НАШИ СМО - Брлог

Имала сам госте за викенд. Први пут су били код нас, иначе нису из Лознице. Леп је град, кажу, имате кружни ток већи од Славије. Извињавамо се, немамо звучну фонтану, кажем ја, а ни јелку од 83.000 евра. Иначе, све нам је остало потаман, прихватих шалу. Њима се посебно допало то што се већ на први поглед види да је град пун зеленила. Јесте, кажем, имамо среће да је тако и онда пожелех да се похвалим погледом са моје терасе на парк иза Соколане. Како се преварих. Дивно, благо вама, били су одушевљени збиља лепим призором док им је поглед пуцао преко крошњи кестенова. Али, авај, када су спустили поглед, и ја сам свој, од блама.

- Па да ли је ово могуће? Два корака од строгог центра, а овакве рупе и блато. Па ту вам се деца играју - каже моја гошћа.

- Ту их учимо да пливају и када савладају наше баре, спремни су за Дрину или градски базен - покушах опет да ствар окренем на шалу. Али није за шалу. После смо дуго разговарили о нашој националној култури о томе како не умемо да ценимо то што имамо, о срушеном систему вредности, о грађанској култури, конформизму на сопствену штету и тако редом.

А, онај блам, који сам споменула, већ дуго осећам. Док смо се бунили због тога што надлежни парковску стазу која је и приступни пут за станаре нашег блока не одржавају редовно, некако било ми је лакше. Сваког новог директора ресорног јавног предузећа морали смо да зовемо и ургирамо да нас спасе мука - ђа од воде и блата, ђа од несношљиве прашине. Када их умилостивимо да пошаљу грејдер да разгрне џомбе и изравња пут, падне прва киша и ми смо опет на старом. Од барица до језераца прође пар месеци и опет зови, ургирај, сликај, пиши, апелуј. И тако смо се навикли на живот у блату и прашини. Ево, већ пар година, нико се јавно не буни. Навикли смо и да се пробијамо између аутомобила чији власници имају пара за бензин да се докотрљају до центра града, али немају да плате паркинг пар корака даље иако тамо увек има места, а код нас нема. Па онда  нагазе парковску траву чекајући да неко ослободи место, испразне пиксле и побацају све што им прља аутомобил. Зашто да не, код нас је ионако штрокаво. Онда их чујемо како псују што су одвалили ауспух на нашим рупама, прете да ће тужити Град за надокнаду штете, а ми ћутимо. Као што рекох, навикли смо, нарочито ми који имамо два улаза па дворишни можемо и да заобиђемо. Ћуте и они који имају само тај улаз у своју зграду. Није добро што је тако. Јунг би то објаснио колективно несвесним, наслеђем од предака, у нашем случају да трпимо, Радомир Константиновић паланачким духом, Јован Цвијић рајинским менталитетом. Упорним одржавањем тог менталитета потиштених и сервилних људи у непрестаном страху за голи опстанак, данас смо се претворили у најпослушније поданике на свету. Газићемо по том блату,  пустићемо да на нам обећавају до изнемоглости како ће за пар дана решити проблем и све укруг, опсоваћемо када се спотакнемо, уместо да разменимо добар дан, рећи ћемо ово више нема смисла и отићи ћемо да платимо порез на своје станове у центру града са погледом на сопствену бруку. Ако, ко нам брани.

Што се мене тиче, ја сам све пробала и да зовем и да ургирам и да апелујем и да врбујем високо позиционираног комшију да искористи свој утицај јер то је и његова брука. Ништа. Таман сам се спремала да употребим квиска и позовем градоначелника, кад у уторак, о, радости,  прошао грејдер.

 И, да није било кише, не би било ни овог текста. Али пала је током ноћи, а нама су се наше барице вратиле већ у среду ујутро. За који дан наћи ћемо се у познатом амбијенту. Само ја ћу сада да променим плочу. Почећу да браним надлежну господу. Тешко њима са нама. Ћутимо и пуштамо их да раде у уверењу како ми волимо своје блато, како нам је лепо у нашем брлогу. А када градоначелник буде видео како се наш ћошак претворио у  ругло града, има све да их посмењује.

А ко ће нас да казни, што их не терамо да буду бољи? Што захтевамо, то и добијамо. Зар не?

