НАШИ СМО - Лудило

Стварно не знам одакле да кренем и како да опишем ово лудило на јавној сцени Србије које улази у фазу хистерије. Као да је цела нација посађена за ријалити сто за којим се надгорњавају најгори и најбучнији, а танки гласови разума не допиру чак ни до оних који се због свега осећају постиђено. Ево данас (уторак) прочитах из саопштења Верана Матића, председника комисије за истраживање убистава новинара, да се “Илустрована политика” поново “понаша”. Ни две недеље пошто су на насловној страни објавили наслов “Пси су пуштени” илустрован сликом бесног ротвајлера иза којег се виде недељници “Време” и НИН и дневник “Данас”, за које се у тексту, уз телевизију Н1, тврди да су страни агенти, у најновијем подвигу разоткривања издајника износе оптужбу без иједног доказа да је због утицаја Љиљане Смајловић на “Вашингтон пост”, бомбардовање Србије трајало много дуже него што је планирано. Љиљана Смајловић је чланица и један од иницијатора оснивања Комисије за истраживање убистава новинара, која је основана управо због тога што петнаестак година после убиства Ћурувије није било разрешено ко га је убио. “Подигнута је оптужница на основу бројних доказа и суђење се управо одвија уз бројне контроверзне одлуке суда, и покушаје да се крунски докази елиминишу, али и без доследног извођења доказа у потпуности, без саслушања главног истражитеља у овом случају”, наводи Матић уз питање: “Да ли се то, уместо расветљавања судбине Славка Ћурувије, сада мета црта на Љиљани Смајловић?”

Две недеље раније, министарство културе у насловној страни и тексту овог магазина, у државном власништву, није видело ништа од оног што ће видети у карикатури на насловној страни “Данаса” која је настала у самоодбрани после оптужбе шефа посланичке групе СНС-а Александра Мартиновића и његовог заменика Владимира Орлића да “Данас” води „харангу против СНС-а и недужних људи, која је незабележена још од времена Гебелса и Хитлера”. На карикатури Предрага Кораксића Коракса представљени су Адолф Хитлер и Јозеф Гебелс како у наручју хране на флашицу одојчад Мартиновић-Орлић уз тврдњу у наслову да кроз њихова (Мартиновић-Орлић) уста, заправо говори Вучић. Шта је после било и ко је шта видео у карикатури, већ сте могли да прочитате као и реакције које су уследиле. Иста екипа у Скупштини Србије показала је и фотографије новинара - издајника, ваљда да родољуби знају на кога да ударе.

Дан-два пре насловне стране “Илустроване политике”, уочи избора за савете националних мањина, јавност је, опет у Скупштини Србије (Шешељ), упозорена да је највећи нарко-дилер у Србији Расим Љајић, коалициони партнер СНС. На страни опозиције су издајници, лопови, лопуже, сецикесе и шпијуни, у правосуђу “жути олош“, а међу уметницима, нормално, наркомани, а привредницима тајкуни.  Нађе СНС повремено и у својим редовима, којег идиота, “стручњака”, икебану, среброљубаца, а неретко чују се и директне прозивке оних који нису, а требали су да бране председника.

Како сада ствари стоје, најбоља одбрана за АВ била би да га не бране они који то сада чине, бар не Мартиновић који га је до месец дана пред улазак у странку, као радикал, оптуживао за исте ствари за које сада оптужује друге у Скупштини Србије, бранећи, као њега. Или, на пример, председница Скупштине за коју је СНС својевремено био “мехур од сапунице” или по срамотном делу из деведесетих познати уредник “Експреса” Ђорђе Мартић, који је поново у седлу са најближим сарадницима. 

Да ли је достојна одбрана АВ забрана изложбе карикатура, уметника за које се верује да су на другој страни, константна производња притисака и непријатеља или је то унижавање председника? И сваког пристојног човека у овој земљи без обзира на то за кога гласа и да ли уопште гласа. Ако сви у страху да ће нас стићи неки “праведник” заћутимо, ако се и ово мало медија, који се усуђују да пусте и другу страну, угасе, хоће ли председнику бити боље?

