НАШИ СМО - Танго

Колико је пута до сада код нас, али и на светском нивоу, рокенрол доказао да је јачи од свих политичких покрета, да може оно што политичари неће или не желе да ураде, иако нас непрестано, што им је и у опису посла, убеђују у супротно, не бих да набрајам, али од Вудстока и деце цвећа, преко “Лајв ејда” и “YУ рок мисије”, до разних хуманитарних концерата и рокерског поклича “Мир, брате, мир!” с почетка деведесетих, али и касније - било је безброј.

Ова пракса пољуљана је пре пар дана када је Бајаги и “Инструкторима’ отказан концерт у Карловцу, планиран за “Дане пива”, почетком септембра. Забава је окована политиком и уместо пружања задовољства публици, на сто су бачене забране, зашто не рећи и параноичне мржње према свему што има везе са Србијом, овај пут под притиском бранитеља Хрватске, којима је засметао Бајага. Момчилу је отказано гостопримство, али то је само један одраз реалности и ситуације која дневно кључа између Србије и европске Хрватске. Као што рекох на почетку, рокенрол и рокери и у овој баљезгарији су успели да се издигну изнад муља. Бајага није много коментарисао потез “комшија”, његов менаџер је изјавио да концерт није ни био званично заказан, док су момци из хрватског бенда  “Хладно пиво” храбро и достојанствено јавно одбили да буду замена једном од највећих поп-рок састава из времена бивше Југославије. Бајага је само поздравио потез “Хладног пива” и рекао да су то учинили “шмекерски и колегијално”, као и то да би у обрнутој ситуацији и он исто поступио. Свој коментар на овакав потез момци из “Хладног пива” изнели су кратко, уз Бајагину песму “Ово је Балкан”. Ко је није чуо, нека је послуша. Подсећам да су ова два бенда заједно наступала још 2012. године на “Гитаријади” у Зајечару, где нико није помињао националну или било коју другу врсту припадности учесника. Напротив, бенд “Хладно пиво” стекао је нове поклонике и тај број и данас расте, не само међу публиком у Србији већ и у региону, где се нормални људи добро разумеју и које музика још увек спаја и не мотивише за било каква ратовања. Дан после скандалозне одлуке организатора “Дана пива” у Карловцу, огласили су се и домаћини београдског “Бир феста” позвавши и Бајагу и “Хладно пиво” да наредне године заједно наступе на тој манифестацији.

Са друге стране, да све није тако црно, доказано је у Пули, где је Бајага певао у Пулској арени, само два дана после “отказа” за Карловац. Као да није иста држава, или је, можда, “отказ” и имао за циљ да “пољуља” први Бајагин концерт у Пули после три и по деценије успешне каријере. Концерт је отворио песмом “Римљани” (“И све је више варвара, а све је мање Римљана”), а Пуљани га дочекали буром аплауза.

Биће да је опет политика дубоко заглибила своје прсте а можда је све ово само наставак приче у фазону крилатице “за танго је потребно двоје”, настале још у америци педесетих година после објављивања забавне хит песме “Такес Тњо то Танго” (Пеарл Баилеy). Подсећам да је ту реченицу у априлу ове године у Скопљу изговорила хрватска председница Колинда Грабар Китаровић изјављујући да Хрватска “има испружену руку за дијалог” са Србијом и да ће наставити да се залаже за чланство свих држава југоисточне Европе у ЕУ. Она је тада коментарисала узавреле односе две државе настале након што је Хрватска прогласила српског министра обране Александра Вулина персоном нон грата, на шта је српска страна узвратила истом мером према хрватском министру обране Дамиру Крстичевићу. Чини се, лудилу никада краја, а свима нам је, као, исти циљ - мир и боравак у ЕУ. Танго ми одзвања последњих дана у глави више као каква ратна корачница а не као позив на плес. Одзвања и у изјави председника Србије да ће понудити решење за КиМ, ако буде пронађено, као и да ће се о том предлогу изјаснити народ и бити “врховни судија”. Рече Вучић “За танго је потребно двоје, не зависи све од нас, радићу сваки дан и борићу се сваки дан, да некакво компромисно решење пронађемо. Ако га пронађемо понудићу га народу, нека народ каже да ли жели или не и народ ће бити врховни судија’. Изгледа да нико ништа не може да реши без народа, али проблем је што неко игра коло, неко оро, неко валцер, а неко танго. Где ћемо ухватити заједнички корак, нико не зна. Чак је и рокенрол постао “непоуздан”.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Олуја