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Речник

Непримерен говор, неумесан речник, непристојно понашање, баналност, омаловажавање неистомишљеника, сатанизација супарника, само су неке од категорија које су постале примењиве на свим нивоима и међу различитим политичким структурама. Фразе у смислу лажних обећања, аналитичких прогноза, предизбодних шарених лажа, одавно су делови свакодневног политичког речника, али оно што се некада називало уличарским говором, данас је постала потпуно употребљива категорија вербалног обраћања међу функционерима, свеједно да ли су на састанку страначког одбора, на предизборном митингу или на редовним седницама државног парламента. И не само употребљива, већ, нажалост, све чешће и примењива. Уличарски манир на високом нивоу - назвао бих оно што скоро сваког дана можемо чути из кутије за емитовање телевизијског програма или видети на страницама штампаних медија када преносе изговорено из уста неких високих и оних нешто нижих државних чиновника.

Када је моја генерација ишла у школу, па и они много старији, није се могло ни замислити да пред учитељицом, наставником или професором неко изговори неку ружну, да не кажем безобразну реч.  Да ђак вербално насрне на просветног радника, није ни у најлуђим сновима било у могућности. Да јавно кажеш - ЗАФРКАНЦИЈА, могло се некако и прогутати, уз благо стидно црвенило на образима, али да неку радњу назовеш ЗАЈЕБАВАЊЕМ, то би било равно скандалу непредвидивих размера. У то време, па и деценијама касније, хероји су називани херојима, јунаци јунацима, поштени поштењацима. Јавно, пред камерама и милионима гледалаца употребити именицу којом се пежоративно указује на мушки полни орган, као корен за придевско објашњење нечијег карактера, постојаности, снаге и родољубиве настројености, није се могло ни у сну снити. Нисам сигуран како ће то изгледати ни када се напише на овом новинском папиру, али знам да сам саблазнуто одгледао и одслушао оног нашег бившег министра правде и државне управе и садашњег генералног секретара председника Републике Србије када пре неколико дана изговори тај придев у намери да објасни какву то нарав имају наши људи на Косову и Метохији. У том тренутку, на таквом месту и на такав начин, без имало потезања за кочницом при изговору, рећи да је неко КУРЧЕВИТ (пардон) у најмању руку је довољно да се нормалан постиди. Тај бивши министар и садашњи главни секретар председника државе одвали као из рукава ту реч и остаде на столици. И у фотељи! Као да је рекао добар дан или лаку ноћ. Плашим се да је нама и Бог рекао лаку ноћ и да је код нас одавно та ноћ тамна и никако да се раздани.

Па оног Аустријанца Курца када год неко помене ми се овлаш насмејемо. Као - смешног ли презимена. Није он бирао порекло, нити зна Аустријанац како његово презиме звучи међу српским живљем, али некако се и на то привикосмо. Барем се не штрецамо када водитељ преноси где је дошао или шта је учинио тог дана тај весели Курц. Међутим, штрецнух се када чух Селаковића како у Курцово презиме обоји народ косовско-метохијски и то онако дрчно, да не кажем курчевито. Ако пратите вести на ТВ, препоручујем да узмете нотес и оловку и прибележити понеку одвалу која вам се учини занимљивом, да не кажем ненормална. Плашим се да ће нотес брзо бити тесан а оловка празна, али нека остане нешто записано за нова покољења, можда им затреба за писање новог српског речника. Будимо поштени и признајмо - да ли се осећамо пријатно када због таквог говора или таквих баналних речи схватимо да смо на прилично ниским гранама. Сумњам. Не иде да председник државе на конференцији за новинаре дозволи себи да му се отргне квалификација попут - магарци, за људе које помиње у свом говору, без обзира на то ко су они. Зар је нормално да онај његов имењак у Народној скупштини неколико пута назива идиотом и кретеном колегу који седи у истој сали где и он. Проговара ли то прошлост из њих, манир стечен спонтано а изречен рефлексно. Лудило је тотално а народ, пре бих рекао, више уморан него курчевит. Ма, дај бре, коме то приличи.

Слободан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Немоћ

„Некако с прољећа, сјети мене неправда, на побједе и поразе и све лажне обзире“ - стихови су незаборавне песме која говори о љубави. И док се тамни кишни  облаци повлаче са неба, некако с пролећа,  као да се историја понавља, немири на Косову и Метохији  у пролеће 1981, 2014,  и ево, 2018.

