fbpx

НАШИ СМО - Анестезија

Да је медицина још мало узнапредовала и да је могуће глобалније применити неке медицинске процесе на народ, попут оних који се користе на појединачне пацијенте, онда би, можда, постојало и решење за излазак из бројних заблуда, лажи, проблема, нестабилних времена и непримерених владавина. Када би то било могуће, не би било лоше народ понекад “бацити” у тоталну анестезију, оставити будне само политичаре да се бакћу око свега онога о чему и иначе причају, па када операцију заврше, пробудити народ и увести га у неко потпуно ново, лепше и мирније стање. Тако би све прошло безболно јер, како каже медицинска струка, општа или тотална анестезија је “стање у које се пацијент доведе лековима како би се успавао током лекарске интервенције”. Е, сад, пошто неке интервенције нису пријатне, а велики број је и прилично болан, главни циљ анестезије је “довођење оболелог у стање у којем неће осећати бол нити се сеæћати догађаја из операционе сале”. Народ би се брзо разбудио, можда уз малу збуњеност, поспаност, али, свакако, неизмрцварен и спреман да крене даље.

Наравно, та анестезија би морала да потраје нешто дуже од уобичајених како би народ “прескочио” и оставио иза себе све те године ратовања, смењивања власти, министара и председника државе. Како би “обишао” силне изборе, гласања, поткрадање гласачких листића, потурање неисправних бирачких спискова, а онда и смене директора по јавним предузећима и установама, као и постављање неспособних, али подобних, баш на та места. Под анестезијом се не би сећао лажних и одавно испраних обећања, измишљених акција и режираних хапшења, прогона неистомишљеника и јефтиних и плагираних диплома, као ни свих финансијских промена изазваних инфлацијама, девалвацијама и погрешним трансакцијама и тајкунским приватизацијама. Никада не би знао да је (током глобалне опште анестезије) премијер аванзовао на функцију председника земље, али да је при том задржао и све обавезе и дужности које је имао као председник владе, да је министар војске постао регрут са “рекламном” војничком обуком, а да је онај, што се пре њега бавио војском, постао министар рада и запошљавања, баш оног ресора којим је руководио онај први... Не би знао да је баш све онако како нико ни сањати не би могао. Анестезија би нас спасла и поштедела свакојаких телевизијских блебетања, јавних обраћања и ванредних конференција за штампу на којима, узгред речено, новинари служе само као врећа за боксовање, а не као јавни радници који треба објективно да извештавају свој народ о стварима које их се тичу. Тачно је, у сваком житу има кукоља, у свакој професији па и међу новинарима има оних који су достигли ниво шљама, полтронске каљуге и непрофесионализма, све у функцији очувања власти и властодржаца који им новцем намирују најниже потребе. Викачи, узбуњивачи, шизофрени подстрекивачи панике и страха, само још у својим кућама могу носити звање медијског радника или уредика.

Ко је имао искуства са лекарима и доживео да легне на операциони сто, добро зна да се после тоталне анестезије може јавити краткотрајна мучнина, слабост и поспаност, али да је то минорна цена у односу на оно што би будан преживео. Ипак је са анестезијом много лакше. Свакако боље него “наживо” трпети све оно малопре побројано, без изгледа да та мучнина и бол престане сама од себе. На основу неких појава у протеклим годинама, човек би помислио да смо ми, можда, одавно под анестезијом, а да је све ово што гледамо као реалност заправо само ружан сан изникао из дубоке подсвести. Можда ми и не знамо да одавно спавамо и да ћемо после буђења схватити да је оперативни захват трајао мало дуже од уобичајеног, али да смо се решили грдног проблема. Привремене менталне конфузије, брзо би се повукле после тог вештачки изазваног сна. Оно што би била додатна корист после свега преспаваног јесте и то што се “сан у који особа пада током тоталне анестезије умногоме разликује од редовног јер мозак под дејством супстанци које одреди и да анестезиолог не формира сећања и не реагује на сигнале бола”. Анестезија је чудо!

 

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

БОДИ-БИЛДИНГ: СВЕТСКО ПРВЕНСТВО ИБФФ – Лекић светски првак

КОШАРКА: СРПСКА ЛИГА ''ЗАПАД'' – Сигурном игром до победе

 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају.  У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би били, али пошто је правда још спорија него некада, а Јустиција има још дебљи повез преко очију ствари су данас другачије. Зашто? Зато што су и људи другачији.