НАШИ СМО - Шта ће нам море

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Олуја

Војна делегација САД, војна делегација Израела и војни изасланик Црне Горе на Книнској тврђави док небо над њима прелећу авиони са Давидовом звездом, једина су новина у фолклорној кореографији хрватског слављења војно-полицијске акције “Олуја” која је трајала од 4. до 7. августа. Све остало је исто, иста реторика, исти Томпсон  у мизансцену. Са наше стране, иста јадиковка несхваћене жртве. И док у хрватској (“Вечерњи лист”) присуство три стране војне делегације узимају као “симболичан чин међународног признања етичкој неупитности војне операције “Олуја” којом је Хрватска постала суверена држава у својим границама”,  хрватски историчар Горан Шарић објаснио је на свом ФБ профилу зашто никада није био на прослави “Олује”.

- Шта је точно повод за славље “Олује”? Протеривање 200.000 људи са њихових огњишта? Спаљавање тисућа кућа, пустошење села? И то са простора из којих се Хрватска увијек демографски опорављала и пунила, а који је данас кад је исељавање веће него икад, потпуно пуст. Ако се већ прославља што су српска села у Крајини опустјела, зашто се не славе празна хрватска села по Славонији? Ако се слави отимање српских кућа, зашто се не славе и све оне куће које су Хрватима одузеле банке. Очигледно је да хрватске тзв. политичке елите које се сваке године насликавају попут старлета на Книнској тврђави не могу народу понудити ништа више од србофобије, ни данас, 23 године од како Срба више нема. А кад видим како народ здушно поздравља 30 година старе авионе Ф-16, онда схваћам да боље политичаре нису ни заслужили. У држави којој се све распада, они купују авионе који ће док уђу у редовну војну употребу, бити стари више од 35 година. Хрватска је као дјевојка која нема зубе, а задње паре даје за уградњу силикона.

Ако вас интересује шта је још рекао овај историчар, лако ћете пронаћи на интернету и верујем да би сваки слободоуман човек са обе стране потписао те редове као што се и сваки пристојан човек овде већ годинама пита колика треба да буде историјска дистанца да бисмо добили одговоре на сва заташкавана питања  у вези са “Олујом”, тајним преговорима, јавним спиновима, злочинима без казне, Аркановим отмицама и злостављањима крајишких избеглица тзв. војних обвезника, али и о нечињењу наше државе да прогнани добију пристојну сатисфакцију. Од  статуса цивилне жртве рата, судбини 800 несталих, незаконито одузетој или узурпираној имовини, застрашивању повратника (од око 130.000 регистрованих повратника српске националности, у Хрватској остало да живи само 38 процената, а у Србију се вратило чак 45 одсто) хапшењима чим пређу границу, ускраћивања свих елементарних услова за пристојан грађански живот, до недоступности предратне документације која им је потребна да, на пример, регулишу радни стаж.

Па ако је “Олуја” у којој је протерано више од 280.000 Срба, а убијено или нестало више од 1.850, “највећа војна побједа у историји Хрватске”, онда нека јој на част заједно са орденима за Готовину и Маркача, који су у Хагу оптужени, па ослобођени због злочина над цивилним српским становништвом. Исто важи и за официре са Книнске тврђаве.

Оно што два народа  може одржати у животу, ваљда је јасно свима, сигурно није потхрањивање међусобне мржње, она је потребна онима на власти јер, како рече историчар Шарић, “тек кад задњи млади човјек сједне у аутобус за Ирску, (а тај дан није далеко), тек тада ћете схватити да се србофобија не маже на крух (или хљеб) и не сипа у трактор. До тада, сретна вам прослава Олује!”

Да, то важи и за наше сузе над “Олујом”. Све док се не суочимо са “историјском дистанцом” и док и последњи прогнаник из Хрватске у “привременом смештају” не добије цивилизацијску сатисфакцију за патње са којима живи више од две деценије, неће му помоћи ни приредбе ни комеморације, ни високи тонови, него одговорна држава која ће штитећи њихов интерес, заштитити саму себе.

И од себе и од других. А све нас од губитничког менталитета од којег смо озбиљно оболели.