Знам, сад ће неки да кажу, а када нападају председника? Мој одговор је, срећна је земља у којој нападају председника. То значи да је она земља слободних људи, а значи и да председник може бити спокојан - када сиђе са власти имаће где да одговори на нападе који га тек чекају.

И зато, потпуно сигурна тврдим, када АВ сиђе са власти, једини медији који му неће затворити врата биће управо они жигосани пси са насловнице ИП и они мањи диљом Србије који једва држе главу изнад воде.

И када споменух воду, сетих се интересантне дискусије из локалне скупштине, пре неки дан. Опозициони одборник упозорио је да чамац не може да плови ако су сви на истој половини, а градоначелник је реплицирао да безбедност пловидбе зависи од кормилара.

Ево, да се и ја умешам - у праву су и један и други јер чамац ће потонути и ако га преоптеретимо на једној страни и ако кормилар не зна куда плови. Али, чим крене, кормилар се мора постарати да тежина не превагне на једну страну иначе, потонусмо сви.

Зато ме брине ова хистерија. Ако се овако настави, када кормилар одлучи да спасе чамац од неодговорних путника, нико га од галаме неће чути.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Звездано

НАШИ СМО - Овце

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Звездано

 Оно што се десило у уторак вече на Маракани, доказује да су чуда могућа. Када кажем чуда, као “окорели” партизановац (а то сам постао пре више од четири и по деценије сасвим случајно, када ме комшија питао за кога навијам и ја као из топа одговорио “Партизан”, вођен, ваљда, оном логиком да за исти тим навија и мој отац) ниједног тренутка не желим да потценим Црвену звезду или да умањим успех какав ни најоптимистичнији звездаши нису очекивали. Напротив!

Да је реч о чуду, схватио сам слушајући прогнозе пре утакмице са Ливерпулом, док су сви прижељкивали да се све заврши нерешено или макар са што мањом разликом, само да делије не изађу са стадиона тотално покуњени, а не као неко ко се претерано разуме у фудбал. Оно што хоћу да кажем то је најискренија честитка момцима који су од првог секунда показали да у Србији још увек има фудбала, да има срчаних играча, да има добре атмосфере међу навијачима и да има достојних наследника оних који су нешто слично направили давних седамдесетих. Слика одушевљеног оца са малим сином у наручју посебно ми се урезала у памћење и пожелех да сличних слика на спортским борилиштима буде што више, а што мање бакљи, петарди и непримерених сцена. Те вечери све је било звездано, и играчи и публика, а и судије су, рекао бих, одржале показну вежбу како то треба и може да се ради на зеленом тепиху.

Милан Павков је за седам минута постао херој и головима у 22. и 29, минуту уписао у историју Црвене звезде! Како би то рекли стручнији спортски новинари од мене - пресудио је Ливерпулу! Модерни клинци то објасне у три речи - човек је издоминирао. Додатне поене покупио је од својих навијача попевши се на шипку испред северне трибине и радујући се заједно са њима. Подвиг су славили заједно, срећни и достојанствени. Због оваквих тренутака вреди ићи на утакмице јер они доказују ону лепшу страну спорта. Бој не бије свијетло оружје... ливерпулски голман скупљи од целог српског тима... већ бој бије срце у јунака. Овакве бојеве бих гледао сваки дан, без обзира на то ко игра... Навијам увек за наше и ту не одступам... Гледајући утакмицу, после пресудна два гола наметнули су ми се стихови Душка Трифуновића - “Ово је мојих пет минута” из песме “Шта би дао да си на мом мјесту”, коју је “Бијело дугме” снимило давне 1975. године. Без обзира на поруку те песме, поједини стихови су ми некако баш ишли уз горостаса Павкова. Знате оно “да те мрзе а да ти се диве”. Можда би их и самом тренеру Ливерпула Јиргену Клопу Павков могао отпевати, али је овај фудбалски стручњак показао да нема обичај да мрзи априори онога ко се у датом тренутку показао као бољи.

