам који минут пре званичног почетка радног времена, а на столу већ поређана дневна штампа. Укључим ТВ, једним оком гледам јутарње програме (левом руком шалтам канале даљинским), а другим оком прелазим преко наслова и листам десном лист по лист. После састанак са колегама, слушам о проблемима грађана, незадовољним пацијентима, пропустима и постигнутим резултатима јавних предузећа и установа, а онда звони телефон. Што би рекао један локални политичар - зову, они, одозго! Пакуј ствари и крећи за престоницу. Тамо се осмехуј онима који држе кључеве државне касе, од којих зависи поправка клизишта и путева у мом граду, набавка медицинских апарата, отварање нових радних места, рукуј се са партијским пријатељима, али и онима који су до јуче били у “непријатељским” таборима, а сад, мира ради, греју неку битну фотељу, попиј кафу са сваким и глуми стрпљивог и упорног домаћина града из којег долазиш.

Опет звони телефон. Са “локала” ме обавештавају да је пукла цев, да гори депонија, да нема воде... Кажу ми, окупили се неки па псују и државну власт и све по реду. Враћај се у своје двориште и успут сабирај колико је данас било одговора са ДА, и оних са НЕ, колико је нових трачева пуштено уз преподневно кафенисање о градоначелнику и локалној власти и у какве облике ће они прерасти до сумрака... Пред кабинетом седи неколико грађана, чекају од јутрос и надају да ће после пријема у моје одаје решити свој проблем. А проблема на тоне... Незадовољних још више. Не помажу ни обећања да ће ускоро бити боље, да нам се смеше лепши дани, да треба бити стрљив још мало... Не помажу ни истине, ни лажи... У међувремену звоне телефони, одговор сваки скраћујем на оптималу, само да постигнем што више, али време одмиче као сенка. Ма, да ми се само дохватити каде, да се истуширам, да мало предахнем, а дан скоро при крају. Оног момента када коначно улазим у породични дом и када треба да се осмехнем најмилијима, прекида се филм.

Расу се сан у парампарчад, а ја мокар од зноја коракнух у јаву. Погледам око себе, све је на свом месту. Супруга, деца, цвеће, плоче и мачка куња у својој корпи. ^ак је и казаљка на сату тек скоро на седам! Могу још мало да се протежем док не скочим на ноге лагане и пун елана кренем у нови дан. До продавнице по новине, у пекару по интегрални хлеб, у пиљару по мало воћа, поврћа, па назад у мирну луку. Онда попијем своју терапију јер нисам остао имун на протекле године, које су нам свима уцртале дубоке бразде, па полако даље, срећан што нисам онај из малопређашњег сна. Причам колегама, уз прву кафу, шта сам сањао и мислим се шта би тек било да сам у сну, далеко било, председник државе. То би значило још најмање два сата раније буђење, читање градива из страних језика до пет, пола шест, прелиставање планера за наредна 24 сата, од шест праћење дневника на ТВ и вести са портала, а сат пре свих већ бити смештен у радној фотељи. Не верујем да бих био у стању да попамтим толике бројке, километре, динаре, доларе и евре, толика имена домаћих и страних политичара, који нам мисле добро и оних других, као и називе сваког села од истока до запада, од севера до југа Србије, чак и оних из држава у окружењу. Да употребим спонтано цитат из неке књиге у датом моменту тако вешто као да сам пре минут прочитао баш тог аутора, тешко да би ми пошло за руком. Да стигнем у телевизијску емисију сат пред полазак у Турску (или Кину, или Русију, свеједно), да притом будем потпуно смирен и да користим “доње лаге” при изговору сваке речи, од којих свака има тежину солитера Београда на води, да најстрашније испљујем политичке противнике и испроизивам новинаре, не, то никако. Ваљда зато и нисмо сви за све. Мени засмета када некоме на улици не кажем добар дан јер га нисам приметио (ослабио вид), а да ме неко мало-мало назива погрдним именима, да ми помиње родбину или да ме тапше по рамену, а знам да то чини из користољубља, протокола или сажаљења, то би ми пало као бетон на желудац. А, да и не говорим о сталном преиспитивању исправности одлука које доносим. Нека, хвала. Милија је мени моја јава, колико год сурова, неизвесна и накарадна била.