Шта рећи што већ није речено о Србији из три дела која је по Уставу Републике Србије поново цела  иако је у реалности један њен део  једнострано отцепљен? О најновијем, нечијем лошем сценарију ових дана говоре многобројни војни и политички коментатори, остареле дипломате, политичари на власти. Опозицију смо чули само у Скупштини, у емисијама телевизија са националном фреквенцијом није их било иако је требало и због права грађана да чују све, али и због чињенице да су неки од њих били на власти када се, такође, “решавао косовски проблем”...  Годинама нам политичари  продају шарене лаже о Косову и Метохији, при  томе не мислим само на ове садашње већ и на оне бивше, и оне пре бивших и... тако редом. Ови данашњи су само много више дали другој страни  уверавајући нас у супротно.  Но, истина је давно изашла на видело, а најновији догађаји у Косовској Митровици  само су још једна карика непријатног суочавања у низу. Представници власти тврде да је упад до зуба наоружаних представника косовске полиције РОС,  ударање представника званичних  српских и косовских институција, срамно спровођење директора Канцеларије за КиМ, као највећег криминалца,  са лисицама на рукама  улицама Приштине, урађено да се застраше косовски Срби. Па зар они већ нису довољно застрашени а посебно убиством Оливера Ивановића пре више од два месеца док истрага још увек тапка у месту?

Опростите ми, насмејала сам се али, у исто време и  „смрзла“ када је у анкети на једној телевизији жена из Митровице на питање Да ли сте се уплашили?  мирно рекла: „Па јесмо мало, али навикли смо на то“.  На свашта су они навикли,  а највише на то да се најмање питају. Други уместо њих одлучују да ли ће или не учествовати на косовским изборима, (некада се то сматрало издајом),   па да ли ће ући у власт (некада се то сматрало издајом), за кога ће гласати (издаја је ако се  гласа другачије). Када се говори о Косову и Метохији  увек је у првом плану висока политика, а у ретким текстовима  можемо прочитати  приче о животним проблемима који муче тамошњи народ - високом степену незапослености и сиромаштву, високој стопи криминалитета и корупције и то у целој покрајини. Они којима је прекипело, одлазе. И све их је мање тамо.

После најаве председника да ће Српска листа самостално одлучивати о томе да ли ће изаћи из Владе Косова (државе коју не признају), или не, брзо је стигао одговор, одмах по састанку са њим - одлучили су да се повуку (осим ако се не предомисле из оправданих разлога). Представници Српске листе најавили су и да ће 20. априла, када се навршава пет година од потписивања Бриселског споразума,  у складу са овлашћењима из споразума, формирати Заједницу српских општина (осим ако се не предомисле из оправданих разлога). Из Приштине прете хапшењем (пробали па им се допало). Замислите радост полицајца који претуче министра, некажњено, наравно. Или посланика са све имунитетом.

Шта се још догодило у том дану? У Београд је хитно допутовала и шефица европске дипломатије Федерика Могерини а после састанка са председиком Вучићем издато је штуро саопштење у којем се наводи да су се двоје саговорника „сагласили да пронађу нове начине како би наставили са радом и решавањем проблема између Београда и Приштине мирним путем.“ Није прецизирано који су то нови начини. „Констатовано је да је у националном и државном интересу Србије да очува стабилност, мир и напредак на путу ка ЕУ“.

И то је то. Тресла се гора... Људи понижени до бола, претучени до костију.

Србија још једном у низу показала немоћ над „својом територијом“.

Наравоученије - не зачикавај и не прети празном пушком, ако нећеш да добијеш по носу.

Верица Мићић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Последњи Србијанац

Знате ли за филм “Последњи Мохиканац”? За неких двеста година неко ће моћи да сними “Последњи Србијанац”, судећи по ономе што чух ових дана од првог човека државе, а он рече да има да нас нема. Мислим, популационо зато што нас је све мање.

Рекао да је у Србији број рођених по мајци 1,44 и да је потребно да буде 0,8 више да би постојала проста репродукција у земљи. Каза и да Србија тренутно има 6.995.808 становника, али ће, уколико се наставе негативни трендови, 2060. имати између 3,9 милиона и 5,5  милиона становника, као и да је могуће да по “конзервативном сценарију” од 3,9 милиона становника 1,7 милиона буду пензионери. Озбиљна ствар. Врло. Толико да је одржао ванредну прес-конференцију и саопштио да сваког дана “губимо” 107 људи, да становништво губимо већ 67 година, а последњих  27 имамо негативни природни прираштај. Годишње, то чух ове седмице, мање нас је за 40 хиљада душа. Шта радити?

