fbpx

НАШИ СМО - Дипломе

У последње време кружи прича (не само у нашем граду, па не само ни у нашој држави, већ и у комшијским) да у фотографске радње све чешће долазе муштерије да се фотографишу за индекс! То не би било чудно да се пред објективима фото-апарата намештају свршени средњошколци,  стасали за бруцошке дане и академско образовање, међутим у овом случају, власници будућих индекса су, махом, средовечни људи. Они који су већ поодавно требало да накупе довољно радног стажа за било какву пензију и који су средњу школу “откачили” пре две и више деценија. Гле чуда, баш такви, у годинама које трошимо, користе моменат за дошколовавање, за додатно усавршавање, за стицање дипломе која им је, изгледа, једна од улазница у свет “преко реда” запослених или пак руководећих органа.

Неки би рекли - никад није касно, боље икад него никад или човек се учи док је жив, и то је ОК. Човек треба да проширује видике, да упознаје нове технологије, законе, процесе, да стиче знање, али, чини се да ове ставке нису примарна мотивација за “брзопотезна” дипломирања поменутих ликова с почетка текста. Нико никоме не може забранити да студира и да учи само зато што је прешао неку старосну границу, али питање је да ли се неки од тих “сумљивих ликова” отимају за диплому због нових сазнања или због нових поена који ће их “преко странке” кандидовати за сигурније, плаћеније, цењеније, лагодније и радно место које обезбеђује многе друге користи. Сведоци смо различитих препуцавања опозиције и власти око тога који високи државни функционер има регуларну, а који преписану, фалсификовану, невалидну ћагу о стручној спреми, о докторату или магистарском раду. Ко је завршио “прави”, државни факултет, а ко приватни на којима, како се прича, владају неке друге праксе, испитни рокови и неки други ценовници. То је још једна тачка око је се гложе они на власти и они који би да буду власт, пре свега због политике, али то је нешто што тешко могу да прихвате вредни, марљиви и прави студенти. Они који заиста честито пролазе кроз школу и у којима школа оставља дубок траг. У политици је, рекло би се, дозвољено све, па и сналажење за диплому и факултеско образовање, али у обичном свакодневном животу такве ствари могу да буду веома опасне. У политици се лактају за боље место, а у реалном животу људи се боре за голи живот па онда и не чуди што многи из ове друге категорије зазиру од оних из прве, међу којима је много фалсификованих стручњака, без обзира на област и струку. Кажу многи да ново време доноси нове потребе, нова занимања, и то је тачно. Међутим, збуњујући су ти нови стручњаци из чијег назива тешко можеш докучити чиме се они заиста баве. Изрази и језик који се користе у том новом свету скоро да су неразумљиви обичном човеку па је и простора за манипулисање све више. Зато и не чуди када неко каже како није баш сигуран чиме му се син, брат, ујак или неко други из фамилије бави. Не чуди ни то што у огласима за посао све чешће траже кадар за који они који трагају за запослењем нису ни чули или нису сто посто сигурни одговара ли њихова диплома том новопеченом занимању и тој “шифри”. То је као када ђака учитељица пита шта му је тата по занимању или чиме се бави, а он одговори  - бизнисом. Има оних који кажу да му је тата политичар али и оних који знају само да тата често није код куће али где му је “посао”, то не знају.

У полемику око тога ко има какву диплому лако је пасти и зато не треба падати у ватру тек расправе ради, али оно на чему треба истрајавати то је да свако своју стручност доказује резултатима. Често виђамо људе који одавно имају диплому, али су без посла јер се нису на време “снашли”. Нису се приволели ни једном јату, нису погнули главу и прихватили позицију миша у игри с мачком. Да, има међу њима и оних који шетају градом и хране животиње, псе луталице, мачке и птице. За то им диплома није потребна јер се хуманост не показује папиром већ конкретним кораком. Сећате се реплике из легендарног филма “Црни бомбардер” у којој Психо каже Црном - Ако је ведро небо, ти запалиш велику ватру и падне киша, ти онда можеш да кажеш да си ватром призвао кишу ако си је само зато запалио”.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Онај горе

НАШИ СМО - Воденица

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Онај горе

Во се веже за рогове, а човек за реч. Тако је некада бар било.

Данас волова још има, али све мање оних које се могу везати за реч. Не могу чак ни за реченицу јер причају такве глупости да је то невероватно, речи су им љигаве, као јегуље и нема тога ко ће их везати.