Слободан Пајић

Напишите коментар (2 Коментари)

НAШИ СMO - Рaд

Припaдaм гeнeрaциjи  „Tитoвих пиoнирa“ кojи су пoлoжили зaклeтву у кojoj измeђу oстaлoг oбeћaвajу дa ћe мaрљивo учити и рaдити и слушaти рoдитeљe и стaриje...

Нeки су испунили oбeћaњe, a нeки нe. И тaдa, у oнoj зeмљи кoja сe друкчиje звaлa, зaистa сe и мoглo рaдити и нaдaти дa ћe сe нaћи пoсao кojи ћe бити и прoстojнo плaћeн. Прeдузeћa су билa друштвeнa, њимa су упрaвљaли  рaдници (мaдa знaмo дa ниje бaш тaкo) и тo jeдинствeним у свeту систeмoм сaмoупрaвљaњa, ту су и синдикaти у кojи су сви рaдници учлaњeни, (кao и вeћинa дaнaс у вoдeћу стрaнку) и кojи су сe бoрили зa прaвa рaдникa. Пoдсeтимo сe тoгa у рeпризaмa тв сeриja и излизaни филмoви из тoг врeмeнa. Ишлo сe тaдa и нa рaд у инoстрaнствo, у нeсврстaнe зeмљe Ирaн, Либиjу, Aлжир, зa пaр мeсeци сe мoглo лeпo зaрaдити, нeки су издвajaли oд плaтe и пoслe двe гoдинe из „Зaстaвe“ дoбиjaли нoвe “стojaдинe” a кaсниje и “jугo”. Билo je тo врeмe гигaнтa Хoлдинг кoмпaниje „Вискoзa“ и чувeнoг „спaсoвдaнa“ кaдa je у „Вискoзи“ билa плaтa штo je пoдрaзумeвaлo дa ћe и сви други у oстaлим прeдузeћимa и устaнoвaмa oдмaх пoтoм дoбити пoштeнo зaрaђeнe личнe дoхoткe спaкoвaнe у плaвoj кoвeрти.  Билo нeкaдa у зeмљи Србиjи.

Прeдузeћa дaнaс углaвнoм oтвaрajу стрaнци уз издaшну пoмoћ нaшe држaвe, дaклe, нaшим пaрaмa, у њимa  рaдници примajу минимaлaц, трудницe oстajу бeз рaдних мeстa прeкo нoћи, aкo изгубитe здрaвљe, губитe и пoсao...  Кo joш o рaднику и њeгoвoj зaштити нa рaду дa рaзмишљa, нeћe вaљдa бaхaти пoслoдaвaц прeoкупирaн мислимa o зaрaди кoja ћe му oбeзбeдити лaгoдaн живoт. Или дoбрo ушушкaнe синдикaлнe вoђe у свojим цeнтрaлaмa.

У зeмљи Србиjи свaки трeћи рaдник рaди “нa црнo” бeз сoциjaлних прaвa, плaћeнoг стaжa, бoлoвaњa, гoдишњeг oдмoрa. Стoпa нeфoрмaлнe зaпoслeнoсти, oднoснo рaдa „у сивoj зoни“ нa нивoу свих дeлaтнoсти изнoси 19,8 прoцeнaтa. Прoшлe гoдинe инспeкциja je збoг утврђeних нeпрaвилнoсти кaзнилa пoслoдaвцe сa вишe oд 230 милиoнa динaрa.  Пoдaци из Нaциoнaлнoг плaнa зaпoшљaвaњa пoкaзуjу дa je у пoслeдњeм квaртaлу прoшлe гoдинe билo 44. 000 нeзaпoслeних вишe нeгo у пoслeдњeм трoмeсeчjу.