Клоп је одушевио навијаче Црвене звезде још када је ушао на Маракану пред меч четвртог кола Лиге шампиона, носећи на јакни прикачену наталију рамонду, којом се у Србији одаје почаст жртвама Првог светског рата. Све ово је допринело да спортски меч буде у сваком смислу спектакуларан и историјски. Да нам је више таквих тренутака, вероватно би нам и историја била лепша, а будућа поколења би кроз коју деценију и век могли да се присећају срећних а не ратних момената и да венце полажу на споменике великим спортистима, научницима или уметницима из прошлости, а не ратницима. Можда би и ђаци имали боље оцене из историје када би памтили такве људе. Ето, ми смо се тек после сто година удостојили да занавек искажемо захвалност дечаку Момчилу Гаврићу који је преживео голготу, недаће Великог рата, али и деценије у којима је потпуно био заборављен. Међутим, и око тога су кренуле полемике. Да ли споменик одражава реалан лик дечака или подсећа више на старца, сматрам да је тема за друге расправе, али битно је да смо му одали почаст. Сваки уметник има и своју слободу у стваралаштву, па то треба тако и прихватити, а да ли та уметничка слобода може да нас кошта опречних ставова, то је опет тема за посебан разговор. Да може и да нас насмеје уверили смо се ових дана када је по друштвеним мрежама и порталима кренула лавина коментара око споменика сови у Кикинди и нашег безименог споменика у центру града. Склони смо шалама, али и вулгарностима, макар и на своју штету. Зато је Звезда пример како треба да сија небо звездано.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Овце

НАШИ СМО - Јавни интерес

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Овце

Све има своје границе, али је изгледа она нашег срозавања ипак недостижна. Кад год поштен  човек помисли нема даље, од овога часа морамо се пренути, подвући црту и почети повратак на колосек нормале, ми још више склизнемо. Велика већина, она што мисли да ништа не може да се поправи па неће ни на изборе, немо посматра свет око себе не схватајући да тиме није ништа боља од оних све бахатијих који безобзирно газе све око себе, схвативши да их казна заобилази и да осуде на друштвеним мрежама, углавном, немају никаквог ефекта па терају даље, померајући границе бестидности. Ееее...

Снимак из градског превоза у Београду, на ком се види како одрастао мушкарац у трамвају узнемирава петнаестогодишњу девојчицу и против њене воље је,  преко гардеробе, додирује по  телу, на фејсбуку је изазвао лавину коментара. Осуде су пљуштале по нападачу, али је јавност узнемирило и то што је неколико путника све то немо посматрало без икакве реакције па су и они “прозивани”. Осудити је лако, али шта бисте ви урадили у тој ситуацији? Стручњаци кажу да у социјалној психологији постоји “дифузија одговорности” и да су што више људи присуствује насиљу, мање шансе да ће неко реаговати. Свако очекује реакцију некога другога, снажнијег, млађег, и нико не учини ништа. Људи крећу од онога “А, зашто баш ја?”, али има ту и много дубљих разлога. Друштво које претури преко главе све оно што смо ми у последњих тридесетак година тешко може остати неоштећено. Емпатије је све мање, а страха све више. Бахати су се разбахатили, силеџије опустиле, а моралне стеге избледеле. Данас, али буквално, свака нервозна будала може да се изгалами на културног човека, да га удари, због  ситне опомене потегне песницу, нож или ватрено оружје. У таквим околностима, пре него што поступе као витезови, многи најпре помисле, “Ако се умешам, могу бити повређен, ако одем на боловање шта ће ми деца јести, или ћу морати да сведочим на суду, шта ће ми то у животу? Зашто се неко други не умеша?”. Да су друга времена и човек сигуран да ће, када се умеша имати подршку и других нормалних људи, да ће насилник не само бити ухапшен него и стрпан иза решетака, другим речима, да је сигуран да ће друштво реаговати како би требало у нормалној и правно уређеној држави, где све институције функционишу, велика већина би заштитила жртву. Али нажалост, углавном ко се умеша створи себи додатну главобољу, поред гомиле које има, и онда се “гледају своја посла” и заборавља да сутра можемо ми бити жртва, или неко нама драг. Зато јесмо где смо.