Послушајте каква је данас (не)култура говора. На свим нивоима. Некада је, на пример, телевизија важила за место где се негује леп говор. Исправан, тачан, јасан, прецизан и никако вулгаран. Тада је била једна телевизија, данас их има у сваком сокаку, а са количином програма наишла је и бујица говорног смећа. Не само да се говори неправилно, него се, брате, псује за све паре. На улици можете чути девојчице старијих разреда основне које користе такве речи да би се сваки кочијаш зацрвенео у њиховом присуству. А знамо да је мера псовки кад неко “псује као кочијаш“. Некад било. Данас се најтеже речи користе као некада “добар дан”. Сад од највиших руководилаца, оних “горе”, чујете говор који пре никада нисте могли од функционера. Да ли је то стадионски жаргон пренет тамо где му није место, ко зна, али сада на дневном нивоу рафално стижу квалификације “кретени”, “нацисти”, ”фашисти”, “злочинци”, оно “лопови”, ”криминалци” и слично је постало нормално. Некада су и мала деца била научена да ћуте док други говори. Знало се - један прича, други, или остали, га слушају. Кад заврши реченицу они кажу своје и тако редом. Сви се чују, разумеју, кажу шта мисле, сложе или не сложе. Данас се на телевизијама са националном фреквенцијом форсирају сусрети људи којима је битно да их што више говори у исто време, по могућству што гласније тако да нико никога не чује, свако прича шта му је воља, а пошто нико неће да одустане (заћути) јер је то, јелте, знак слабости, онда се јачина појачава док не пређе у галаму. Не, у томе не учествују деца или помахнитали тинејџери, у тај “дијалог” су укључени одрасли људи, политичари, народни посланици, лидери којекаквих политичких странака, јавне личности, углавном не славне него “познате” по скандалима. Такав “разговор” може се данас видети на ТВ програмима за “забаву”, чувени ријалити, али и на јавном сервису у такозваним политичким емисијама. Пол  и старост не играју улогу, сви се понашају исто или слично, а  систем  је “што је глава празнија то је безобразнија”.  Нико се таквог говора не стиди. Он се негује, толерише и подржава. Недавно је Небојша Катић, пословни консултант, рекао да “У процесу цивилизовања друштва, од Адама и Еве па до данас, осећај стида је имао једну од кључних формативних улога. Осећај стида одређује наш однос према другима, према моралним нормама и друштвеној етици. што је општи осећај стида присутнији, друштво је цивилизованије. Цивилизовано друштво почива на осећају стида можда и више него што почива на законима. Када стида нема, нема ни јасне границе између добра и зла. Без стида нема ни осећаја кривице, ни кајања, ни части. Ако су грађани имуни на стид, закони не могу уредити друштво нити га могу цивилизовати.” Има ли стида у друштву где није срамота купити диплому, обећавати без покрића, лагати и варати, причати без икакве одговорности. То је проблем на свим нивоима. Нико не води рачуна о ономе шта, где и коме говори. Тако  забринутој жени за мужа у операционој сали медицинска сестра, средњих година, не нека шипарица која изгледа као старлета, на питање када ће захват бити готов каже - “Пацијент кад уђе у операциону салу, само онај горе зна када ће изаћи”, а у чекаоници се, иначе, налази истовремено и мајка чије је дете такође у сали и слуша ту “професионалну” и људски “топлу” изјаву. Сестра није прецизирала ко је “онај горе”, али њен први “горе” могао би да је научи обраћању породицама пацијената. За почетак.

Куд плови овај брод и где нас све помало, па и начин говора и тв програми гурају можда најбоље осликава следеће. На задатак учитељице да деца напишу шта би желела да буду кад одрасту од њих тридесетак само пет, шест је хтело да буде лекар, учитељ, сликар и Ђоковић. Остали су хтели да “возе богата кола”, а девојчице да буду певачице и старлете. Нису деца крива. Можда јесте онај горе, али какви смо, ни он нам не може помоћи. Криви су они што су се “снашли”, а још више ми “мудри” што ћутимо и чекамо да се све само од себе унормали. Не стиде се они први, не стиде се они други, а “Без стида нема ни осећаја кривце, ни кајања, ни части.”                                  

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Воденица

НАШИ СМО - Анестезија

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Воденица

Председник београдске  општине Стари град и градског одбора Странке слободе и правде Марко Бастаћ откривен је у царинском прекршају када је у земљу покушао да унесе више од дозвољених десет хиљада евра. Он је потом дао изјаву у којој је признао да је направио прекршај рекавши да је спреман да плати казну као и да је  мислио да новац треба да се пријави само при изласку из земље као и да је новац, заправо, сакупљени прилог за пријатеља у невољи и да би и сутра, када би га неко поново питао за помоћ, помогао.