Сада постоје они који воде и они који слепо следе, једни који захтевају и други који морају. Једни који се понашају по принципу “ја волим само себе” и други који имају милион “разлога” зашто раде оно што у дубини душе знају да не би никако требало да раде, да није коректно, људски да тако поступају. Први су игром случаја, “способношћу” или неким другим околностима, дошли где јесу, а други су пристали да буду где су иако је оних првих много мање.  Таман човек помисли да нема даље, да је у оним ријалитијима окупљено дно дна, да је у четири зида затворено и пред камере стављено 24 сата све што хода од “зла оца и још горе мајке” кад се испостави да таквих има и ван ТВ екрана. Ту, око нас. Да ли је оно што је недавно виђено у  близини Основног суда у Ивањици реално? Више стотина радника државног предузећа “Милан Благојевић - Наменска” из Лучана окупило се да подржи генералног директора тог предузећа и двојицу фабричких руководилаца, оптужених  да су одговорни за трагедију када су у експлозији барута погинула два радника. Директору су аплаудирали, а неки међу њима су и вређали породице погинулих колега. Медијима су рекли да су се окупили “спонтано” што је сасвим могуће, баш воле директора, али зашто вређати оца који је са њима радио деценијама и остао без сина? Зашто не препустити закону, правосуђу да на основу чињеница утврди да ли је и ко крив и у складу са тим буде донета пресуда? Зашто када смо, а то се често чује, уређена правна држава. Чему подршке окривљенима и напади на вечно унесрећене?  Критичари власти тврде да су радници приморани да дају “подршку”. Ко може, и чиме, да примора човека на тако нешто? Или је ипак тачно да сваки човек има цену? Да ли је крива власт, у коју неки упиру прст? Није. Зашто није? Није зато што свака власт покушава да се размаше онолико колико јој њен народ допусти, у почетку испипава пулс и тражи тачку трпљења, како осети да се подручје шири тако све више жели да узме. По систему - даш мали прст, хоће целу руку. То је као са децом, попустиш једном, два пута зато што дете плаче, хистерише и  испустиш контролу, после рогове добијеш да га унормалиш. Тако је и у држави. Када се власт осети да има посла са бескичмењацима, онда се размаше и нема краја. И зашто би?

Од оних, деведесетих, људско достојанство је устукнуло пред ратом, беспарицом, страхом за голу егзистенцију, а место је уступило грабежи, полтронству, губитку карактера, својег ЈА. Одједанпут видиш да око тебе нису Обилићи већ Бранковићи, они што сваки нечасни поступак, свако потурање ноге колеги, другу, било коме, правдају са “морао сам”, “морам да мислим на породицу” и слично. Такви мисле да оно што они чине другима никада нико неће учинити њима. Да све функционише по систему “врана врани очи не вади”. Само ни данашње “вране” нису као старе. Оне немају границу, газе све пред собом и свака жртва зарад њиховог добра је оправдана. Уђе то у крв, ослади се, вероватно, ко ће мислити о поштењу, части, моралним вредностима. Самооправдања типа - краду сви, што не бих и ја, и слично. Наравно, свако мисли о себи да је мајка Тереза, или бар Ганди, обмањује се не признајући да је упао у живо блато. Душу је продао. Заборавио да ништа није вечно и да се и он може наћи сплетом околности на контра страни. Лако је бити човек  када нема изазова, дилема, тешких дана, удараца, треба то бити, и остати, у данашња времена када је све лакше него бити частан, понашати се тако да човек,  што каже мој матори, може “мирно да спава”. Многи имају несаницу. Такви служе да некога оцрне на улици, прозову за говорницом, у медијима, оставе без посла и себи кажу да су “морали”. А нису. Мора се само умрети, све остало је ствар избора. Тако и човек може да бира хоће ли, што би стари рекли, имати “чист образ”, или ће бити подгузна мува и гњида. Крпа којом свако  млати.

Треба се сетити нашег патријарха Павла и његових речи - “Будимо људи, што рече неко, иако смо Срби”. Нажалост, многи јесу ово друго, али оно прво све мање.                                                          

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Живот

НАШИ СМО - Црвене линије

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши живот, плашим се шта ће ми још ружно донети, шта морам још преживети и проживети. У наставку своје приче објаснила је да је давно остала без два сина, а да са трећим, који је жив, нема добре односе. Зато је сама и поред људи с којима се свакодневно виђа и дружи.