Зорица Вишњић

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Шта ће нам море

Е, сад лепо две ствари да се ураде. Прво оних десет милиона евра обећаних немотивисанима за освајање титуле на Светском првенству у фудбалу, одиграном недавно у Русији, пребацити на рачун Ватерполо савеза Србије, не би ли се поправило стање у домаћем ватерполу, и, друго, одмах фудбалске репрезентативце  послати у базен на припреме, можда онда и од њих испадне нешто добро. Да, и трећу ствар треба урадити пре него што буде касно. Оних четврт милијарде евра употребити у паметније сврхе од изградње националног храма (фудбалског стадиона) спорта у којем само млади успевају да досегну стварне висине и то пре него што их (старији) покваре. Колико би се базена могло направити широм Србије за те паре? Колико би их се могло ушушкати у балон како би били употребљиви и зими па да и у њима стасавају неки нови делфини? Колико би се деце и одраслих могло (из)лечити...

Добро, пала су по повратку европских првака из Барселоне и нека обећања у вези са издвајањем много више новца за ватерполо, а одрешила се кеса па су момци и тренер добили по 20 хиљада евра. Није да сам неки математичар, али, отприлике, да су неким светским чудом немотивисани подигли пехар у Москви док их суседа Колинда грли под пљуском, добили би између 400 и 500 хиљада евра, зар не?

Кад смо већ код суседе, на друштвеним мрежама после московске ноћи назване “Грлинда”, на тренутак се мој родољубиви набој нађе на искушењу при помисли на каталонску ноћ да су коцкасти освојили титулу. Можете ли замислити суседу како сва у црвено-бијелом скаче у базен и потом грли све редом...

Елем, каквим то чудом ови момци из генерације у генерацију кују медаље, најчешће златне, од такмичења до такмичења? Шта је то што они имају, а немотивисани немају? Има један одговор, али ујешћу се за језик јер није само то заслужно за доминацију какву свет, готово, не памти. Селектор немотивисаних, после српске руске зиме усред лета, рече да смо мала земља, али то тешко да је изговор за било шта јер нисмо ништа већа ни када је ватерполо у питању, а још нам фали и слана вода. Биће да величина није битна и да је тајна у нечему другом, а пре свега у срцу. Клупски ватерполо нам тавори, мањак новца годинама прети да га угаси, али репрезентација и репрезентативци ниједног тренутка не допуштају да то утиче на њихове резултате. Тачно је да се врхунски ватерполо игра на Балкану и остатку јужне Европе, плус Мађарска, још мало у Русији, САД и Аустралији, али то не умањује ни величину тријумфа ни залагање и одрицање шампиона. Могли би и они, као репрезентативци у неким другим спортовима да одустану од наступа за Србију из личних интереса, али очигледно је да ови момци негују култ репрезентације и другарства. Ту је и селектор који има и ауторитет и знање, а није им ништа мање пријатељ, а понајвише од свега ту су родољубље и жеља да се бори за свој народ и за његов тренутак поноса и среће.

Што се тиче одговора на питање из наслова... па, за ватерполо нам не треба, ми и комшије “одозго” доказ смо да за ту игру није потребна велика вода, довољно је и оно што стаје у олимпијски базен. Са друге стране, истине ради, за одмор је душу дало, још само да већина оних који навијају за српске делфине почне да живи тако да себи и породици може да обезбеди бар десет дана делфинисања годишње, у сланој води. Што би се на срБском рекло, за Душанова царства излазили смо на три мора (какав ли би они тек ватерполо играли), а сад само на грчко, ако се скупи довољно новца, или црногорско, ништа јефтиније.

Небојша Трифуновић

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Васпитање

Фотограф се изнервирао примедбама младожењине тетке и поцепао фотографије. Мајстор лоше урадио посао тако да ће после њега у поправку морати да се укључе бар тројица нових, различитих струка.

Један други мајстор наплатио копање бунара од десет и по метара, а ископао шест и по. Државни службеник унео погрешне податке у саобраћајну дозволу. Издавање нове поново је морала да плати оштећена странка зато што није одмах на шалтеру, као кусур, преконтролисала државни документ.

Лекар у државној болници осорно се понео према немоћном пацијенту којег иначе лечи у приватној ординацији и то у присуству његове ћерке коју је грубо избацио напоље када је покушала да заштити оца.

У парку дете које су чувале бака и мама натрчало на клупу и разбило колено.

Тетку са почетка приче напали су сви укућани што је изнервирала фотографа. Види шта си урадила!