И шта сада овде имамо: политичара који не зна оно што већина других грађана зна тако да је изабрао глуп изговор; витеза у покушају који би био спреман опет да направи исти прекршај у хуманитарне сврхе, патетично и још глупље, јер у време електронског трансфера новца за тако нешто не постоји ниједан озбиљан начин и на крају имамо још један аутогол опозиције, али то није наша брига. Када кажем наша, мислим на грађане који немају ни партијску књижицу било које странке,  ни обавезу да, зато што им се не допада актуелни режим, буду попустљиве дадиље незрелој опозицији. Но, вратимо се још једној Бастаћевој изјави у којој је правио паралелу са Вулинових 205.000 евра од тетке из Канаде које је по сопственом признању као уносио у земљу, део по део. Тог “аргумента” сетили су се и бројни грађани на друштвеним мрежама, аутори коментара на порталима. Многи су појачавали варијанту на тему шта је две и по хиљаде евра преко дозвољеног лимита у односу на све оно што раде напредњаци, па онда редом - сејање страха, случај министровог тате, успешног трговца оружјем из државне фабрике, хапшење узбуњивача који је на то указао, па подсећање на министра са сумњивим докторатом, па указивање на скандалозне и коруптивне послове у Београду, па Јутка, па Симоновић, па ово, па оно. Па вређање “моралних чистунаца” који не капирају како се не смеју критиковати опозиционари ма шта урадили јер се тако наводи вода на воденицу СНС. Ма да ли је то могуће, мало ли је што се све више и више грађана плаши да кажу оно што мисле страхујући од реакције власти и њених доушника, сад треба да се плаше и опозиције и њима наклоњених хејтера на друштвеним мрежама.

Да ли смо ми нормални? Стварно се све чешће  питам какви смо то људи постали, да ли смо жртве лоше историје, још лошије стварности или је наша стварност  жртва нашег карактера? Уме ли ико да објасни простим речима шта  може да натера човека да изађе на улицу и да вређа породицу погинулог младића, њиховог колегу, да стаје у одбрану свог џелата, да само неколико дана касније у истој тој фабрици замало да изгубе још двојицу младих сиротана који  заједно са  председником свог синдиката бране руководство које није обезбедило њихова радна места? “Нико нас није терао да овде радимо, сами смо бирали” - кажу пред камерама заједно са председником синдиката који у целом случају види злонамерне нападе на руководство. Не знам чиме су награђени или заплашени и не занима ме баш много. Више бих волела да знам шта су им рекли укућани после тога, да ли су се сетили прогоњене  породице свог покојног колеге. Волела бих и да знам како је хапшење Александра Обрадовића, узбуњивача из “Крушика”, усред радног времена остало тајна више од двадесет дана. “Нећу да се мешам, нису то моја посла”, рекао је у анкети један Ваљевац.

Не знам какви су ваши утисци, али мој је да је у овој земљи почело да ври као у експрес лонцу. Живи били па видели, ако се под хитно не замени сигурносни вентил, неће ваљати ни за кога у овој земљи. Не брани се власт подаништвом, полтронством и страхом, то су три стуба која пукну чим почне да надолази вода. Не руши се власт тако што ће се опозиција подупирати лажном подршком опортуниста и кукавица који се заклањају иза туђих леђа или лажних профила на друштвеним мрежама.

Ако хоћете да промените власт, не смете да личите на њу. А, ако хоћете да живите боље, пођите од личног достојанства. Просто је да простије не може бити.

 

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Анестезија

НАШИ СМО - Суноврат

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Анестезија

Да је медицина још мало узнапредовала и да је могуће глобалније применити неке медицинске процесе на народ, попут оних који се користе на појединачне пацијенте, онда би, можда, постојало и решење за излазак из бројних заблуда, лажи, проблема, нестабилних времена и непримерених владавина. Када би то било могуће, не би било лоше народ понекад “бацити” у тоталну анестезију, оставити будне само политичаре да се бакћу око свега онога о чему и иначе причају, па када операцију заврше, пробудити народ и увести га у неко потпуно ново, лепше и мирније стање. Тако би све прошло безболно јер, како каже медицинска струка, општа или тотална анестезија је “стање у које се пацијент доведе лековима како би се успавао током лекарске интервенције”. Е, сад, пошто неке интервенције нису пријатне, а велики број је и прилично болан, главни циљ анестезије је “довођење оболелог у стање у којем неће осећати бол нити се сеæћати догађаја из операционе сале”. Народ би се брзо разбудио, можда уз малу збуњеност, поспаност, али, свакако, неизмрцварен и спреман да крене даље.

