fbpx

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају.  У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би били, али пошто је правда још спорија него некада, а Јустиција има још дебљи повез преко очију ствари су данас другачије. Зашто? Зато што су и људи другачији.

Сада постоје они који воде и они који слепо следе, једни који захтевају и други који морају. Једни који се понашају по принципу “ја волим само себе” и други који имају милион “разлога” зашто раде оно што у дубини душе знају да не би никако требало да раде, да није коректно, људски да тако поступају. Први су игром случаја, “способношћу” или неким другим околностима, дошли где јесу, а други су пристали да буду где су иако је оних првих много мање.  Таман човек помисли да нема даље, да је у оним ријалитијима окупљено дно дна, да је у четири зида затворено и пред камере стављено 24 сата све што хода од “зла оца и још горе мајке” кад се испостави да таквих има и ван ТВ екрана. Ту, око нас. Да ли је оно што је недавно виђено у  близини Основног суда у Ивањици реално? Више стотина радника државног предузећа “Милан Благојевић - Наменска” из Лучана окупило се да подржи генералног директора тог предузећа и двојицу фабричких руководилаца, оптужених  да су одговорни за трагедију када су у експлозији барута погинула два радника. Директору су аплаудирали, а неки међу њима су и вређали породице погинулих колега. Медијима су рекли да су се окупили “спонтано” што је сасвим могуће, баш воле директора, али зашто вређати оца који је са њима радио деценијама и остао без сина? Зашто не препустити закону, правосуђу да на основу чињеница утврди да ли је и ко крив и у складу са тим буде донета пресуда? Зашто када смо, а то се често чује, уређена правна држава. Чему подршке окривљенима и напади на вечно унесрећене?  Критичари власти тврде да су радници приморани да дају “подршку”. Ко може, и чиме, да примора човека на тако нешто? Или је ипак тачно да сваки човек има цену? Да ли је крива власт, у коју неки упиру прст? Није. Зашто није? Није зато што свака власт покушава да се размаше онолико колико јој њен народ допусти, у почетку испипава пулс и тражи тачку трпљења, како осети да се подручје шири тако све више жели да узме. По систему - даш мали прст, хоће целу руку. То је као са децом, попустиш једном, два пута зато што дете плаче, хистерише и  испустиш контролу, после рогове добијеш да га унормалиш. Тако је и у држави. Када се власт осети да има посла са бескичмењацима, онда се размаше и нема краја. И зашто би?

Од оних, деведесетих, људско достојанство је устукнуло пред ратом, беспарицом, страхом за голу егзистенцију, а место је уступило грабежи, полтронству, губитку карактера, својег ЈА. Одједанпут видиш да око тебе нису Обилићи већ Бранковићи, они што сваки нечасни поступак, свако потурање ноге колеги, другу, било коме, правдају са “морао сам”, “морам да мислим на породицу” и слично. Такви мисле да оно што они чине другима никада нико неће учинити њима. Да све функционише по систему “врана врани очи не вади”. Само ни данашње “вране” нису као старе. Оне немају границу, газе све пред собом и свака жртва зарад њиховог добра је оправдана. Уђе то у крв, ослади се, вероватно, ко ће мислити о поштењу, части, моралним вредностима. Самооправдања типа - краду сви, што не бих и ја, и слично. Наравно, свако мисли о себи да је мајка Тереза, или бар Ганди, обмањује се не признајући да је упао у живо блато. Душу је продао. Заборавио да ништа није вечно и да се и он може наћи сплетом околности на контра страни. Лако је бити човек  када нема изазова, дилема, тешких дана, удараца, треба то бити, и остати, у данашња времена када је све лакше него бити частан, понашати се тако да човек,  што каже мој матори, може “мирно да спава”. Многи имају несаницу. Такви служе да некога оцрне на улици, прозову за говорницом, у медијима, оставе без посла и себи кажу да су “морали”. А нису. Мора се само умрети, све остало је ствар избора. Тако и човек може да бира хоће ли, што би стари рекли, имати “чист образ”, или ће бити подгузна мува и гњида. Крпа којом свако  млати.

Треба се сетити нашег патријарха Павла и његових речи - “Будимо људи, што рече неко, иако смо Срби”. Нажалост, многи јесу ово друго, али оно прво све мање.                                                          

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Живот

НАШИ СМО - Црвене линије

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Колумна

децембар 07, 2019 127

НАШИ СМО - Бурлеска

Верујем да су многи пратећи аферу “Мегатренд” и саплитање Миће Јовановића помислили да би све то било смешно да није тужно. Мени је све у вези са том високошколском установом било отужно још од њеног оснивања, а сада ми је све гротескно смешно. Признајте да…
нов 30, 2019 188

НАШИ СМО - Шпијуноманија

Да којим случајем Душан Ковачевић почетком осамдесетих година није написао драму “Балкански шпијун”, која је 1984. добила и филмски облик, свакако би данас, после три и по деценије имао материјала за читав серијал. Толико врућих прича са сличном темом могле би достићи већи број епизода и од чувеног…
нов 23, 2019 869

НАШИ СМО - Наши и ваши

За нас кажу да смо међу државама са најстаријим становништвом. Што се тиче година, вероватно, што се тиче зрелости, негде смо, чини ми се, на нивоу тинејџера кога разбија пубертет. Толико незрелости, нетрпељивости, искључивости, неспремности на уважавање туђег мишљења и става тешко да где има. Као…
нов 16, 2019 666

НАШИ СМО - Ципеле

Јована Вуковић, активисткиња организације “Једнакост”, рекла је гостујући на ТВ Н1 да би нападачи на И. В. у једној београдској пицерији уместо затворске казне требало да буду “кажњени” обавезом тромесечног волонтирања у некој ЛГБТ организацији, где би свакодневно сретали ЛГБТ особе и имали прилику…
нов 09, 2019 845

НАШИ СМО - Дипломе

У последње време кружи прича (не само у нашем граду, па не само ни у нашој држави, већ и у комшијским) да у фотографске радње све чешће долазе муштерије да се фотографишу за индекс! То не би било чудно да се пред објективима фото-апарата намештају свршени средњошколци, стасали за бруцошке дане и…

Репортажа

нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"