Мајстор који је лоше урадио посао признао је грешку Извини, брате, не знам шта да ти кажем. Догодило се, смислићемо нешто. Више се не јавља на телефон, ваљда и даље смишља нешто.

 Мајстор који је крао на метар и не зна да је разоткривен. Тешко га је наћи, заузет је копањем бунара код других необавештених. Државни службеник је, веровали или не, поновио грешку код исте особе. Доктор је, кажу и иначе осоран према свима. Бака и мама пребиле клупу намртво зато што је ударила дете.

Како ствари стоје, фотограф ће урадити друге фотографије, када се мало охлади, али за сироту тетку нема поправног, она остаје и крива и повређена. Оштећени домаћин може да бира: да чека до у бесконачност мајстора да смисли како да исправи брљу, ризикујући  да овај направи још већу или да из свог џепа папрено плати нову тројицу, за три различите фазе радова које изискује поправка.

Домаћин којем фали још четири метра бунара каже да не зна шта ће јер су мајстори те струке дефицитарни у Лозници.

Странка која је три пута платила издавање саобраћајне дозволе већ је заборавила за тај случај. Жена која је заједно са оцем извређана у ординацији, заклела се доктору пред сведоцима да ће га пријавити.  Дете се придружило баби и мами у пребијању безобразне клупе.

А, како је могло да буде?

Пошто се нико није ставио на теткину страну, што је у реду, ако је била дрска, природно би било да је принцип држан до краја и да је фотограф уместо извињења добио поучну да није у реду да у њиховој кући цепа њихове фотографије. Мајстор би морао из свог џепа да надокнади штету, државни службеник такође или његова служба. Преварант да заврши пред судом, доктор пред дисциплинском комисијом, али не на основу пријаве пацијенткиње, него осталих у белим мантилима који су били сведоци немилог случаја.  Дете је требало да буде утешено и нежно упозорено да гледа куда трчи.

Шта ће даље бити?

Мајстор ће и даље радити на црно, узимаће добар део пара пре завршеног посла и биће миран знајући да му не можете ништа. Његов осећај неодговорности је много јачи од ваших живаца, мантили су државни, а њих скидају само у маркетиншке сврхе или кад баш, баш, прекардаше.

А дете, оно је наше. Гајимо га и васпитавамо у духу традиционалних вредности. Важно је да зна где зеко пије воду, за случај да га неко пита и  да увек зна ко је крив. Сто, столица или било шта друго или било ко други који му се нађе на путу. И чим савлада ту најважнију лекцију у детињству, спреман је да буде било ко из ове приче.

Или из неке друге, вама знане.

Зорица Вишњић

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

новембар 10, 2018 110

НАШИ СМО - Звездано

 Оно што се десило у уторак вече на Маракани, доказује да су чуда могућа. Када кажем чуда, као “окорели” партизановац (а то сам постао пре више од четири и по деценије сасвим случајно, када ме комшија питао за кога навијам и ја као из топа одговорио…
нов 03, 2018 202

НАШИ СМО - Овце

Све има своје границе, али је изгледа она нашег срозавања ипак недостижна. Кад год поштен човек помисли нема даље, од овога часа морамо се пренути, подвући црту и почети повратак на колосек нормале, ми још више склизнемо. Велика већина, она што мисли да ништа не може да се поправи па неће ни на…
окт 27, 2018 245

НАШИ СМО - Јавни интерес

Како год да покушате да дефинишете јавни интерес, он се на крају сведе на опште добро. Може се врло лако утврдити шта је јавни интерес у привреди, здравству, култури, спорту, политици, медијима, при чему се треба држати само неколико начела - равноправности, доступности, демократичности,…
окт 20, 2018 428

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

Када бих рекао да сам противник доласка страних инвеститора у Србију, лагао бих, као и да ме не занима шта то нуде светски трговински ланци, произвођачи познатих одевних предмета или обуће, музичких инстумената и технике. То је све ОК и потпуно ми одговара што у пречнику од 300 метара већ имам…
окт 13, 2018 491

НАШИ СМО - Дување

Деца до 16 година не могу без пратње одраслих да се крећу напољу од 22 часа у зимском, односно након поноћи у летњем периоду. Координационо тело за борбу против насиља у основним и средњим школама предложило је нове мере за сузбијање вршњачког насиља, а издваја се ова која је својеврсни полицијски…

Репортажа

окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"