Наравно, та анестезија би морала да потраје нешто дуже од уобичајених како би народ “прескочио” и оставио иза себе све те године ратовања, смењивања власти, министара и председника државе. Како би “обишао” силне изборе, гласања, поткрадање гласачких листића, потурање неисправних бирачких спискова, а онда и смене директора по јавним предузећима и установама, као и постављање неспособних, али подобних, баш на та места. Под анестезијом се не би сећао лажних и одавно испраних обећања, измишљених акција и режираних хапшења, прогона неистомишљеника и јефтиних и плагираних диплома, као ни свих финансијских промена изазваних инфлацијама, девалвацијама и погрешним трансакцијама и тајкунским приватизацијама. Никада не би знао да је (током глобалне опште анестезије) премијер аванзовао на функцију председника земље, али да је при том задржао и све обавезе и дужности које је имао као председник владе, да је министар војске постао регрут са “рекламном” војничком обуком, а да је онај, што се пре њега бавио војском, постао министар рада и запошљавања, баш оног ресора којим је руководио онај први... Не би знао да је баш све онако како нико ни сањати не би могао. Анестезија би нас спасла и поштедела свакојаких телевизијских блебетања, јавних обраћања и ванредних конференција за штампу на којима, узгред речено, новинари служе само као врећа за боксовање, а не као јавни радници који треба објективно да извештавају свој народ о стварима које их се тичу. Тачно је, у сваком житу има кукоља, у свакој професији па и међу новинарима има оних који су достигли ниво шљама, полтронске каљуге и непрофесионализма, све у функцији очувања власти и властодржаца који им новцем намирују најниже потребе. Викачи, узбуњивачи, шизофрени подстрекивачи панике и страха, само још у својим кућама могу носити звање медијског радника или уредика.

Ко је имао искуства са лекарима и доживео да легне на операциони сто, добро зна да се после тоталне анестезије може јавити краткотрајна мучнина, слабост и поспаност, али да је то минорна цена у односу на оно што би будан преживео. Ипак је са анестезијом много лакше. Свакако боље него “наживо” трпети све оно малопре побројано, без изгледа да та мучнина и бол престане сама од себе. На основу неких појава у протеклим годинама, човек би помислио да смо ми, можда, одавно под анестезијом, а да је све ово што гледамо као реалност заправо само ружан сан изникао из дубоке подсвести. Можда ми и не знамо да одавно спавамо и да ћемо после буђења схватити да је оперативни захват трајао мало дуже од уобичајеног, али да смо се решили грдног проблема. Привремене менталне конфузије, брзо би се повукле после тог вештачки изазваног сна. Оно што би била додатна корист после свега преспаваног јесте и то што се “сан у који особа пада током тоталне анестезије умногоме разликује од редовног јер мозак под дејством супстанци које одреди и да анестезиолог не формира сећања и не реагује на сигнале бола”. Анестезија је чудо!

 

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

БОДИ-БИЛДИНГ: СВЕТСКО ПРВЕНСТВО ИБФФ – Лекић светски првак

КОШАРКА: СРПСКА ЛИГА ''ЗАПАД'' – Сигурном игром до победе

 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

новембар 09, 2019 337

НАШИ СМО - Дипломе

У последње време кружи прича (не само у нашем граду, па не само ни у нашој држави, већ и у комшијским) да у фотографске радње све чешће долазе муштерије да се фотографишу за индекс! То не би било чудно да се пред објективима фото-апарата намештају свршени…
нов 02, 2019 1040

НАШИ СМО - Онај горе

Во се веже за рогове, а човек за реч. Тако је некада бар било. Данас волова још има, али све мање оних које се могу везати за реч. Не могу чак ни за реченицу јер причају такве глупости да је то невероватно, речи су им љигаве, као јегуље и нема тога ко ће их везати. Послушајте каква је данас…
окт 26, 2019 583

НАШИ СМО - Воденица

Председник београдске општине Стари град и градског одбора Странке слободе и правде Марко Бастаћ откривен је у царинском прекршају када је у земљу покушао да унесе више од дозвољених десет хиљада евра. Он је потом дао изјаву у којој је признао да је направио прекршај рекавши да је спреман да плати…
окт 21, 2019 546

НАШИ СМО - Анестезија

Да је медицина још мало узнапредовала и да је могуће глобалније применити неке медицинске процесе на народ, попут оних који се користе на појединачне пацијенте, онда би, можда, постојало и решење за излазак из бројних заблуда, лажи, проблема, нестабилних времена и непримерених владавина. Када би то…
окт 12, 2019 935

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају. У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би били, али пошто је правда још спорија него…

Репортажа

нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"