Зачин томе је и атмосфера која се ствара у неким, врло доминантним, медијима у којима се велича све оно чега се нормалан свет, не тако давно, стидео. ТВ програми у којима се људи вређају најодвратнијим псовкама, пљују, па и физички обрачунавају емитују се у ударним терминима, а таблоиди тим, до јуче периферним, ликовима дају простора као да су све сами нобеловци. Свака критика и захтеви да се томе стане на пут проглашава се цензуром и гашењем медија (а такви су све само нису ни телевизије ни новине) и круг је затворен. Данас је свака критика, а нарочито здраворазумски оправдана, атак на напредак, “говор мржње” и слично па влада синдром ноја. Комшија туче жену, не реагуј, манијак пипка дете, окрени главу,  и тако редом. За све што не ваља нађеш оправдање, утешиш се да може горе, а резултат те логике је видљив. Миримо се са сваким глупостима које нам сервирају, залећемо као омађијани, толико бомбардовани информацијама да немамо времена да оно мозга што нам још ради употребимо. Да ли је баш све онако како чујемо на ТВ-у или прочитамо у новинама, да ли све баш мора овако, или може и другачије. Утешени да смо немоћни, заварани да смо небитни, учествујемо у свему исто као и манијак који напада децу, политичар који лаже (а ко лаже…), послодавац који закида зараду, налазећи утеху на друштвеним мрежама где се таквима изругујемо, често и неукусно, и где смо много храбри, а живот, неповратно, пролази.

Нико неће ни у најобичнијој ситуацији да буде први петао који кукурикне, па смо утешени славним прецима уверени да смо лавови, али смо, част изузецима, реално више овце, стадо које иде за предводником и у нади да неће међ' вукове, већ у ливаду зеленије траве. Беее, да не кажем: Еееее...

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Јавни интерес

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Јавни интерес

Како год да покушате да дефинишете јавни интерес, он се на крају сведе на опште добро. Може се врло лако утврдити шта је јавни интерес у привреди, здравству, култури, спорту, политици, медијима, при чему се треба држати само неколико начела - равноправности, доступности, демократичности, транспарентности и користи за све.

Овим, наравно, не претендујем да дајем академску дефиницију, само излажем своје виђење на прву лопту. Када бих пажљивије размишљала, можда бих дописала још нешто, али, сасвим сам сигурна да ћете ви то учинити читајући ове редове. Заправо, волела бих да буде тако. У сваком случају, где год да вас одведу мисли, наћи ћемо се код слагања да јавни интерес почиње тамо где престаје приватни и обрнуто - да чим надвлада корист мањине над већином, престаје јавни интерес. Чим се то догоди, цело друштво се претвара у корумпирану заједницу у којој није добро никоме. Чак ни онима који су произвели такво стање, јер је конкуренција у њиховом друштву увек бруталнија него у уређеном по правилима општег добра.

Управо то се догодило у медијској сфери само четири године пошто је донет Закон о јавном информисању који је дефинисао јавни интерес у области јавног информисања као “Истинито, непристрасно, правовремено и потпуно информисање свих грађана Републике Србије” и увео конкурсно суфинансирање медијских пројеката из буџета  “подстичући разноврсност медијских садржаја, слободу изражавања идеја и мишљења, слободан развој независних и професионалних медија, што доприноси задовољавању потреба грађана за информацијама и садржајима из свих области живота, без дискриминације”.