Када бисмо се само мало замислили над овим сигурно бисмо прихватили констатацију времешне жене и чињеницу да је смрт неминовна али и краткотрајна. У та четири слова спакована је реч за само један ружан осећај о којем не желимо ни да размишљамо, а који нам је врло често за вратом а да тога нисмо ни свесни. Кад год да дође, на било који начин, изненада или после исцрпљујућег и трауматично проживљаваног периода, она је тренутна. После ње настављају да живе само сећања, траје бол и котрља се живот оних који остају. Са смрћу нема планова нити нагодбе. Неко је рекао да је живот оно што се дешава док ти правиш планове за живот. Смрт то у трену зауставља и тек кад неко заувек оде, схватимо колико смо били бољи с њим. Не бих да склизнем у патетику, али сваки овај ред би требало да представља делић отрежњења за свакога од нас. Да схватимо колико су бесмислене полемике на дневном нивоу, расправе о политици, прегањања преко страначких идеологија, свађе око спортских клубова, анализе и атаковања на све и свакога, жучне дискусије да ли је боље овако или би било боље да је онако. Тачно, све то чини живот, али не треба дозволити да се живот претвори у ТО! Зар има смисла трошити време и речи на некога ко је плаћæен да нас замајава, да нам обеæћава куле и градове, боље путеве, радна места, повишицу пензија и за који проценат веæћи минималац. Зашто се нервирати због некога ко стоји пред камерама сваког дана, по неколико пута, уз то путује државом и по свету зарад, тобож, бољитка и уз то доминира над полтронима који му се под реп подвлаче хвалећи га у неограниченим количинима, непрестано, па и без повода? Да није тужно, било би смешно. Живот не сме бити оквир за лажну наду, треба му стати на рампу, гледати га очи у очи и терати га да нам буде послушнији. Да ми њиме руководимо а не тамо неки руководилац, функционер или подгузна мува која види себе као богом даног капетана на броду у којем смо ми слепи путници.

Времена су се до те мере променила да је тешко прихватити реалност а не скренути с ума. Стално се питамо како смо дозволили да нам данас деца хероје виде у креатурама које се представљају као тиражни интерпретатори нечега што ни у основи нема назнаке музике, да нам хале пуне којекакви надувани ликови који после скакања на бини, набрајања рима о промискуитетним животима, пред масом младих поштовалаца,  прерастају у дилере дроге? Зашто нам из екрана уместо образовног, дечјег, научног или културно-забавног програма у очи сасипају, као киселину, моралне наказе, бљувотине и огавштине којих би се нормални стидели и у дубоко укопаном мрачном подруму? А ми трпимо. Како то да је постало нормално да се државни функционери понашају пред народом као да се обраћају колеги пијанцу преко пута кафанског стола, да ректорку универзитета, коју лично не познају ословљавају са ТИ, дају оцене и процене о људима по личном нагону, без икаквог кодекса понашања примереног позицији коју су заузели и с које, очито, не желе да сјашу? По било коју цену. По цену тога да свакога ко другачије мисли и говори сврставају међу непријатељску солдатеску. Превише је питања која постављамо, али, из неког разлога, не тражимо решења за њих, ништа не предузимамо да нешто променимо.

Очито смо превише снизили цене својих живота чим дозвољавамо да нам их “тамо неки” тек тако развлаче. Можда је баш сад крајњи тренутак да дође до поскупљења за 300, за 500 одсто јер овако и сами одлазимо у бесцење. Из дебеле минус фазе коракнимо у плус. Један је живот!

 

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОЧЕЛА „ДЕЧЈА НЕДЕЉА“ – Да дете свако, право ужива лако

ЗАСЕДАЛА СКУПШТИНА ГРАДА – Формиране две нове одборничке групе

 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или је ово неко озбиљно обољење, “лудило мозга” за које медицина нема лека. Размишљање о свему што се дешава у нашем ближем, или даљем окружењу, даје резултат као покушај да се схвати величина космоса, у једном моменту мисао удари у црни зид и пљас, колапс.

Где год нормалан човек, и појам “нормалан” је за дискусију шта то данас значи, баци мисао, наиђе на ствари које не уливају наду. Не волим да мрачим, чаша ми је увек полупуна, па и кад наиђе највећа суша, али како остати миран на податке објављене ових дана да је у земљи Србији 18 жена убијено од почетка године, а у истом периоду било седам покушаја убистава жена или да је више од половине жена убијено у кући у којој су живеле с убицом. Другарице шамарале другарицу, друга деца снимала мобилним телефонима?! Таман медијима проструји таква вест, сви се као узнемире, навале стручњаци са објашњењима, саветима, огласи се министар ресорни, кад оно наставак лудила. Седамнаестогодишњака на смрт претукла  четворица младића, ухапшени деветнаестогодишњак, осамнаестогодишњак и двојица малолетника. Исти су, наводе медији, и пре месец дана брутално претукли истог дечка, само што му је овога пута од силине удараца пукла јетра.