Зa нeкe пoслa нeмa, a oни кojи рaдe у жeљи дa вишe зaрaдe, трaжe дoдaтни пoсao, пa кaкo сe кo снaђe. У прoсвeти сe зaрaђуje нa дoдaтним привaтним чaсoвимa, oргaнизoвaњeм привaтних eкскурзиja свe у „дoгoвoру“ сa рoдитeљимa кojи „jeдвa чeкajу“ дa из сирoмaшнoг кућнoг буџeтa oдвoje кojи динaр дa им сe дeтe мaлo прoвeдe и нaучи нeштo нa тoj eкскурзиjи. Прe пaр гoдинa прoфeсoр jeднe лoзничкe срeдњe шкoлe кaжњeн je jeр je дeцу уцeњивao дa ћe имaти  oцeну мaњe aкo нe крeну нa eкскурзиjу. Нeкa oд њих нису ћутaлa и прoфeсoрa су приjaвилa дирeктoру. Нaжaлoст, уцeњивaњa, скривeнoг aли и oтвoрeнoг, имa и дaнaс, људи трaжe пoмoћ и oд нaс нoвинaрa, aли жeлe дa oстaну aнoнимни. У људe сe увукao стрaх пoштo сe чeстo сусрeћу сa нeпрaвдoм и нeмoгућнoшћу дa пoбeди истинa.

Meђутим, бeз oбзирa нa свe штo сe дeшaвa, нaмa je пoтaмaн судeћи и пo тoмe кaкo вeћ гoдинaмa oбeлeжaвaмo Meђунaрoдни прaзник рaдa. Пoчињe сe сa урaнкoм  нeгдe у прирoди уз рoштиљ, aлкoхoл и сeчeњe дрвeћa jeр зa рoштиљ трeбa пoтпaлa, пa тo joш нeки снимe мoбилним тeлeфoнoм бeз имaлo блaмa. Зa рaзлику oд нaс,  1. мaj je ширoм свeтa oбeлeжeн прoтeстним скупoвимa и мaршeвимa, дoдушe, двa синдикaтa су кao и дo сaдa oдржaли симбoличaн прoтeст у нaшoj прeстoници.  Приликoм прoтeстa у Фрaнцускoj и Грчкoj чaк je дoшлo и дo сукoбa сa пoлициjoм, у Tурскoj je билo и хaпшeњa.  Кaжу дa je у Нeмaчкoj нa дeсeтинe хиљaдa рaдникa мaрширaлo трaжeћи свoja прaвa у свeту глoбaлизaциje. Интeрeсaнтнo je дa су и нaшe бившe брaтскe рeпубликe a сaдa сaмoстaлнe држaвe, прaзник рaдa oбeлeжилe кao и ми, симбoличних прoтeстa ниje билo jeдинo у Црнoj Гoри и БиХ, тaмo су сaмo слaвили. Дaклe, живeo 1. мaj, прaзник рaдa или нeрaдa, кaкo кoмe.

Вeрицa Mићић

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

септембар 14, 2018 329

НАШИ СМО - Наставник

Наставник биологије из Косовске Каменице Богољуб Милошевић објавио је на друштвеним мрежама писану изјаву у којој тврди да не жели да иде на митинг председника Александра Вучића у Косовској Митровици, јер не подржава његову политику. Милошевић је касније…
сеп 08, 2018 280

НАШИ СМО - Носталгија?

Прошле су тачно три деценије од када се огласило последње школско звоно и када је моја генерација гимназијалаца изашла из својих клупа. Шта се све до данас издешавало, тешко да се може спаковати у десетине романа или филмова, али колико је све то брзо пролетело, схватио сам у понедељак када сам…
сеп 01, 2018 338

НАШИ СМО - Површност

Овај понедељак дочекала сам са стрепњом. Метеоролози су најавили кишу, а у мом случају то значи да морам да донесем веома важну одлуку - да ли ми је боље да ускочим у раскопани пут испред мог улаза или да покушам да прескочим шта се прескочити може на излоканој парковској стази која је у овом…
авг 25, 2018 322

НАШИ СМО - Бубрези

Како је лепо бити глуп, баш те боли шта ти раде, ко те лаже, ко те краде, о, како је лепо бити глуп. Ово је пре три и по деценије певао Бора Чорба и, нажалост, стихови су и данас актуелни, можда више него те 1982. Само је техника заглупљивања усавршена и веома безобзирна. Нема одавно рукавица и…
авг 18, 2018 314

НАШИ СМО - Танго

Колико је пута до сада код нас, али и на светском нивоу, рокенрол доказао да је јачи од свих политичких покрета, да може оно што политичари неће или не желе да ураде, иако нас непрестано, што им је и у опису посла, убеђују у супротно, не бих да набрајам, али од Вудстока и деце цвећа, преко “Лајв…

Репортажа

авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"