И - шта се догодило, озбиљни медијски радници су пожурили да науче како се пишу пројекти и како се они вреднују, неки други, навикли на договоре у четири ока, били су врло бучни противници нових правила, али онда су се пресабрали, организовали и почели да царују на тим истим конкурсима, урушавајући и обесмишљавајући све. Ове године водили су главну реч у Министарству културе, а главни су и на већини локалних конкурса. Тако је не само угрожен јавни интерес  у информисању, него су злоупотребљене и огромне јавне паре без икаквих санкција пошто се на одлуку комисије може жалити само Управном суду, ако је повређен поступак, али не и на непоштену и неваљану оцену којом су оштећени и медиј и грађани.  До сада нико није добио сатисфакцију, нико није кажњен због корупције на медијским конкурсима и нико није вратио паре у буџет, ако није ваљано реализовао пројекат. Проказани чланови комисија који иду од конкурса до конкурса као представници различитих медијских удружења или као независни медијски стручњаци, без икаквих доказа да то уистину и јесу, раде то несметано и даље. Може им се, тражени су. Што би рекла браћа Црногорци: “Образ под гузицу, па у свијет”.

Пошто су ствари отишле предалеко и пошто су држави почеле да стижу озбиљне замерке за укупно стање у медијима, Влада Србије ушла је у дијалог са релевантним медијским удружењима о доношењу нове медијске стратегије (суспендујући  нацрт претходне која је донета без њих) као и о решавању свих отворених питања - од безбедности новинара, политичким притисцима, па све до системских питања којима би требало попунити празнине у прописима на којима и почива највећи број злоупотреба. Од медијских удружења је затражен и предлог новог Правилника о суфинансирању медијских пројеката и он је већ упућен Влади. Све то се одвија у присуству посматрача ОЕБС-а, али и неких других међународних организација и експерата на позив Владе Србије.

Као ваш инсајдер могу вам пренети да се све врти око политичке воље - сумње медијских представника да она истински постоји и уверавања друге стране да је има. Можда је и има, али не воли да се експонира. Видећемо шта ће бити.

Међутим, тамо где нема свести целог друштва о јавном интересу зарад општег добра као хришћанске и цивилизацијске вредности, бојим се да политичка воља не помаже много. Воља је променљива категорија, а уверење ствар васпитања.

Просто је све у вези са јавним интересом, осим његове одбране.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

НАШИ СМО - Дување

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

фебруар 16, 2019 153

НАШИ СМО - Турнеја

Изборна или нека друга, тек кампања названа “Будућност Србије (Александар Вучић)” почела је прошле седмице тако да ћемо се гужве и народа у редовима, председника државе како им “подноси рачуне”, удара камење темељима или отвара већ изграђене погоне диљем…
феб 09, 2019 246

НАШИ СМО - Утопија

Хоћемо ли ми икада постати земља озбиљних, одговорних, зрелих људи који знају да се носе са сваком ситуацијом, умеју да размишљају трезвено и доносе праве одлуке у право време? Хоће ли они који одлучују, али и они који им дају то право, привилегију и обавезу, коначно одрасти, изаћи из…
феб 02, 2019 304

НАШИ СМО - Одговорност

“Све што се чује ових и претходних дана је насиље. Да ли ћете неком опалити шамар или рећи најпогрдније речи - то је исто насиље, нема разлике” - ово је став премијерке Ане Брнабић који потпуно делим исто као и: “Уколико основно кућно васпитање и поштовање према грађанима за јавни дискурс нису…
јан 26, 2019 304

НАШИ СМО - Лилипутинци

Ако је неки догађај обележио почетак друге половине јануара, после Нове године, Божића и Српске нове године, онда је то свакако посета председника Руске Федерације Владимира Путина нашој престоници. Од слетања на београдски аеродром, преко уручења ордена председнику Србије, до посете Храма Светог…
јан 19, 2019 422

НАШИ СМО - (Не)моћ

Поче и 2019, а хоће ли бити још само једна у низу оних за заборав или ће донети и нешто добро, видећемо за 300 и кусур дана. Ако је судити према најавама оних који воде земљу, могла би то бити, коначно, година када ће бити заведен ред на пољу криминала, а починиоци најтежих кривичних дела добијати…

Репортажа

феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"