Има ли система, државе, закона да заустави ово лудило које траје? Докле ће насиље да цвета на штету оних који се још увек труде да буду нормални, пристојни, решавају сукобе речима и аргументима, а не песницама и ногама? Нисам заговорник светских завера,  теорија да нас сви мрзе и слично, али, брате, ми смо у лонцу као она жаба. Претпоставка је да би жаба убачена у посуду пуну вреле воде из ње одмах искочила. Међутим, ако би се убацила у посуду хладне воде, у њој би остала и ако би та воду била постепено загревана, жаба то не би приметила, остала би ту и завршила скувана. Преведено на људе, човек живи у условима који би требало да буду неприхватљиви, или неиздрживи за њега, али то не примећује зато што је постепено доведен у ту ситуацију привикавајући се на сваку појединачну промену, а не нагло. Е, нас деценијама кувају и постепено појачавају ватру. Сетите се, ви нешто старији, како је пре оних деведесетих вест о саобраћајној несрећи са пет и више погинулих била шок, о томе се данима причало. Данас је то ништа. После онолико мртвих у ратовима широм Југе, спаљених села,  снимака лешева, па онда НАТО бомбардовања 1999. колективно нам је повећан је праг шокирања. Гомила вести о вршњачком насиљу, породичном насиљу, лажним дипломама, преварама, страначком запошљавању, аферама све гора од горе, постали смо жаба у лонцу која се крчка, а мисли да јој је добро и да ће ту бити колико она хоће. Колективно смо постали дефетисти, малодушни ликови којима је оправдање “као да ја ту могу нешто променити”. Дошло је време да су се бестидни, приглупи, бахати, тупави, како се то лепо каже “снашли”, у репрезентацији свих области, углавном,  играју они који некада нису били добри ни да донесу лопту када заврши ван игралишта. Паметнији попушта довело је до тога да су се глупи, а пре свега безобзирни, кварни, ситне душе и увлакачи, снисходљивци осилили па сада треба много више снаге да се врате тамо где им је место. Нашли широка леђа иза којих вире и зачикавају. Гласови упозорења све су слабији, уморнији, разум је у мањини, или у тишини. Исход је исти.

Где смо, можда илуструје национални Дневник на РТС од 15. септембра. У 22. минуту Дневника извештај о одржаној Паради поноса. Трајање  4:39. Следе друге вести, па и прилог о  црквеном венчању младенаца у осмој деценији, повратницима из Аустралије. У 34:17 трајања извештај о тога дана одржаном Вуковом сабору. Трајање 1:31 минут. Последња вест пре спорта. Наравно, директног преноса сабора није било ни ове године. Паметном доста.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НОВО У ЛН - Нека Роми говоре

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јануар 18, 2020 244

НАШИ СМО - Распродаја

Баш ме занима како ви, обични грађани, главни финансијери политичких странака гледате на могућност распродаје изборног цензуса са пет на три одсто. Један водитељ режимски настројене телевизије, наследнице покојне добре телевизије, рекао је у разговору са…
јан 11, 2020 330

НАШИ СМО - Обећања

Време око Нове године вероватно је период када људи дају највише обећања, себи или другима. Тада се обично зарекнемо да од почетка нове више нећемо пушити, пити, лагати, варати, превише јести, смршати... (попунити по жељи) и слично. Или нам други обећавају, најчешће политичари, шта нас чека у…
дец 28, 2019 1031

НАШИ СМО - Гнездо

Дачић је понудио Вучићу да заједно иду на изборе и то је било сасвим очекивано. Инфериорност СПС-а у том односу видљива од самог почетка, ако изузмемо критичке изјаве Бранка Ружића, пре него што је постао министар, водила је управо ка овоме - да некада најмоћнија странка у држави сада стоји у реду…
дец 21, 2019 664

НАШИ СМО - Икебана

Слика коју често можемо видети на ТВ екранима када се обраћају политичари износећи најновије информације, објашњена или ставове странке којој припадају је она на којој иза њихових леђа стоји читава свита насмејаних или забринутих лица, партијских сабораца који су ту да попут сенке и живог зида…
дец 14, 2019 870

НАШИ СМО - Стварно никадa

Живот нема репризу, мада се већина нас понаша као да је има. Време је немогуће вратити, а ипак га трошимо бахато као да можемо дане и године премотати у рикверц. Цуре нам деценије неповратно, стиже будућност о којој, чини се, мало ко размишља, а утисак је да оне које који о томе мисле нико не узима…

Репортажа

јан 15, 2020

РУКОТВОРИНЕ МИЛОЈКЕ ЛАЛОВИЋ - Патофне из Тршића стигле до Мексика

Ваљана вуна пружа неограничене могућности за рад и граница је само машта, каже вредна…
јан 04, 2020

МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД - Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе…
јан 01, 2020

''ПРИЂИ СРЦЕМ'' И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

Лозница има тај један дан када се одрасли пробуде после новогодишњег дочека, а онда за…
дец 09, 2019

ИРАНЦИ МИХАИЛО И ТЕОДОРА - Култура спаја људе

Иранац Мухамед Бархордари, који са супругом Атусом од прошле године борави у Центру за…
дец 08, 2019

ЛОЗНИЧАНИН МАРКО ТЕШИЋ - Са “Паприком” свира у Лондону

Без обзира на то што је између музике и науке одабрао ово друго за усавршавање,…
нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…

Грми Ло

јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десет младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"