Добро је да се држава сетила “беле куге” која одавно влада. Влада Србије донела је стратегију и мере за подстицај популационе политике па ће за прво дете мајке добијати 100.000 динара једнократно, а за друго 10.000 месечно две године. За треће дете добијаће 12.000 динара месечно у току десет година, а за четврто 18.000 за исти период. Помињао је и “гвоздене пукове” и још доста тога, а све речено изазвало је буру опречних мишљења.  Огласила су се разна удружења и жене које су одбиле да “буду машине за рађање” и неће да им децу повезују са никаквим пуковима и политиком.

У свему што држава предузима, осим што се деееебееело касни са узбуном, има и контрадикторности јер и сам председник рече да тамо где су најбогатији има најмање деце. Односно, није све у парама. Људи, ваљда, децу треба да имају зато што их желе, а не да би добили оволико, или онолико новца. Нису наше бабе и деде имале по четворо, петоро браће и сестара само зато што није било телевизије па су им се родитељи бавили “сиротињском забавом” него су хтели “пуну кућу”. Дошла су друга времена у којима, чини се, имате све, али немате сигурност, извесност, наду. Међутим, колико младих, а они треба да стварају потомство, планира да после школовања остане овде, оснује породицу и има бар једно дете, колико ће родитеља спречити дете кад има шансе да оде “преко”, ако може наћи посао и боље зарађивати него овде? Ко жели да има четворо, петоро деце и сутра гледа како се муче, да им не може приуштити ни основне ствари, а камоли летовања, зимовања и остало? Да их гледа незапослене, да им мајке пеглају веш иако су загазили у четврту деценију и немају ни жене ни свој кров над главом?

Није решење у плаћању. Треба мајци омогућити да дете смести у обданиште, да зна да је и после породиљског чека радно место, а не биро, да ће дете гајити у стабилном, сигурном друштву. Свега тога одавно нема, а ако ћемо поштено, ко може гарантовати мајци која роди треће-четврто дете да ће ове мере бити на снази и за пет, десет година. Превише смо чули обећања последњих неколико деценија која су само то и остала. Додуше, нису данашње жене, али ни  деца као она некада, а родитељи још мање. Друго, не треба рађање да буде обавеза, дуг према држави, већ лични избор, пре свега жене. Она ће се породити, нико други. Ово су гадна времена, где се најлакше не мешати, све под девизом треба децу “пустити да дишу”, само је питање чега ће се надисати. Ових дана је у једној градској основној школи одржана заједничка трибина о професионалној оријентацији за осмаке и њихове родитеље. Од око 90 ученика дошло их је тридесетак, а било је и ШЕСТ родитеља. Деца ускоро треба да донесу прву од најважнијих одлука која им може одредити даљи професионални и живот уопште, али ваљда су маме и тате имали преча посла. А онда се чудимо како су деца незаинтересована и само буље у телефоне.

Дакле, много је сложенији тај сценарио “Мохиканац-Србијанац” него што се то некима чини на први поглед.

Саша Трифуновић

Напишите коментар (2 Коментари)

Колумна

јул 14, 2018 157

НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке - ни по'…
јул 07, 2018 180

НАШИ СМО - Живот

Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке…
јун 30, 2018 271

НАШИ СМО - Наш (к)ВАР

Од петка увече велики негативац за српски, али и нешто шири, навијачки свет постао је немачки судија Феликс Брих, главни делилац “правде” на утакмици Србија-Швајцарска, која је, нажалост, лоше завршена по нас. Оплели су по њему сви, од навијача, медија до селектора, а кључан је био недосуђени пенал…
јун 23, 2018 305

НАШИ СМО - Почасни

Тачно деценија је прошла како је Лозница за свог почасног грађанина прогласила Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације. Тако смо се уписали на листу од 11 српских градова у којима је добио звање које се, иначе, додељује за “истакнуто и трајно животно дело у области науке,…
јун 16, 2018 428

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале надокнаде у цени бензина учествује са 55,2…

Репортажа

јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…
апр 26, 2018

ПИСМО ИЗ КИНЕ - Ову земљу треба упознати

Вук Костић (23) први је Лозничанин и први Србин који учи кинеске борилачке вештине на…
апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…
апр 10, 2018

ВАСКРШЊА ЈАЈА ЉУБИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА - Стрпљењем до лепоте

Овим се Недељковић бави последњих годину и по дана, каже да је веома интересантно, а…
мар 12, 2018

БРАНКА ЖИВАНОВИЋ, ЛОЗНИЧКА ПРЕДУЗЕТНИЦА - Жене морају бити смелије

Лозничку предузетницу Бранку Живановић љубав је довела у Јадар, а она је води и у послу…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"